Film, kao masovna umetnost, ponekad uspeva da bude dostojan ove odrednice, a ponekad i ne, ako je u pitanju hermetična, nepristupačna mreža znakova ugrađenih u pokretne slike, znakova koji su, eventualno, u vezi jedni sa drugima, ali ne i u vezi sa poljem znakova van te ograničene mreže od koje se sastoji jedno određeno kinematografsko delo. Međutim, postoje i takvi filmovi koji jesu u vezi sa poljem znakova van njih samih ali koji onda, možda baš iz tog razloga, zato što su previše u sprezi sa vanjskim, naizgled paradoksalno, ne uspevaju da ostvare ni vezu sa gledalištem, niti sa vremenom u kom nastaju. Jedan od najboljih primera za ovo je film “Poštar” (“The Postman”, 1997) Kevina Kostnera (Kevin Costner), koji, praktično, kataloški nabraja sva opšta mesta liberalne ideologije, no koji, uprkos tome, nije uspeo da bude prihvaćen ni tada kada je snimljen, iako je ista ta ideologija bila baš u to vreme u najjačem usponu, da bi, zatim, potpuno pao u zaborav. Ali, da kažemo ovako, pomalo posprdno hajdegerijanski: ako smo ovaj film zaboravili, možda, ipak, ne bismo trebali i da zaboravimo da smo ga zaboravili, te, još bitnije, zašto smo ga zaboravili?
Kostnerov “Poštar” upriličuje nam fantazmatsku podlogu za staru liberalnu fantaziju koja poučava: “Ako ne liberalizam, onda kraj sveta!” U skladu s istom, prvo, ovaj nam film pokazuje razrušenu civilizaciju, da bi nam, zatim, predstavio i sledeći “omiljeni” lik kog liberalna ideologija večno čuva u lepom sećanju, a to je lik totalitarnog vođe (usput, on se u filmu zove “Betlehem”, valjda zato da bi “suptilno” u svoju “kritiku totalitarizma” ovaj film ugradio i “kritiku religije”?). Dakle civilizacija se raspala, a totalitarni vođa je sakupio ono što je za tim raspadom preostalo, i – niko više ne živi kao sav normalan svet! Ali, usred svega toga, dolazi “običan čovek”, mali, nezainteresovan za bilo šta do za sopstveni boljitak (a igra ga sam Kostner). I još pride, ovaj mali čovek, iz nekog razloga, čita ni manje ni više nego Šekspira! Da čita, nedajbože, Prusta, to bi već bilo previše, jer time bi se pokazalo kako je ovaj možda i sasvim ozbiljno zainteresovan za literaturu, međutim, ako je u pitanju Šekspir, onda smo na sigurnom, budući da svi znaju da je Šekspir veliki pisac, baš kao što svi znaju i da je Mocart veliki kompozitor. Što je dostatno za sve one kojima nije baš zaista stalo do toga da istaknu ikakvo ozbiljno bavljenje bilo čim, ali im je zato, i pre svega, stalo da se identifikuju kao “kulturni”, što se i postiže, na primer, ovim, kad se kaže da neko čita Šekspira – puka identifikacija, i ništa preko toga.
