Može da postoji nešto što ne znamo i što ne znamo da ne znamo. Ono što nam omogućava da možemo to da tvrdimo jeste to što postoji nešto drugo što ne znamo ali što ipak znamo da ne znamo.
Jedno neznano i jedan oblik neznanog otvara polje svim drugim neznanima: i onim za koje znamo da ih ne znamo i onim za koje ne znamo. Znano je kao brana u kojoj kada jednom nastane rupa kroz koju curi makar malo, ta rupa već otvara perspektivu potpunog proboja i uništenja brane.
Nasuprot Hajdegeru koji u svom “Poreklu umetničkog dela” tvrdi da neznano uvek prvo pogrešno primećujemo kao znano (neki zvuk, tvrdi Hajdeger, uvek povezujemo sa nečim, zvuk koji slučajno čujemo, na primer, povezujemo sa “Folksvagenom” ili “Mercedesom”), Luis Kerol u “Alisinim avanturama u Zemlji čudesa” suočava Alisu sa plamenom sveće koji nestaje i za koji se ona pita kuda je otišao kada je jednom prestao da bude tu gde je do malopre bio? Alisa refleksno, neposredno, dolazi do onoga što zna da ne zna umesto da, kako bi bilo da je Hajdeger pisao “Alisu…”, misli da zna.
Ono što ne znamo začuđuje, ono jeste-čudno, a “jeste-čudno” je ono za šta ne možemo prosto da kažemo ni da nije niti da jeste.
Niža klasa i viša klasa drukčije tretiraju čudno. Za višu klasu, čudno je uvek usmereno, obavezno sadržano u nekom širem polju. Na primer, dečija igračka neposredno je pristupačna detetu čija je porodica pripadnik više klase, dok dete iz niže klase mora da se potrudi kako bi sebi pribavilo ako ne isti onda makar sličan doživljaj onom koji sledi iz posedovanja određene igračke. Ili, ako je u pitanju film, dete iz niže klase nije u prilici da pogleda film ako nema novac za biskopsku kartu, ili DVD plejer i disk, pristup internetu, itd. Čuđenje je kod niže klase čuđenje spolja, čuđenje pred izlogom. Viša klasa nema izlog između sebe i začuđujućeg proizvoda – ona je u prodavnici i kupuje.
Dete iz niže klase, pak, nalazi se pred izlogom prodavnice igračaka i zna da ne zna kako je to kad se ta igračka poseduje. Kada vidi zvezde kako se kreću na noćnom nebu, zna da ne zna kako se one kreću, od čega su zaista napravljene, itd. Dete iz više klase zna da iako ono samo ne zna, ima ko zna: roditelji, škola, naučni pogon, itd. Za višu klasu čudno, u pravom smislu, ne postoji, ono je uvek u perspektivi saznatljivo, jer neko to već u perspektivi zna. Za nižu klasu ostaje otvorena mogućnost da neko ne zna. I da samim tim ako ne zna jedno, onda može da ne zna i nešto drugo, treće, peto, te da ne zna čak ni da nešto ne zna.
Isuviše izložena spoljašnjim uticajima, niža klasa, kao devojčica sa šibicama iz Andersenove bajke, bavi se, na prvom mestu, na nultom stepenu bilo kakvog obavljanja bilo koje radnje, čuđenjem, isčuđavanjem. Od rupe u brani dolazi do rušenja brane znanja i, baš kao devojčica sa šibicama, nestaje. Previše je toga od nje otuđeno, i život u čuđenju prerasta u agresiju i potom u smrt. Devojčica sa šibicama ne umire tek od hladnoće koju privremeno ne primećuje tako što skreće pažnju sa stanja promrzlosti prizorima i prikazama, fantazijama koje prate svako paljenje šibice. Upravo količina nepoznatog koje se pojavljuje kao njeno nepoznato, količina čuda koja je začuđuju, prekida vezu sa stvarnošću sve dok ne prekine i vezu sa samim stvarnim postojanjem i postane stanje smrti. Ovo, naravno, zvuči i kao metafora za život narkomana. A komotno može da bude i metafora za specifično viđenje niže klase u kom se vidi da se ona, kako je to običaj da se kaže u građanskom društvu, “prepušta mitovima umesto da pogleda stvarnost u oči”.
