Tekst inicijalno objavljen na stranici Peščanik, 26.10.2011, ovde.
Već nekoliko dana traje blokada Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu, a osim odličnog teksta profesora Todora Kuljića, u javnosti još uvek manjkaju suvisle analize zahteva koje studenti ispostavljaju. Naši dekani, rektori i ministri obraćaju se problemu blokade nastave uporno žmureći pred činjenicom da situacija svedoči o daleko ozbiljnijem, strukturalnom problemu na koji studenti već godinama ukazuju. Mediji, po običaju, samo senzacionalistički izveštavaju, bez ikakvog pokušaja da analiziraju situaciju i smeste je u kontekst pitanja o sistemu obrazovanja koji se već godinama potura javnosti kao bezupitno dobar. Niko u javnosti ne postavlja osnovno pitanje: da li su studenti u pravu, da li ih možda treba podržati? Potvrdan odgovor na oba pitanja ću izvesti analizirajući parolu koja sažeto predstavlja srž studentskih zahteva: znanje nije roba. Šta to znači?
Najpre treba videti šta uopšte jeste roba. Bar dve karakteristike su ovde od ključnog značaja: roba je privatno vlasništvo (te se njome može trgovati) i roba je uvek potrošna. Znanje ni po jednom od ova dva kriterijuma ne može biti roba.
Znanje je javno dobro i to iz bar dva razloga. Na prvom mestu, znanje nikad nije produkt jednog čoveka. Svako veliko otkriće u istoriji znanja rezultat je viševekovnog rada nebrojeno mnogo istraživača. Uzmimo za primer Kopernikov heliocentrični sistem. Kada ga nazivamo „Kopernikovim“ mi gubimo iz vida činjenicu da je on nastao kao reakcija na neuspeh Ptolomejevog sistema da objasni kretanje nebeskih tela. I sam taj neuspeh nije otkrio jedan naučnik, nego armije istraživača koji su uporno posmatrali nebeski svod, primećivali nedostatke Ptolomejeve teorije, pokušavali da ga prilagode (ili da smisle alternativu) i na kraju doveli do toga da je cela teroija dobila oblik koji naprosto više nikako nije mogao da zadovolji naučnu svest Kopernikovog vremena. Takođe, zaboravljamo na brojne astronome koji su svakodnevno pravili tabele kretanja nebeskih tela na osnovu kojih je Kopernik i uspeo da postavi heliocentričnu hipotezu. Zaboravljamo i na brojne Kopernikove sagovornike sa kojima je o svojoj hipotezi diskutovao i koji su mu svojim zamerkama ili predlozima pomogli da je osmisli, precizira, artikuliše… Takođe, zaboravljamo i na brojne naučnike koji su posle Kopernika o njegovoj teoriji mislili, koji su je potvrđivali, promišljali i dali joj snagu da izmeni ceo svet. Zaista jeste zadesilo Kopernika da načini odlučujući prelom u formulaciji pomenute teorije, ali ona nikako nije rezultat isključivo njegovog misaonog rada već rada bezbroj naučnika pre njega, koji je doveo do toga da jedna nova teorija bude ne samo moguća, već i neophodna. Pored toga, bez podrške zajednica u kojima su živeli istraživači, oni nikad ne bi imali dovoljno vremena da se posvete nauci i doprinesu takvom otkriću. Danas, situacija još očiglednije govori u prilog ovoj tezi – ne postoji naučno otkriće u proteklih nekoliko decenija koje nije rezultat rada tima naučnika, koji se oslanja na radove drugih timova naučnika… koji su, uzred, svi redom plaćeni iz državnih budžeta, dakle novcem svih građana. Zaključak koji se iz ovoga neposredno izvodi je da jedna teorija nikako ne može biti vlasništvo jedne individue, pa čak ni konačnog broja individua – znanje koje ta teorija sobom nosi može biti samo zajedničko vlasništvo svih ljudi, te se ono nikome ne sme naplaćivati.
