Gospodar je poslednji od nepravednih, sistem bez gospodara je trajna nepravda

Histerik je decentriran, za histerika je nemoguće da donese odluku. Histerik je mesto bez stvari, precrtan nedostatkom stvari a: crta u $ je nedostajuća stvar, objekt malo a za kojom histerik čezne i koju, da bi je želeo dalje, nikada ne zadobija. Pervert, s druge strane, poriče strukturnu nemogućnost koja nalaže da se stvar nikada ne može smestiti na mesto: pervert nasilno stavlja objekat malo a na mesto $ i time izbegava histeriju neodlučnosti.

Pervert žrtvuje $; to je “differencia specifica” perverta. Ovo žrtvovanje očitava se preko stanja anksioznosti; anksioznost je višak prisustva stvari, nesrazmera da, “ovde”, u odnosu na fort, “tamo”, iz Frojdovog primera.

Anksioznost je efekat smeštanja stvari na mesto koji može da se pojavljuje i ovako: u činu dupliranju mesta i stvari, jedan par $ i a duplira se u još jedan par $ i a, i, dok u se u prvom paru a smešta preko $, u drugom paru a biva potpuno izmešteno iz $. Pervert može da ne bude ceo, kao podeljen na celog i na polovičnog, dok je histerik uvek ceo kao polovičan.

Histerik: $<>a;

Pervert: a<>$;

Pervert’: a <>$ → $<>a.

U filmu Terminator (1984), na primer, zbog toga što je nameren da uhvati Saru Konor, kiborg, čovekolika mašina, kao takav, naslednik jevrejskog mita o Golemu, gubi noge u završnoj sceni filma, ali i dalje grabi napred – i to i može da radi zato što poriče gubitak. Ali u ovom slučaju, iako Terminator u prvom delu još uvek nije subjekt i postaje subjekt tek u drugom, već ovde vidimo odlike subjektivnosti: radi se o njegovom poricanju njegovog nedostatka; pervertirani subjekt poriče vlastiti nedostatak.

Pervert (Pervert’ iz formula gore), tako, obavlja dve radnje, jednu pozitivnu i jednu negativnu: pozitivno, smešta objekat malo a na mesto $, i, negativno, poriče, prvo, strukturnu nemogućnost smeštanja stvari na mesto i, drugo, poriče vlastiti gubitak koji izbija usled nepriznavanja strukturne nemogućnosti.

Što nikako nije slučaj ukoliko imamo Hobsovog “Levijatana”, kog možemo da zamislimo onako kako je i predstavljen na naslovnoj strani mnogih izdanja ove knjige, kao gigantsku čovekoliku figuru sačinjenu od ljudi, gde grupe ljudi čine tek pojedini Levijatanov organ. Kada pređemo na nivo sistema vidimo da Levijatan, kad izgubi noge, to nikoga ne boli i ništa se nije žrtvovalo. Osim, naravno, što boli samu njegovu “nogu”, ali to je onda problem ove “noge”, tj. grupe ljudi koji su sašinjavali istu, ali ne i samog Levijatana. Ono što preostaje kad se Levijatanova noga odstrani prosto se adaptira u odnosu na novonastalu situaciju. Tu niko ništa ne poriče, budući da nije neko u pitanju kad je u pitanju Levijatan. Levijatan deluje na nivo činjenica a ne na nivou subjektivnog: noge prvo ima, zatim je nema, i to je to.

Kao u slučaju streljanja, kad streljački vod, sačinjen od deset vojnika i deset pušaka ima samo jedan metak: niko nije kriv. U pitanju je prost fakat, bez psihologije. Odluka na nivou sistema je realistična odluka i, zapravo, tu ni nije u pitanju odluka, jer odluka ne može a da ne bude čin koji vrši subjekat, već je u pitanju tek, naravno, realistična reakcija. Zato, kad neko ili neka grupa napravi odluku, to je onda konkurencija sistemu i oglušavanje o realističnost koju sistem samim svojim postojanjem nalaže.

U slučaju kada neko ili neki naprave odluku, iako se iz perspektive sistema to pojavljuje kao konkurentski čin, tu nije u pitanju ni neodgovornost niti realizam. Sistem nije u stanju da prepozna ovu nesamerljivost u odnosu na sebe. U pitanju je, pak, revolucionarni čin. A revolucionari su oni koji žrtvuju svoje $.

