Prekasno stižu lamenti nad zaista mračnom perspektivom koja se nalazi pred budućim srednjoškolacima, a koji će da budu pretvoreni u jeftinu (ili, praktično, besplatnu) radnu snagu, zahvaljujući najnovijim reformama školstva u Srbiji. Prekasno, jer radi se o procesu koji je bio započet relativno davno, a koji se sada dovršava, a ne radi se o nečemu što tek započinje svoje rasprostiranje.
Šta znači to, da će srednjoškolci da imaju „praksu“ koja će, efektivno, da bude ništa drugo do najobičnije fizikalisanje? Pre svega, to znači da je devalvirano srednjoškolsko znanje. A ako je neko očekivao bilo šta drugo, jednom pošto je fakultetsko znanje bilo devalvirano još pre deceniju i više, onda je bio kratkovid i naivan. Naime, ako su fakultetski kursevi tada prestali da budu kursevi i, umesto toga, postali prelaženje gradiva; ako su doktorati postali po obimu i nivou ekvivalentni bivšim magistarskim radovima (i to, onim manje zahtevnim); ako su fakulteti pali na nivo srednje škole, šta je drugo, u tom nizu, uopšte i moglo da očekuje same srednje škole, osim ovoga, da i njihov nivo značajno opadne?
Ko je odgovoran za ovu opštu devalvaciju znanja u Srbiji? Odgovorna je, ako ćemo uopšteno, celokupna anti-intelektualna klima koja je ovde forsirana, te koja se sasvim lepo prima, već jako dugo. Može čovek da se upljuje citirajući Čerčila, po kom pobeda u ratu ne vredi ništa ukoliko se tom pobedom nije ujedno obezbedio i opstanak kulture; to neće ni malo pomoći, jer se ovde radi o državi u kojoj se naprosto sleže ramenima, i kaže se kako, tobože, „prosto nema para za kulturu“ (s obzirom na to za šta se sve ima para, te koliko se naokolo poklanja „investitorima“, ovo opravdanje očigledno ne stoji).
Ovaj sad primer, u kom vidimo da će srednjoškolci da postanu malo plaćeni, ili sasvim neplaćeni, fizički radnici, govori sledeće: ako nema sredstava za kulturu, onda nema sredstava nizašta. Jer, nije da se štedi ako se štedi na kulturi – naprotiv, ako se štedi na kulturi, onda se sve obezvređuje, budući da je baš kultura to što donosi svest o bilo kakvoj, pa i novčanoj, vrednosti.
S jedne strane, kriva je za opšte devalviranje vrednosti, naravno, vlast, koja je, po definiciji, odgovorna. Njoj i inače pogoduje to, da vrednosti budu što niže. Po ovom pitanju, postoji kontinuitet između prošle i ove vlasti; prošla vlast je uvela „bolonjske reforme“ a ne ova – ova je nastavila tamo gde je prošla stala. Što su vrednosti niže, to se više ceni minimum učinka vlasti; u suprotnom, ako su vrednosti visoke, vlast će imati problema da ispuni očekivanja, pa će joj postati sve teže da se održi.
Zatim, krivi su sami intelektualci – makar većina njih. Njihov rad prevashodno nije javan; oni se udružuju u nešto za šta je prava reč „bande“; te bande, koje čini mali i ograničeni broj akademskih bandita, imaju monopol nad svim što se tiče kulture. Ali, ne bave se oni kulturom, već se bave sticanjem akademskih poena, te honorara. Zato, njihov „rad“ sastoji se u tome da oni skarabudžaju nešto na neku temu, koja makar izdaleka zvuči intelektualno; zatim, mole se da to što su napravili ne stigne do javnosti; na kraju, pokupe pare iz državnog budžeta i/ili od donacija. Njima, isto kao i kad je u pitanju vlast, odgovara to da vrednosti budu što niže (što niže, to će se manje očekivati od njih). Zato, njihovi glavni protivnici jesu upravo oni, malobrojni, koji su se usudili da zahtevaju makar malo više intelektualne standarde. Takve, pak, ove bande bezobzirno anatemišu, a, budući da imaju monopol, lako im je da ih i sasvim isključe iz akademskog života.