Izraz znanje je javno dobro nosi još jednu značajnu dimenziju. Nedavno je u medijima objavljeno da se knjige više neće moći fotokopirati ni za potrebe učenja jer, navodno, ono što studenti nauče kasnije će na svojim radnim mestima i unovčiti, pa tako kupovina nastavnih sredstava nije ništa drugo nego ulaganje zarad sopstvenog profita. Apsurdnost tog argumenta naprosto bode oči ako postavimo pitanje: da li je samo Kopernik „profitirao“ od svog otkrića? Da li su samo Njutn, Tesla, Ajnštajn, Votson, Krik… „profitirali“ od otkrića koja im pripisujemo? Ne! Čitava planeta danas uživa plodove „njihovih“ teorija. Njihov istraživački rad doneo je promene koje dotiču bezmalo svakog stanovnika planete. Nikako nije slučaj da su oni radili samo za svoje privatno dobro – radili su za dobrobit svih nas. Znanje, niti u svom nastanku, niti u svojim posledicama nikad nije privatno dobro, nikad nije privatno vlasništvo i zato nikad nije opravdano da se rad na njegovom produbljivanju naplaćuje bilo kome drugome osim – svima. Što danas znači, državi koja ga plaća od poreza.
Posle ovakvih razmatranja, zaista postaje neobično ne samo to da se veliki broj studenata uopšte ne uključuje u borbu za znanje koja se vodi na beogradskim fakultetima – već je neshvatljivo kako čitava javnost može da sedi i mirno gleda kako se nekoliko stotina studenata bori za dobro svih nas. Ne postoji socijalna grupa koja sebi može da priušti da bude nezainteresovana za besplatno obrazovanje. Obrazovani kadar doprinosi prosperitetu čitave zajednice i sramno je što ta ista zajednica sedi skrštenih ruku, dok borbu za uslov mogućnosti svakog napretka nosi na leđima mali broj studenata. Ta ista zajednica koja sada ne vidi studente, sutra će očekivati da ih lekari leče, da im inženjeri grade mostove, kuće, fabrike, da filozofi i socijolozi promišljaju i artikulišu probleme sa kojima se susrećemo, da naučnici otkrivaju nove načine da olakšamo sebi život… Ko nije spreman da se pridruži borbi za znanje, ne treba uopšte ni da očekuje bilo kakvu korist od njega, a političarima koji ovu borbu ignorišu, i rektorima koji je kleveću, treba zabraniti svaki pristup javnom životu.
Znanje nije potrošna stvar. U dokumentarnom filmu „Marx reloaded“ Džejsona Barkera koji je prikazan u okviru alternativne nastave na Filozofskom fakultetu, slovenački filozof Slavoj Žižek obrazlaže ovu tezu na izuzetno jasnom primeru: ako je pred nama jedna šnicla i ja je pojedem – onda za vas nema ništa. Međutim, ako ja podelim neko znanje sa vama, onda smo svi na dobitku. Jer, ne samo da svi imamo to znanje, već je znanje takve prirode da se deljenjem obogaćuje: što više ljudi misli o jednoj stvari, ona će više biti promišljena, kritikovana, bolje artikulisana. Ne postoji nikakvo opravdanje da se znanje naplaćuje, jer onaj koji ga je dao sam ništa nije izgubio, naprotiv, dobio je priliku da to znanje u diskusiji sa drugima obogati. Pored toga, ne samo da se znanje ne troši razmenom, već se ono uopšte nikako ne troši. Na primer, bez Njutnove teorije gravitacije, iako je ona „prevaziđena“ teorijom relativiteta, danas ne bismo slali satelite u svemir. Platonova teorija ideja i dan danas inspiriše naučnike i filozofe najrazličitijih usmerenja. O koristi i šteti Euklidove matematike je suvišno i govoriti. Mi treba da budemo fascinirani zato što most na Dunavu ima rok trajanja od 130 godina, a nijedan političar danas u Srbiji ne misli kako da unapredi razvoj znanja kojem je rok trajanja bezmalo bezgraničan.
