Raspisivanje tendera za nabavku kripto-religioznog uživanja
Anti-intelektualizam: Ivan Medenica i „Olimp“ – frljanje referencama: Vilar i „Vilare“ (sic!); Alen Badju i rejv-žurka – konzumerizam/kultura, ili: pornografija/psihoanaliza – politička pornografija: svi na gomili, jednom, pošto su odstranjene političke razlike – Kloi de Lis, Daman, Agamben: dodavanje subjektivnosti u polje pornografskog, de-pornografizacija pornografskog – harmonija među telima u pornografskom i u totalitarnom – orgijastično i antisemitsko – „vredni i radni“ protestanti protiv „parazita“, „neradnika“ – mitologizacijom do revizionizma.
Neverovatno da neko, kao Ivan Medenica, mesecima ide iz medija u medij, i da tu, onda, govori za one kojima se ne sviđa pozorišna predstava „Olimp“, da oni „ne znaju da misle“. Neverovatno, samo – on to radi, i mediji to prenose.
Neverovatno, zatim, da isti taj, koji o drugima uzima za shodno da kaže to, kako, tobože, oni „ne znaju da misle“, za tih nekoliko meseci, koliko je to pričao u medijskim nastupima, ponavlja maksimu „elitizam za sve“ i da za istu tvrdi da je njen autor „Žan Vilare“ (sic!). Em što je autor te maksime Antuan Vitez, em što ovo nije „Vilare“ (sic!) već je „Vilar“. Samo što malograđanima „Vilare“ (sic!) zvuči bolje – egzotičnije, da ne kažemo: „kulturnije“.
Tako to, po pravilu, biva: kad neko krene da selektuje one koji, šatro, „znaju da misle“ od onih koji to „ne znaju“, vrlo brzo se pokaže koliko je upravo to njegovo „mišljenje“ stvarno vredno.
No, Medenica ne staje na ovome u svom krstaškom pohodu. Nije mu bilo dosta sve ovo, pa je zato još našao i da se na Badjua poziva, dok priča o toj sprdnji od pozorišta, zvanoj „Olimp“. Za početak, kad je ovo u pitanju, reklo bi se, Medenica se s punim pravom poziva na Badjua; nije li sam Badju hvalio Jana Fabra, reditelja „Olimpa“, u knjizi Pohvala pozorištu (doduše, Badju tu nije hvalio „Olimp“ već je hvalio Fabrovu produkciju Vagnerovog Tanhojzera)? Badju je, pak, loš saveznik za svakog ko se nije stvarno bavio njegovim opusom. Tako, na primer, neko može da u Badjuovoj verziji Platonove Države nađe čitave pasuse protiv bioskopa, pa da misli da Badjua ima na svojoj strani sasvim, ukoliko namerava da popljuje film, da bi se, posle toga, iznenadio kad naiđe na Badjuovu knjigu posvećenu – filmu, kao, moguće, najvišoj od svih umetnosti. Isto tako, Badjua, zbog njegovih iznesenih stavova o Izraelu, mogu da svojataju levičari-aktivisti, koji pale izraelske zastave dok ističu zastave Hamasa, da bi se, onda, iznenadili kad se Badju okrene ne samo protiv Hamasa (pritom tu organizaciju nazivajući „fašističkom“), već i protiv „progresivaca“ uopšte, po pitanju priznavanja države „Palestine“. Treba čitati Badjua, te ga čitati u kontekstu njegove sistematske filozofije, zbog koje je on i značajan, a ne prilaziti mu fetišistički, kao da se radi o nekakvom mudracu. A Medenica mu upravo na taj način pristupa, kada se poziva na Badjua uprkos tome što je sam Medenica ranije „Olimp“ okarakterisao kao rejv-žurku. Rejv-žurke – setimo se samo – bile su trejdmark ideologije slobodnog tržišta onda kada su se pojavile, tokom 1990tih. Kakve veze Alen Badju, kritičar spektakla, konzumerizma, zastupnik komunističke hipoteze, može da ima sa „Olimpom“-koji-je-„kao-rejv-žurka“? Nikakve. O tome, pak, svedoči ono što stoji na oficijelnoj internet stranici „Olimpa“, a što je Lidija Prišing ovde već citirala u svom tekstu: stoji to, da su autori „Olimpa“ hteli da grčke mitove i tragedije prikažu onako kako oni misle da su ovi bili shvatani pre nego što im je „psihoanaliza dala šah-mat“. Alen Badju, nasuprot tome, jeste neko ko je u više navrata, u svojim ključnim delima, ponovio da filozofija, ili misao uopšte, danas još može da opstane samo ukoliko je u skladu sa smernicama koje je odredio Lakan, ili šire, koje je zacrtala psihoanaliza. Badju, to jest, njegova filozofija – na strani psihoanalize; „Olimp“ – izričito protiv psihoanalize. Čisto sumnjam da bi se Badju složio s namerama Jana Fabra, da Edipa ili Antigonu otrgne iz polja psihoanalize. Jer, ukoliko bi se složio, to bi, onda, išlo protiv onog Badjua koji je jedini, zapravo, i bitan, a to je ovaj Badju-filozof, koji je, pak, upravo na frojdovsko-lakanovskoj psihoanalizi zasnovao svoj pojam subjekta, što je, ujedno, i najbitniji pojam u okviru Badjuove filozofije.