Revolucionarno stanje ne može da traje, kao ni bilo koje drugo vanredno stanje. Ili prerasta u sistem, ili propada. Ako prerasta u sistem a ipak namerava da očuva nešto od revolucionarnog duha, onda na vrhu sistema ne smeju da budu oni koji su spremni da žrtvuju tek Levijatanovu nogu, već moraju da budu oni koji pristaju na to da se za njih same vanredno stanje nikada ne završava, koji ne prestaju da žrtvuju svoje $. U kriznim vremenima, kako nalaže Lenjinova maksima, oni nalažu povećanje poreza, jer porezima se od svakog uzima, kako bi svi imali, a ne čeka se na dobrovoljno davanje. I to rade zato da većina ne bi morala da se nalazi u vanrednom stanju, koje bi od svih nalagalo da žrtvuju $. Oni koji ne žrtvuju $ u korist a ostaju $ i to plaćaju time što se od njih oduzima a koje je, u tom slučaju, ništa drugo do novac. Plaća se objektom malim a da se ne bi plaćalo sa $.

U Langovim Nibelunzima Hagen nije ni kriv niti odgovoran, iako spletkari, ucenjuje, ubija. Isto tako, Hagen ni nije odlučan, on ne donosi nikakve odluke već postupa reaktivno u odnosu na sistemske potrebe i zahteve. Sistem se samo-administrira preko Hagena. Ali, sistem se samo-administrira i preko Ivana Groznog iz Ejzenštajnovog istoimenog filma. Međutim, Ivan Grozni, kada donese odluku i time smesti a preko $, on u sebi na drugom mestu izmešta i otuđuje neko a sa mesta $. Zato Ivan Grozni plače nad ubijenim neprijateljima jer i oni su ljudi i ni jedan čovek ne zaslužuje takvu sudbinu, da bude obezglavljen tek tako, ali već u sledećem trenutku, kada Ivanu saopštavaju da je pogubljeno svega četvoro neprijatelja, on u besu viče: “Zašto tako malo!”. Ili pak, Lenjinova dilema pred Apasionatom, kad Lenjin govori kako ga Apasionata inspiriše da miluje ljude po glavi ali da danas ljude treba udarati a ne milovati. Oba ova primera jesu primeri perverta koji je duplirao svoje a i $, tako da je a preko $ na jednom planu, na planu odluke u kojoj se stvar a smešta na mesto $, dok je a otuđeno od $ na drugom. Ivan Grozni i Lenjin jesu odgovorni, jesu krivi, uprkos tome što se istovremeno sistem samo-administrira preko njih.

