Redakcija FKNG uputila je protestno pismo Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije zbog nepravilnosti u radu Instituta za filozofiju i društvenu teoriju na tematu “Film, psihoanaliza, društvena teorija” časopisa ovog instituta. To, što je raširena praksa da se na odgovorna mesta dovode oni čija se kompetencija u određenom polju ne dovodi u pitanje uprkos tome što iza sebe nemaju radove na tom istom polju, umesto da se na ta mesta dovedu oni koji su kvalifikovani i koji su svoj rad osvedočili pred javnošću, ne znači da treba da se sa takvim praksama mirimo; naprotiv. Fiat justitia ruat caelum!
Takođe, redakcija FKNG poslala je obaveštenje domaćim medijima u vezi sa ovim slučajem. Reakcija na poslata obaveštenja ispoljena u više od nekoliko odgovora koje smo dobili od predstavnika javnih medija bila je donekle iznenađujuća: oni koji su znali za postojanje Instituta za filozofiju i društvenu teoriju nisu bili sasvim sigurni u pogledu javnosti delatnosti ovog instituta, dok su se svi bez izuzetka slagali oko toga da sumnjaju da veliki broj čitalaca uopšte i zna za postojanje ovog instituta. Manevar je jasan: time što je ovaj institut tek formalno javan obezbeđuje se prostor za neopaženo usmeravanje ovog instituta onako kako odgovara malom broju pojedinaca koji su na tom institutu angažovani. Što ne bi smelo da bude tako, jer radi se o javnoj instituciji koja u skladu sa ovim mora da snosi javnu odgovornost za svoja dela.
Međutim, i ako ne bi smelo, ipak tako jeste i za sada i može da bude. A može da bude tako zato što je inače sama teorija, po sebi, već naširoko shvatana kao nešto zatvoreno, hermetično, nešto što je, po sopstvenoj prirodi, već nedostupno masama i samoj javnosti. Pa kad se onda čuje da predstavnici zvaničnih institucija zaduženih za teoriju te iste institucije održavaju na što većoj razdaljini od javnosti, to nikoga posebno ne iznenađuje – jer, deluje “prirodno”, budući da je već sama teorija negde “izolovana”. No, ne radi se ovde o tome da odjednom treba da učinimo teoriju “neposredno odgovornom pred širokim narodnim masama” – to ne bi urodilo nikakvim plodom, jer, s obzirom na to kako je iste te mase doživljavaju, ona bi samo ponovo bila izolovana i nanovo sakrivena od javnosti, pa time opet stavljena pod pokroviteljstvo onih koji parazitiraju na njenom mistifikovanju, i ništa više. Radi se o nečemu mnogo većem, o tome da mase treba da uvide da je teorija, kao ono što ispituje same zakonitosti mišljenja, po sebi nešto opšte i samim tim ne samo pogodno već i namenjeno za sve. Mišljenje je opštost koja je u stanju da obuhvati sve i svakoga, pa zato prepustiti ono što se mišljenjem bavi samo nekima, dobro sakrivenim od pogleda javnosti, znači lišiti se jednog specifičnog znanja i jedne specifične prakse koja, kad bi joj se prišlo ispravnije, može itekako da posluži istim tim masama u borbi za same te mase.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.