Zašto je – sad nezavisno i od Badjua – toliko bitno da nešto bude u skladu s psihoanalizom? Bitno je, ukoliko se, na prvom mestu, radi o seksualnosti. Ako u pitanju imamo seksualnost, reprezentaciju seksualnog, kao što to imamo u „Olimpu“, onda je moguće da te reprezentacije budu ili u skladu sa psihoanalizom, ili u skladu sa onim što određuje profil pornografskog. Trećeg – nema.
Sad, šta ne valja s pornografijom? Pa, ne valja, na prvom mestu, to, što je pornografija sasvim svodiva na odnos: konzumer–roba. Pornografija je prikazivanje prijatnih prizora, onih prizora koje oko želi da vidi. Umetnost, s druge strane, uvek barata sa još nečim, ako uopšte barata sa prijatnim. Naime, umetnost se tiče istine, a istina je traumatična. Istina je istina, nezavisno od toga da li je neko želeo da istina bude istina, pa je sam taj inherentno nezainteresovani karakter istine traumatizujuć. Popularna umetnost, recimo, zna kako da tu istinu obavije u svakojake prijatne oblande, ali je onda na taj način prokrijumčarena umetnost, kako Liotar kaže, anestezija, a nikako nije amnezija. Da se vratimo na pornografiju: ona ne barata sa istinama, već samo sa ovim željenim što uprizoruje. Pornografija nije anestezija; pornografija je amnezija u kojoj je istina toliko zaboravljena, kao da je uopšte ni nema.
Da je pornografija amnezija, jasno je ako sagledamo učinke koje ista ostavlja za sobom. Pornografija proteruje misao, tako što se postavlja kao da misao uopšte ni ne postoji. Po pornografiji, postoje samo tela i ništa drugo. A tela ne misle. Upravo zato, što nema misli u pornografskom svetu, u svetu kakav pornografija zacrtava, ta tela mogu da se uklope u jednu harmoničnu celinu. Uklapanje tela u harmoničnu celinu, pak, jeste cilj svakog totalitarnog režima. Sklopljena tela u neko Jedno, a bez misli – totalitarizam je upravo to, i nema šta drugo da bude.
Ukoliko je nešto lišeno misli, tu se, onda, ostaje i bez politike. I pornografija i totalitarizam apolitični su na potpuno isti način. Evo šta, na primer, pored Medenice najglasniji promoter „Olimpa“ – a, u pitanju je Biljana Srbljanović – kaže o jednoj sceni iz istog: „…Digla mu se kita i on krene u rat!“ Rat je, po pornografskom, potpuno svodiv na to da neko ima erekciju. Ali, kad bi ratovi stvarno bili svodivi na to, lako bismo s njima izašli na kraj. No, zato što je rat, kao i političko uopšte, ipak nešto što je puno kompleksnije, ovakve provale „mudrosti“ služe samo i jedino tome da se nečiji ego zadovolji. Sve je u pornografskom podređeno neposrednoj prijatnosti koju ego sebi pribavlja, pa tako i ovo, kad neko na brzu ruku nađe nešto, za šta mu se učini da je „velika mudrost“.