U kontra-revolucionarnom poretku podela na a na mestu $ i $ bez a zamenjuje se mehaničkom podelom na privatno i profesionalno: Hagen, koji preko levog oka nosi povez, može da se zamisli kako dolazi kući posle dugog dana prepunog spletkarenja, ucena i ubistava, premešta povez sa levog na desno oko, i svojim drugim okom gleda svoju porodicu, lične prijatelje, kućne ljubimce itd. Kao policija ili članovi streljačkog voda koji je činilo deset ljudi, deset pušaka i jedan metak. S druge strane, Ivan Grozni ili Lenjin imaju dva oka – istovremeno su i samo-regulativni elementi sistema ali su i lično odgovorni. Kao u slučaju “vislbloera” i obaveštajnih agencija: obaveštajne agencije anonimne su, dok “vislbloer“, kao Bredli Mening, Žulijan Asanž ili Edvard Snouden nikad ne mogu da ostanu anonimni. Svaki od njih prvo je pokušao da naprosto, neutralnim činjenicama, parira sistemu. Ali to nikada ne ide tako, jer jednom neodgovornošću, jednom upućivanju na fakat i samo fakat, nikada ne može da parira isti takav kvalitet; umesto toga, mora da se pojavi subjekat koji, u krajnjoj liniji, svojom subjektivnošću garantuje za podatke koje je izneo. Sistem je naprosto fakat, mesto bez stvari, $ bez a, a u vremenima krize, vanrednog stanja kao što je stanje rata protiv terorizma, sistem se preokreće kao rukavica u a bez $ a da ne čuva nikakvu vezu sa onim prvim odnosom. Kao Hagenovo levo i desno oko te premeštanje poveza sa jedno na drugo. Sistem je perverzan i negira svoje nedostatke, ali to radi bez poricanja, isključivo putem otpisivanja nedostataka. Pervert koji je revolucionar u isto vreme je i subjekt i bezsubjektna stvar. Revolucionarni pervert postaje pervert tek iz nužde. Kao što je Edvard Snouden izjavio, da se na to da postane “vislbloer” odlučio zato što ne želi da živi u svetu u kom sistem ima toliku kontrolu nad svojim subjektima.¹ Realno postojećoj apstrakciji kakva je ova sistemska možemo da se suprotstavimo tek konkretno, a konkrecija se očitava preko subjektivnosti koja onda jeste i subjektivnost očitana preko specifične ličnosti. Da se stalo na prostom otkrivanju činjenica, to ne bi bilo opasno za poredak koji baš time i barata. Pritom, ne radi se ni o kakvom mitskom sudaru pojedinca i sistema, koji su komplementaran par, već se radi o spremnosti da se žrtvuje baš ono što od pojedinca čini pojedinca, naime, $, te da se ta žrtva obavi ritualno, pred javnošću. Sistem je, u krajnju ruku, anoniman, i zato pokret kao što je Anonimni ne može da predstavlja nikakvu ozbiljnu pretnju, te baš zato su i Mening i Asanž i Snouden morali da se pojave pod imenom i prezimenom kako bi javno odbacili svoje $ u korist a odluke iza koje stoje tim odbacivanjem.

Kod fenomena “vislbloera” treba pomenuti i to, da postoji jedna druga vrsta “vislbloera“: ovi prvi demaskiraju faktičko stanje stvari, dok drugi raskrinkavaju ono što će tek doći, čime, takoreći, jesu “doušnici iz budućnosti”. Radi se o korpusu koji čine oni teoretičari koji se ne ustežu od toga da načine odluku i sagledaju perpektivu budućnosti iz ugla koji pruža nekonzistencija sadašnjeg stanja stvari.

Benjamin Murmelštajn (Benjamin Murmelstein) koga ove godine možemo da vidimo u dokumentarnom filmu Poslednji od nepravednih (Le dernier des injustes, 2013.) Kloda Lancmana (Claude Lanzmann)² je par excellence pervert-iz-nužde. Bejamin Murmelštajn, doktor filozofije i rabin, bio je prinuđen da odlučuje u situaciji u kojoj je nemoguće da se odluka načini: kao jedan od zatvorenika u nacističkom koncentracionom logoru Terezijenštat koji se nalazio pored Praga u današnjoj Češkoj, bio je izabran da predstavlja ostale zatvorenike, te da u njihovo ime odlučuje. Sa nacistima je sarađivao na snimanju dokumentarca o Terezijenštatu u kom su Jevreji prikazani kao da su svojom voljom u logoru, jer im je tamo dobro, imaju posao, imaju dobre uslove života i sl. Svestan da će dokumentarac služiti za skrivanje nacističkih zločina, svejedno je učestvovao u njegovom pravljenju jer je time za uzvrat dobijao nešto za Jevreje u logoru: više namirnica, lekove, itd. U slučaju da je odbio da sarađuje, neko drugi bi to prihvatio i, moguće, radio isključivo za svoju korist. Ili, u krajnjem slučaju, ako niko ne bi prihvatio da to radi, nacisti bi naprosto odstranili sve koji su se nalazili u logoru i poslali ih u neki od logora namenjenih isključivo za ubijanje Jevreja. Odluka koju je napravio bila je odluka kojom je žrtvovao svoju subjektivnost, postao je oruđe nacista, ali je prihvatio odgovornost za to, isto kao što je bio i oruđe Jevreja iz logora, i tako se subjektivirao na drugom nivou. Kada je imao šansu da uzme pasoš Crvenog krsta po završetku rata, to je odbio i ostao da odgovara za odluke koje je doneo.

