Snimci iz Egipta, reportaže, komentari, analize situacije tamo, svakodnevno pristižu. Dve dominantne interpretacije koje su u opticaju sledeće su: s jedne strane nalaze se oni koji u protestima protiv diktatora Hosnija Mubaraka vide šansu za izbijanje ničeg drugog do fundamentalističkih islamističkih struja (po njima, “loše u ovom slučaju može da zameni samo nešto još gore”); sa druge su oni koji tekuća dešavanja u Egiptu posmatraju kao oslobodilačku pobunu protiv represije – protiv represije Mubarakovog režima, ali i, posredno, S.A.D.-a, te Izraela, koji podržavaju Mubarakov režim, jer isti odgovara njihovim interesima na tom području. Zato, nije uopšte čudno što se osim ova dva pogleda, od kojih je jedan konzervativan a drugi liberalan, sada pojavljuje i treći, mistički, jer misticizam uvek služi kao nadoknada za izostajući sklad u interpretaciji. Ustaljeno je da se u slučaju u kojem ne postoji sinhronizacija između onoga što se dešava u svakodnevnoj realnosti i, sa druge strane, interpretacije istoga, govora o tome, takav rascep pokušava da se premosti pozivanjem na mistične sile (kao što je npr. sudbina kojom se inače sve uspešno da pravdati ili, u ovom slučaju, biblijski “bledi jahač”).
A tek sa pojavljivanjem ove treće interpretacije, mističke interpretacije, postaje jasno da se radi o rezu koji se ne može tek tako “zašiti” uobičajenim racionalizacijama. Misticizam je “poslednja linija odbrane” pred neobjašnjivim. Kada nam koordinate društva u kom se nalazimo – kultura, politika, itd. – postanu pretesne, kada se pokažu kao nedostatne za objašnjenje određenog fenomena, onda preostaje još samo misticizam. Naravno, misticizam je, osim što je “poslednja linija odbrane”, ujedno i najslabija linija odbrane, budući da podrazumeva pristajanje na iracionalnu opkladu u kojoj bez ikakvog racionalnog povoda pristajemo na to da se kladimo na uticaje mističnih sila. Pa, kao takav, misticizam u ovakvom slučaju nije ništa do ono “hvatanje za slamku”.
Pojava mističke interpretacije ovde, kao treće u nizu, jasan je znak da nešto nedostaje prvim dvema. Istovremeno, mistička interpretacija je i “kondenzovana istina” prve dve, jer se tek u njoj pojavljuje fikcija kao ono što se uzima kao istinito u slučaju nedostatka same istine. Jer, nije li ona interpretacija koja u pobuni protiv diktatora vidi šansu za proboj i dominaciju fundamentalističkih struja ništa drugo do projekcija vlastite nemogućnosti onih koji ovaj događaj tako interpretiraju? Nemogućnost da se vidi do iza proste opozicije: diktatura-kao-nužna-regulišuća-radnja i, s druge strane, haos-i-samovolja-fundamentalizma? Nije li u pitanju projekcija očigledno fiktivnog scenarija koji ne svedoči ni o čemu drugom do o nedostatku vizije onoga ko takvu projekciju projektuje? Pa tako, onaj ko nije u stanju da sagleda realnost situacije poseže za paranoičkim zapletima kako bi se utešio zbog vlastite nesposobnosti.
Sa druge strane, nije li u pitanju racionalizacija (sasvim druge vrste i na drugom nivou ali opet i ipak samo racionalizacija) vlastitih fiktivnih predstava i kada je o drugoj interpretaciji reč, naime, onoj ne-konzervativnoj interpretaciji? Zar nije Egipat danas isto ono što je Kuba ili Mao-Ce Tungova Kina bila za šezdesetosmaške studente u Evropi: ekran na koji se projektuju fantazije, ekran čija je svrha utešna: da se na njemu vide fantazije, kad već iste ne mogu da se sprovedu u delo. Kao što u humorističkim serijama tipa ‘Alo-‘alo imamo “smeh iz konzerve”, smeh-koji-se-smeje-za-nas, smeje se umesto nas, tako i ovde imamo revolucionare koji su to namesto nas. Svi se osećamo dobro kada vidimo da se neko negde pobunio protiv represije i nebitno je da li smo sami u stanju ili nismo da uradimo tako nešto – ne samo da oni to rade namesto nas već i, što je najbitnije, to rade tamo. Pa možemo, zbog toga, da istovremeno “i imamo kolač i pojedemo ga”; možemo da nastavimo sa trpljenjem svakodnevnih ponižavanja ali i da, negde “u dubini duše”, znamo da je “pobuna ipak moguća”.
Kada se vidi snimak kao što je onaj u kom beli kombi, ne smanjujući brzinu, prolazi kroz masu ljudi na trgu u Kairu, te kada oni koji nisu povređeni uprkos takvim realnim pretnjama nastavljaju sa pružanjem otpora, onda pred sobom imamo nešto što se ne da lako uklopiti u priče koje nam se svakodnevno nude kako bi u njih, kao u neki unapred spremljeni šablon, uklopili to što vidimo.
U tom smilsu, ova druga interpretacija se značajno razlikuje od prve – dok konzervativna fikcija nije ništa do sklanjanje pogleda sa onog što nam se pokazuje, ova druga pokušava da vidi ali i da održi nesmetani tok sopstvenih projekcija, pokušava da kaže nešto o onome što odbija da bude, da kažemo to pomalo nezgrapno, pro-kazano. Prve dve interpretacije, konzervativno-paranoička i liberalna, nikako nisu istoga ranga.
