Sucker Punch je “filmski film” u smislu da se na narativnom nivou služi pretežno filmskim sredstvima, da daje prednost montaži u odnosu na linearni tok priče, da se fokusira na proizvodnju prizora (od kojih smo neke imali prilike da vidimo u svetu stripa, ali sada imamo prilike da ih vidimo i na filmu, ali se onda tu ne radi tek o preslikavanju, već im se ovde prilazi na filmski način), te da stavljanje prizora u kontekst obavlja na jedan drukčiji način u odnosu na onaj ustaljeni.
U Sucker Punch-u u pitanju je priča o devojci koja posle slučaja maltertiranja u okviru porodice biva smeštena u sanatorijum, gde je čeka lobotomija, a koja se pretapa u priču o devojci u bordelu, a ta priča opet u priču o van-vremenskim i prostorno neodređenim (čak nije u pitanju ni planeta Zemlja) avanturama. Traumatična stvarnost nadopunjuje se jednom fantazijom, a ova fantazija još jednim slojem fantazije. Ono što je tu realno (realno u lakanovskom smislu) nije ona prva traumatična epizoda, već baš nagomilavanje fantastičnog koje, putem tog nagomilavanja, dolazi do rascepa u sebi samom (pa tako, najrealnija tačka u ova tri sloja najverovatnije jeste ona u kojoj prisustvujemo bici koju vode srednjovekovni vitezovi ispred zamka u kom se nalaze zmajevi, a u bitku se upliću i nemački vojnici iz I svetskog rata, te odred žena-komandosa koje izgledaju kao da su sišle sa vojničkih pin-up postera). Tek kad se pretera, postaje jasno da je u pitanju trauma, traumatično realno. Sucker Punch to preterivanje odrađuje bez pardona. I to je možda razlog zbog kog film je naišao na loše kritike. Jer, većina kritičara ipak više voli kada im se ne daje jedan ovakav (visoko-teorijski) koncept baš ovoliko direktno. Formula fantazije kojom se nadograđuje stvarnost a koja onda gradi još jedan fantazmatski sloj isuviše je formalna za ustaljeni pristup filmu, pa je onda lakše otpisati ovaj film kao… nejasan ili pak kao nepromišljeno uprizorenje nekih ličnih infantilnih fantazija. Što naravno nikako nije slučaj. Ali, kako film obiluje onakvim prizorima koje smo već pomenuli, ispostavilo se da su baš ti prizori poslužili kao pokriće onima koji bi hteli da prelako otpišu ovaj film. “Žene-komandosi koje izgledaju kao sa pin-up postera pucaju u naciste-zombije = infantilna fantazija”. Nije baš. Jer ako se pogleda struktura u koju su ovakve scene smeštene, vidi se da se pozivanjem na tobože “infantilne fantazije” sakriva nerazumevanje filmskosti ovog filma.
Naravno, tu je i cena uspeha, jer kada neko kao Zak Snajder (Zack Snyder) osveži žanr filma strave kako je to uradio sa Dawn of the Dead, te kada isto tako osveži i žanr epske filmske fantastike sa svojim filmom 300 i žanr super-herojskih filmova sa Watchmen, pa kada posle toga napravi prilično osrednji animirani film za decu, Legend of the Guardians, da bi potom napravio jedan poprilično eksperimentalni film kao što je Sucker Punch, onda se onaj uspeh sa početka ne prašta i javnost kreće da vreba makar potencijalne greške koje je onaj koji je uspešno krenuo možda sada napravio. Sucker Punch nije inventivan na isti način kao što je to 300 ili Watchmen, ne pleni toliko vizuelnim novinama koliko to radi 300 niti detaljnim zalaženjem u karakterne finese kao Watchmen, ali to je zato što je u pitanju drukčiji film. A neretki su slučajevi kada neko ko se pokaže uspešan na jednom polju biva zakovan u isto to polje tokom čitave svoje karijere (odmah pada na pamet muzika Džona Vilijemsa od kog se za film Superman tražilo da praktično falsifikuje svoje teme koje je pisao za Star Wars). Snajder je izbegao mogućnost da posle Watchmen-a napravi još jedan isti takav film, i sada se to ispostavlja kao problem. A problem je samo u onima koji od jednog autora očekuju da se uvek ponavlja, te da svaki njegov film bude ne samo isto toliko dobar koliko prethodni, već i da bude na isti način dobar.
No sam Sucker Punch ne mora puno brinuti zbog loših kritika. Jasno je odmah da je ovo film koji je još jedan u nizu onih filmova koji su obavezno, tradicionalno, nailazili na loše kritike a koji se čak i tematski i ikonografski nalaze na istoj liniji, a radi se o liniji započetoj sa Rasom Mejerom (Russ Meyer), negde dodirnutom sa Tarantinovim filmom Kill Bill, a u skorije vreme predstavljenom organskom farsom kakva je Zombie Strippers. Kao i kod Mejera tako i ovde imamo ono što je Rodžer Ebert nazvao “Rambo with boobs“, otuđenje seksualnih objekata kakve su ženske obline, grudi, zadnjica i sl. te preko tog otuđenja dovođenje u vezu istih sa nečim sasvim drukčijim u odnosu na seks. Pa se onda upravo putem tog otuđenja dobija prizor, par excellence filmski prizor, koji nadvisuje sva tumačenja koji bi želela da ga privežu za neku banalnu kvazi-zdravorazumsku interpretaciju (a veličina jednog filma, njegova filmskost, meri se ipak upravo uzmicanjem pred takvim interpretacijama). U tome je začkoljica kad su ovakvi filmovi u pitanju – daleko od toga da su seksistički; oni upravo ovim preterivanjima otuđuju nešto što se tradicionalno uzima kao deo seksističkog diskursa. Može se zato reći da je u pod-tekstu loših osvrta na Sucker Punch upravo to, da im smeta upravo to što je od seksista otuđeno nešto što im tradicionalno pripada. Ali, mnogi od nas nemaju problema s tim, sa ovakvim slučajevima u kojima se od seksista nešto otuđi.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.