Na narativnom planu, film Zvezdani ratovi ponavlja onu dobro poznatu priču iz svih mitova o heroju koji se izdvaja iz svoje neposredne okoline, koji je, dakle, neprilagođena individua, neko ko se ne uklapa u svakodnevicu, te neko ko se onda otiskuje na veliko putovanje na kom se suočava sa preprekama koje su istovremeno i opšte jer prete svima, ali i njemu samom unutrašnje, jer dok savlađuje ono što svima preti, dolazi do nekih ličnih spoznaja koje mu potvrđuju da je njemu mesto van proseka. Na tom putovanju na kom se ispoljava herojeva posebnost, heroj sreće princezu koja je u opasnosti, zatim, mudrog starca koji ga svojom mudrošću upućuje na izbore koje mora da napravi kako bi se suočio i sa opštom pretnjom i sa onim što u samome sebi mora da pobedi.
Na pojavnom planu, film Zvezdani ratovi u velikoj meri potvrđuje da se radi o još jednom mitu, jer tu imamo mačeve, doduše osavremenjene, jer se radi o naprednoj tehnologiji, ali opet, u pitanju su ništa drugo do mačevi koji sugerišu viteštvo koje nam je poznato iz svih drugih mitova. Imamo, zatim, mudrace u kapuljačama, dehumanizovane zlikovce u oklopima, glavnog antagonistu u crnom plaštu, princezu u beloj haljini, itd. Pa iako su sve to likovi i motivi poznati iz bezbroj drugih mitova, dodavanje tehnološke dimenzije nikako nije puko konfekcijsko. Jer kada imamo antagonistu koji je polu-čovek a polu-mašina, to onda nije isto kao kad imamo antagonsitu koji je transformisan putem crne magije. Magija uvek funkcioniše po deus ex machina principu, po kom se nešto naprosto transformiše u nešto drugo, dok tehnologija barata sa uzročno-posledičnim vezama. Tako, kada je u pitanju magija, onda nemamo posla sa pravim vremenom, jer se tu radi o neka dva koja su nespojiva u vremenu, jer nema koraka, nema stepenika između jednog i drugog. Kad se princ magično preobrazi u žabu, onda naprosto imamo neka dva – imamo princa, pa imamo presek, i onda imamo žabu. Kada je u pitanju kiborg, onda imamo vreme, imamo korake, stepenike, koji se nalaze između organskog i neorganskog. Zato, na primer, Dart Vejder, već putem toga kako se pojavljuje, sa šlemom koji je u isto vreme i gas-maska, koja sugeriše istoriju tog lika koji je očigledno, zato što mu je potrebna gas-maska, imao problema sa disanjem, nikako ne može da bude pandan nekim zlim vešcima ili crnim vitezovima koji su u mitovima uvek najednom takvi kakvi jesu.
Ova vremenskost, istoričnost, još se bolje vidi na planu prizora svemirskih brodova u filmu Zvezdani ratovi. Ako se setimo kakvi su bili svemirski brodovi pre toga, vidimo upravo ovaj rez, rez između magičnog i istorijskog, između transformacije ili konstrukcije koja je ex-nihilo, stvaranje iz ničega, i uzročno-posledičnih koraka u vremenu. Na primer, u stripu Fleš Gordon, svemirski brodovi izgledaju kao da su izliveni iz jednog dela, i zato više nalikuju nekakvim monolitima nego što sugerišu da je izvesno vreme i izvestan rad utrošen na proizvodnju tog prevoznog sredstva. Sa Zvezdanim ratovima stvari stoje drukčije: mnogobrojni detalji na oklopima, na svemirskim brodovima, svi oni spojevi, cevi, površine različite teksture od kojih su sačinjeni unutrašnjost i spoljašnjost svemirskih brodova, sugerišu da je neko negde radio na svakom tom delu posebno, pa da je taj deo kombinovan u skladu s nekim drugim delom itd. Dakle, jasno je da se tu radi o postepenom nastanku, o vremenu potrošenom na rad na tome što vidimo.
Pa tako odmah na pojavnom planu film Zvezdani ratovi pokazuje da nije u pitanju tek osavremenjeni mit, već da se radi o nečemu drugom. Mit je uvek bezvremen, za mit nikada nije bitno kada se dešava, u kakvim okolnostima. Na primer, mit o Edipu, o dečaku koji, da bi postao muškarac, mora da se suoči sa ocem i da ga prevaziđe, jeste jedna bezvremena struktura – uopšte nije bitno da li se ova epizoda odvija u srednjem veku ili u nekom futurističkom svetu. Osnova uvek ostaje ista. Mit se uzima kao da bezrezervno važi u svim prilikama, u svim vremenima. Ono što Zvezdani ratovi rade sa mitom jeste da ga istorizuju, da ga stavljaju u okvire istoričnog, i samim tim pokazuju da je mit daleko od toga da bude bezvremen, već da važi za jedno određeno vreme, za jednu određenu istorijsku strukturu.
