Izašao je treći broj časopisa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju za ovu godinu, za koji je bio najavljen tematski blok pod nazivom “Film, psihoanaliza, društvena teorija”, ali je taj tematski blok na kraju izostao.
Da se podsetimo: Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) najavio je ranije ove godine prikupljanje tekstova za ovaj temat, ali od strane IFDT ni jedan član uredništva ciklusa Filmovi koji nas gledaju (FKNG) nije bio kontaktiran u vezi sa bilo kakvim radom na ovom tematu, uprkos tome što se radi o specifičnoj temi, odnosno specifičnom spoju kojim se, na ovim prostorima, niko nije bavio organizovano i dugoročno van FKNG, a FKNG je ciklus baziran baš na ovom preseku tema i redovno radi od 2010. Kao službeno glasilo, časopis IFDT nije imao pravo da zaobiđe FKNG, budući da po samoj prirodi tog glasnika, isti jeste dužan da pokriva dešavanja na domaćoj teorijskoj sceni, a pogotovo nije imao pravo da pokušava da zanemari ovaj projekat pri radu na jednoj ovako specifičnoj temi. Usput, da pomenemo i da je 2011. FKNG na poziv IFDT gostovao sa tri predavanja na IFDT.
Glavni i odgovorni urednik FKNG dostavio je tekst IFDT u kom, osim originalnih teza, još ukazuje i na ovaj propust načinjen od strane IFDT, i taj tekst je bio odbijen, uz, između ostalog, sledeću krajnje simptomatičnu primedbu koja zaslužuje da još jednom bude ponovljena:
“Veoma često metafore i analogijske slike služe tome da bi se sakrilo nedovoljna argumentovanost (npr. [citat iz odbijenog teksta]”Ono što postoji pre i nezavisno od nas u odnosu na nas funkcioniše isto onako kako funkcioniše neko čijeg prisustva nismo svesni a ko posmatra nekog od nas sa balkona zgrade, iz mraka, skriven od našeg pogleda… “).”
Ova primedba u potpunosti reflektuje nekompetenciju uredništva uposlenog na radu na ovom tematu časopisa IFDT. Uporedimo samo deo iz odbijenog teksta koji su citirali sa sledećim:
“…[D]a slučajno nisam s prozora posmatrao ljude gdje prolaze ulicom i za koje (…) kažem da ih vidim. Ali što ja vidim osim klobuka i odijela pod kojima se mogu kriti i automati? Ali ipak sudim da su to ljudi. I tako ono za šta mišljah da vidim očima, shvaćam tek sposobnošću prosudbe koja je u mojem duhu.”
(Dekart, R. (1998). II Meditacija. O naravi ljudskog duha: da je on poznatiji od tijela. Meditacije o prvoj filozofiji (str. 24.). Beograd: Plato.)
Ako nisu bili u stanju da prepoznaju parafraziranog Dekarta, a Dekart je jedan od najprisutnijih autora na studijama filozofije, pogotovo što je ovaj deo nezaobilazan na osnovnim studijama i na njega se redovno vraća od prve do četvrte godine, deo koji je, pored onog “mislim dakle jesam” valjda najpoznatiji i najprepoznatljivi kad je Dekart u pitanju, i kao takav jeste prepoznatljiv i mnogo posle studija, onda se njihova teorijska kompetencija pojavljuje kao ono što jeste: izostajuća.
