Da li bi uopšte i jedna država trebalo da ima pravo na to da reguliše smrt svojih građana? Setimo se kod ovoga da su prva masovna ubistva gasom u nacističkoj Nemačkoj bila počinjena upravo iz „humanitarnih pobuda“: naime, radilo se o eutanaziji pacijenata duševne bolnice. Radilo se o „prekraćivanju muka“ – kako „muka“ pacijenata, tako i njihovih bližnjih; a zatim, radilo se o „oslobađanju prostora“ za žive i svesne. Svejedno, istorija daleko od toga da je blagonaklona prema ovim epizodama – uprkos „humanoj“ motivaciji počinitelja.
Ali, hipotetički, čak i da nekim čudom neko uspe da osmisli valjani potvrdan odgovor na to, da li država treba da ima pravo na eutanaziju, i dalje bi ostajalo pitanje: da li je Srbija – ovakva kakva je sada – država kojoj bi trebalo da se poveri pravo i moć da vrši regulaciju smrti sopstvenih građana? A o tome se, upravo, radi, kad se danas govori o predlogu zakona po kom bi svaki građanin Srbije obavezno bio i davalac organa. Radi se o pitanju regulacije smrti, radi se o eutanaziji, jer organi mogu da se presađuju samo dok je donator (ili „donator“) još uvek klinički živ. S druge strane, kad neko prestane da diše, dakle, kad je klinički mrtav, tu, skoro isključivo, presađivanje organa više nije moguće. Zato, tek kada nekog lekari, ovlašćeni od strane države, proglase mrtvim (što onda, zapravo, znači: „mrtvim-u-perspektivi“), mogu da se presađuju organi. Dakle: da li je ova država, te da li je ovaj zdravstveni sistem, nešto čemu bi trebalo da se preda tolika moć, da isti sad još odlučuju i o tome ko je živ a ko nije?
Da se podsetimo: radi se o zdravstvenom sistemu u kom mnogi oboleli mesecima, ako ne i godinama, čekaju na to da uopšte budu pregledani od strane lekara. Zatim, radi se o sistemu u kom su previdi, pogrešne dijagnoze, zatim fatalni ishodi koji su rezultat nemara postali vrlo učestala stvar. Svako ko makar malo redovnije prati vesti, ovo ne može da ne zna.
Kad je država u pitanju, tu se radi o istoj onoj državi koja je prošlog leta bila jako ponosna na fontanu u glavnom gradu, koja je radila non-stop, dok se za isto to vreme voda potpuno isključivala u okolnim mestima. Onda, radi se o državi u kojoj se priča o štednji na sva usta, dok se istovremeno novogodišnja svetla pale u septembru, i ostaju upaljena do dugo posle Nove godine. Tu je, zatim, i ona novogodišnja jelka od ove sad Nove godine, koja je koštala 83.000 evra. Tu je i duga istorija konkursa za raspodele novca za kulturu koji iz godine u godinu postaju sve očiglednije namešteni, i to tako da na kraju ništa od tog novca ne ode za bilo šta što makar podseća na kulturna dešavanja.
No, pre svega toga, tu je, s jedne strane, privatizacija svega što je moglo da bude privatizovano, pa je tako sama država odustala od toga da reguliše mnogo šta što bi svaka prava država morala da reguliše; s druge strane, tu je narušavanje državnih granica, na koje ova država reaguje kao da je sama već davno odustala od toga da makar prividno postupa kao prava država.
Tu su, zatim, i sve učestalija samoubistva radnika, te nezaposlenih. Šta, u svetlu te činjenice, a onda i svih drugih činjenica koje su bile malopre navedene, znači sad ovaj predlog, da svi građani budu i donatori organa? Znači samo i jedino to, da je vlast na ovaj način pokazala da je toliko napredna, da toliko brzo hrli napred, da joj čak za rukom polazi i to da naprosto preskoči većinu problema u čitavom ovom nizu, i da onda direktno stigne do – konačnog rešenja. Tako: umesto da se vodi računa o tome da se životi živih poboljšaju, predlaže se da se vodi računa o tome kako da smrt postane isplativa. Jednim udarcem – dve muve!