Sami uvodni kadrovi ovog filma, ako se uzmu doslovno, govore nam baš o tome, o razlici između bezvremenog i istorijskog. Prvo se titlom koji kaže “Davno, davno u dalekoj galaksiji…” već upućuje na vreme. Ali, same reči tog titla mogu da budu shvaćene dvostruko – kao da se radi o nekom mitskom vremenu, ili pak kao da se radi o jednom konkretnom delu vremena. Zatim, ide drugi titl, koji nam ukratko stavlja do znanja da se svet kome ćemo svedočiti dok gledamo ovaj film nije tek tako pojavio ni iz čega, već da ima svoju pred-istoriju. A onda se pojavljuje zvezdano nebo sa nekoliko planeta. Zvezdano nebo i planete tu su likovi prirode. Oni predstavljaju prirodu, koja je spontano nastala, koja se spontano razvija, i koja zato funkcioniše po sasvim drugim pravilima nego bilo šta istorijsko. Priroda nema svest o sebi upravo zbog te spontanosti, već bez svesti nastaje i nestaje. Svest je, zato, ono što je neprirodno, u smislu da čak i kada svedoči nečemu što je spontano nastalo, to radi u sklopu struktura koje nisu spontane, već koje su jasno oivičene, izdefinisane. Odmah za prizorom ove slike prirode, planeta i zvezda, pojavljuje se svemirski brod. I taj svemirski brod zaklanja sve što je prirodno. Svemirski brod kakav tu vidimo, jasno se izdvaja po svojim oblicima od bilo čega prirodnog. Dok su prirodni likovi uvek sa nejasnim prelazima, sa ispreplitanim linijama, magloviti, spontani, ovde se sa svemirskim brodom jasno uprizoruje svesni rad na mnogobrojnim delovima broda koji su svesno sinhronizovani kako bi radili jedan uz drugi.
Već na samom početku filma, zato, imamo jasnu opoziciju: prirodno – istorijsko. Svemirski brod koji zaklanja pogled na prirodno prilično dugo prolazi iznad glava gledalaca, baš onako kako se istorija čini neprekidnim tokom. Zvezdani ratovi nam već u prvim kadrovima jasno stavljaju do znanja o čemu se tu radi: o prirodi koja naprosto jeste, bezvremena, spontana, i, sa druge strane o istoriji, kao o nizu uzročno-posledičnih, svesnih veza koje se smenjuju jedna za drugom. U samom startu već imamo jasan rez, podelu, sukob – sukob prirode i istorije, jer istorija nasilno interveniše u prirodu. Priroda je nenasilna u smislu da nema svest o nasilju, da bilo šta što se u prirodi odvija nije tu sa svrhom da napravi neki rez. Dešavaju se rezovi u prirodi kao što su katastrofe, smrti, rađanja, ali priroda ništa ne radi sa ciljem da bude nasilna ili da načini rez. Prosto se dešavaju razne kombinacije, od kojih neke propadnu, a neke zažive. Za razliku od toga, istorija je namerno nasilna, namerno zaklanja pogled na prirodno.
O tom nasilnom karakteru istorije govori nam isti ovaj kadar, u kom smo videli prvo mali svemirski brod, a onda odmah za njim veliki svemirski brod koji puca na njega. Isto kao što imamo razne delove svemirskog broda, kao što imamo uzročno-polsedične veze između različitih tehnoloških proizvoda, tako imamo i mehanizam rata – rata manje moćnih i više moćnih. Rat je uvek rat neka dva, sukob je uvek sukob nekih različitih. U prirodi je uvek sve jedno, objedinjeno, dok je sa istorijom, koja se dodaje kao neko drugo prirodi, uspostavljen sukob. Jednome prirode dodaje se rez putem dodavanja istorije. A sama istorija onda jeste niz različitih rezova. Od jasnih ivica, jasnih koraka koje vode od jedne do sledeće tačke u istoriji, sve do sukoba između jednih i drugih.
Jedno prirode je jedinstveno, spontano, a istorija je uvek rascepljena, i to još uz nameru da rascepljuje dalje. To je, opet, još jedna dvostrukost istorije, da je sama rascepljena ali da još povrh toga rascepljuje. Kao što tehnologija sve rascepljuje definisanjem, a onda sklapanjem u sinhronizovanu celinu, ali sinhronizovanu celinu jasno odeljenih delova, tako, uopšte, istorija jeste celina samo utoliko ukoliko je celina rascepljenih delova, čija se rascepljenost najbolje manifestuje baš u sukobu, ili bliže, u ratu. Rat ne može da bude prirodan, jer podrazumeva dve ili više strana koje su sukobljene s namerom. Rat podrazumeva taktiku, on ima svoj mehanizam. I da bi ga uopšte bilo, mora da postoji formalno rascepljenje između strana. U prirodi nemamo ratove, imamo sukobe oko teritorije, oko ženki itd. ali ni jedan od tih sukoba, zbog toga što se radi o spontanosti, ne može da eskalira u rat. Zato je sam naziv filma, “zvezdani ratovi”, indikativan, jer, ovo “zvezdani” sugeriše da se radi o nečemu prirodnom, dok ovo “ratovi” sugeriše da se radi o istorijskom. Međutim, kao što smo rekli, čim se prirodi doda istorija, priroda već prestaje da bude prirodna. Gledana iz ugla istorije, priroda je tek neko drugo ovome što je istorijsko, i već nagoni na civilizacijski sukob, sukob civilizacije i prirode, ali samo iz ugla civilizacije, istorije. Rat protiv prirode, kao što je na primer ozelenjivanje Sahare, gde se uslovno govoreći vodi rat protiv prirodnih pojava, jeste rat samo iz ugla uzročno-posledičnih veza koje se nalaze u sklopu same istorije i civilizacije. Istorija tu vodi rat sa prirodom, dok priroda ne vodi rat sa istorijom, jer priroda naprosto jeste to što jeste, dok se istorija menja. Ili pak, kada se danas govori o zemljotresima, o otapanju polova, onda tu više nemamo posla sa prirodom, već sa “istorizovanom prirodom”, sa sirovinama koje reaguju onako kako ih je istorija i civilizacija podstakla da reaguju. Zato otapanje polova nije problem prirode, već je problem istorije. Tako i ovde, “zvezdani ratovi” nisu problem zvezda, već istorijskih struktura i snaga koje se sukobljavaju oko dominacija nad zvezdanim sistemima.
