Posle dugog niza prevashodno holivudskih, a onda i nešto italijanskih filmova o piratima, koji je kulminirao u trilogiji Pirati s Kariba (The Pirates of the Caribbean) u Diznijevoj (Disney) produkciji, počele su da se pojavljuju nove inkarnacije pirata u kojima oni više nisu nasmejani, simpatični odmetnici, već su portretisani više u skladu sa istorijskim podacima, prema kojima su u pitanju bili krvožedni razbojnici koji su pustošili morske i okeanske trase. Visokobudžetna TV-serija Crna jedra ( Black Sails) TV-kuće Starz upravo je završila svoje premijerno emitovanje na matičnom TV-kanalu, a Ukrštene kosti (Crossbones) TV-kuće En-Bi-Si (NBC), sa Džonom Malkovičem (John Malkovich) u glavnoj ulozi, tek treba da počne sa emitovanjem tokom maja ove godine; zatim, tu je i TV-projekat Ridlija Skota (Ridley Scott) o kom se pričalo pre nekog vremena a čija je produkcija verovatno odložena zbog njegovog rada na novoj verziji filma o biblijskih deset zapovesti. No, iako su pirati sada po pojavi prljavi a po karakteru sadistički nastrojeni, ipak i dalje ostaju heroji kao što su to bili i ranije, samo, u skladu sa ideologijom i sa modom filmskog “hiper-realizma” koji karakterišu celokupnu noviju produkciju, onu koja je usledila posle terorističkih napada 2001. pa sve do danas, ove promene trebalo bi da nam naznače kako se radi o “herojima kakvi zapravo jesu”. Što, samo po sebi, nije naročito interesantno, ali ono što jeste značajno u svemu tome je to što sa piratima, obavezno, ne možemo a da ne dobijamo i portret nečeg višeg od tek istorijskih ili fiktivnih likova i zbivanja: sa piratima, na prvom mestu, obavezno dobijamo i naraciju o državom nesputanim robnim i finansijskim tokovima, te dobijamo i, ne tek naraciju već, jednu specifičnu pojavu demokratskog sistema – naime, piratske organizacije su, istorijski, bile demokratskog karaktera, pa se kapetan piratske družine uvek birao glasanjem, i posada je uvek imala, osim u toku bitke, pravo da preispituje postupke nadređenih, da o njima glasa, itd. O tome se radi u nekoliko poglavlja čuvenog romana Roberta Luisa Stivensona (R. L. Stevenson) Ostrvo s blagom (Treasure Island), a TV-serija Crna jedra dešava se u istom univerzumu i deli pojedine likove sa Stivensonovim romanom. Ali, dok se ovaj prvi motiv, koji se tiče nesputanog kruženja robe i finansija jasno i neprikriveno pojavljuje, i, kao takav, uveliko se tiče onog diktata savremenog sveta na Zapadu, pa bilo da se radi o levici ili desnici, pirati se uzimaju kao egzemplarni likovi suprotstavljanja državi u ime ličnih sloboda i u ime od države nezavisne ekonomije (motiv koji se, zbog istorijskih prilika u kojima se pirati nalaze, još dodatno podcrtava borbom protiv imperijalnih sila kakve su bile Engleska ili Španija na primer), ovaj drugi motiv, motiv demokratije, uglavnom je prateći i uveliko podležući. No, baš zato što se isti ne prenaglašava, zato nam i nudi priliku da puno bolje sagledamo demokratiju onako kako to inače nemamo prilika da radimo. Recimo, puno bolje nego TV-serija Dejvida Finčera (David Fincher) Kuća od karata (House of Cards), u kojoj vidimo tek jednog ili tek nekoliko korumpiranih likova, pa zato možemo da iz tu nam datoga pretpostavimo da bi sam takav sistem savršeno funkcionisao, samo kada ne bi bilo ovih korumpiranih likova. Kad je u pitanju žanr fikcije o piratima, tu sa demokratijom stvari stoje sasvim drukčije: zato što se radi o građanskom a ne političkom udruživanju (građansko udruživanje nužno pretpostavlja udruživanje zarad lične koristi dok političko udruživanje obavezno pretpostavlja da se udruživanje odvija zarad neke više političke ideje), zato sve odluke o kojima se demokratski raspravlja i za koje se onda glasa sagledane su samo i jedino iz perspektive koristi. Pri tom, lična korist nekad je posredno izvedena iz koristi koju može da ima čitava posada, ili pak, čitav “piratski projekat”, pohod, itd., ali bitno je da se u perspektivi ista nikada ne previđa i da ne izostaje. Zato što je korist kranji uzrok, zato kapetan koji je izabran uvek jeste neko ko je u stanju da artikuliše i da u delo sprovede namere da se svi članovi posade okoriste na kraju, no koji i sam to što radi radi tek zbog korsiti – jer nema zbog čega drugog da to radi u takvom svetu. Korumpirani lik, vođen tek ličnom korišću, pojavljuje se kao nužnost, i likovi kao što su Džon Silver ili Džejms Flint u Ostrvu s blagom i seriji Crna jedra, ili Crnobradi u seriji sa Džonom Malkovičem nam to jasno stavljaju do znanja. Ovako sagledana, zbog ovih