Neophodno je ovde razlikovati Murmelštajna i druge “stare” (“Judenältester“) od običnih kapoa ili drugih saradnika sa nacistima. U pitanju je bila nemoguća funkcija, jer biti predstavnik Jevreja pred nacistima po definiciji je nemoguće budući da za naciste Jevreji nisu bili predstavljivi, bili su niži oblik života koji, kao takav, nije mogao da ima posrednika između sebe i “više rase”.

Mogli bismo da poopštimo i svedemo na shemu “biranja manjeg zla” ovo što je Murmelštajn radio i da tako dobijemo isto ono što imamo sa strukturom “ovo više boli mene nego vas”, kakva je, na primer, prisutna u govoru Baraka Obame povodom bespilotnih letelica kojima se, u svrhu odbrane od terorizma, ubijaju oni osumnjičeni za terorističke namere.³ “Cena koju plaćamo je velika ali je ipak manja od one koju bismo platili ako ne bismo ovako postupili”, “Sigurni smo da i u našim neprijateljima ima nešto dobro, ali…”, srodne su konstrukcije. Kako onda razlikovati Obamin diskurs od Murmelštajnovog? Po efektima: tamo gde Obamin diskurs smešta subjekte S.A.D.-a i, zapravo, čitavog sveta, u stanje anksioznosti, primorava ih da, umesto da plate novcem koji je objekat malo a, smeste objekat malo a na mesto $ (čime zadržavaju objekat malo a ali “sa osvetom”), Murmelštajnov gest postizao je rasterećenje $ od a, naravno ne sasvim, budući da se radilo o logoru u koji su Jevreji bili smešteni od strane nacista, ali ipak ne beznačajno. Isto tako, smeštanje a na $, to jest smeštanje subjekata u stanje anksioznosti, opravdano je ako su sami ovi subjekti nad kojima se ovakva radnja vrši bili oni koji su smeštali a na $ (tako, opravdano je sankcionisanje nacističkih zločina i čvrsto upravljanje bivšim fašističkim državama).

U tom smislu, Izrael nikako ne može da se tek tako otpiše kao država vanrednog stanja, jer radi se o perverziji iz nužde koja je usledila za nesagledivim nasiljem koje je činjeno nad Jevrejima. Odluka da se Izrael stvori, da izraelska vojska i tajna služba budu na konstantnom oprezu nikako nije bez ostatka otpisivanje $ u korist a, već umesto toga u slučaju Izraela imamo uvek perverta podeljenog u sebi, na onog ko žrtvuje subjektivnost da bi doneo odluku, ko smešta stvar na određeno mesto prilikom donošenja odluke, ali ko se ipak negde izmešta i tim izmeštanjem plaća za smeštanje koje je prethodno počinio.

Otmica Adolfa Ajhmana od strane Mosada, kao i suđenje Ajhmanu, prečesto se otpisuju (a otpisuje ih kao takve, između ostalog, i sama Hana Arent) kao postizanje političkih poena vladajuće nomenklature koja je osnovala Izrael, umesto da se vidi kao benjaminovsko “božansko nasilje” koje je nadređeno sistemskom uređenju, legalizmu, realizmu sistema, onome što Valter Bejamin klasifikuje kao “konzervirajuće nasilje”. Nikakvo “oko za oko” nije pri tom bilo u pitanju, već baš ovo žrtvovanje subjektivnosti i plaćanje time što se nešto iz subjekta izmešta. Sa Izraelom danas jeste problem u tome što plaća sve manje. Ali na samom početku, plaćalo se. Ovo, da plaća sve manje, odnosi se na odmazdu nad Palestincima, koja, kako se generacije smenjuju, sve više postaje fakat i prestaje da bude odluka.