Osnovne opozicije koje dobijamo putem Zvezdanih ratova jesu opozicije između prirode i istorije, i tehnologije i mita. Priroda i mit donose jedinstvo, objedinjenost, dok tehnologija i istorija donose rat. Ali, tek kada imamo tehnologiju i istoriju, možemo da nasuprot njima mislimo prirodu, mit, jedinstvo, itd. Jedinstvo možemo da zamišljamo tek pošto ga nešto razjedini. Otud ambivalentnost istorije i tehnologije – oni nisu naprosto zla koja kvare neko prirodno jedinstvo, već tek kada oni stupe na scenu možemo da mislimo o prirodi i jedinstvu. Ova struktura već je prisutna u ovom filmu: Luk Skajvoker može da se bori protiv zle imperije tek kada ga ista ta imperija oslobodi. Jer, pre nego što istorijsko tehnološka snaga imperijalnih trupa interveniše u život Luka Skajvokera, on je osuđen na život poljoprivrednika. Dakle, ma koliko zla bila, imperija njemu čini uslugu time što ga oslobađa od života radnika na farmi njegovog ujaka. Tu ipak treba da budemo pošteni i da vidimo da Skajvokeru imperija čini veliku uslugu. Pa kad se kasnije Skajvoker bori protiv imperije, protiv te istorijsko-tehnološke sile, on može da se osvedoči kao heroj baš zahvaljujući intervenciji svojih protivnika. Sam red džedaja, vojnika mira i stabilnosti galaktičke republike, u zaboravu je, i tek mu intervencija imperije pomaže da ponovo ispliva na površinu. Tako, Zvezdani ratovi nude jednu formulu, formulu koja pokazuje da je intervencija istorije i nužna i još povrh toga poželjna. Jer da nema tog motora istorije, da nema tog istorijskog nasilja, svi bi bili prepušteni nekoj zarobljavajućoj spontanosti koja sve gura u zaborav.
Ali, ako je to uloga istorije i tehnologije, da provocira, onda treba još videti šta se do kraja sa istorijom i tehnologijom dešava u ovom filmu. Oni propadaju. Ako uzmemo ovo formalno, dobijamo da je cilj istorijskih prevrata upravo to da isprovociraju nešto, neku drugu snagu, protiv sebe, i da onda propadnu. Baš kao što princeza Leja kaže generalu Tarkinu: “Što čvršće stežete pesnicu, to vam više promiče kroz prste!” Izgleda kao da je svrha dominacije, svrha likova dominacije, baš to, da suviše čvrsto stegnu šaku, da bi se preko tog suviše čvrstog stezanja neko osvedočio kao slobodan, kao oslobodilac itd. Tu, zapravo, govorimo o sklopu svih oslobodilačkih borbi koje obavezno parazitiraju na likovima od kojih su se oslobodili. Tako smo u Jugoslaviji imali parazitiranje dominantnog političkog sistema na Narodno-oslobodilačkoj borbi, koja je i osamdesetih, dakle, posle četrdesetinešto godina od Drugog svetskog rata, i dalje u sećanju čuvala neprijatelja. Ili pak, tako smo i devedesetih imali a i danas imamo disidente koji se i dalje bore protiv komunizma, iako komunizam faktički na ovim prostorima ne postoji već preko dvadeset godina. Zvezdani ratovi nam pružaju sliku onoga ko ugnjetava, ali ko ne samo da prosto ugnjetava, već i služi onome ko je ugnjetavan kako bi se ovaj odredio spram njega. To se još bolje vidi u nastavku, Imperija uzvraća udarac, u kom se još jasnije pokazuju intimne veze između ugnjetavanog i onoga ko ugnjetava. Zato uopšte nije čudno što je Imperija uzvraća udarac najuspešniji filmski nastavak svih vremena. Jer, tu se jasno izražava bitnost gospodara, bitnost onoga ko ugnjetava. Pa ako Zvezdani ratovi iz 1977. pokazuju fantaziju o oslobođenju, Imperija uzvraća udarac još jasnije pokazuje ovu mazohističku potrebu za gospodarem, za tim da postoji neki lik koji nas ugnjetava. U sklopu diskursa istorije nije bitno samo oslobađanje, već je porobljavanje jednako bitno. I to sada nije nikakva cinična tvrdnja. Jer oni koji porobljavaju jesu nužan orijentir. Svaki put kad pričamo o tome da treba da pružimo otpor nekoj sili, treba se setiti pouke koju pruža epizoda sa Lukom Skajvokerom kog imperija oslobađa od života poljoprivrednika. Što ne znači da onda treba biti zahvalan onima koji ugnjetavaju, već ih treba ozbiljno uzeti u obzir.
Ali, ovo nije nekakva mudrost, nekakvo naravoučenije, da treba obratiti pažnju na one koji ugnjetavaju i još im u nekom smislu biti zahvalan. Jer, kako se radi o istoriji, o jednoj strukturi smenjivanja dominacija, onda se radi i o jasnim uzročno-posledičnim vezama, koje onda istorija kao nauka može da diferencira i definiše. Ako formalno uzmemo ovo što smo rekli o gospodaru, tiraninu, čija je svrha da provocira, i to da provocira baš to da ga na kraju unište oni koje provocira, onda zalazimo na područje dijalektike gospodara i roba. U dijalektici ništa nije crno-belo, već sve ima povratne veze koje su unutrašnje likovima dijalektičkog procesa. Dakle, nije prosto u pitanju mehanički sklop, u kom imamo nekoliko koraka koji vode jedni do drugih, već sa dijalektikom imamo i tako nešto kao što je korak nazad koji, naizgled paradoksalno, vodi napred. Kada govorimo o istoriji u pravom smilsu, onda tu ne pričamo tek o pravolinijskom kretanju, već pričamo i o kretanju koje ide čas napred a čas nazad, i time što ide nazad ide napred, i obratno. Opet, Zvezdani ratovi to savršeno pokazuju, jer tu imamo korak nazad koji je korak napred – gledajući ono što se zbiva “davno, davno”, kako sugeriše titl sa početka filma, gledamo zapravo jedan futuristički svet. To je istorija uzeta dijalektički, kao ono što već u svojoj prošlosti sadrži sopstvenu budućnost. Isto onako kako gospodar u činu porobljavanja već sadrži oslobođenje onih koji su porobljeni, te sopstveno prevazilaženje.