Na kraju, krivi su redom svi oni koju su zdušno, te sa velikim uspehom, konkretno i ciljano, „doveli u red”, a zapravo su se „osvetili“, onima koji su i među „narodom“, ali i u medijima (u tabloidnim medijima, uključujući tu i državni javni servis, koji je odavno prestao da bude bilo šta više od toga), bili poznati kao „večiti studenti“. „Večiti studenti“ – valjda svako može da se seti toga, koliko su džukački bili tretirani u medijima i u čaršijskim naglabanjima. „Večiti studenti“ su bili nepodložni kontroli, a istovremeno, bili su ocrnjeni kao „neproduktivni“. Ništa „narod“ više ne voli od toga da nekog „dovede u red“. Taj „narod“, kog kinje sa svih strana, voli kad se i njemu ukaže prilika da i on sam nekog kinji kroz ovo „dovođenje u red”.
Pre neki dan čujem od prijateljice kako su jednu njenu poznanicu u gradskom prevozu šikanirali prvo kontrolori, da bi se, onda, šikaniranju pridružile i neke starije žene, isto putnice u gradskom prevozu kao i ona. Jedna od tih starijih žena počela je da „oštroumno“ zapaža, kako ova studentkinja, koja nije kupila kartu, „ima tanke ruke“ – „sigurno, narkomanka!“ Ne treba puno da „narod“ sebi opravda zašto kinji nekog; a ne treba puno, jer ni nije poenta u bilo kom makar naizgled racionalnom razlogu; poenta je da je kinjenje samosvrhovito, da ono donosi uživanje onom ko ga sprovodi.
Na istoj ovoj liniji – liniji koju čini niz epizoda u kojima se ispoljava uživanje u kinjenju, pod izgovorom da se neko ili nešto „dovodi u red“ – nalazi se i sad već jedan „klasik“: zahtev za smrtnu kaznu za silovatelje i ubice dece. Simptomatičan broj puta, desetine hiljada potpisuju peticije sa ovakvim zahtevima. A onda, potisnuta istina kreće da izbija na videlo, kada se desi nešto kao što je bila ona skorašnja reakcija na udžbenik o seksualnom obrazovanju, ili kao što je bila hajka na „večite studente“. Tako, em, kad je seksualno obrazovanje po sredi, isti ti „vrli“ roditelji zgražavaju se nad tim što njihova deca mogu da dostignu zrelost, em što još hoće i da brane neke oblike seksualnog zlostavljanja – jerbo su se isti odomaćili u srpskoj tradiciji. Poruka koja od njih pristiže, zato, jasna je: niko ne sme da zlostavlja njihovu decu, osim njih samih. Tolika strast, kolika je bila ispoljavana prilikom ovih zahteva za smrtnom kaznom, nije ni mogla da bude bilo šta drugo, do sakrivanje nečega – a bila je sakrivanje vlastitih što svesnih, što nesvesnih patoloških posesivnih težnji.
Po istoj liniji išlo je i „revolucionarno dovođenje u red“, te „osveta“, francuskom filozofu, Bernaru-Anriju Leviju pre nekog vremena. Našao se tu ni manje ni više nego povampireni SKOJ (isključivo u sopstvenoj glavi povampiren, budući da ne postoji ništa objektivno što bi legitimisalo novi život te organizacije). Na stranu to, što je Levi i mediokritetski filozof, i reakcionarni, te uticajni akter na političkoj sceni u Evropi. Bitno je, za ovu priliku, to što su ovi „SKOJ-evci“ uzeli za shodno to, da Levija krive za bombardovanje Srbije 1999. Van pameti je to, da se ovaj smatra kao visoko odgovoran za isto; no, kad su ove navodne „SKOJ-evce“ pitali, zašto nisu, kad su već toliko „hrabri“ i „odlučni“, mlatnuli nečim drugim nekog ko je odgovorniji za to bombardovanje ako su već hteli da se svete, ovi su odgovorili da „nisu bili u stanju da dođu do odgovornijih“. Pa, ako su već toliko nesposobni, i to po samopriznanju, da imaju makar trunku razuma, to bi već trebalo nešto da im govori – ako su nesposobni da naprave akciju koja znači nešto više od pukog iživljavanja nad prvim koga uspeju da se dohvate, onda, umesto da rade bilo šta, treba da sednu i da ćute, i da se trude da makar malo počnu da misle. Uzgred, isti taj Levi je još, tom prilikom, rekao kako je „Vučić nešto između Erdogana i Miloševića“; čisto, treba uzeti u obzir i to, da bi se znalo jasno za koga, efektivno, ovaj navodni „SKOJ“ radi, u čiju odbranu staje.
