Ako ne dozvolimo da nas zanese apel na osećanja kakvim se odlikuje Fantom opere, ili pak ako to dozvolimo ali nam to ne bude dovoljno, onda se Fantom opere pojavljuje kao jedna izrazito formalna struktura. Prvo, sama zgrada opere tu je jasno podeljena demarkacionim linijama: opera je mikrokosmos u kom se gore, u ložama, nalazi viša klasa; srednja je dole u parteru; na pozornici je posluga; a ispod pozornice, u hodnicima katakombi, nalazi se nakaza kao skrivena istina iza maske, a maska je tu sama opera i samo društvo. Primordijalni otac, počinilac originalnog zločina iz Frojdovog mita, koji se krije u osnovi i ispod svega prisutan je i u Fantomu opere.
Kao otac, ovaj monstruozni entitet interveniše u vezu mladih ljubavnika, reprezentuje očinsku figuru, obavlja funkciju kastratora time što mlade ljubavnike suočava sa nedaćama koje moraju da prevaziđu kako bi odrasli.
Ali, može i ovako, da to prenesemo na opšti plan (a za taj prenos nas legitimiše ovako koncipirana opera): primordijalni otac, onaj ko hoće svo uživanje je onaj mitski Jevrejin (ili, kako Liotar kaže, “Jevrejin”) iz desničarskih fantazija (fantom u verziji iz 1925. čak ima i jevrejsku kapu, jarmulku, te je fantom tu graditelj, dakle – mason). A ispod maske, ovaj “Jevrejin” oličen u Fantomu opere je majmunoliko stvorenje, baš onako kako antisemiti ne prestaju da maštaju o svojim fiktivnim “Jevrejima”. To je uprizorenje fantazija desničara: primordijalni otac = Jevrejin = zver. Ovako, vidimo i vezu između Fantoma opere i jednog drugog čuvenog čudovišta; naime: King-Konga.
Nije štos odbaciti ove fantazije; to je prelako. Ako ih odbacimo onda time govorimo: “nema tu ništa”, i pravimo se kao da problem ne postoji; a problem koji stvaraju takve fantazije realno postoji i to vidimo svaki puta kada čujemo nove vesti o migrantima, rasizmu, seksizmu, klasizmu, itd. Ove fantazije igraju realnu ulogu u svakodnevnim odnosima, pa zbog toga moraju da budu shvaćene za ozbiljno. Naravno, ne kao da one upućuju na istinu (one jesu zlokobne fikcije), već zbog toga što ne prestaju da imaju realne posledice.
Treba videti da je mit o tajnom regulisanju isto što i mit o tajnoj ruci koja reguliše tržište. Desničar tu odmah vidi “Jevrejina”. Ali ako se ide još dalje, na primeru Fantoma opere vidimo da se ovaj nakazni otac – “Jevrejin” krije u katakombama i tamnicama izgrađenim za vreme Francuske revolucije. Dakle, iza “Jevrejina” se krije bezumna zver, ali iza bezumne zveri, u još dubljem sloju fantazije, krije se komunista, koji je za desničare gori od svake zveri.
Tajna ruka koja reguliše tržište je, sasvim idiotski uzeto, regulišuća – to je ono što ona radi, reguliše. A ono što je regulišuće je socijalizam, stanje transparentnosti ekonomskih odnosa.
Ako gulimo sloj po sloj fantazije, dobijamo to da se iza fantazije kapitalizma o skrivenoj ruci tržišta krije fantazija fašiste o Jevrejinu, a iza te fantazije krije se fantazija o socijalizmu.
Tu dolazimo do onog fantomskog. Nije u pitanju skrivena istina, već istina skrivanja. Istina sakrivenog je socijalizam, regulacija. Fantom u Fantomu opere ne želi da ostane nepoznat, želi da izađe iz senke i bude priznat, voljen, cenjen kao umetnik, dakle, ne želi da radi u tajnosti.
Usput, ovde dolazimo i do “prirode genija” koja nikako nije prirodna. Obično se kaže da je genije u isto vreme i ludak, nekontrolisan, ali i kontrolisan preko svake mere. Zar nije ta “priroda” tek ideologem, jer se radi o fantaziji, o figuri fantazije o ovom skrivenom animalnom liku koji je u isto vreme totalitarni kontrolor. Pa tako dominantna ideologija preko lika genija pruža fantaziju o “konstitutivnom izuzetku”, o “jednom-koji-je-van-poretka” a koji kao takav jeste “izuzetak koji potvrđuje pravilo” poretka koji je na snazi.
Fantom opere se pojavljuje trostruko: kao sujeverje pozorišnih radnika; kao glas, senka, maska; kao nakazni očinski lik. Sujeverje ga smešta u onostranost, a viđenje kao nakazu je prosto cinično, i zato je negativ sujeverja (umesto božanske onostranosti vidimo nekakav goli ekskrement, s kojim ništa ne može da se radi jer je naprosto u pitanju otpad). A fantom kao maska je ova fantazija koja zadire dublje nego što bi to onaj ko fantazira hteo da bude. Sama maska je tu najbitnija, i skriva svoju bitnost time što se pokazuje ono što je ispod maske. Tek kad se vidi da je ono što je ispod maske nedovoljno, onda vidimo važnost same maske. Fantom bez maske nije pravi fantom. Kad ostane bez maske, to onda nije više ta figura koja reguliše čitav sklop, čitav onaj mikrokosmos. Dakle, bitna je sama maska.
