U “Na ivici sutrašnjice”, što je tačniji prevod naslova ovog filma, u pitanju je projektovano “savršeno sutra” do kog se stiže procesom učenja na greškama. Savršeno – za koga i u kom smislu? Odgovor na ovo dobijamo ako se doslovno držimo odvijanja radnje ovog filma, tačku po tačku, odnosno ako pokušamo da ga sažmemo onako kako Frojd insistira na formulisanju epizoda i slika u jeziku pri prepričavanju snova – film je fantazija koja ne bez razloga igra ulogu kolektivnih snova pa zato ovo nije potpuno promašen način za bavljenje jednim specifičnim filmom, pogotovo kad je u pitanju film kao što je ovaj. Na početku, vidimo vojno lice, igra ga Tom Kruz, čiji je zadatak propaganda, što, usled ratnog stanja kakvo je predstavljeno u filmu, znači, u većini slučajeva, regrutovanje-za-smrt. Dalje, ovaj tek uslovno rečeno vojnik, a čiji je zadatak samo propaganda, nekako dođe u situaciju u kojoj se od njega očekuje da se nađe na prvim linijama fronta. Radi se o fantaziji u kojoj kad-tad “ovi od gore”, koji “ne rade ništa već samo izdaju direktive” bivaju prinuđeni “da zasuču rukave” i pokažu nam “koliko stvarno vrede”. To je glavna osa oko koje se odvija radnja ovog filma: kako se pokazuje neko ko sa distance učestvuje u vanrednim situacijama, kao što je invazija vanzemaljaca ovde, kad jednom dođe licem u lice sa “samom stvari”? Na originalan način, na ovom mestu u priči usvaja se mehanizam uobičajen za video-igre, “sejv gejm”, ali se isti i uspešno dramski opravdava ovde: svaki put kada se nađe u bezizlaznoj situaciji, i zaista i pogine, glavni junak se vraća u jučerašnjicu i počinje dan iz početka, kako bi, posle niza pokušaja, na kraju ipak uradio “pravu stvar”, što onda generiše jednu od glavnih poenti koje ovaj film pravi. Da stvari budu još jasnije podcrtane služi to što mu društvo u svim ovim pokušajima pravi žena sa propagandnih postera. Naravno da niko nije ni imao sumnje u to da će Tom Kruz da uspe da reši sve probleme, i da na kraju bez ikakvih posledica izađe kao heroj iz čitavog zapleta, ali na logičkom planu radnje ipak ostaje jedan vidljivo upitan preostatak: sam kraj pokazuje nam Toma Kruza kako je ne samo uništio protivnike već je još čak i vratio vreme do pre toga kada je bio prozvan da se sam i neposredno uhvati u koštac sa neprijateljima. Dakle, još pre nego što je njegova uloga i funkcionalnost dovedena u pitanje, on je već rešio stvari. Ovakav ishod radi dvostruko: na jednom nivou, vidimo upriličenu fantaziju o ratu bez posledica, a na drugom, vidimo opravdanje funkcionalnosti “ovih od gore”, jer oni, daleko od uvida svih drugih, “rešavaju stvari i pre nego što se ove zakomplikuju”, odnosno, rečeno nam je ovde, niko nema jasan uvid u avanture, probleme, patnje i napore jednog birokrate! Njegova patnja proizilazi iz identifikacija sa vojnicima na frontu – svaki njegov neuspeh, te povratak na početne pozicije, može da se tumači kao život jednog vojnika koji je u taktičkom ispitivanju mogućih opcija izgubljen u ime neke više svrhe, ali, za razliku od njih, on vreme vraća u nazad i nastavlja dalje. I tako, sve dok ne dođe do najbolje opcije koja u samom startu rešava problem i pre nego što je problem nastao. Ali, ako on to radi tako, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da zaključimo da ako je ovaj rešio problem pre nego što se problem pojavio, onda problema nikad stvarno nije ni bilo, pa je njegova uloga još sumnjivija nego pre, ili pak, da zaključimo kako je on sam onaj koji stvara probleme iz kojih nas zatim “herojski” izbavlja. Na kraju, tu je i sledeća protivrečnost o kojoj ovaj film ne polaže računa: ako je ova ekspertska vlast koja se bavi propagandom, s jedne, i predviđanjem, sa druge strane, toliko uspešna, čemu onda potreba da se ista pokazuje kao naslednik srednjovekovnih vitezova, sve sa oklopima, kako onda ubija nešto nalik na aždaje? Odgovor na ovo pitanje uglavnom je to da je ovakva fantazija tu isključivo radi neobrazovanog puka, iznad čijeg je uopšte shvatanja i mogućnost i funkcionisanje ekspertske vlasti, koju ovaj “neobrazovani obični puk” ni nije u stanju da percipira ikako drukčije do kao naslednike vitezova. Na ovakav odgovor, kontra-tvrdnja je: da je sve zaista kako treba, i da sve zaista besprekorno funkcioniše zahvaljujući brizi eksperata, oni ne bi ni morali da brinu o tome kako će da plasiraju herojske fantazije o njima samima, već bi, umesto toga, mogli da računaju na podršku masa i bez toga. Ovako, očigledno nije sve kako treba. Isto tako, možda se prvenstveno radi o samim ciljevima, budući da je herojstvo nesvodivo na posao predviđanja i saniranja posledica, na ekonomisanje koje za cilj ima da neki ipak ne plate bilo kakvim posledicama i sa bilo kakvom odgovornošću. Ukratko, herojstvo uvek za cilj ima ipak nešto bitno drukčije u odnosu na brigu o tome kako da oni koji su na vrhu ostanu na vrhu – ono podrazumeva i odgovornost i požrtvovanje koje u pravom smislu znači i gubljenje a ne samo dobijanje. I, u dijalektičkom razmatranju dalje, radi se o slučaju u kom svi dobijaju kad je po sredi žrtva heroja, a ne u kom ovi koji se pokazuju kao heroji time samo još manje plaćaju iako ni inače ničim ne plaćaju.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.