Uprkos tome, momenat rešenosti, izdržljivosti, onih koji protestuju, ostaje nešto što zalazi do iza projekcija onih koji bi da u tome vide samo jednu divljenja vrednu pobunu protiv diktatora kakva se tradicionalno uvek dočekuje sa pozdravima. Ako proteste u Egiptu posmatramo samo kao taktički potez kojim se narušava dominacija S.A.D.-a u arapskim zemljama, rizikujemo da nam promakne ono što je na tu priču-o-taktici nesvodivo, rizikujemo da upadnemo u zamku lagodnosti koja nam utešno govori “sve se odvija baš tako kako i treba – i odvija se sasvim dobro i bez mog učešća”. Naravno, ovakav pogled moguć je tek pošto smo apstrahovali revoluciju i počeli da je posmatramo kao revoluciju-protiv-diktatorskog-režima, misleći pri tom da smo je zahvatili u njenoj konkreciji. U ovom slučaju, od drveća se ne vidi šuma, ma koliko različitih stabala imali pred sobom u takvoj racionalizaciji i ma koliki njihov broj bio. Gest apstrahovanja – i sad sasvim kontra-intuitivno – ovde nije slučaj kada izolujemo dešavanja u Egiptu, već, baš suprotno, kada ih previše smeštamo u unapred zadate okvire i sheme. Cena koja se plaća za takvo kvazi-konkretno analiziranje jeste arogancija. Arogancija, koja ne priznaje ono što promiče njenom pogledu, a, sa druge strane, drži na sigurnoj distanci tako nešto kao što je revolucija.
Pojavljivanje “bledog jahača” slučaj je kada snimak uzvrati pogled “nevinom” tv-gledaocu: prethodno tome, gledalac je sedeo mirno u udobnosti svoga doma i na malom ekranu posmatrao sopstvene projekcije. “Bledi jahač” je znak gledaocu da ne samo da on ili ona gleda Egipat, već i da Egipat gleda njega – gleda ga i vidi da ovaj ne zna bog-zna-šta o onome što gleda.
Od ovog momenta nadalje vode dva puta: jedan je da se skloni uhvaćeni pogled, da onaj čiji je neznalački pogled uhvaćen onim što je gledao skrene pogled na dugu stranu i kaže “biće kako će biti, svakako to ne zavisi od mene, i svakako ja ništa o tome ne znam”, a drugi put je da se sam gledalac zapita šta je viđeno ovim pogledom koji ga je pogledao, kakav rez je revolucija sa ekrana u njemu ili njoj videla. Na to se mislilo ovde kad je bilo pomenuto apstrahovanje sprovedeno u tumačenju egipatske revolucije kao revolucije-protiv-diktatora – dok god je to samo revolucija-protiv-diktatora, dotle je na sigurnoj distanci. Ali “bledi jahač” i mnogi drugi znaci upućuju na to da se nešto od toga ipak preliva preko ekrana. Upravo zato što u egipatskoj revoluciji izostaju svi oni anti-globalistički momenti na koje smo naviknuti tokom godina, što ne vidimo jednu partikularnu kulturu, religiju i sl. kako se bori protiv stranog uticaja a za “sopstveni identitet”, prisustvujemo nečemu novom. “Bledi jahači” su upravo prikaze kojima se nadoknađuje izostanak takvog nečeg kao što je fundamentalizam koji mnogi željno očekuju. S druge strane, “bledi jahač” svedoči i o tome da ni jedna naracija koja je trenutno u opticaju, ma koliko se bavila strategijom i sl., ne može da ispostavi istinu o revolucionarnoj borbi. Upravo taj izostanak zadovoljavajuće naracije govori nešto o egipatskoj revoluciji, a to je da se ona tiče i onoga i onih za šta i za koje se ne bi reklo da ih se tiče, govori da je nešto što se ne da lako situirati i umiriti u opticaju kako u Egiptu tako i van Egipta. Čak i da se ostvari najmračniji scenario, onako kako mnogi misle da će se sa Egiptom ponoviti situacija koja je aktuelna u Iranu, uprkos tome bi ovih nekoliko dana i nedelja kada sve u Egiptu istrajava u nesmirenosti, dok ostaje bez mesta na koje bi ga neko mogao smestiti, bilo značajno, jer je u pitanju trenutak u kom univerzalno stupa na svetsku scenu. A upravo se tog univerzalnog plaše svi ovi koji pokušavaju da mu nađu jedno mesto.
Pri tom, nije u pitanju ovde ona postmodernistička mantra koja zazire od konkretnog i koja sve voli samo ako je “ni na nebu ni na zemlji”, pa onda fetišizuje ne-situiranje, izostanak mesta. Upravo suprotno tome, ovde je reč o onome što je univerzalno, o rezu koji je univerzalan i koji popreko preseca svako mesto u našem vremenu, te na koji svako u zavisnosti od mesta i od konkretnih okolnosti u kojima se nalazi treba da odgovori. Jer, mi ovde nemamo nikakvog diktatora (uprkos pokušajima desnice da prikaže i aktuelnu i svaku drugu vlast kao diktatorsku, autoritarnu i šta sve ne, to naprosto nije tako) protiv kog bismo mogli da ustanemo. Imamo sasvim drukčije okolnosti, ali okolnosti koje jesu u sprezi sa okolnostima i u Egiptu i svugde drugde i na koje onda treba adekvatno odgovoriti. Pobuna protiv diktatora – dovoljno dobro za tamo, ali ako hoćemo da saučestvujemo u tome, moramo da se spremimo za ovo ovde.
Na kraju, da kažemo i da nije sasvim istinito da je ova revolucija bez mesta, jer je istina da je bez mesta samo ako je gledamo u terminima u kojima se danas govori o takvim fenomenima. Ova revolucija ima svoje mesto, i to mesto je mesto klasne borbe, i ta klasna borba je ono što je čini univerzalnom.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.