Postoji onaj vickasti pogled na dijalektiku po kom se u dijalektičkom sklopu uvek radi o nekakvom bacanju magle u oči, jer je tobože za dijalektiku uvek ispred ono što je iza a iza ono što je ispred, pa se dijalektika po tome smatra ničim drugim nego nekakvim izmicanjem koje je u suštini jalovo, jer se tu ne radi ni o čemu konkretnom. Ali, Zvezdani ratovi ovde pokazuju kako sa dijalektikom zapravo stoje stvari. Još bolje, Zvezdani ratovi jasno predstavljaju ono što je Žak Marii Emil Lakan formalizovao u svom diskursu gospodara.
Lakanov diskurs sadrži sledeće elemente i funkcije: kreće se od polja koje se nalazi gore levo, na kom se nalazi agent, u smislu u kom agens u hemiji jeste ono što inicira određeni proces. Strelica vodi od agenta do drugog polja, polja koje se nalazi gore desno, na kom se nalazi Drugi. To je Drugi agenta, onaj kome se agent obraća. Između njih je uspostavljen odnos koji je uvek nemoguć odnos, jer ma koliko se agent obraćao Drugome, Drugi ne prestaje da bude Drugi. Tako agent uvek ostaje na mestu na kom se na početku nalazi, i prosto se obraća ovome drugome, a da ga ovaj čuje ali nije baš da radi tačno to što mu agent kaže. Na primer ako je agent gospodar koji kaže “Radi!” onda Drugi na ovo gospodarevo “Radi!” odgovara nekim specifičnim radom. Ali Gospodar, agent, nikada nema to znanje koje ima onaj ko radi. Kad neko nekome kaže “Radi!” time pokazuje da zapravo ne zna šta je to što ovaj drugi treba da radi, pa tim gospodarskim gestom, tim imperativom, samo pokazuje sopstveno neznanje. Čak je kod svakog imperativa, kod svake zapovesti, nužno da onaj ko zapoveda, makar u trenutku kada zapoveda, ne zna šta tačno zapoveda. Jer kada bi znao, to ne bi bila zapovest, već bi pre bilo nekakvo ubeđivanje, moljenje, pravdanje itd. A zato što agent ne zna, te zato što Drugi uvek radi ono o čemu onaj ko mu zapoveda nema znanje, zato dolazimo do ovih polja dole, što su polja na kojima se odvijaju “podzemi tokovi” čina zapovedanja i izvršavanja zapovesti. Pa dole desno uvek imamo proizvod (gornjeg odnosa agenta i Drugog) koji ne pripada nikome, već naprosto štrči. Proizvod je uvek nešto novo u odnosu na onoga ko zapoveda proizvodnjom te u odnosu na onoga ko proizvodi. Zato što je proizvod uvek nešto novo, zato nema odnosa između tog proizvoda i istine čitavog ovog sklopa. Pa tako istina agenta uvek jeste to da njemu ne pripada proizvod čiju je proizvodnju naložio.
Na primeru filma Zvezdani ratovi to izgleda tačno ovako: Imperija interveniše gospodarski, zapoveda, na primer, Vejder i Tarkin zapovedaju princezi Lei da im oda lokaciju pobunjenika. Oni nemaju znanje o tome šta tačno traže, već naprosto traže. Još bolji primer je na samom početku kada Vejder ispituje jednog pobunjenika i ne čeka da mu ovaj da odgovor, već mu naprosto slomi vrat. Dakle, gospodar nikad nije zainteresovan za to da njegovo gospodarenje ima ikakav prouizvod, već je zainteresovan samo za to da bude gospodar, da izdaje naređenja i ništa više. Ili pak, onako kako nasilno imperija interveniše u život Luka Skajvokera, nasilno-gospodarski, kao element S1, prvi označitelj/signifikator/gospodar označitelj, u ovoj shemi, tako Luk Skajvoker radi nešto sasvim neprozirno imperiji koja se prema njemu ponašala gospodarski. Luk Skajvoker je tu S2, drugi označitelj, onaj ko ima neko znanje. I on stvarno zadobija razna znanja na svom putu, na koji ga je zapravo imperija otposlala svojom gospodarskom intervencijom. Proizvod sukoba S1, imperije koja naređuje, i odnosa tog S1 sa S2, što je Drugi, drugi koji ima neko znanje i koji tim znanjem nešto radi, proizvodi, nalazi se dole desno, ispod crte, jer je u pitanju proizvod koji ne poseduju ni gospodar, niti njegov Drugi. Taj proizvod je uvek stvar-koja-nedostaje, baš onako kako droidi, Si-Tripio i Artu-Ditu uvek jesu oni koji su potpuno van čitavog sklopa i samo unose nered u taj sklop. Prvo izmiču imperijalnim trupama, onda izmiču Skajvokeru. Isto tako, u njima se nalazi sve ono što svi hoće da imaju, da prisvoje – plan Zvezde smrti, ali na kraju taj plan izmiče gospodaru, i nalazi se kao podsvesno – ispod svesti, ispod crte, ovog elementa S2, jer S2 može da se time služi, ali ne onako kako bi zapravo S2 hteo. Kad pobunjenici dobave plan, onda im on koristi na sasvim drugi način nego što su planirali, pa umesto da planski uspeju da unište Zvezdu smrti, Skajvoker pokazuje da ga vodi nešto drugo, “sila”, “force“, itd. I tako dolazimo do polja dole desno, gde se nalazi precrtano S, što je precrtani, podeljeni označitelj, zapravo, nedostatak označitelja, rascepljeni subjekt. Istina imperije je upravo to da imperija jeste u sebi podeljena, da je taj gospodar koji zapoveda a da ne zna šta zapoveda, zato što je tim neznanjem sveden na čistu silu, osuđen na to da nikada ne bude potpun, da mu uvek nešto beži iz ruku.
