Razgovor sa Katarinom Joković o Blejd-raneru (Katarina Joković, “Istrebljivač – sinonim ljudskosti”, Večernje novosti, 10.09.2011).
– Replikanti u filmu nisu naprosto roboti, mehanizmi koji, za razliku od čoveka, funkcionišu jedino po precizno određenim pravilima/komandama. Ali stvar je tu komplikovana budući da nikako o njima ne možemo govoriti ni kao o nekim ispunjenim dušama, o nečemu što bi bilo potpuno suprotno mehanizmu, robotu i svemu sličnom. Na samom početku nam se predstavlja način na koji replikanti funkcionišu, kada vidimo replikanta Leona koji nije u stanju da razmišlja apstraktno – kaže teoretičar filma Lidija Prišing, koja je o ovoj temi, u okviru grupe “Filmovi koji nas gledaju” govorila u martu ove godine, na tribini u Kulturnom centru grada.
Prišingova dodaje da je android odnosno replikant iz ovog SF ostvarenja “skoro-pa-čovek”.
– Najbolji i najuspeliji android bi bio onaj koji je najsličniji čoveku. Kada Roj Beti, koga tumači Rudger Hauer, na kraju filma umire, on nabraja stvari koje je video i koje postoje u njegovom sećanju, a koje će, kako on kaže, biti “izgubljene poput suza na kiši”, izbrisane njegovom smrću, odnosno njegovim gašenjem.
– I Dekard u “Blejd Raneru” i ne pristaje na samoobmanu, već živi u strahu, kako se uostalom jedino i može živeti – kaže Lidija Prišing. – Nije, dakle, stvar u tome da se strah pacifikuje, da se strah koji je temeljni deo življenja izmesti u fantaziju o smrti koja je negde “s one strane”, negde van nas. Stvar je baš u tome da strah ostane strašan i da kao takav bude prisutan. Da se aktualizuje.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.