Ovo razmatranje vodi nas još nekim vrednim zaključcima. Ne samo da znanje nije potrošna stvar – već ono uopšte nije stvar. Znanje nije informacija. Informacije se nalaze na papiru ili u računaru, ali one su same po sebi mrtve. Tek kad se te informacije promišljaju, sučeljavaju, obrađuju, interpretiraju… na delu je znanje. Ako se poslužimo metaforom, mogli bismo reći pre da je znanje „život informacije“ – ne „živa informacija“, jer je to apsurdan izraz, već život koji informacija ima kada se sa njom nešto radi, kada se ona u zajednici nekako obrađuje. Tu vidimo još jednu apsurdnost današnjeg obrazovnog sistema. Opšti trend bolonjskog procesa je odvajanje predavačke od istraživačke delatnosti: na fakultetima se predaje znanje, a na institutima se ono proizvodi. Tako na fakultetima plaćamo da bismo neko znanje stekli (tj. kupujemo ga) a na institutima bivamo plaćeni da bismo ga proizveli (prodajemo ga). Osim toga što takva praksa od nas, studenata, pravi pačiće, od naših profesora na fakultetima gramofonske ploče, a na institutima krtice koje nešto riju pod zemljom povremeno izbacujući u javnost tragove svog rada – ova tendencija naprosto ne odgovara prirodi samog znanja. Znanje se proizvodi upravo u njegovoj artikulaciji pred drugim, u njegovoj predaji i diskusiji. Zanimljivo je da bi se sa ovom konstatacijom složili i toliko suprotstavljeni mislioci kao što su Karl Marks i Džon Stjuart Mil. Znanje je uvek javna stvar, stvar zajednice – borbu za znanje mora podržati svako kome je stalo do nje, jer je to borba koja daleko prevazilazi stranačku borbu za vlast.
Sudentske borbe danas svedoče upravo o tome da je sistem obrazovanja koji danas imamo suprotstavljen samoj prirodi znanja, da on onemogućava napredak i bogaćenje znanja, a time i napredak i prosperitet čitave zajednice.
Da se studenti bore za znanje kao opšte dobro, a ne neke privatne interese (čak i kad toga sami nisu svesni) najbolje svedoči sama forma borbe koja je na delu. Zauzimanje fakulteta je sibolički čin kojim se preuzima samo mesto na kome znanje treba da se proizvodi i predaje – studenti žele fakultet, žele da se obrazuju i da se svima omogući to isto. Sama reč „blokada“ koja je u upotrebi zavodi lako na pogrešan trag: ne radi se o tome da treba blokirati predaju i razvoj znanja – već treba blokirati blokadu znanja koja je na fakultetima uzela maha u obliku bolonjske reforme i naplaćivanja obrazovanja. Fakulteti koji znanje naplaćuju i koji odvajaju proizvodnju i predaju znanja, moraju zaista biti blokirani da bi se stvorio prostor za slobodan razvoj znanja i istinsko obrazovanje. Da se sami studenti i te kako interesuju za znanje, svedoči i činjenica da svakodnevno organizuju program predavanja na različite teme. Vrlo ugledni profesori, koji uviđaju istinu za koju se studenti bore, pozvani su da drže predavanja u okviru programa „alternativne nastave“. Na blokiranim fakultetima obrazovanje se nastavlja – a blokirana je samo njegova blokada.
Na mestu je još i jedno kratko razmatranje konkretne artikulacije studentskih zahteva. Na toj artikulaciji radi se danonoćno na blokiranim fakultetima. Juče je na Filozofskom fakultetu ponovo otvoreno to pitanje, na javnoj raspravi koja je usledila nakon izlaganja profesora Todora Kuljića. Uviđa se polako da su zahtevi pomalo nesrećno artikulisani, uviđa se polako da je učinjeno suviše ustupaka trendu „bolonjizacije“ i „kapitalizacije“ znanja: nema nikakvog opravdanja da se obrazovanje naplaćuje čak ni trima prosečnim platama. Ono mora biti sasvim besplatno! Da suština problema leži tu, jasno je već i iz jednostavnog razmatranja da se problemi oko rangiranja i broja bodova za prelazak na budžet uopšte ne mogu ni javiti na fakultetu gde je znanje slobodno i dostupno svima. Navedeni stavovi artikulišu se polako ali sigurno, a svakome kome je makar malo stalo do istine i boljeg života ne preostaje ništa drugo nega da se priključi ovoj borbi.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.