Juče je redakcija FKNG došla do liste elektronskih adresa na kojoj se nalaze svi kontakti IFDT. Svima koji inače dobijaju informacije o IFDT poslali smo otvoreno pismo sa sledećim sadržajem:
Oglašavamo se ispred organizacije “Filmovi koji nas gledaju” povodom temata časopisa “Filozofija i društvo”, publikacije Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, u Beogradu.
Najavljeni temat Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, od ove godine, nosi temu “Film, psihoanaliza, društvena teorija”. U Republici Srbiji postoji samo jedan primer organizovanog i dugotrajnog bavljenja baš ovim trima temama, i to je organizacija “Filmovi koji nas gledaju”, koja se ovim temama bavila prvo tokom puna dva semestra javnih predavanja (2010/2011), da bi dalje aktivnosti nastavila na istoimenom internet sajtu, na kom je sada dostupno preko trideset tekstova, koji i po obimu i po nivou, svedoče o ovom bavljenju. Uprkos tome što ne postoji ni jedan drugi primer ozbiljnog bavljenja ovim temama, Institut za filozofiju i društvenu teoriju nije pozvao ni jednog od članova redakcije “Filmovi koji nas gledaju” kao gostujuće urednike na ovom tematu. Napominjemo i to da smo sa tri predavanja gostovali 2011. na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, ali je tada na čelu istog bila druga uprava u odnosu na ovu danas aktuelnu.
Pre svega, moramo posebno da istaknemo, u redakciji projekta “Filmovi koji nas gledaju” sudeluju dr Lidija Prišing (doktor teorije umetnosti i medija, trenutno nezaposlena), Ivan Selimbegović (doktorant na katedri za filozofiju, takođe nezaposlen) i Vladan Milanko (potpisnik filmskih kritika objavljivanih u domaćim medijima od početka devedesetih do danas, takođe nezaposlen). Ako se mi više od tri godine neprekidno bavimo radom na ovim temama, te ako ne postoji niti jedan drugi primer organizovanog bavljenja temom kakva je “film, psihoanaliza, društvena teorija”, onda nepozivanje od strane Instituta ne može a da ne bude propust.
Naravno, uvek može da se potegne argument “a zašto bi se samo isti ljudi bavili istim temama?” no pozivanje na taj argument u ovom slučaju bilo bi krajnje pogrešno: da budemo jasni, mi nismo protiv toga da se bilo ko drugi bavi istim ovim temama, štaviše, pozdravljamo svako eventualno buduće bavljenje istima; ali ako se neko njima nije bavio do sada, onda je razumno da otpočne bavljenje ovim temama prvo kao autor priloga, a ne odmah kao urednik jednog ovakvog temata, i to temata jedne javne institucije.
Dakle, urednici ovog temata jesu ljudi koji se ovim temama nisu bavili, bilo ozbiljnije, bilo uopšte, ali su svejedno oni sada u poziciji da prosuđuju o kvalitetu bavljenja istim tim temama. “Zašto bi plaćali nekog drugog kad imaju svoje ljude koji su sposobni za sve, čak i za ono čime se koliko juče nisu bavili?” – to bi još i moglo da stoji da je u pitanju privatna publikacija, a kako nije privatna već zvanična institucija u pitanju, ovo ni u kom slučaju ne može da stoji.
Uvidevši ovaj inicijalni propust Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, ispred organizacije “Filmovi koji nas gledaju” Vladan Milanko napisao je i ovom institutu prosledio tekst u kom predstavlja kako aktivnosti ovog projekta tako i originalne teze, ali koje su, kao takve, nastale na istoj onoj liniji bavljenja koje se i dalje odvija u okviru “Filmovi koji nas gledaju”. Tekst je odbijen, i sada ćemo navesti osnove po kojima je odbijen.
Prvo, na više mesta u odbijenici (uzgred, odbijenica je potpisana samo sa “redakcija”, pa je odgovornost time potpuno prebačena na samu instituciju a ne na neke ili na jednog njenog predstavnika), pominje se navodna “samopromocija” koja se, navodno, da videti u ovom tekstu. Razumljivo, u tekstu V. Milanka pozivanje na ono što je zadobijeno tokom trogodišnjeg neprekidnog rada onome ko nema iza sebe vreme provedeno u bavljenju ovim temama ne može a da ne izgleda kao samopromocija, jer ga/ih delegitimiše, budući da već po sebi ovo pozivanje na dugotrajni rad jasno predstavlja stvari kakve jesu.
Druga simptomatična stvar iz odbijenice jeste sledeća (i sada citiramo): “Autor simplifikuje niz pozicija koje tim putem olako može da odbaci, odnosno izmišlja pozicije koje su već odavno prevaziđene ili čak ni ne postoje”. Ovaj deo izdvajamo kao krajnje simptomatičan zbog prisustva logički disparatnih iskaza te viška negacija koje smisao ove rečenice čine opskurnim. Ako autor, V. Milanko, kako se kaže u odbijenici, u svom tekstu jeste izmislio neku poziciju, onda ona ne može da bude prevaziđena (mutatis mutandis, ako je prevaziđena, ne može da bude izmišljena jer je morala da bude objektivno postojeća kako bi je neko prevazišao). Ili pak, ako je izmislio to da je neka pozicija prevaziđena, dok je u objektivnoj stvarnosti ista i dalje aktuelna, onda ista ipak ne može da ne postoji kako sugeriše poslednji iskaz iz navedene rečenice. Itd. U svakom slučaju, naveli smo ovu rečenicu u originalu kao primer ovog navodnog “profesionalno hladnog” odgovora, uz to anonimnog odgovora, koji je potpisan kao da je u pitanju sama institucija koja piše a ne njeni predstavnici. Ovaj ton, ove nelogične negacije svedoče o svemu samo ne o profesionalnosti i objektivnosti.