Što se, pak, Biljane Srbljanović tiče, ne pruža li baš ona, svojim skorašnjim delima, primer za to, što bi bez ikakvog problema moglo da se nazove: „politička pornografija“? Nominalno, Srbljanović se uspinje kako bi pokazala kako je ona, tobože, opozicija sadašnjoj vlasti; efektivno, ona za tu vlast radi kada ko-autorizuje spomenik Zoranu Đinđiću, naručenom od strane ove vlasti. Na kraju, sam taj spomenik je ništa drugo do puki fetiš, naravno, sasvim lišen političkog, a da stvar bude još bolja (po ovu tezu), isti ne može da ne upućuje na falus po svom obliku (krug u podnožju, strela koja iz tog kruga kreće na gore). „Politička pornografija“ je politika lišena političkog – lišena svih principa; što onda sačinjava situaciju koja dozvoljava to, da se svi nađu na jednoj gomili, te da ne bude suštinske razlike između vlasti i opozicije, između levice i desnice, između klerikalizma, čak pravog religioznog fundamentalizma s jedne, i diskursa ljudskih prava s druge strane, itd.
Baš na ovakav način potiskivanje, u psihoanalitičkom smislu, zapravo i radi: ne potiskuje se u potiskivanju neki kompletan sadržaj (na primer, ne potiskuje se levičarski sadržaj), već se potiskuje – u krajnju ruku, briše se – samo onaj deo koji ga čini aktivno suprotstavljenim nekom drugom elementu u određenom skupu. Ne brišu se sami elementi, već se briše samo i jedino antagonizam, konfliktnost. Bez kog – znaju čitaoci Šmita – političkog ne može da bude.
Postojali su napori da se pornografija izvadi iz svojih okvira, i najzanimljiviji od svih njih svakako predstavlja rad „porno-performerke“ Kloi de Lis (Chloë des Lysses) i fotografa Damana (Dahmane), o kom je svojevremeno pisao Agamben. Radi se tu o seriji crno-belih fotografija, na kojima je pomenuta performerka, u nekoj seksualnoj pozi sa još nekim, ali onda njen izraz lica, njen pogled, uopšte ne odgovara onome što oko, koje traži prijatnost, želi da vidi: izraz lica je leden, superiorno distanciran, ili pak sa nekim krajnje pristojnim osmejkom. Takav izraz lica ne odaje saučesništvo u uživanju, već ide baš protiv istoga. Agamben naglašava da je ono što je najpornografskije u pornografskom upravo to, što se očekuje da neko sasvim u pornografiji učestvuje, da „iskreno“ želi isto ono što i konzumer želi. Da voljno pristane na onu „tezu“ po kojoj „ne postoji ništa drugo, osim što postoje tela“. Konzumer neće da ima lošu savest; tako, čak i kad su u pitanju sadisti, oni traže odgovor na sadizam, pa ga onda dobijaju u vidu zapomaganja, protivljenja. A u slučaju ovog serijala fotografija Kloi de Lis, koji jeste na jednom nivou i pornografski, ali koji istovremeno i nadilazi pornografsko, izostaje svaka reakcija, izostaje bilo koji vid mobilizacije u svrhe učestvovanja u onome što konzumer priželjkuje. „Olimp“, pak, nije ništa nalik na ovo: naglašava i Medenica na više mesta kako su „glumci“ u ovoj predstavi „sami pristali na sve što se od njih tu tražilo“. Svako ko je pozitivno pisao o „Olimpu“ naglašavao je neposrednost, strast „glumaca“. To provincijalno, totalitarno, pornografsko traženje toga, da se svi zdušno usaglase, sasvim jasno govori o tome šta „Olimp“ jeste.