Drugo, ovaj deo u malom pokazuje šta filozofija ima zajedničko sa filmom: scenu. Filozofija poseže za insceniranjem, pa otud Žil Delez može da kaže da je posao filozofa uporediv sa poslom filmskog reditelja, a Badju posvećuje filmu čitavu jednu seriju tekstova. Još i pre filma, Hegelovo “duh je kost” bez imalo okolišanja upućuje na suštinu koju pojava ne samo da ne skriva, već koja je pre svega sadržana baš u pojavi – zato na ključnim mestima Hegel poseže za slikom kao što je slika raspeća, ili pak za zapletom Sofoklove Antigone, Kant pre njega inscenira čitav dramski zaplet koji se uspostavlja između suverena i potčinjenog kom suveren zapoveda da stavi glavu u zalog, Dekart za ovim gore citiranim. A ovim primerom, redakcija IFDT pokazala je da je nekompetentna kako po pitanju same filozofije (jer, nesumnjivo, Dekartov tekst, vodeći se principom iskazanim u njihovoj primedbi, ne može a da ne odgovara ovom njihovom: “metafore i analogijske slike služe tome da bi se sakrilo nedovoljna argumentovanost”), tako i po pitanju veze između filma i filozofije, a ako ta veza ne može da se uoči sa njihove strane, onda ne može a da ne izostaje i veza sa psihoanalizom, budući da upravo primordijalne scene u psihoanalitičkom korpusu funkcionišu isto onako kako funkcionišu i scene u filozofiji, s bitnom razlikom što su u filozofiji one na mestu poente, slike u koju se slučuju svi smislovi i logičke linije prethodno praćene, dok su, kad je psihoanaliza u pitanju, one nešto od čega se kreće i što tek treba da se naknadno rasvetli, pa se radi o dijametralno suprotnom toku, no toku koji svejedno sadrži iste elemente i istu prirodu misaonog kretanja. Sama redakcija IFDT pokazala je ovom primedbom da tema kao što je “film, psihoanaliza, društvena teorija” nije nešto čime bi oni mogli ili uopšte trebali da se bave, pa je sasvim primereno to što su, na kraju, odustali od ovog tematskog bloka. Takoreći, Hegelovo “duh je kost” pokazalo se da važi i za njih, s tim što za njih važi u sledećem obliku i sa dodatkom: “duh je kost – u grlu”.
No, ako su odustali, sigurno nisu odustali zato što su sami bili u stanju da uvide da nemaju resurse kojima bi mogli da opravdaju bavljenje ovom temom. Jer, odustali su tek posle višestrukih apela FKNG na javnost po ovom pitanju. U tom smislu, ovo da su odustali, značajno je, jer pokazuje da javnost postoji i da funkcioniše, te da ne može da neopaženo prođe namera da se neko na sasvim neprimeren i na krajnje nekompetentan način bavi bilo čim što mu padne na pamet, i da, uz sve to, još falsifikuje i karikira tuđ rad tako što mu ne daje mesta tamo gde mu se mora dati mesta – da ne može da prođe čak ni ako se sakriva iza javne i državne institucije. Ako je FKNG pobedio u ovom sukobu, a jeste, onda je pobedio samo zahvaljujući javnosti, koja je, zajedno sa FKNG izvršila pritisak na one koji su sasvim pogrešno verovali da ne postoje bilo kakva ograničenja koja bi mogla da ih nateraju da deluju u okviru granica profesionalne korektnosti. Očigledno, granice do kojih sme i može da ide nečija bezočnost itekako postoje.
Na kraju, oni koji u IFDT stoje iza sledećih redova koje su napisali u obrazloženju odbijanja teksta o FKNG:
“U tekstu se pojavljuju neutemeljeni iskazi za koje je teško pronaći ono što im odgovara u stvarnosti (npr. “niža klasa ne vidi da je deo nekog višeg reda, neke logike kao što je logika tržišta”).”
a kojima je, iz navedenog je očigledno, stalo do toga da se niko ne drzne da tvrdi kako niža klasa nije organski deo korporativnog mehanizma i njegove logike, sigurno sada sebe vide kao žrtve cenzure – a svi znamo uz šta, odnosno, uz koji se politički sistem “cenzura” najpre dovodi u vezu. Usput, naučili smo, uz sve ovo, i nešto o cenzuri: da ista ne mora da bude loša ukoliko cenzuriše ono što ničim ne zaslužuje da mu bude dato da slobodno buja, a što svojim bujanjem, ukoliko bi izostalo uspostavljanje granica, podstiče širenje privatnog, hirovitog, neprofesionalnog, preko javnog.
Vladan Milanko
Lidija Prišing
Ivan Selimbegović
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.