Već je u prirodi samog gospodara, onog ko zapoveda, to da propadne. Time to nastupa kao čista sila, bilo sa silovitim akcijama ili sa praznim naređenjima, gospodar provocira da bude zbačen, jer pokazuje da nikada nije celovit, da mu uvek nešto manjka, i da je taj manjak na kraju ono od čega propada. Ali ako propada, to onda ne znači da ga nema. To znači da gospodara ima kao onoga ko propada. Jer već smo rekli da je nemoguće da se gospodarenje potpuno zaobiđe, što pokazuje Imperija uzvraća udarac, koja ponovo uvodi gospodara. Gospoodar se uvek vraća kako bi ponovo propao. A zato što propada ovakav gospodar, gospodar koji ne zna, na mestu gospodara se, posle propasti gospodara koji ne zna, pojavljuje drugi element, koji bi hteo da očuva gospodarsku funkciju, da očuva gospodarsku strukturu uprkos tome što gospodar propada. Gospodarska funkcija tu se pokazuje kao ambivalentna u smislu da je upravo to funkcija koja svemu daje artikulaciju. Bez te dominante, bez funkcije gospodara, ne bi bilo orijentira spram kog bi se moglo odrediti bilo šta. Zato je, da bi ikakve artikulacije bilo, nužno proizvođenje gospodara u ovom ili onom obliku. Lakanovi diskursi o kojima ovde govorimo upravo su to – transformacije gospodara, propadanje jedne forme gospodarenja i zamena novom formom. Treba ovde napomenuti da pravimo razliku između funkcije gospodarenja i lika gospodara, a to će biti jasnije dalje.
Kad propadne gospodar koji ne zna, koji se naprosto služi silom, na njegovo mesto dolazi gospodar koji zna. Kao agent pojavljuje se neko znanje. Onaj koji je bio Drugi za S1 sada dolazi na mesto gospodara.
Znanje koje gospodari uvek se obraća nekoj stvari, jer je u pitanju znanje o nekoj stvari. Tako ovde na mestu S2 možemo da vidimo Obi-Van Kenobija, koji se odnosi spram stvari koja je sila, svet, priroda, itd. Obi Van se obraća sili, S2 se obraća malom a (malo a je od autre, na franc. drugi, a kako je u pitanju malo a, mali drugi, onda se radi o stvari). Ono što ispada iz sklopa, što se pojavljuje kao proizvod, jeste precrtani subjekt, subjekt podeljen sam u sebi. Baš onako kako Obi Van Kenobi, zato što ima poverenja u stvar, u silu, gasi svetlosni mač i prepušta se Vejderu, da bi onda Luk Skajvoker postao podeljen sam u sebi time što je video. Skajvoker se prepušta Obi Vanovom učenju u potpunosti tek kad Obi Van pokaže svoj odnos prema sili, kad se njegovo znanje obrati samoj stvari, kad se Obi Van od ovog znanja pretvori u samu stvar, a pretvara se u mrtvu stvar time što gine. Pogibija učitelja stvara učenika podeljenog u sebi. To nam govori nešto o obrazovanju uopšte. Jer nije kao da nas samo znanje nečemu nauči, već nas nauči nečemu tek kada postane stvar, tek kada se suoči sa stvari. I onda, nije baš kao da nas zaista nauči nečemu, više nas raz-uči, podeli nas tom akcijom obraćanja stvari. Zato je suština znanja ništa drugo do S1, gospodarenje. Znanje podčinjava, a ne uči.
Još bolji primer za znanje koje gospodari nalazimo u jednom drugom serijalu na kom je takođe radio Džordž Lukas, a to je serijal o Indijani Džonsu. Nije li Indijana Džons to znanje, taj profesor za kog se pretpostavlja da ima znanje, koji se onda odnosi spram stvari, spram neke relikvije kao što je Zavetni kovčeg, Šankarino kamenje, Sveti gral ili Kristalna lobanja. Ono što Indijana Džons stvara jesu učenici, oni koji su potčinjeni ovakvom znanju koje se obraća nekoj stvari. Svi ostajemo zatečeni avanturama ovog profesora. I zato je njegovga istina to da je on gospodar. Što Indijana Džons neretko pokazuje. Dovoljno je setiti se one čuvene scene u kojoj neko pred njim vitla mačem, a Indijana Džons ga ubija jednim hicem iz pištolja.
