3D NIJE cirkuska atrakcija (film je, na prvom mestu, svojevremeno bio smatran istom, zatim, zvuk na filmu je bio smatran “pomodnom novotarijom” itd.) i Konan varvarin 3D to dokazuje. Konan varvarin 3D (2011) u režiji Markusa Nispela prvi je 3D film koji je režiran – filmska režija u pravom smislu – BAŠ KAO 3D FILM: ono što se izdvaja u jednom kadru, što “odskače” u odnosu na pozadinu, u sledećem kadru biva zamenjeno novim oblikom/telom/objektom, na njegovo mesto dolazi nešto novo koje je sada istaknuto namesto onog prvog. Nije, dakle, smisao 3D efekta u jednoj sekvenci iscrpljen u tome da “dočara realnost”, već se isti pre svega zasniva na ODNOSU sa sledećom sekvencom.
U okviru čitavog filma posmatrano, 3D efekat nam ne prikazuje tek slike u pokretu na JEDNOM EKRANU VEĆ NAM PRIKAZUJE SLIKE U POKRETU NA DVA EKRANA ISTOVREMENO, samo su one sada “vertikalno” ili pak “dubinski” poređane. Dva ekrana – jedan ispred drugog – sačinjavaju ne više tek sliku već i SLIKU SLIKE: ono što je istaknuto u drugom (ili Drugom) ekranu jeste ono što nije naprosto nadređeno slici prvog ekrana (kao što je slučaj sa klasičnim 2D isticanjem u prvi plan) već je Drugi ekran odvojen od prvog, po prvi put vidimo jasan nesklad, razdor između dva plana sada kada nemamo više planove već dva ekrana.
Nije slučajno da baš film žanra mača i magije jeste prvi koji se efektno i smisleno služi ovim razdorom. Do sada, u Bartonovoj Alisi, Kameronovom Avataru, nastavku Trona, itd. 3D efekat korišten je isključivo kako bi nam stvari iz univerzuma koji se razlikuje od svakidašnjeg izgledale opipljivije, harmoničnije, kako bi nam fantastično bilo “lakše svarivo”. Sa 3D Konanom ide se u sasvim drugom pravcu: protiv harmonije između prvog i Drugog, protiv skladnog Jednog. Sama forma reflektuje sadržaj filma, dodatno ga podcrtava ali čineći to ne smiruje stvari pa umesto nekog “organskog Jednog umetničkog dela” dobijamo takoreći “izbačeni”, “katapultirani” sadržaj koji ide preko samog filma. Ide preko filma i govori nešto o Drugom – da Drugi nije ceo (usput, eto nam i kritike postmoderne, jer ovde sadržaj nikako nije nebitan i čak je primarniji nego prazna, gola forma, ali tako da se nipošto ne radi o predmodernom, nereflektovanom sadržaju, budući da ovaj sadržaj reflektuje ovu formu).
Lik varvarina lik je koji je ne samo lik već je i odgovor – odgovor na krizu: u doba krize, samo oni koji žive na obodima društva mogu da ponude odgovor jer ono što je za centar kriza za varvarina na obodu je svakodnevna pojava. Havardov Konan nastaje kao odgovor na krizu dvadesetih, da bi ponovo dospeo u žižu javnosti posle II svetskog rata preko ilustracija Frenka Frezete. Treći put, dolazi sa filmom u kom Konana tumači A. Švarceneger, u vreme kada je hladni rat bio globalna trauma sa kojom se trebalo nositi. Sada imamo novog varvarina, primerenog ovom vremenu. Ali ne tek kao komentar dat na političku, ekonomsku itd. situaciju, već i kao intervenciju i prevrat unutar samog medija u kom se pojavljuje, naime, filma.
Za Konana varvarina obično se kaže da je u pitanju “falusocentrični lik”. Naravno, jeste, ali se tu treba setiti Hegela iz Fenomenologije duha, sa kraja poglavlja o organskoj celini, koji kaže da je falus u isto vreme i organ mokrenja i organ oplođivanja, i da je baš ta istovremenost ova dva opšti duh u svojoj dijalektici. Tako, ko hoće da još više sazna o falusu i njegovoj podeljenosti, treba da pogleda ovaj “falusocentrični” film, koji se inače odlikuje nizom “trash” kvaliteta ali pored toga i nečim drugim. A nije da je jedno “tajna istina drugog” već je, kako Hegel kaže, stvar baš u njihovom odnosu. Nije stvar u ukidanju otuđenja koje se stvara ovim odnosom rascepljenosti, već je stvar u prisvajanju otuđenja kao otuđenja – samo takvo u sebi konfliktno prisvajanje ili prisvajanje konfliktnog može da bude od koristi u daljnoj analizi (ili pak borbi, kao što je u Konanu varvarinu 3D u pitanju ne tek borba na filmu već borba unutar filmskog samog).
Konan varvarin 3D nije više “plemeniti divljak”, nije jedno s prirodom niti je gospodar prirode, nije mudri varvarin koji ima koječemu da nas poduči govoreći nam iz divljine, već je, da kažemo to ovako, otuđeni proizvod ovog i ovakvog sveta koji onda još dalje otuđuje: filmska dvostruka negacija (ili negacija negacije koja nam dolazi putem ovog filma).
Od juče konačno igra i u domaćim bioskopima. Valjda kao “pratilja” visokobudžetnijeg, opšte prihvaćenijeg, klišeiziranim patriotskim pathosom nabijenog i inspiracije lišenog filma Besmrtnici. Nema veze, glavno je da je tu, makar i pod takvim okolnostima – ko zna, prepoznaće razliku.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.