Ili: kako glasi prolog jednog od najčuvenijih Leoneovih vesterna: „Tamo gde život nema vrednosti, tamo smrt postaje isplativa“. Sad makar znamo da se ovo „tamo“ odnosi na Srbiju…
Treba napomenuti i to, da se ovde radi o sasvim doslednom praćenju principa digitalizacije. Jer, nije paradigma digitalnog prosto to da bude više računara, te da se računari povežu. Jeste i to, ali nije samo to. Radi se o tome da princip digitalnog zahteva potpuno uračunavanje, bez ikakvog ostatka. U digitalnom, zato, nema mesta za subjekta, to jest, za život (po definiciji, subjekt je živ, jer nije objekat; objekat je, s druge strane, po definiciji nešto mrtvo). Subjekt je neuračunljiv, zato što je život neuračunljiv. Za princip digitalnog, pak, sve postaje stvar; sve je uvek-već mrtvo.
O paradigmi digitalnog svojevremeno je pisao upravo nedavno preminuli Harlan Elison, u čuvenom romanu Imam usta ali ne mogu da vrisnem. U tom romanu radi se o najsavršenijem računaru ikad proizvedenom, kom ljudska rasa poveri neograničenu moć budući da je taj računar u stanju da reši sve ljudske probleme. Što, računar, onda, i uradi: računar uništi čitavo čovečanstvo, i time reši sve probleme. Ako nema ljudi, nema ni ljudskih problema – to je rezon računara. Potpuno isto kao i rezon srpske vlade: ako se smrt učini isplativom, time je sve rešeno. Sve je na mestu, i ništa – naravno – u ovome nije na mestu.
Kako smo stigli dovde? Do toga da vlast uopšte ima obraza da predloži ovako nešto? Makar to nije teško da se utvrdi. Umesto kulture, već neko duže vreme jedino što imamo, a što se plasira kao zamena za kulturu ili što čak ovde i prolazi kao „kultura“, nije ništa drugo do puki egzibicionizam. Pa biraj – hoćeš li „rijaliti šouove“ i „žutu štampu“; hoćeš li „Olimp“ u pozorištu i njegov direktan prenos na televiziji tokom dana, usred dana; hoćeš li „gej prajdove“ nekoliko puta godišnje, kojima, pak, cilj uopšte nije to da doprinesu boljem položaju homoseksualaca u društvu (ovo je ključni problem kad su „gej prajdovi“ u pitanju: oni, kao uopšte i čitava LGBT ideologija, nisu nešto što zastupa homoseksualce kao takve), već im je cilj nešto drugo, a to je ovo, da se putem njih svi naviknu na ideologiju egzibicionizma.
Kod ovog poslednjeg rečenog, bitno je da se kaže da ideologija LGBT jeste sasvim specifična, te da kao takva, ona reprezentuje jedino samu sebe, sopstvenu ideološku matricu. Nije, recimo, Vilijem S. Barouz, autor klasika kakav je Goli ručak, bez razloga odbijao da bude nazvan „gejem“. Onda – jedan skorašnji domaći primer – nije bilo slučajno to što su praktično sve srpske LGBT organizacije redom ignorisale nedavno u Beogradu održani festival izraelskog filma koji se tematski bavi homoseksualnoću – da je LGBT organizacijama stvarno stalo do prava homoseksualaca, to ne bi sebi mogle da priušte. I Barouz i Izrael – svaki na svoj način, naravno – jesu neuračunljivi; otud animozitet od strane LGBT organizacija prema njima.
Osnovni potez LGBT ideologije jeste upravo to da ljude svede na stvari; pa, shodno tome, tu se, kao da je u pitanju metla i kofa, „vadi iz ormara“ („coming out of the closet“) – fraza kojom se označava to, kada se neko samoidentifikuje kao „gej“ i sl. Sam taj čin identifikovanja pred nekim odgovara policijskom diskursu: samo policijski diskurs zahteva da se neko jasno odredi. To, naravno, zahteva i demokratsko, glasačko društvo, u kom se građanska „sloboda“ iscrpljuje u određivanju, za to, za koga je ko, za šta je ko (za šta se ko založio, odnosno: čija je ko stvar).
„Gej prajdovi“ – pogotovo ovi domaći, kojih sada ima dva godišnje, a ne više tek jedan simboličan – predstavljaju egzibicionizam onih koji hoće da drugima pokažu ko su i za šta su (glasali) ovi koji paradiraju (a nije u pitanju simbolički protest obespravljenih); obavezno je poruka, koja se prilikom ovog paradiranja upućuje, upravo sledeća: „Vidi – kako je meni dobro! Vidi – kako tebi nije dobro!”; „Mi, koji paradiramo, smo savremeni, a vi, koji ne paradirate, ste zastareli“. Ovo sve onda još dobija zlokobnu notu kad se na to doda i silno policijsko obezbeđenje, koje potencijalno ili aktuelno odstranjuje one, koji se usuđuju na to da im ne bude baš toliko dobro u svemu ovome, odnosno one, koji su „zastareli modeli“.