Totalitarno ili pornografsko još uvek ne izgledaju baš toliko loši kad se ovako predstave: oko dobija ono što želi; svi se usaglašavaju, stapaju u orgijastično Jedno – šta ne valja s tim? Pitajte Jevreje šta ne valja s tim, budući da su oni starim Grcima ozbiljno išli na živce, zato što nikako nisu hteli da se uklope u to Jedno. Sam jevrejski ritual obrezivanja bio je Grcima neshvatljiv – kako to da neko ne želi telesnu puninu, već čak, simbolično, ostaje bez dela tela kako bi čitav život bio svestan toga, da je neposredna punina nemoguća? No, upravo je to ono što čoveka razdvaja od životinje: za životinju nema ničeg drugog osim neposrednog; za čoveka ima. Zato, na kraju krajeva, civilizacija jeste mogla da se gradi oslanjajući se upravo na ono što se naziva „judeo-hrišćanska“ kultura (a zbog ovog motiva razdvajanja od neposrednog, tačnije bi bilo ako bi se reklo da je glavni uslov za nastanak civilizacije bilo ono, što je od judaizma preostalo u hrišćanstvu), a nije mogla da se gradi na temeljima starogrčke. Ukidanje mita o neposrednoj punini donelo je kulturu i misao; misao nije neposredna, misao samo još više udaljava svako neposredno.
Da se vidi da je ova težnja ka orgijastičkoj punini po karakteru antisemitska, pomaže, na žalost, i jedan tekst iz „Danasa“ (objavljen 26.10.2017); Zlatko Pavković u tekstu o „Olimpu“ naslovljenom „Stari Grci, kako ih danas čitamo“ piše sledeće: „Bitef je ove godine, dakle, ugledao ono o čemu najviše priča pozorišna Evropa danas, u zanosu, u opijenosti životom i snom koju može dati samo starohelenski neklerikalizovani mit i ep i život, nasuprot ovom, našem, u ulogu žrtve, kao u najveću svetinju, umočenom svetu i prozi judaizma-cionizma…“ Prvi su mu na meti judaizam i cionizam. I ne mari pritom Pavković za to što ne barata referencama ništa bolje od Ivana Medenice – ipak je glavno da se ostrvi na Jevreje, dok je sve drugo, kao što bi bila ispravnost ovog, na šta se, kao, referira, sekundarno, tercijarno. Jer, o kakvoj li se samo žrtvi radi u judaizmu, za koji je jedna od centralnih figura upravo ona, u kojoj Bog zaustavlja Abrahamovu ruku nad Isakom? Biće da je Pavkovića malo previše opila ne tek „opijenost životom i snom“ koje pominje, već i nešto drugo – naime, mržnja prema ovima koje je s pravom prepoznao kao protivnike desničarsko-orgijastičkog svetonazora.
Još jednom: neverovatno da jedan liberalni list kao što je „Danas“ previdi ovaj par excellence antisemitski momenat u tekstu koji objavljuje. Još neverovatnije je sve ovo ostalo: i „Olimp“, i oduševljenje njim i njegovim flertovanjem sa antisemitizmom (oslanjam se ovde, pored svega što sam ovde napisao, i na ono što je Lidija Prišing pisala o „Olimpu“ kao usmerenom protiv psihoanalize – protiv psihoanalize, koja je „jevrejska nauka“). I još, povrh svega, neverovatno da se sve to dešava u Beogradu, koji važi za jedan od prvih „Judenfraj“ gradova u Evropi. A evo i zašto se to dešava: ustaljeno je da se o tome, da je Beograd postao „Judenfraj“, priča kao da je to „njihov a ne naš problem“. Problem, valjda, Jevreja i Nemaca. Jer „Srbija je bila okupirana“. Jeste, bila je okupirana, samo što Nemci nisu znali ko je ovde Jevrejin a ko nije – bili su potrebni domaći da pokažu prstom i da naprave selekciju. Zatim: jeste, bila je okupirana, ali bila je i Francuska okupirana, pa su se Francuzi bunili protiv deportovanja Jevreja. Rezultat toga bio je to, da je ubijeno preko dvadeset posto francuskih Jevreja, te preko devedeset posto srpskih Jevreja. Onda: jeste, domaći ljudi su bili u administraciji, ali su se na vrhu administracije nalazili Nemci. No, kao što Raul Hilberg piše povodom ovakvih te sličnih izgovora: nema sporije stvari na ovom svetu od birokratije; kako to da je birokratija bila brza baš u ovom slučaju? Neka su Nemci bili na vrhu administracije; ovi dole mogli su makar malo da zavlače, da otežu, i spasili bi mnogo života. Onda, kako to da su u Beogradu izostali protesti zbog toga što odvode i ubijaju Jevreje? I, ne samo da su izostali protesti, već je generalno vladala dobra atmosfera, atmosfera ispunjena zabavom uz Žanku Stokić i slične. Očekivalo bi se da se u gradu koji sve ovo ima u svojoj istoriji ta istorija malo bolje pamti, a ne da na snazi bude opšta amnezija.