Kad je Indijana Džons u pitanju, kao i ovaj diskurs koji Lakan naziva “diskurs univerziteta”, baš na primeru Indijane Džonsa možemo da vidimo kako univerzitet funkcioniše, kako ne da obrazuje u smislu da nekog uči nečemu, već ne radi baš ništa drugo do obrazuje subjekte koji su mu potčinjeni. Nije li Indijana Džons paradigmatski lik, lik-shema, po kojoj inače funkcioniše svaki školski autoritet? Nije li dominatna ideologija danas to kad se kaže da je neko “ipak čovek”? Pa se onda za profesora uvek kaže da je i on čovek iako naizgled jeste taj lik otelovljenja samog znanja. Profesor se uvek pita o nečemu – S2 se odnosi spram stvari, objekta malo a, ali nikad ne saznaje taj objekat u potpunosti. Pa tako dokazuje svoju ljudskost, jer omanjuje u nečemu. Uvek postoji nešto više od njegovog znanja. Tako univerzitetski diskurs na mala vrata ali zasigurno uvodi mistiku. Otud i Obi Van i Indijana Džons uvek imaju posla sa mističnim silama. Nikad to znanje nije kompletno, uvek je mistična sila nad njim, i onda namesto znanja stupa ljubav. Isto onako kako i Obi Van Kenobi gine u susretu sa stvari, pa onda postaje predmet ljubavi i odanosti za Luka Skajvokera, tako i Indijana Džons, i svaki drugi profesor, svaki lik univerziteta, potčinjava ne time što tačno zna nešto, već baš time što omanjuje. Indijana Džons pronalazi Zavetni kovčeg ali mu ovaj izmiče, Indijana Džons ne gleda u kovčeg i ne vidi šta je u njemu, a onda mu na kraju tajne službe oduzimaju kovčeg, i tako nam Indijana Džons postaje blizak, jer je on čovek koji je omanuo, što je, kaže se, sasvim ljudski. Isto biva i sa Šankarinim kamenjem koje ostaje u Indiji, pa sa Svetim gralom koji tek što ga je Indijana Džons našao, biva ostavljen na čuvanje besmrtnom vitezu, itd. Isto kao što Obi Van mora da omane da bi Luk stvarno postao njegov učenik, tako i univerzitetski likovi stalno omanjuju baš zato da bi ih voleli.
Sa ova dva diskursa, te sa primerima iz filma Zvezdani ratovi, dolazimo do onoga što nije sasvim očigledno: nasilni gospodar, pravi gospodar, zapravo kao svoju svrhu nema ništa drugo do da ga zbaci onaj nad kim vrši nasilje. A ako se on služi nasiljem zato što nema znanja, onda je pravi gospodar, onaj ko uspeva da gospodari, zapravo ovaj ko ima znanje, ali ko uvek negde omanjuje da to znanje sasvim primeni na stvari. Zato je Obi Van mnogo više gospodar nego što je to Dart Vejder.
Diskurs univerziteta gospodari time što nam govori da živimo u najmanje lošem od svih mogućih svetova – dakle, dozvoljava se greška, sistem se uspostavlja uz izuzetke koje on sam nalaže. “Sistem po meri čoveka”, kaže se. Sistem koji uvodi improvizaciju, rizik. Druga strana rizika je mistika. Mistične sile pokreću karte. Rizik implicitno uvodi mistiku. Pa imamo cinizam na površini, a misticizam ispod njega. Uvek nešto nedostaje – to je taj “najmanje loš svet”. Treba da se priviknemo na to da uvek nešto nedostaje, a ako nam to teško pada, tu je misticizam da nas uteši. Zato Vikiliks i sve sl. što se poziva na skrivenu istinu ne uspeva da ima bilo kakvu pravu važnost, jer ovaj sistem se već unapred ogradio, snabdeo se pravima na izuzetke, pravima na greške i zla, pravima na loše, pod izgovorom da uvek može gore.
A ako su ovo gospodarski likovi – gospodar koji nema znanje i zato koristi nasilje, te gospodar koji ima znanje ali to znanje jeste uvek znanje-koje-omanjuje, da vidimo šta je sa ne-gospodarskim likovima kakvi su pobunjenici. Oni su, bez sumnje, ovo precrtano S, jer rascepljeni su u sebi intervencijama gospodara. Oni se zato uvek obraćaju gospodaru, precrtano S se obraća S1, u nadi da će od njega dobiti neku istinu o sebi. Isto onako kako se u nastavku Luk Skajvoker obraća Vejderu, a Vejder ga je pre toga već bukvalno rascepio time što mu je odsekao šaku. To, sa Skajvokerom, Vejderom i šakom, možda je najbolji primer rascepljenog subjekta ikada na filmu zbog svoje doslovnosti. Šta se zbiva kada se ovaj povređeni subjekt obrati gospodaru? Pa, proizvodi se znanje. Luk Skajvoker stiče znanje o tome da mu je Vejder otac. Stiče znanje o tome da je gospodar tu s razlogom. Da tek preko suočavanja sa gospodarom može da se dođe do nečega. To je ono o čemu smo ranije pričali kad smo govorili o tome da je pogrešno zapostavljati značaj gospodara. Zapravo, ne samo da je pogrešno, već je nemoguće, jer onaj ko je potlačen obavezno se obraća onome ko ga tlači da bi u tom susretu bilo proizvedeno neko znanje o toj situaciji. Precrtano S obraća se S1 i dobija se S2, što je znanje, ali znanje koje ispada van okvira ovoga što je raspoloživo. Dobija se znanje sa kojim niko ne zna šta da radi. Baš kao što je znanje Si-Tripija, bez-glavo znanje koje ničemu ne služi. Zato je istina ovog rascepljenog, oštećenog subjekta, ništa drugo do stvar, objekat malo a. Time što se obraća gospodaru i što se proizvodi neko znanje, ovaj subjekt nije ništa drugo do stvar svog gospodara, objekat čija je funkcija da se obraća gospodaru i ništa više. Tako je Vejder na primer bukvalno stvar svog gospodara, imperatora. I to baš ovakva stvar koja je na polju istine stvar i ništa više, dok je na površini rascepljen svojim osećanjima prema sinu i svojom odanošću gospodaru sa druge strane. Tako Luk Skajvoker jeste sve vreme rascepljen između odanosti rodbini i prijateljima i vernosti svojim učiteljima. To stalno predomišljanje, stalna rascepljenost, efektivno, vodi samo do toga da neko bude nečija stvar i ništa više. A ta rascepljnost, ta neodlučnost, samo skriva ovu stvarnost toga da predomišljanje nije nikakva sloboda, već je zapravo pokorno služenje i ništa više.