posledica koje se u takvom portretisanju upriličuju, demokratija nam se pojavljuje kao tek forma, koja, kao takva, jeste jedna od mnogih formi organizovanja zajednice, a koja nikako nije jedina moguća forma. Takođe, pojavljuje se kao forma pogodna za, pre svega, građansko udruživanje. Ovakvo sagledavanje demokratije kao tek forme podseća nas, recimo, na to da je Adolf Hitler svojevremeno bio demokratski izabran. S druge strane, podseća nas na čitavu istoriju filozofije u kojoj, počevši od Platona, demokratiju vidimo tek kao jednu od formi, po Platonu nikako ne ni približno najbolju formu organizovanja društva, koja, pak, ima alternative. S treće strane, vidimo spregu između strogog, diktatorski nastrojenog vođe i same demokratije: nasuprot svim onim tezama po kojima je tiranska vlast suprotstavljena demokratiji, žanr piratske fikcije upućuje na jedinstvo ta dva, jer upravo zato što posada, to što radi, radi zarad lične koristi, koju niko od članova nije u stanju da ostvari nezavisno od drugih, privremeno predaje vlast i moć rukovođenja jednom tiranskom liku koji će, u ime lične koristi, koristi svakoga posebno a pre svega njega samog, da njima upravlja kako mu se čini da je najbolje. Zato što je skup pojedinaca obavezno heterogen, zato je nužno da istupi jedan tiranski lik koji će privremeno da ih grupiše i da im komanduje kako bi svako od njih bio u stanju da ostvari svoje ciljeve. Tiranski vođa, tako, pojavljuje se kao proizvod demokratskog sistema a nikako nije nešto što se javlja nasuprot ovome. Posredno, iz žanra piratske fikcije, dolazimo do toga šta je po sredi, kada je demokratija ne tek forma, odnosno sredstvo, već kada je sama demokratija ujedno i svoj sopstveni cilj: razuđenost, bogatstvo izbora i zastupanje pojedinačnih mišljenja vodi do reprodukcije iste te razuđenosti, do reprodukcije više mišljenja umesto neke istine, no, kako bi se postiglo to reprodukovanje, potrebno je da neko zavede red i da natera na odustajanje od nekih ličnih sloboda, makar privremeno – ali se to “privremeno” pojavljuje kao večno odlaganje, koje se, pak, trpi od onih koji su odustali od nekih sloboda jer im, takvo stanje kakvo jeste, ipak konstantno pribavlja nova materijalna bogatstva. A kako ovaj vođa nikad nije “pravi vođa”, budući da je, makar formalno, ograničeno dugo na vlasti, da je podložan reizboru itd., te da je, na kraju krajeva, ničim zaista zaslužan da stvarno bude vođa budući da je tu kao i svi drugi tek zarad lične koristi, zato, s desna, dopiru one kritike i žalopojke za “pravim vođom” koji ima nešto “supstancijalno”, nekakve “supstancijalne karakterne odlike vođe” koje, navodno, odlikuju kraljeve, ili uopšte, aristokratiju. Naravno, sve one obrušavaju se u misticizmu građenom oko aristokratije, i efektivno su slabe jer realno ovaj “lažni vođa” igra istu ulogu kakvu igra i neki njihov “pravi vođa” – i jedan i drugi su tiranske individue nadređene drugim individuama koje interesuje samo sopstvena korist (a u nekim slučajevima, ako nije u pitanju sopstvena onda je u pitanju korist nekog mističnog entiteta). Jedina realna alternativa zato jeste političko a ne građansko udruživanje, kom cilj nije ni neko navodno nacionalno jedinstvo u kom se previđaju konkretne razlike kakve su klasne, niti je cilj lična korist, lično blagostanje slepo za bilo šta opšte, već konkretni politički principi, koji su politički u pravom smislu. Jedan skorašnji primer građanskog udruživanja, na žalost, pokazao nam je još jednom da je takvo udruživanje neefikasno, pa protesti u Bosni, na primer, ma koliko da imamo simptaija za njih kao što i imamo, nisu doneli ništa novo baš zato što su u pitanju bili građanski a ne politički protesti. Demokratija, kao obična forma, ako postane svrha sama sebi svakako propada – ili tako što je zamenjuje neki drugi sistem ili tako što se nešto demokratsko, neki ostaci kao što je blagostanje nekih, neke lične slobode nekih pojedinaca, čuva, dok istovremeno na vlast dolaze tiranski pojedinci. I, kao forma, može da bude a ne mora da bude put do slobode svih, a žanr piratske fikcije nam predočava šta se zbiva u slučajevima kada demokratija očigledno nije sredstvo oslobođenja. A da bismo videli to što nam žanr piratske fikcije pokazuje, ipak nam je potrebna filozofija, koja nas uči da oni izbori kakvi nam se inače i svakodnevno predstavljaju kao jedini mogući (od parlamentarnih pa do intimnih) ipak nisu sve što možemo da biramo jer možemo da biramo i puno toga preko takvih izbora.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.