U Konanu varvarinu (1982) Džona Milijusa, a Milijus je ateista ali poreklom iz jevrejske porodice, te u produkciji Edvarda R. Presmana, takođe Jevrejina, pre odlučujuće bitke između Konana i onih koji su mu ubili porodicu i čitav njegov narod, i onda ga uzeli pod svoje kako bi od njega napravili savršenog vojnika, koji su ga prisiljavali da potpuno odstrani $ u korist a i da, kao svaki dobar vojnik, to odstranjivanje ničim ne plati – jer sve je već plaćeno na nivou sistema –, imamo čuvenu scenu molitve Konanovom varvarskom božanstvu u kojoj se Konan prvo bogu obraća sa molbom, čime se pozicionira kao subjekat $ koji se nalazi pred ciljem molbe, objektom a koji mu nedostaje, da bi, na kraju molitvu završio time što boga šalje dođavola ukoliko mu ovaj ne pruži ovo što od njega zahteva. Ova molitva savršeni je primer istovremenog $ bez a (obraćanje božanstvu, traženje onoga što se nema) i postavljanja a na mesto $ (“…ako ne slušaš, dođavola s tobom!”) koje obavlja ovaj pervert-iz-nužde. Zašto je ovakvo obraćanje božanstvu bitno u svetlu ovoga o čemu sada pričamo? Posle Aušvica više nema boga jer, da ima, to bi značilo da smo u stanju da ipak nekako opravdamo zločine počinjene u Aušvicu; značilo bi da, takvi kakvi su bili, oni ipak jesu služili nekoj svrsi. A ako bismo rekli da jesu, to ne bi bio misticizam već bi bio cinizam, jer su zločini koji su u pitanju bili nesamerljivi. Pre Aušvica imali smo, ili smo mogli da imamo neko Jedan, kao Jedan-nekog-boga, svet u kom je garancija još i mogla da se traži u onostranom. Odgovarajuća formula bila bi formula $ bez a (nezavršeno, razjedninjeno ovostrano u potrazi za delom koji mu nedostaje a koji je predstavnik i deo onostranog). Posle Aušvica, ako hoćemo da imamo Jedan, onda možemo da imamo samo Jedan a bez $, svet koji počiva na garanciji koju pruža odluka (“sve zavisi od tvog izbora” i sl.). Treći model, odnosno, pravi drugi, drukčiji po karakteru od dva navedena, bilo bi Dva a ne više Jedan: istovremeno imati i $ bez a, ali sada kao cenu kojom se plaća donošenje odluke, postavljanje stvari na mesto, a na $.

TV-serijal Hodajući mrtvi Frenka Darabonta predstavlja likove koji se snalaze usled apokalipse. Raspad sveta od njih čini tek ovo a bez $, onima koji donose odluke, koji su spremni da za odluke plate ne izmeštanjem u njima samima, već prostim odstranjivanjem na faktičkom nivou onih koji im otežavaju snalaženje u svetu koji se raspao. Oni plaćaju, samo što je valuta uvek neko drugi, pa zato ne plaćaju zapravo, jer žrtvuju druge a ne sebe. Glavni likovi Hodajućih mrtvih u raspalom svetu ponašaju se kao “Levijatan” ili kao Hagen. Fundamentalna laž Hodajućih mrtvih je to da se svet raspao, budući da se protagonisti ponašaju kao da su natkriveni državnom strukturom koja ih oslobađa bilo kakve odgovornosti. Scenarista Frenk Darabont, i glumac koji igra lika koji je otelovljenje ovog donošenja odluka bez plaćanja, Džon Berntal, obojica Jevreji, upriličuju ovo Jedan odluka za koje se ne plaća,⁴ a time upriličuju i aktuelnu podelu u samom Izraelu, koji je podeljen između etatističkog i tradicionalnog: danas najveći zagovornici neprestanog rata sa onim što bi trebalo da bude suverena država Palestina u Izraelu dolaze mahom iz redova doseljenika iz Rusije, koji predstavljaju ateističku militantnu struju, a ne iz zapadne Evrope, i možda je simptomatično ovde baš to što se ne radi o naslednicima žrtava holokausta, što se ne radi o onima koji imaju pravi odnos sa Aušvicom kao sa onim što time što se desilo obesmišljava Jedan. Današnje dominantne struje u Izraelu negiraju ovo Dva koje dolazi posle Aušvica – Dva kao čuvanje momenta Jedan i permanentne negacije Jedan koje se slučuje u ovo istovremeno donošenje odluke ali i prihvatanje odgovornosti za donošenje odluke, odgovornosti, u sasvim drukčijem smislu od one lične odgovornosti ili pak fiskalne odgovornosti.