Sva ova tri diskursa jesu diskursi u okviru istorije. Lik gospodara-silnika, lik gospodara-učitelja, te lik učenika koji je ili bukvalno rascepljen silom ili je rascepljen u sebi putem sugestija učitelja. Sa ovim diskursima dolazimo takoreći do “tehnologije same istorije”, do “tehničkog nacrta istorijskih likova”. Lakan ove tehničke nacrte naziva još i matemama. Sam naziv jeste pandan Levi-Strosovim osnovnim jedinicama mita, mitemama. Mit, miteme, jesu vanvremenske. Sa Lakanovim matemama stvari su složenije. Na brzu ruku, mogli bismo reći da su Lakanove mateme nad-istorijski deo same istorije, da one u isto vreme i pripadaju istoriji ali je i nadilaze. Jer gospodar je uvek gospodar-koji-je-silnik ili pak gospodar-koji-je-osujećeno-znanje. Učenik-rob uvek je onaj ko se obraća gospodaru i od njega traži istinu o sebi. Ali se tu ne radi o pomanjkanju istoričnosti, uprkos tome što ove strukture uvek važe. Pre se radi o višku istoričnosti koji nadilazi samu istoriju. Višku istoričnosti, jer ovakvim mapiranjem dolazi se ne do onog univerzitetskog znanja koje zna na jednom a osujećeno je na drugom planu.
Najlakše bi bilo ovo poređenje matema i mitema ispratiti preko poređenja Lukasovog filmskog serijala sa knjigom Džozefa Kembela “Heroj sa hiljadu lica”. Kembel, koji je na Lukasov poziv bio konsultant tokom snimanja filma Zvezdani ratovi, u svojoj knjizi mapira stereotipe iz mitova, kakvi su, na primer, mudri magični saveznik na herojevom putu, utroba zveri u kojoj se heroj obavezno nađe kako bi zašao do samog “srca tame” – i “srca tame” onog zla koje vreba spolja, i vlastitog mraka koji ga čeka unutar njega samog i sa kojim mora da se suoči. Ove miteme predstavljaju strukture koje nisu struktuirane, strukture koje kao da su spontano izrasle u svesti ljudi. Otprilike onako kako kod Junga stoje stvari sa arhetipovima. Nešto je naprosto tu, prirodna je odlika ljudskih životinja da maštaju o princezama, neosvojivim tvrđavama, očinskim likovima koji se pojavljuju kao zmajevi, itd. Sa Lakanovim matemama strukture postaju još i struktuirane, vidi se svaki korak koji vodi do sledećeg, iako ti koraci nisu u jednoj linearnoj ravni. Isto je i sa Lukasovim Zvezdanim ratovima. Time što već na početku jasno uzima u obzir dimenziju istoričnosti, koju onda zadržava dalje, Lukas predstavlja jedan opipljivi svet fantastičnog. Time što dodaje istoričnost ovim strukturama, Lukas u istom zamahu zahvata i materijalnost koja inače izostaje kad su mitovi u pitanju. Mitovi nikad nemaju ništa materijalno, prozračni su, uvek su “ni na nebu ni na zemlji”.
Sama pozicija sa koje nam dolaze kako Lakanove mateme, tako i Lukasovi Zvezdani ratovi, jeste diskurs koji Lakan naziva diskursom analitičara.
U samom startu, Lukasovi Zvezdani ratovi postavljaju se ni manje ni više nego kao proizvod, kao objekt svog vremena i istorijskih okolnosti u kojima nastaju. Treba se samo setiti prilika krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada je tinjao Hladni rat, kada je Zapad trebao da nađe načina da se razračuna sa SSSR-om. Nije li baš Sovjetski Savez u to vreme bio impozantna tehnološka sila, nije li u čitavom komunističkom bloku vladalo ubeđenje da dok god komunistrički blok jeste jak u proizvodnji i dok je jak kao vojna sila, dotle mu niko ništa ne može? Nedavno je u okviru jedne TV-emisije bio prikazan isečak iz jednog od poslednjih TV-intervjua koje je dao Josip Broz, u kojem on kaže da niko Socijalističkoj Federativnoj Jugoslaviji ništa ne može dok god je Jugoslovenska Armija jaka onoliko koliko je tada bila. A nije li Zapad u to vreme najžešće počeo da plasira ideologiju individualnosti, slobode govora, slobodnog protoka stvari? Nije li onda bezličnost imperijalnih trupa, te njihova spremnost na korišćenje oružja ništa drugo do pandan Sovjetskom Savezu, dok je sila, “force”, pandan ideologiji? Ideologija je nematerijalna, a opet sveobuhvatajuća, baš kao sila o kojoj govori Obi Van Kenobi. I, baš kao i u Zvezdanim ratovima, ta nematerijalna ideologija, pokazala se snažnijom od materijalne vojne sile. Pobunjenici iz ovog serijala subverzni su po dominantni poredak onoliko koliko i svako ko misli da se majicom na kojoj je slika Če Gevare bori protiv sistema.