Treća stvar, koju ne možemo a da ne dovedemo u vezu sa ovom malopre navedenom, sledeća je, i ujedno najsimptomatičnija; kaže se u odbijenici: “U tekstu se pojavljuju neutemeljeni iskazi za koje je teško pronaći ono što im odgovara u stvarnosti (npr. “niža klasa ne vidi … da je deo nekog višeg reda, neke logike (kao što je “logika tržišta”)”).” Tek ovim u potpunosti se ruši makar privid objektivnosti institucije i postaje potpuno jasno o čemu se radi. Kao “neutemeljeni iskaz” redakcija časopisa Instituta za filzofiju i društvenu teoriju ne navodi ništa drugo do u spornom tekstu V. Milanka iskazanu i u samom tom tekstu opravdanu sumnju da niža klasa ne vidi sebe kao deo logike tržišta (ovaj tekst, pod naslovom “Film te gleda! O višoj instanci u umetnosti, teoriji i politici”, u celosti je dostupan na sajtu “Filmovi koji nas gledaju”). A ako je ovo negativ (“ne sme da se kaže da je niža klasa alijenizovana u tržišnoj logici” propis je koji je iskazan u ovom delu odbijenice), evo šta bi bio pozitiv koji, spram ovog negativa, možemo da bez sumnje utvrdimo kao pogodan za ovu “objektivnu” redakciju: bilo bi na mestu da je V. Milanko napisao da niža klasa sebe bez ostatka vidi kao deo jedne organske celine koju niža čini zajedno sa višom klasom. Ovde ne možemo a da se ne setimo kraja filma “Metroplis” Frica Langa, u kom predstavnici niže klase stupaju u savez sa višom, a film nižu klasu onda, putem titla, predstavlja kao “ruke” dok višu predstavlja kao “mozak” jedne navodne organske celine društvenog mehanizma, zapravo, fašističkog korporativizma.
Zbog svega ovoga, možemo da jasno vidimo zašto su nekvalifikovani ljudi dovedeni na mesto urednika ovog temata: samo nekvalifikovani mogu da se bave temom kakva je “film, filozofija, društvena teorija” ali tako da od iste teme zahtevaju da se pojavi na političkoj desnici (krenuvši od Žaka Lakana, preko sada aktuelnih na teorijskoj sceni Slavoja Žižeka i Alena Badjua, ove tri odrednice obavezno su iznutra već defenisane kao one koje se pojavljuju samo na levici). Isto tako, samo nekvalifikovani mogu da se prave da rade nešto novo uprkos tome što se odmah pored njih već neko duže vreme odvija ozbiljan rad na istom tome što oni sada predstavljaju kao svoje, kao novo. Zato, ovi nekvalifikovani nisu tek problem po sebi, nije problem samo to što su nekvalifikovani, jer oni nisu pasivni – pre svega aktivni su u svom nipodaštavanju, nepriznavanju, aroganciji i ignoranciji. Na javnosti, koja je pratila rad projekta “Filmovi koji nas gledaju” ove tri godine sada je da im ne dozvoli da to tek tako prođe. Institut za filozofiju i društvenu teoriju ne sme da može da falsifikuje i da u falsifikovanju ono falsifikovano predstavlja u karikaturalnoj formi (film, psihoanalizu, društvenu teoriju predstavlja kao da se pojavljuju na centru i na desnici, da predstavlja ovu temu kao novinu koju su oni sada otkrili, itd.).
Neko bi na ovo mogao da kaže: “U čemu je problem, vi na levici oni na desnici, zašto ne bismo imali oba?” Naravno, nikakav problem ne bi bio da su, prvo, oni privatna institucija sa privatnom publikacijom. Ali kako nisu, dužni su da makar konstatuju projekat “Filmovi koji nas gledaju”. Drugo, ako je neko u ime projekta “Filmovi koji nas gledaju”, između ostalog, projekta sa kojim su u prošlosti sarađivali, njima dostavio tekst, onda bi bilo u najmanju ruku profesionalno da isti tekst objave, pa onda, ako se nekom iz redakcije ne sviđa, ako neko ili svi iz redakcije imaju prmedbe, da usledi replika u sledećem broju, itd. A ovako, da javna institucija obrađuje temu koja je u javnosti već zastupljena i da onda to prethodno zastupanje potpuno ignoriše prilikom obrađivanja baš te a ne neke slične teme, to nikako ne može da bude u redu.
Ispred internet magazina za filozofiju i filmsku teoriju “Filmovi koji nas gledaju”,
dr Lidija Prišing
Ivan Selimbegović
Vladan Milanko
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.