Ono frljanje referencama kakvo je Medeničino ili Pavkovićevo, pak, ne pada van amnezije o kojoj je ovde reč. Nisu li Jevreji „narod knjige“, pa nije li zato ovo, kad neko kreće da navodi stvari kako hoće, kripto-antisemitsko, makar po tome što ide protiv svega onoga do čega je stalo nekome, kome je stalo do zapisanog? Ako je nešto zapisano, tu onda nema mesta za samovolju. A ako se prema zapisanom neko odnosi kao da zapisanog nema, onda može da priča šta mu padne na pamet i da ne bude odgovoran za to. Ako nema zapisanog, ako je sve usmeno, onda je sve relativno, i naprosto zavisi od toga ko je na koliko visokoj poziciji, pa što je na uticajnijoj, to se bolje i glasnije čuje.
Zapisano, pak, znači da neko može da bude glasan koliko god hoće, ali da ipak stoji nešto drugo, a ne ovo što ovaj viče. No, ako nema zapisane istorije, što bi onda Medenica morao da se uopšte brine kad referira na „Vilarea“ (sic!) ili na Badjua da bi pravdao rejv-žurku? Onda sve prolazi. Onda je svako slobodan da priča i radi šta hoće. Svako – naravno, osim ovih koje takvi, kao što je Medenica, izdvajaju od ostalih, i označavaju kao one koji „ne umeju da misle“. Uzgred, da napomenem i to, da se na ovom mestu ovo izdvajanje onih, „koji ne znaju da misle“, sada, posle svega ovde napisanog, pojavljuje u svojoj pravoj, monstruoznoj dimenziji.
No, nije Beograd stao samo na „Olimpu“. Kao da je „raspisao tender“ za ništa drugo do baš za nabavku kripto-religiozne opijenost, nedavno se Beograd isto koliko „Olimpom“, ako ne i više, opijao pričama o protestantizmu. Ova dva, pak, nisu isključiva; štaviše, nacistička Nemačka pokazala je da oni idu itekako dobro ruku pod ruku. Tako, Der Šturmer, jedno od glavnih nacističkih glasila, imao je moto pozajmljen od Martina Lutera, osnivača protestantizma. Sam Martin Luter autor je nekoliko tomova spisa u kojima se bavi „Jevrejskim pitanjem“, za koje je predlagao da se na njega da odgovor nasiljem. Luter je bio među prvima koji su predlagali nasilje protiv Jevreja – oni koji nisu bili toliko „napredni“ koliko je to bio ovaj protestantski poglavar, zadovoljavali su se tek getoima u koje su smeštali Jevreje. Luter se, za razliku od njih, borio za praksu spaljivanja sinagoga i za puko fizičko nasilje.
Protestantska etika, etika rada – ne čudi – doživela je svoj potpuni zamah za vreme nacizma. Treba na umu imati to, da je upravo iz protestantske etike došla mržnja prema Jevrejima zbog njihove navodne „nespremnosti na rad“; smatralo se da Jevreji „ne žive od rada svojih ruku“. Jevreji su bili viđeni kao „nepošteni“ jer nisu, na primer, obrađivali zemlju „kao svaki časni seljak“ (a nisu to radili, pre svega, zato što je vekovima u mnogim protestantskim zemljama na snazi bila zabrana toga da se zemljište prodaje Jevrejima). Na ovaj način antisemitizam je bio učinjen svarljivim čak i za levicu.