Ali, ako je nešto iznad ideologije, onda je to analiza koja ideologiju prikazuje onakvom kakva ona to jeste. S bilo koje strane političkog spektra da dolazimo, Zvezdani ratovi nam jasno nude uvid u to da je Obi Van lukavi starac koji ne zazire od toga da izgubi život samo zato da bi uticao na savest mladog Luka Skajvokera. Čitava njegova priča o sili ne dobija u ovim serijalima neku ubedljivu materijalizaciju, neku objektivnost, jer samo oni koji u silu veruju bivaju svedocima moći sile. A za one koji u silu ne veruju, ne pojavljuje se bilo šta što bi moglo da ih ubedi da sila stvarno postoji. Pa imamo opciju da silu shvatimo samo kao nešto subjektivno, nešto što čini stvarnost samo onih koji u nju veruju. Dakle, ako gledamo Zvezdane ratove bez toga da se unapred opredelimo za jednu stranu, sasvim je moguće videti Obi Vana kao negativca u smislu da nam on ne nudi nikakvu istinu, već samo i jedino jednu ideološku vizuru, jednu mitsku priču koja nema nikakvu podlogu u objektivnoj stvarnosti. Zatim, u Zvezdanim ratovima dobijamo istinu o ideologiji različitosti, ideologiji koja govori o individualnim pravima svih. Na primer, u okršaju na kraju filma, kada pobunjenici napadaju Zvezdu smrti, postaje jasno da su i oni, baš kao i imperijalne trupe, potrošni, te da niko ne vodi računa o njihovim slobodama. Kada jednom od pobunjenika preti opasnost, njegov nadređeni mu govori: “Stay on target, stay on target…”, i onda ovaj zagiba. Bogatstvo razlika je privid u ratu, i to je nešto što se ovde jasno vidi. Zatim, jasno je da su nam likovi švercera, pre svega Hana Soloa, prikazani kao pozitivni, ali isto tako, mi vidimo da su šverceri na rubovima istorije, na rubovima civilizacije. I to onda nije nikakvo ideološko ulepšavanje, već je u pitanju nešto što je tako kako jeste. Šverceri, koji su inače likovi slobodnog tržišta, snalažljivi mali poduzetnici od kojih kapitalizam nikad nije zazirao, već ih je uvek kooptirao kako bi se slobodno tržište proširilo po Istočnom bloku (blokovska Nemačka je za to najbolji primer, jer tamo su šverceri bili povlašteni i podsticani kako bi podrivali Istočni blok), u Zvezdanim ratovima prikazani su baš kao to, kao naličje i kao suplement “boraca za slobodu”. Onda, Vejder je prikazan kao “hodajuća shema” koja nam govori sve što treba da znamo o gospodaru-silniku. Roboti, Artu-Ditu i Si-Tripio, isto su tako “sheme koje hodaju”, jer preko njih jasno vidimo strukturu potčinjenoga, strukturu “žive stvari gospodara”. Pa onda, prikazano je kako čista sila izbavlja iz prirodnog stanja, itd.
Zvezdani ratovi zato jesu proizvod koji se obraća rascepljenim subjektima, onima koji jesu kooptirani od strane sistema, i to obraća im se samim onim što ove rascepljuje. Obraća im se fantazijama koje sam sistem nameće, ali im o tim fantazijama govori istinu, prikazuje ih onakvima kakve jesu, i ništa ne zadržava, ništa ne taji. Zato je proizvod ove strukture, strukture koju Lakan naziva diskursom analitičara, upravo stvaranje novih gospodara, kao što je fenomen Zvezdanih ratova prerastao u jedan vid dominacije u kulturi, da bi zapravo bio ništa drugo do jedno znanje o toj i takvoj strukturi u kojoj se pojavljuje. Istina o samoj strukturi u kojoj se pojavljuje proizvod te strukture u isto vreme i pripada toj strukturi i ne pripada joj. Zvezdani ratovi jesu proizvod svog vremena i okolnosti, ali ih u isto vreme, zato što pružaju istinu o njima, i nadvisuju. Proizvod novih označitelja, novih S1, kakav se odigrao sa Zvezdanim ratovima, nudi i te označitelje, ali i ovo znanje koje ne omanjuje, znanje koje zna. Dakle, uprkos tome što izgleda kao da Zvezdani ratovi nude neko znanje, neko mutno znanje, nekakav dajdžest budizam koji progovara iz likova kakvi su Obi Van ili kasnije Joda, Zvezdani ratovi nude još jedno znanje, znanje koje zna. A mi, kao gledaoci, na poziciji smo onih kojima se ovakav fenomen obraća i pitanje je izbora koje ćemo od ta dva znanja da odaberemo.
Izbor koji se tu odigrava jeste izbor između formalizacije i spontanosti. Ali, forma nije neutralna kod Lakana, već je ona višak materije. U pitanju je struktura koja je dinamična, u pitanju je dinamika haosa materije a ne meta-instanca koja nadvisuje materiju i organizuje je nezavisno od same materije. Lakanovska formalizacija ne organizuje, ne “menadžeriše”. Ona je upletena u materijalno baš zato što je u pitanju struktura koja je struktura gubitka proizvoda, a ne prisvajnaja. U pitanju je forma koja gubi u odnosu na sadržaj, i koja je formalizovana tako da taj gubitak proizvoda, ne da uračunava, već ga smešta na nivo same formalizacije i time od formule čini nešto materijalno. Nije ni čudo što je sam Lakan za ovakvo svoje konceptualizovanje tvdio da duguje Marksu, jer kod Marksa imamo identičnu vrstu formalizacije pri kojoj se ne staje na stranu neutralne instrance. Tu je, naravno, reč o formalizaciji u teoriji viška vrednosti, kapitala, koji je uvek iznad strukture u kojoj je nastao, uvek jeste višak koji struktura koja ga je proizvelka nije u stanju da obuhvati. Pa umesto formalizma kao neutralnosti, ili pak umesto misticizma (a ovde valja primetiti da ovaj “neutralni” formalizam baš kao i misticizam traži i probleme i rešenja na mestu iznad materijalnog), ovde imamo samu materiju koja na sebi svojstven način nudi jednu specifičnu vrstu artikulacije.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.