Taj i takav mali čovek koji usput čita Šekspira, pojedinac naklonjen kulturi (no ipak ne previše, već taman toliko koliko treba), samim svojim postojanjem, iz nekog razloga, iritira ovog totalitarnog vođu, kome smeta svako ko nije zaista naseo na vođinu priču o krvi i časti i svemu drugom što se ne voli ako nam je stalo da budemo liberalni. Malom, umereno kulturnom čoveku, pak, nije sasvim jasno zašto iritira totalitarnog vođu baš u tolikoj meri, no jasno mu je da mu nema opstanka pored njega, pa zato beži, i, nekako, sasvim slučajno i krajnje spontano, brinući samo i jedino o svojim sopstvenim interesima, naš mali čovek na sebe navlači uniformu poštara kako bi se sakrio od totalitarnog vođe. Ovde ne možemo a da se ne nasmejemo odsustvu suptilnosti u pokušaju da nam se predoči metafora o tajnoj ruci koja reguliše sve, o svesnoj brizi samo i jedino za vlastite sebične ciljeve, koja bi, navodno, morala da, nekako tajno i čudesno, doprinese i sreći svih. Uglavnom, dalje u filmu, ovaj prerušeni poštar inspiriše druge male ljude kojima je stalo samo do komunikacije koju im totalitarni vođa uskraćuje, pa se javlja čitava vojska poštara koji raznose pisma s jednog kraja kontinenta na drugi, uspostavljaju komunikaciju, i tako se otvaraju prema svetu, protive se izolaciji, i šta sve ne. I, nekako, zbog svega ovoga što se desilo, vođa padne, a Kevin Kostner, u vlastitom filmu, sam sebi, na kraju filma, gradi spomenik. Za svim ovim, ostaje pitanje, kako je ovakav film mogao da propadne i na blagajnama i pred kritičarima širom sveta krajem devedesetih? Jedno objašnjenje bi glasilo: ovaj film je propao zato što je branio ono što niko nije napadao. Jer, zaista, ko je tada napadao suprotstavljanje izolacionizmu, strašilo totalitarizma, svetost komunikacije? Niti jedna kritika koja je tada preispitivala ova opšta mesta nije nailazila ni na kakvo značajnije prihvatanje, pa se, zato, ovaj film verovatno svima činio potpuno izlišan. Drugo objašnjenje bilo bi sledeće: ovaj film je kao fikciju predstavljao samu svakodnevnu stvarnost – stvarnost ove ideologije koja je u to vreme bila sasvim opipljiva, živa, sveprisutna. Moguće je, zato, da mu se zameralo to što od stvarnosti, u koju su svi bili ubeđeni da je takva kakva je, te da ne može da bude ikakva drukčija, pravi fantastičnu slikovnicu.
Ovaj slučaj ne može a da ne podseća na, recimo, slučaj Hansa Eversa (Hanns Ewers), koji je u svojim romanima tokom dvadesetih godina u Nemačkoj promovisao nacističku ideologiju, da bi, zatim, kad su nacisti došli na vlast, bio tretiran sa sumnjom, jer samim nacistima nije bilo jasno kako neko toliko vatreno može da zagovara ono što je za njih bila siva svakodnevica. Naravno, ne želimo da govorimo ovde bilo šta nalik na to kako je nacizam, navodno, isto što i liberalizam – daleko od toga da uprošćavamo stvari, jer radi se o drukčijim ideološkim, političkim i praktičnim skupovima; već nam samo ovde kao egzemplaran služi jedan čisto formalno ekvivalentan slučaj, u kom preterano zalaganje za jednu ideološku struju biva subverzivno po istu zato što ovu nastavlja da brani čak i kad nema protivnika, pa time izgleda kao da sama ova ideologija gaji nepoverenje prema sebi time što nije u stanju da sagleda vlastitu pobedu. A, kako nam istorija pokazuje, sve ove pobede zaista ni nisu bile apsolutne, pa su, u tom smislu, Evers u onom a Kostner u ovom slučaju, ipak bili bliži istini. Kako nam danas izgleda vatreno zalaganje protiv izolacionizma, kada smo u kontaktu sa drugima koji imaju sasvim dovoljno svojih problema, od kojih neke prebacuju, putem komunikacije, i nama, ili mi naše njima? U svakom slučaju, ne izgleda kao neko zaista žrtve vredno stanje, koje je ikada, takvo kakvo je, moglo zaista da bude željeno kao bilo kakvo rešenje. Zatim, kako nam izgleda borba protiv totalitarnih vođa, kada iz dana u dan, meseca u mesec, godine u godinu, svedočimo o ispraznosti etiketa kao što su “totalitarizam”, “šovinizam”, “totalitarni vođa”, itd., koje su, možda zato što su bile toliko korišćene i kad je trebalo i kad nije, postale izlizane, pa sada kada zaista imamo posla sa totalitarizmom, šovinizmom, itd., kao što je, na primer, slučaj sa Mađarskom, a i šire, ova etiketa više ničemu ne koristi. Što se komunikacije tiče, čini se kao da danas svi imaju neizmerne mogućnosti komunikacije, i dok možemo da sagledavamo pluseve koje komunikacija zavređuje zato što je donela pad ovog ili onog diktatora, ipak, usled svakodnevnih izveštaja o nadziranju vidimo da komunikacija sama po sebi nije dovoljna.