Ove godine imamo i novo filmsko upriličenje Supermena, Čovek od čelika Zaka Snajdera, što je samo poslednji u prilično dugačkom nizu ekranizacija stripova o superherojima. Šta je drugo danas Supermen, i u manjoj ili većoj meri svi drugi superheroji, do lažni preokret u odnosu na okretanje od onog prvog Jedan, “ateistički bog”, obožavanje činjenja odluke, gospodara koji, kad zatreba, može da lupi šakom o sto i kaže: “Dosta!” To što se iste godine pojavljuje i Čovek od čelika i Poslednji od nepravednih znači da su filmski stvaraoci uvideli da postoji otvoreni prostor za biranje između ova dva: izbor između prostog donošenja odluke te donošenja odluke kojim se nešto smešta a nešto drugo nesvodivo izmešta. To je razlika između Supermena i Bejamina Murmelštajna: Supermen jeste a bez $, ali je to onda njegovo Jedno, on žrtvuje $ a da ta žrtva ne uzrokuje izbijanje $ bez a koje bi ovaj uračunavao unapred i time platio dobitak a. A, zapravo, pri biranju između ova dva, u pitanju je lažni izbor, jer pri biranju Supermena, ni ne bira se. Supermen, kao čovek od čelika, neuništiv je, može da leti, i sve to jeste i radi u svakodnevnom svetu. Zar nije Neo iz Matriksa “dekonstruisani Supermen”: Neo isto tako jeste nepovrediv i leti, ali u svetu koji je lažan, pa Neo donosi refleksiju sveta, koju je moguće obavljati tek sa nivoa subjekta koji može da bude svestan nesklada unutar situacije koja čini svet kao završenu celinu, mrežu koordinata, dok Supermen, koji je još i obučen kao saobraćajni znak, jeste zakrpa tog sistema i premošćavanje napuklina u njemu.

Tekst Slavoja Žižeka povodom smrti Margaret Tačer⁵ prouzrokovao je brojne debate na levici jer je Žižek zastupao rešenje koje je pre toga zastupao još i Alen Badju, drugi veliki filozof-lakanovac danas, po kom bi tek pojava nekog gospodara na levici mogla da danas spase levicu od propasti. Gospodar je pervert koji poriče kastraciju, poriče da u njemu ili pak u onom čime gospodari nešto manjka, a to radi kako bi obavljao gospodarski gest tj. donosio odluke. Naravno, bilo bi preterivanje i bilo bi neumesno stanje u svetu danas porediti sa stanjem u koncentracionom logoru za vreme Drugog svetskog rata, ali znak ekvivalencije može da se postavi na formalnom nivou, jer u oba slučaja radi se o objektiviziranju subjekata, o smeštanju u stanje anksioznosti usled smeštanja stvari preko mesta. Usled takvog stanja, nešto može da se promeni samo ako se načini intervencija time što se donese odluka koja će da parira odlukama koje se svakodnevno donose na sistemskom nivou. Samo što, prethodno donošenju odluka, moramo još i da donosimo odluku o samom donošenju odluka: da li ćemo da pustimo da odlučuje nešto što će naprosto, spacijalno, da smesti neku stvar na neko mesto, ili će neko da smesti stvar na odgovarajuće mesto i da pritom nešto kod sebe i kod ostalih koji odlučuju izmesti. Specifično, dovoljno je videti političare, administratore sistema, u dokumentarnom filmu Revolucija neće biti televizovana (2003) koji, oko Huga Čaveza, u vreme dolaska Čaveza na vlast, administriraju Venecuelom, obučeni u karirane košulje, neobrijani, zabrinuti. I onda uporediti njih sa političarima na koje smo navikli, obučene po protokolu, koji svi redom pričaju isto i pozivaju se bilo na realizam, bilo na vekovnu tradiciju, ali u svakom slučaju to rade tako da a.) bude jasno da nisu oni odgovorni, čime je jasno da ničim oni ne plaćaju; b.) bude jasno da su oni bez ostatka sluge i oruđe naroda, te da, kao takvi, ne plaćaju ništa budući da su potpuno bezsubjektni. S druge strane, Čavez i njegova administracija, Mening, Asanž, i sada Snouden, očigledno plaćaju i time uprisutljuju ovo Dva koje je danas nužno potrebno kako bi se na primereni način i efektno subvertirao princip Levijatana u kom se ništa ne plaća.

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.