Lažnost “Elizijuma” ogleda se u tome što se ponaša kao da danas, u prilikama kakve jesu u svetu, postoji polje na kom može da se neposredno pojavi okršaj između bogatih i siromašnih. Danas još uvek izostaje polje, izostaje koncept koji bi univerzalizovao klasnu borbu, izostaje rasprostranjeni ugao iz kog bi moglo da se uopšte sagleda tako nešto kao što je klasni rat. Zato je “Elizijum” lažan, jer u njemu imamo Meta Dejmona koji puca na bogate, i vice versa. Kao da već imamo komunizam koji cveta svugde unaokolo pa je samo još potrebno neko manje bodrenje i poziv na frontalni obračun!
Naravno, podjednako lažan bio bi i zahtev za tim da se prvo uspostavi polje, određeni koncept, platforma, ili pak, da se uspostavi neki novi komunistički blok, na kom, navodno, tek onda može i tek treba da nikne klasni rat. To bi bio super-ego zahtev, koji u nedogled odlaže klasni sukob i time ga pacifikuje i potiskuje. Nasuprot oba ova, klasni sukob može i mora da se pojavi, i to usred već postojećeg polja, što je onda polje koje ga unapred kvalifikuje kao nepoželjnog, kao nešto zlo. I, kao takav, već se pojavio – kao Bejn u “Usponu mračnog viteza”.
Razlika između Bejna i Meta Dejmona iz “Elizijuma” razlika je između slobode i permisivnosti. Ako uzmemo čuveni Frojdov primer, gde Frojd sanja ženu za koju onda kaže “to nije moja majka”, pri čemu mi, naravno, znamo da jeste bila u pitanju njegova majka, incestuozne težnje itd., vidimo da potisnuto može da se pojavi, ali da je cena pojavljivanja zadobijanje negativnog predznaka: da bi se potisnute incestuozne težnje pojavile i iz nesvesnog prešle u svesno, mora da im se doda ovo “ne”, “nije”. Zato je Bejn bio negativan lik. I zato je bio i autentični lik koji predstavlja pojavu autentičnog klasnog rata.
Ako, pak, imamo permisivni model, onda u njemu nemamo negaciju i imamo tek neposredno: “ovo jeste moja majka”, ali ako se to kaže, onda je to daleko od toga da se nesvesno pojavilo neokrnjeno; to znači da se nešto drugo potiskuje, jer je za sadržaj nesvesnog nemoguće da se pojavi pozitivno. Pri “ovo jeste moja majka” gubi se negacija i samim tim, gubi se imanentni sukob koji se projektuje na ovaj drugi sukob iz sadržaja. U “Elizijumu”, tako, dobijamo klasni rat, samo što je, zbog gubljenja negativnog predznaka koji bi, kao takav, jedini mogao da posreduje između potiskivanja i pojavljivanja klasne perspektive, u pitanju klasni rat koji zapravo ni nije rat, jer izostaje bilo šta antagonističko.
Na kraju, ako uzmemo sve ovo u obzir, da se klasni rat koji se danas naširoko potiskuje, sklanja u drugi plan, sakriva svim mogućim sredstvima, te ako se sada isti pojavljuje kao otvoreni rat u “Elizijumu”, i ako to ne smeta nikome, kao što ne smeta, treba se setiti kako je Bejn dočekan od strane onih koji za sebe tvrde da predstavljaju levicu – Bejn je svima smetao jer je navodno prikazivao pokret “99%” kao agresivan, ratoboran, itd., dok lik iz “Elizijuma” s pravom nikom ne smeta jer iza sve pucnjave nema ništa stvarno agresivno.
Kad je “Elizijum” u pitanju, primereno je da parafraziramo ono Lenjinovo, da uprkos Oktobarskoj revoluciji i dalje nastavljamo da zaudaramo na buržoaziju, samo što ovde, sa Metom Dejmonom u sajber-egzo-skeletu, važi da uprkos namerama da prikaže klasni rat, još uvek isuviše zaudara na Marvel, na stereotipne Marvelove superheroje koji nemaju i ne mogu da imaju bilo šta sa nečim takvim kao što je klasni rat.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.