Kad je Levi u pitanju, nije nebitno ni to, što je ispad „SKOJ-evaca“ u medijima naširoko bio dočekan kao „velika pobeda“. „Osvetili se za bombardovanje!“ Nije bitno što su se osvetili – pogrešnom i na traljav način; bitno je samo i jedino to „da se neko nekom uspešno osvetio“, da neko nekog uspešno kinji, da se neko ponižava, da se nešto omalovažava. Kao šlag na tortu, još su, da bi pravdali ovo, neki mediji kao argument potezali i Levijevo jevrejsko poreklo. Ako država na čijoj su teritoriji Jevreji živeli od XV veka, da bi onda, brzo i efikasno, bili uništeni za vreme Drugog svetskog rata, i to bez protesta lokalnog građanstva zbog toga, uz pasivno puštanje da se Jevrejima radi šta se hoće; dakle, uz pasivnu saradnju – ako takva država može da pusti da se u medijima neko proziva kao Jevrejin (kao sad, u slučaju medijskog linčovanja Levija, ali kao i nedavno, kad je dobar deo medija ustao protiv Filipa Davida jer se ovaj zamerio Nikoliću), onda je jasno da je svaki privid svesti – i lične, i istorijske i kolektivne – i savesti ovde po pravilu podređen uživanju u kinjenju.
Na kraju, da se vratimo na lik „večitog studenta“ od kog smo ovde krenuli, zato što isti ima nešto sa vrednostima. Društvo ovde pokazalo je da neće ove, koji su bili obeleženi kao „neproduktivni“, te „nekontrolisani“ – a isto ne može da vidi njihovu produktivnost, niti da nad njima uspostavi kontrolu, jer je, na prvom mestu, zaboravilo šta uopšte znači studirati. Studiranje nije polaganje ispita; studiraju se dela i teme; studira se vrednovanje samih vrednosti. Jedno je polaganje ispita; nešto drugo je studiranje. Umesto ovih, „večitih studenata“, društvo sada ima ove srednjoškolce-fizikalce, koji su – i produktivni, i kontrolisani, baš kao što se i želelo. Ali su i obezvređeni.
Neka je ne znam koliko visok bio procenat „večitih studenata“ koji su naprosto otaljavali rad; ipak, onaj minimalni procenat istih tih „večitih studenata“ činili su upravo oni koji su obezbeđivali vrednost znanju. Oni su bili poslednji ostatak jednog drukčijeg obrazovanja, jednog drukčijeg sistema vrednosti. Sad, kad se društvo uspešno otarasilo njih, sad za to plaća ovu i ovakvu cenu. Dobila se produktivnost, ali tek obezvređena produktivnost, jer nema više ko da uopšte govori o vrednostima.
*
Četiri zaključka nameću se na kraju razmatranja ovih (na žalost, svakodnevnih) tokova i primera:
1. „Dovođenje u red“ tek je cinični izgovor za to, da se neko kinji, da se nešto unižava, da se neko ponizi.
2. Misao – mišljenje misli – nema ništa ni sa kakvim redom; štaviše, misao, kao takva, nemoguća je ako je sve u redu: ako ne postoji raskorak između uzroka i posledica, onda sve funkcioniše mehanički, po inerciji, pa ni ne postoji mesto na kom misao, uopšte, može da se javi. Misao se, naprotiv, javlja tek u diskontinuitetu, u ne-redu.
3. Misao je uvek-već mišljenje-vrednosti, promišljanje vrednovanja. Takođe: ništa nema vrednost po sebi, nezavisno od promišljanja vrednosti.
4. Produktivnost bez vrednosti (čije je određivanje zadatak mišljenja kao takvog) nije nikakva produktivnost, već je samo i jedino ono „dovođenje u red“ iz prvog zaključka, koje je destruktivno prepuštanje uživanju u ponižavanju.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.