Nije, zbog svega ovoga, ni malo čudno što premijer Ana Brnabić jeste i neko ko je izveo javni „kaming-aut“ („…of d klozet“), i, istovremeno, jeste i najglasniji pobornik principa digitalizacije. Kod oba ova principa u pitanju je stvar, objekat.
Na LGBT ideologiju smo navikavani pričom po kojoj, navodno, što se više na istu navikavamo, to postajemo sve napredniji; „postajemo kao društvo zreliji“. Zapravo, kao društvo postali smo besramniji. Navika na svakodnevno izlaganje egzibicionizmu dovela je danas do toga da bude predložen ovakav zakon, koji će da sve tretira kao mrtve, kao stvari, jer, jednom kad je seksualnost postala „kao dobar-dan“, smrt je, naravno, bila sledeći tabu koji je tu bio na dnevnom redu, da se preko njega pređe. A u prelazu između jednog i drugog, našlo se – da se setimo i toga – to, da je država, krajnje perverzno, dozvoljavala sebi da počne da priča o tome, ko treba koliko dece da ima, te da, zapravo, zapoveda: „Pravite decu!“
Srbiji ne da prosto nedostaje, već joj očajnički treba sramota u ovom trenutku, jer bez sramote, nastaviće napredovanje u ovom pravcu, kuda se zaputila preko ovih besramnih predloga i direktiva, koje su bile prvo u vezi sa seksualnošću, da bi onda čak prebrzo skliznule do nivoa smrti.
Predlog ovog zakona, po kom ljudi postaju organski materijal, treba shvatiti ili kao pretnju ili kao obećanje – čak, s obzirom na to ko to obećava: kao obećanje toga, što za ove, koji to predlažu, verovatno deluje ni više ni manje nego kao utopija. No, bilo da je pretnja ili da je obećanje (njihove) utopije, radi se o pretnji/obećanju toga da će da bude sledeće: Srbija će da, posle gubitka Kosova (a što je još samo jedno u nizu u Srbiji sprovođenih definitivnih rešenja – leka za sve probleme – leka koji je amputacija, a nije lečenje bolesnog, ili prihvatanje bolesnog kao bolesnog) bude od strane drugih zemalja viđena kao praktično nepostojeća država, budući da se ne zalaže za sopstvene granice; s druge strane, zbog privatizacije, faktički, jedva da će bilo šta da stvarno i ostane državno, pa će zbog toga umesto da bude u pitanju država, Srbija postati jedan teritorijalni skup takozvanih „slobodnih zona“ – onih područja na kojima jedini „zakon“ nije ništa drugo do puka samovolja multimilionskih korporacija. Kome je cilj nezaustavljivi kapitalizam i produkcija, taj ovo doživljava kao ostvarenje utopije.
Takva utopija, pak, sasvim je po meri svetonazora brojnih LGBT organizacija i kod nas i u svetu, budući da LGBT diskurs kao jedan od svojih „krstaških pohoda“ vidi i borbu za izjednačavanje statusa radnika i prostitutki. Time se oglušuje o Marksovu definiciju radnika, po kojoj su radnici dodaci mašinama, koji proizvode robu u kojoj, onda, neko uživa. Po LGBT ideologiji, pak, radnik jeste, ili makar treba da bude, isto što i roba (prostitutka je roba u kojoj neko uživa), pa onda neko naprosto treba da uživa u radniku. To je, stoga, formula kojom bi se ukinula poslednja prepreka na putu ka apsolutnoj eksploataciji. Upravo razlika između radnika i prostitutke, tj. između proizvođača robe, s jedne, te same robe, s druge strane, jeste nešto što, makar formalno, još uvek brani radnike od apsolutne eksploatacije.
Ka ovom rezultatu, cilju, koji je apsolutna eksploatacija, jedino i može da vodi paradigma besramlja: korporacije su ono što nema ni malo srama, te ono čemu takvo besramno stanje odgovara; eksploatacija preko svih mera moguća je samo kad su eksploatisani ubeđeni da eksploatatore ni ne treba da bude sram zbog toga što rade. Zato je bitno da ih se, pre svega, ubedi u to da je egzibicionizam, besramnost, jedino što uopšte postoji. Da je to, čak, ideal – kulturni, civilizacijski, humani.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.