Jedna od prvih recenzija filma Zvezdani ratovi: buđenje sile (Star Wars: The Force Awakens, 2015) nosila je sledeći naslov: „Gledanje filma Zvezdani ratovi: buđenje sile je kao posećivanje starih prijatelja“. Zaista, kad se film odgleda, stiče se utisak kao da smo ponovo posetili likove koje poznajemo decenijama, uslovno, stare prijatelje – ali prijatelje koji se nalaze u nekakvom purgatorijumu, u kom su osuđeni na to da ne rade ništa, ili makar ništa što već nisu pre radili. Traljavo, u ovom filmu, sve što smo već videli, vidimo još jednom, samo je sve to sada malo (ili puno) manje dobro nego što je bilo prvi put kad smo to isto videli: pustinjska planeta, snežna planeta, svemirska stanica koja nosi oružje kojim se uništavaju čitave planete, edipalni zapleti između oca i sina… Zvezdani ratovi: buđenje sile je rimejk koji se lažno predstavlja kao nastavak, a to radi kako bi se ponašao kao da ne mora da dosegne visoke standarde koji su bili zacrtani u prethodnim nastavcima ovog serijala. Odnosno, ako je rimejk, misli se, onda ne mora da se trudi da zaista nastavi priču (koja je svakako bila zaokružena u ranijim nastavcima, koja ne zahteva još jedan nastavak, pa koja, zato, ako je zaista po sredi nastavak, mora da uvede sasvim nove elemente priče).
S druge strane, ako je rimejk koji se samo pravi da je nastavak, onda se time izbegava to da se ono staro osmisli ponovo, te da se staro predstavi iz nekog novog ugla. Dakle, po sredi je sledeće: „Zašto nema novih elemenata priče? – Zato što je rimejk!“, odnosno, „Zašto nije u pitanju re-invencija starog? – Zato što je u pitanju nastavak!“ Iako ovo ni izdaleka ne izgleda kao dovoljno dobro opravdanje, svejedno, ono radi, što pokazuje gledanost ovog filma, koji obara sve moguće rekorde. Kako to da ovo, ipak, radi? Pa, radi zato što „fanska kultura“ čini to da se kinematografija sve više pretvara u televiziju. Zbog toga, umesto da se gledaoci osećaju kao gosti pred filmskim ekranom, filmovi su ti koji postaju gosti u privatnom prostoru fanova. To do pre nekog vremena nije bilo tako: gledanje filma predstavljalo je učestvovanje u javnom dešavanju. Radi se o tome da komunitarni duh pretvara javno u privatni posed – bez obzira na to koliko je brojna grupa u pitanju, struktura i dalje ostaje privatna, jer se tu radi o tome da neka grupa gleda film kako bi dobila robu za koju zna da je želi. Umesto toga, kad je bilo u pitanju javno, dobijalo se ono što gledaoci nisu uopšte znali da žele. Svaki prethodni nastavak Zvezdanih ratova, dok je serijal bio rađen u produkciji Džordža Lukasa (George Lucas) obavezno je uvodio nove, nikad pre viđene svetove, nove likove i nove zaplete. Lukas je ili gledaocima pružao ono što su želeli a da nisu znali da žele, ili je dalje pratio logiku sveta koji je osmišljavao i tako, bez obzira na bilo čije želje, konstituisao materijalnost jednog fantastičnog sveta, čime je ispostavljao istinu o onom što je bilo željeno – deo tog sveta prepoznat je kao željen od strane gledalaca, a onda, sa praćenjem propozicija tog sveta dalje, videlo se šta je još nužni deo tog sveta, koji je nužan čak i ako ga niko ne želi, čime se, pak, dobijalo na stvarnosti tog sveta.
Zajedno sa ovim modelom, u kom se gledocima pruža samo ono što znaju da žele, ide i histerija oko „spojlera“. Šta to znači kad se ovako kategorički brine o tome da gledaoci prethodno gledanju filma ne saznaju „spojlere“? To znači da na kraju krajeva sve zavisi od gledaoca, koji su jedini koji se pitaju. Kao da sama priroda filma na ukida ego gledaoca pred filmskim ekranom! Kao da film nije nešto što se odvija na ekranu nezavisno od onoga ko ekran gleda! Gledamo filmove – po samoj prirodi filmskog – ne zato da bismo mi saznali nešto, nego zato da bismo videli kako nešto postaje znano, čak nezavisno od nas. Gledanje filma jeste posmatranje toga kako Drugi saznaje nešto/kako javnost, koja nadilazi svakog posebno, nešto saznaje. „Spojleri“ su do sada bili tek „gimik“ (eng. „gimmick“, štos, trik), ali sa agresivnom kampanjom protiv „spojlera“, kakva je vođena povodom Zvezdanih ratova: buđenja sile, njihovo tretiranje postalo je pokazatelj da se otišlo predaleko sa ovom šalom. Odnosno, da se otišlo predaleko sa laskanjem fanovima, sa tim da se fanovima povlađuje u vezi sa njihovom bitnošću.
Ovde se, naravno, ne radi o tome da se ovoj napadnoj i nesuvisloj demokratizaciji filmskog treba (ili uopšte može) suprotstavljati tako što se insistira na jačanju aristokratske dimenzije filmskog. Takozvani „autorski film“ (sa kojim se, navodno, gledaoci ne pitaju ništa zato što je autor neka vrsta kralja ili boga koji im nešto nameće, što, onda, ovi prosto treba da bespogovorno prihvataju) takođe je samo još jedan vid pokušaja da se filmsko negira. Film, po svojim inherentnim odlikama, ima sposobnost da upriliči istinu, koja postoji nezavisno od bilo čije želje (i od želje publike ali i od želje autora) – nezavisno od toga šta bi neko voleo da bude ili šta bi voleo da ne bude. Zvezdani ratovi: buđenje sile poglavlje je u tekućem ratu protiv filmskog – a filmsko nužno nalaže to da filmovi gledaju nas – i predstavlja histeričnu reakciju na ovu filmsku istinu, koju, pak, pokušava da prikrije time što napadno i neubedljivo insistira na tome da, navodno, mi gledamo filmove i ništa više.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.