Ali, stvarnost je od samog početka otuđena od niže klase. A ako je stvarnost otuđena, zato nije otuđeno čudno; čudno, fantastično, jeste domen niže klase, domen onih koji znaju da ne znaju, i znaju da možda čak ni ne znaju šta sve ne znaju.
Za višu klasu sve je na svom mestu. Svako mesto popunjeno je tom mestu primerenom stvari – makar u perspektivi odgovarajućom. Za nižu klasu stvar i mesto ne koincidiraju. Nikad ništa nije na mestu, postoje samo stvari za koje znamo da nisu na njihovom mestu, te druge stvari koje nisu na mestu a da ni ne znamo da nisu na mestu. Za višu klasu, zato, niža klasa ni ne postoji – ona je deo koji je inherentan višoj kako bi bila viša.
Viša klasa ako i ima fantazije, onda su to samo fantazije o tome da će se, jednom, pronaći odgovarajuće mesto za stvar koja, “realistički govoreći”, tek privremeno nije na mestu. Ta fantazija je fantazija tek uslovno, jer radi se o fantaziranju o tome da će fantazija sasvim da nestane. Tu fantaziju remeti postojanje niže klase.
Bez sumnje, fantazije vremenom zaista i nestaju. Za nižu klasu, nestaju kada se obruše u samodestruktivnom nasilju, prvobitno usmerenom ili naizgled usmerenom ka onima iza izloga, ali, zapravo, usmerenom na sebe same. Krenuvši od previše neznanog dolazi se do očaja, do potrebe da se prelomi krug neznanja, da se nekako i što pre prigrabi bilo kakvo znanje. Što, na prvom mestu, ne može biti učinjeno, jer je količina neznanog preobilna.
Što se više klase tiče, pripadnici iste isto tako nikada ne saznaju mnogo toga, ali žive u uverenju da neko saznaje ili da neko zna – “neko”, ne oni. Zna – sama klasa ali ne i pojedinačne individue. Zato, viša klasa uči da se “zadovoljava malim stvarima”. “Dovde je moje, iza toga tuđe.” Oni su na mestu, sve je na mestu. Niža klasa nema mesto i nestaje, urušava se sama u sebi, usled nedostajanja mesta.
Ali, ako propada i umire, niža klasa, usled neznanja, isto tako može da ne zna da umire i da, tako, u perspektivi nikada ni ne sazna da je mrtva.
“I dan će slave doći, pobjeda biće naša, nestaće divljih zvijeri, s četama Slobode marširaće tada i mrtvi proleteri”, Branko Ćopić.
Perspektiva neznanog omogućuje im da, iako mrtvi, i dalje marširaju. Pripadnici više klase umiru, ali neki od njih još uvek preživljavaju, ili se novi rađaju da popune mesto koje će mrtvi usled smrti da uprazne. Roditeljska briga je briga o mestu, da ono slučajno ne ostane upražnjeno.
Niža klasa nema mere jer nema mesta, pa otud, kada imamo roditeljstvo u nižoj klasi, ono biva nesrazmerno, bez ikakve brige o pravoj meri određenoj mestom: bez dece, sa “čoporom dece”…
Tamo gde viša klasa “uživa u malim stvarima”, niža klasa u susretu sa svakodnevnim u svakodnevno samim svojim prisustvom, zahvaljujući njenim imanentnim odlikama, unosi čudno, fantastično. Pa umesto da umire usled provale brane sa čije druge strane navaljuje neznano, niža klasa može da ne prestaje da načinje svakodnevno, da ga izmešta i očuđuje. I to i radi kada ne zna da je mrtva, kada je isuviše zaokupljena fantastičnim prizorima da bi to saznala. Ali ne u smislu da je opijena. Već u smislu u kom je na snazi strpljenje i vrebanje iz prikrajka, disciplinovano zavođenje fantastičnim, uslovljeno zlobom proizišlom iz zavisti, za-viđenjem u kom se vidi iza – iza dodeljenog i popunjenog mesta, iza sklada iza kog vreba nesklad i ambis.