Takođe, da uzmemo najsvetlije primere, kao što je Vikiliks, dakle, Džulijan Asanž, pa zatim, Čelzi Mening i Edvard Snouden, i sve ono što su oni postigli putem objavljivanja tajnih dokumenata na internetu – ako pogledamo šta je time postignuto, ako stvarno realistično hoćemo da sagledamo efekte, onda vidimo da su ovi izveštaji uglavnom uradili samo to da su jednu veliku silu učinili ranjivijom pred drugom velikom silom. Tako, Asanž je imao TV emisiju u Rusiji, na državnoj televiziji, a svi znamo šta je Rusija iz slučaja Pusi Rajot. Snouden je još uvek u Rusiji, Kina i Rusija koriste objavljene podatke sa Vikiliksa kako ne bi ostali dužni S.A.D.-u, i teško da bilo koju od ovih velesila možemo da nazovemo progresivnijom u odnosu na ma koju drugu. Poslednje što se čulo od Asanža jeste to da je sklopio ugovor sa vlasnikom “I-beja” (E-Bay), povodom čega je Asanž izjavio kako je i ovom vlasniku “I-beja” postalo jasno da “bogatstvo ne donosi slobodu”. Naravno, ovo nije za otpisivanje, jer bilo bi puno gore ako bi se sve velesile i krupni kapitalisti našli na istoj strani – tek tada im se ne bi mogao nazreti kraj! Zato, nije mala stvar ako se, ovim putem, sprečava da se oni spoje. Pa, ako baš hoćemo da budemo tačni, ovde se ne radi tek o komunikaciji, već i o ometanju u komunikaciji koju takvi kao Asanž, Snouden i Mening upriličuju za današnje predstavnike vlasti. No, jasno je iz ovoga da najdalje do čega komunikacija stiže jeste do razmenjivanja sve samih bezvrednih stvari, ili pak, da kažemo i ovako, do razmenjivanja bezvrednosti, u smislu u kom se bezvrednost jedne strane, kao odsustvo vrednosti ili, pak, kao negiranje nekih osnovnih vrednosti, otkriva drugoj strani. Usled veličanja komunikacije, otupljuje se perceptivnost za transmisiju, koja nije tek razmena podataka, već je prenošenje neke vrednosti ili nekih vrednosti. A do pravih vrednosti ipak se stiže samo ako se obavi samo-refleksija, ako smo u stanju sami da nadiđemo sebe u pogledu u kom podrazumevamo ne nekog drugog već nešto drugo, nešto više od sebe, kao što je znanje više, ili kao što je ideja o nečemu što nije nužno danas prisutno viša od svega aktuelnog. Za tako nešto drugi nam nije neophodan, a može čak i da smeta. Prava veličina postupaka koje su počinili Asanž, Mening i Snouden, zato nije tek u komuniciranju podataka koji su bili skrivani, već u izostanku prave reakcije na to otkrivanje, jer prava reakcija bila bi invencija i uspostavljanje neke nove snage na svetskoj sceni koja bi mogla da, ne ravnopravno razmenjuje uvrede kao što to rade Kina i Rusija, već da zaista nečim nadiđe ove čiji smo prljavi veš videli. Veličina je u tome što se pokazuje alarmantno stanje u kom izostaje transmisija nečeg zaista kvalitativno drukčijeg. Naravno, transmisija nikad nije trenutna onako kako komunikacija to jeste – za transmisiju, u ovom smislu, potrebno je obrazovanje, pa je, uz rizik da ovo zvuči krajnje konzervativno, film, ili knjiga, koji mogu da obrazuju, i dalje nešto značajnije od