Treba se setiti istorijskih zapisa o tome kako su Jevreji u mnogim protestantskim zemljama i područjima bili odvođeni u koncentracione logore, uz masovno oduševljenje njihovih dojučerašnjih sugrađana, koji su zdušno odobravali to što će „konačno i Jevreji da rade“. Milan Koljanin piše o reakcijama Dunavskih Švaba na odvođenje Jevreja iz Vojvodine (Milan Koljanin, „Holocaust in Serbia: Ideology and Experience“, tekst objavljen čisto ravnoteže radi u zborniku koji većinom svojih tekstova itekako naginje ka revizionizmu, u: O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina, Fondacija Beg, proterivanje, pomirenje i Centralni podunavskošvapski muzej, Berlin i Ulm, 2016, str. 65.): „Glasno su primećivali da je tako kako i treba da bude, da ovi treba da rade onako kako nikad pre nisu radili. Nemačke žene vikale su u prolazu: Odlično! Samo ih pošaljite na rad!“ Protestantska etika sasvim je po meri svakog anti-kulturnog i anti-intelektualnog uređenja: ako nisi očigledno koristan, onda si proglašen za „parazita“.
Ovakve „neposredne“, „narodne“ reakcije imale su i svoj pandan u protestantskim intelektualnim krugovima. Tako, na primer, Maks Veber – isti ovaj koji je kovan u zvezde kod nas tokom protekle godine – ustajao je, s jedne strane, protiv narodnog antisemitizma, ali se, zato, s druge strane, zalagao za potpunu asimilaciju Jevreja, odnosno za uništenje judaizma, te uopšte jevrejske kulture, budući da mu zbog istih Jevreji nisu izgledali kao dovoljno raspoloživi za moderni kapitalizam (nešto – što je, zapravo, kultura – ih je vuklo u nazad, nije im davalo „slobodu“ da se bez obzira na kulturu otisnu u ekonomske tokove).
O tome koliko zapravo nije u pitanju ništa drugo do obična bajka kad je reč o tome kako je, navodno, „protestantizam doneo boljitak“, te kako su protestanti „vredni“, govore nam činjenice kao što su one, da je veliki deo bogatstva tih zemalja nastao pukom pljačkom. Mikro-primer: u Vojvodini, uobičajeno je da se za mnoge kuće koje su bile izgrađene pre Drugog svetskog rata kaže da su u pitanju „švapske kuće“. Iako su mnoge od njih „švapske“ prosto zato što su ih u vreme okupacije Nemci oduzeli Jevrejima i dodelili ih nekima drugima. Nećete čuti da u Vojvodini bilo ko na te kuće refereira kao na „jevrejske“ – sve jevrejsko naprosto je potisnuto. A umesto toga, neretko se čuje kako je „Švaba bio vredan i znao je da gradi…“
A isto onako, kako su jevrejske kuće postale „švapske“, tako je i masovno uništenje vojvođanskih Jevreja, sasvim lagodno, postalo zamenjeno navodnim „istrebljenjem Dunavskih Švaba“ – i to, nije zamenjeno tek u seoskom rekla-kazala, već je ta zamena bila urađena i reprezentovana na institucionalnom, kulturnom nivou: pozorišna predstava Hajmatbuh, igrana u somborskom Narodnom pozorištu tokom 2015. i 2016. godine, naišla je na opšte oduševljenje i kritike i publike; u toj predstavi reč je o aistorijskom, apolitičnom osvrtu na Folksdojčere u Vojvodini, jer je u pitanju predstava u kojoj nema reči o tome šta su Folksdojčeri radili za vreme Drugog svetskog rata (pa ispada da su bili nevino osuđeni i zatvarani); umesto toga, radi se isključivo o revizionističkom preuveličavanju njihovog stradanja posle rata. Uopšte ne čudi oduševljenje ovom predstavom; rezon, koji je tu na snazi, sledeći je: ako se velikodušno prašta Folksdojčerima – i to baš onima koji su bili ta generacija, koja je bila odrasla i aktivna za vreme Drugog svetskog rata – šta onda tek treba da se uradi sa ostalim saradnicima nacističkog režima? Onda ovi ostali – uključujući tu, naravno, Ljotića, Velimirovića i slične – ispadaju bezgrešni.
Što se, pak, tiče oporavka Nemačke posle Drugog svetskog rata – što opet služi kao potpora za ovo, da se kaže da je „protestantski mentalitet mentalitet vrednih, naprednih“ – izgleda kao da se niko više ne seća ni Hladnog rata, pa se zato ne seća toga, da su S.A.D. ulagale u Nemačku koliko god su mogle, zatim, da su Nemačkoj otpisivale dugove, itd., samo zato da bi imale saveznika protiv Sovjeta. A nisu „Nemci bili vredni“, kako je to ustaljeno da se kaže. Ove bajke o „protestantskim vrednostima“ za cilj prvenstveno imaju sledeće: da uspostave revizionističku priču, te da na taj način sasvim sakriju istoriju.