Tu naivni levičari greše kada hoće da vide istinu ispod maske. Onda uvek vide neko nakazno lice, bilo da je u pita nju nakazno lice gospodara, ili nakazno lice žrtve. Kad se pojavi nakazno lice, ono ne služi ničemu drugom do da umiri stanje stvari. Jer, nemirni smo bili dok nismo znali šta je pod maskom, a smirujemo se kada saznamo. Ali stvar je baš u tome da se stvari ne smiruju na taj način. I zato nam treba više maski. Kapitalizam ne dozvoljava stanje bez tajne ruke koja reguliše, a fašisti rade na tome da se ta ruka izvede na videlo i uništi, ili pak da se uništi kad izađe napolje iz senke. Stvar je zato kompleksna: maska koja izlazi iz senke nikad zapravo ne izlazi na svetlost dana. Uvek u isto vreme jeste nešto što je i skriveno i otkriveno. Uređivanje se odvija samo preko intervencije koja je u isto vreme i skrivena i otkrivena.
Zato u komunizmu nikad ne nastupa neki vođa sa istinama, već neko ko stoji namesto istine, ko zastupa istinu, samo istinu prenosi. Nikako neposrednost, već pre svega zastupanje.
Ali ne zastupanje koje pretpostavlja zastupnika, već zastupanje koje negira svakog zastupnika. Znanje oslobođeno znalca, posednika znanja. To je Fantomov Don Huanov trijumf (opera na kojoj fantom radi) – Don Huan trijumfuje pod maskom.
Fantom kao otac, kao bog-otac, ima svoje trojstvo. Isto tako imamo i tri filmska Isusa. Isus kao meso (Mel Gibson), Isus kao maska (Ben Hur), Isus kao čovek (Isus iz Nazareta, Najveća priča ikad ispričana itd.). Regulativna instanca je uvek jedna ali ima tri načina da joj se pristupi. Stvar je izbora koji ugao tu staviti kao dominantan.
Fantom opere, pak, za razliku od Isusa i sličnih likova koji odmah označavaju neku regulativnu instancu – fantoma treba interpretirati da bi se do toga stiglo – pokazuje još nešto, da onaj ko reguliše ne samo da želi da bude onaj ko reguliše, već i još želi da bude željen. Tu ne treba dopustiti da nas na krivi trag odvede dirljiva priča o nakaznom geniju. Ako izbegnemo ugao saosećanja, tj. ako fantoma ne vidimo kao komad nakaznog mesa, kao neposrednost, onda ga vidimo kao regulišuću instancu koja čezne za tim da bude željena. Na kraju, od toga propada, jer nije željen. I to onda nije neka dirljiva priča – jeste, ali nije samo to u pitanju – već se radi o vlasti koja želi da bude željena kao vlast. To nam govori nešto o tome šta gospodar želi. Želi da ga žele. Dakle, opet nema neposrednosti gospodara, već sam gospodar posreduje svoju želju za tim da gospodari time što želi da ga žele kao onoga ko gospodari. Već nas to navodi na zaključak da gospodar nije gospodar zato što je moćniji, već zato što svi gospodare preko njega. Gospodar je uvek tek maska i ništa više. Ali je ta maska neophodna. I to su sada strogi kriterijumi: kako biti maska, kako prepoznati masku podobnu da je smestimo na položaj gospodara?
Naravno da smo svi ispod maske civilizacije životinje, ali ako se na tome zadržavamo ili to vidimo kao krajnju istinu onda nema više ni te teze. Naša želja nikad nije želja za pravom stvari već uvek za maskom. A želja za maskom je želja za nečim što je nepotpuno. Sama želja se rađa na nepotpunosti – neko želi ono što nema, što mu nedostaje. Ali onda ne želi ispunjenje već želi da potvrdi to manjanje time što želi masku, dakle, nešto sa manjkom. A kad neko misli da želi nešto što je potpuno, onda uvek zapravo želi potpuno uništenje. Tu je veza želje i nagona. Nagon je slep, a želja uvek radi samo ako postoji manjak. Pa želja uvek želi da dođe do svog vrhunca a to onda nije ispunjenje u željenoj stvari već baš u uništenju. To je gola želja, goli nagon bez maske. Opet, isto što i golo nakazno demaskirano meso. Umesto toga ostaje maska. Fantom na kraju izvodi svoju poslednju varku (pretvara se da drži bombu u ruci a onda otvara šaku i vidi se da nije imao ništa), ali kad njega nestane, onda se ispunio njegov samodestruktivni put. Što ne znači da oni koji su ostali ostaju demaskirani. Ne vidimo nikoga posle fantomove smrti, vidimo samo poslednje tragove fantoma, mehuruće. Ne vidimo da je ikome laknulo, da je ikome svanulo jutro. Bez maske, nestaje bilo kakve regulacije, i sve se utapa u mrak. Dakle, ako bismo zamislili šta može da sledi posle poslednjeg kadra, mogli bismo da zamislimo samo proizvodnju neke nove maske, proizvodnju nečeg novog što je lik posredovanja.
Ali ovde ne igram na onu kartu “uvek mora da bude posredovanja”, što bi bio gest ispod svoje zdravorazumskosti skriva cinizam i ništa više. Upravo suprotno takvim tvrdnjama, ovde se tvrdi nešto o disproporciji koja postoji između lika posredovanja i lika onoga što je posredovano, u korist lika posredovanja, sve do mere u kojoj dolazimo do maske-bez-lica, do posrednika-bez-posredovanog, gde posrednik zapravo i prestaje da bude posrednik u pravom smislu jer nema između čega da posreduje, pa zato ostaje tu kao čisti višak koji se ne može smestiti u bilo koje postojeće koordinate.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.