interneta. Jer, obrazovanje je primarno, budući da bez njega ostajemo isti, tj., ostajemo deo sveta koji je, takav kakav jeste, problem – a to što komuniciramo, ako smo isti kakvi smo bili, čini samo da ovaj problem ostaje i dalje problematičan, no da je sada “usklađenije problematičan”. Takođe, možemo da kažemo kako je upravo preko interneta mnogo toga postalo dostupno što ranije nije bilo dostupno, ali strpljivi rad i refleksija nad tek pojedinim primerima, kojih uopšte ne mora da bude puno, jesu primarni, dok je ovo ostalo sekundarno i zato nije nužan uslov za ovo primarno – analiza jednog ne može da se zameni podacima o mnoštvu. I, dok se ovo čini kao opšte mesto, ipak, ono zadobija novi značaj ako se sad vratimo na Kostnerovog “Poštara”, sve sa sudbinom koja ga je pratila, dakle, uzimajući u obzir to što se radilo o filmu koji se činio kao sasvim izlišan zato što je naglas i sa ubeđenjem govorio ono što su svi smatrali za faktičko i zato nevredno daljnjeg opravdavanja i podržavanja. Ako se to što je tada važilo za faktičko i što je izgledalo večno, danas sasvim izvrnulo ili je izbledelo, onda, isto tako, i ovo danas što se prikazuje kao da mora da bude tu te da mora da bude ovakvo, pokazuje kao ipak podložno promenama. Takođe, još jedna vredna lekcija koju “Poštar” nudi jeste ova, da mora da nam bude sumnjivo svako učestalo i preterano navijanje za ono što je već uspelo da dođe do neke porcije vlasti – jer ako je potreban ovaj višak, onda se tu ni ne radi o pravoj moći ili vlasti. No, najbitnija lekcija koju “Poštar” pruža tiče se one naivne vere u očiglednost, zbog koje je ovaj film bio zaboravljen još pre nego što je doživeo premijeru, jer pokazalo se da, iako su svi tada smatrali da im Kostnerova pomoć nije potrebna, budući da je stanje tada bilo baš takvo da je sasvim odgovaralo svim ideološkim diktumima koje je ovaj film zastupao, ipak, ma kakva da je Kostnerova refleksija tog stanja bila, čak i ako je bila štetna zbog preterivanja pa je otkrivala slabe tačke tog stanja, ta je refleksija, uprkos tome što je bila odbačena, bila nužna podrška koju su ovi sebi uskratili – a zato što su je uskratili kao što su uskraćivali i mnogo toga ovome sličnom, zato su i propali. Ova lekcija je univerzalna, i tiče se svih politika, koje prestaju da budu politične čim se obruše u očiglednosti, u puko faktičko, što je obrušavanje za kojim nužno sledi potpuna propast onoga što je na početku još i nalikovalo na politički diskurs. A u skladu sa tim kakva je politika u pitanju, nastupa i primerena refleksija, pa ako sama refleksija jeste karikaturalna, kao što je slučaj sa Kostnerovom refleksijom pruženom u “Poštaru” onda ni reflektovano ne može da bude puno bolje. Zaboravljeni “Poštar” zato zaslužuje da ga se setimo danas, kako bismo, s jedne strane, imali na umu na šta liči karikaturalna podrška aktuelnoj moći, te da bismo, sa druge strane, imali na umu da je ma kakva refleksija, čak i loša, ipak neophodna.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.