Sasvim sakrivena istorija – istorija, prema kojoj se neko odnosi kao da je uopšte ni nema – jeste nesvesna istorija, istorija kojom svest ne raspolaže. Nesvesno je – po Frojdu – određeno kao područje u kom nema negacije, nema suprotnosti. Po karakteru, nesvesno je pornografsko: tu sve može da bude na gomili, jedno pored drugog, jedno na drugom, jedno u drugom, iako bi se, da je svesno, nešto od toga razlikovalo od ostalog. U nesvesnom, zato, nema ni vremena, jer je i vreme ono što donosi razlikovanje – razlikuje se prošlo od budućeg. Zato što nema vremena, zato što nema suprotnosti, nesvesno je polje prijatnosti – nasuprot ne-psihoanalitičkim viđenjima, po kojima je nesvesno nešto užasno, nekakav bunar mračnih, agresivnih poriva, nesvesno je, zapravo, ništa drugo do carstvo principa zadovoljstva.
Nasuprot nesvesnom, pak, po Frojdu, ne nalazi se svest – svest i sama jeste prvenstveno vođena prevazilaženjima prepreka, prevazilaženjem traumatičnog, te potragom za zadovoljstvom. Svesno je ono što zna da racionalno nađe svoj put, da reši problem, a rešenje donosi prijatnost. Zato, uzgred, Frojd i odustaje od svoje prve topologije – koju su činili: svesno, predsvesno i nesvesno – i prelazi na drugu, u kojoj su u pitanju id, ego i superego. To radi, zato što je ego tek naizgled u pravom smislu svestan – on to nikada nije sasvim, baš zato što se kreće ka prijatnome. Zato je termin „samovolja“ zavodljiv – „samovolja“ bi trebalo da znači da neko radi nešto što mu se radi, bez obzira na bilo koga drugog ili na bilo šta drugo; no, istina je da time samo odgovara poslušno na diktat nesvesnog.
Lakan će, kasnije, na Frojdovom tragu, da formalizuje koncept subjekta kao ono što je nesvodivo na nesvesno. Lakan govori o subjektu nesvesnog, subjektu na čije pojavljivanje nesvesno ne može a da ne utiče, ali po Lakanu, subjekt je rez, simptom, između onog što je kod Frojda bio id, ego i superego. Subjekat je, zapravo, jedini traumatizovan – nesvesno ne može da bude traumatizovano, niti da sadrži traume; nesvesno je carstvo večnog mira. Zato što je subjekat traumatizovan, samo subjekat može da ima istoriju. To, pak, nije istorija u smislu u kom istorija jeste shvaćena kao nešto što sadrži sled činjenica, već je u pitanju istorija koju sačinjava odnos spram traumatičnog. Od ličnih do opštih, istorijskih trauma, traume su ono što nas, kao subjekte, zadužuje, što nas tera da zastanemo i da se okrenemo u nazad. Nesvesno nas, nasuprot tome, brani od trauma, i vodi nas napred – uslov kretanja napred jeste to, da se ne bude svesno istorije. No, za to kretanje napred, plaća se cena, a cena je potpuno odustajanje od subjektivnosti. Bez subjektivnosti, pak, u pitanju su tek objekti, koji se kreću po inerciji. Karakteristika objekta je to, da su objekti, po definiciji, mrtvi. Otud ono, što Brem Stoker u „Drakuli“ piše na jednom mestu, da samo „mrtvi putuju brzo“. Odustajanje od anksioznosti, skretanje pogleda s traumatičnog, ravno je odustajanju od života.
Radi se, zato, u slučaju revizionizma, o formuli, po kojoj je bolje ne biti živ nego biti živ i osećati se neprijatno. Revizionisti se, na nivou strukture koja je kod njih na snazi, uopšte ne razlikuju od religioznih fundamentalista: nema toga šta ovi nisu spremni da urade, samo da bi uspeli da izbegnu anksioznost (što će reći: subjektivnost).
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.