Radi se tu o proganjanju, o gledanju sa mesta za koje ne znamo da ne znamo. Kao kada nas neko gleda sa balkona zgrade koja nam se nalazi iza leđa a mi ne znamo da smo gledani. To mesto je mesto istine, jer istina je po definiciji ono što postoji pre i nezavisno od nas. Pa ono što nas gleda sa mesta za koje ne znamo da postoji i za koje ne znamo da ne znamo, mora da bude istinito. A kako je gledanje svojstveno subjektu, ovaj nesklad između znanog i neznanog proizvodi utisak subjektivnosti. Neretko, baš ovaj utisak subjektivnosti samo je element paranoje i ništa više. Ponekad, pogled onoga ko gleda sa mesta za koje ne znamo da ne znamo jeste pogled istine, diktatorski pogled koji diktira omaške u govoru, razmišljanju, ruši, kako bi Niče rekao, kule pojmova namesto kojih izbija Realno.
Ovaj pogled sa mesta za koje ne znamo da ne znamo nikad se ne očitava neposredno, već samo u svojim efektima, kada usred dobro organizovanog spacijalnog polja ipak uspe da ispliva nešto čemu mesta naprosto nema. Kao lapsus koji izbija usred urednog govora.
Ako bi se neposredno pojavio, ili, u slučaju kada se neposredno pojavljuje, ovaj pogled sa mesta za koje ne znamo da ne znamo ubija – odjednom, sve što čini neko “ja” nestaje usled mraka koji ga guta, mraka neznanog. No, kad se pojavljuje posredovano, onda izmešta, i da se preživeti.
Kada neposredno izranja, onda je, zapravo, manje agresivan nego kada je posredovan – samo ako je posredovan može i da bude univerzalizovan. Ovaj višak nad mestom, avetinjsko mesto koje ne znamo da ne znamo ali koje nam stavlja do znanja da postoji putem nesklada između mesta i onoga što je određenom mestu dodeljeno, ne samo da je lovac na one koji ne znaju i koji misle da je sve na mestu (a nije jer da jeste ne bi bilo ovih izliva), već, da bi bio univerzalizovan, još mora da ima svog lovca koji ga lovi. Ako nema onoga ko će da ga reflektuje, onda se ni ne pojavljuje. Onda jeste tu, ali samo kao avetinjsko prisustvo bez pojave. A može da se pojavi samo u refleksiji. Istina jeste tu, ali samo u efektima, bez pojave ako je neposredovana. Pojava je nužna kako bi istina bila artikulisana i priznata kao istina. Ubitačna istina je istina po sebi, a može da bude istina za sebe samo ako je istina i za druge, i u tom slučaju prestaje da bude smrtonosna i postaje pojava univerzalnog. Ako je za sebe, onda je deo istine subjekat. Upravo nedostatak subjekta uzrokuje smrt i sveopšti kolaps.
Ova razlika ista je ona razlika koja razlikuje proletera i radnika. Radnik može da radi i da posle nekog vremena umre, ili može da se samouništi usled nesklada između znanog i neznanog, realnosti i istine koja se pojavljuje putem fantazija. Ili pak može da se pojavi putem refleksije kao proleter.
Što je i razlika između kapitala koji se obrće i kapitala iz Marksovog “Kapitala”. Kapital je taj višak, neumrli, bezmestni, kao i radnik, koji samo iz perspektive više klase popunjava odgovarajuće mesto, makar to bilo i mesto izuzetka koji potvrđuje pravilo, dok iz sopstvene perspektive nema sebi primereno mesto.
Zato što nikad nema primereno mesto, možemo da kažemo da se nalazi u vremenu ali ne i u prostoru. Međutim, ako se nalazi u vremenu, onda se nalazi samo kao bez-vremensko u vremenu. U onom smislu u kom se o istini govori kao o večnoj. Večno se pojavljuje usred mesta, ali ne kao ono što je i sámo tek još jedno mesto koje bi nadilazilo vreme.
Mesto koje bi nadilazilo vreme ne bi moglo da bude istinito, bilo bi kontingentno, slučajno bi ga bilo tu na neodređeno vreme. A neodređeno vreme je naprosto neodređeno: u perspektivi ono bi moglo i da iscuri. Večno je ono što je nužno tu. Ali to pravo večno koje je nužno, te koje nije mesto, jeste ono što ne prestaje da isčezava. U pitanju je deo mesta koji ne prestaje da isčezava.
Deo mesta koji ne prestaje da isčezava i koji je zato večan, nužan i istinit, stoji nasuprot nečemu takvom kao što je slika koja nastaje, ili slika koja ostaje.
Slika koja nestaje i ne prestaje da nestaje je film. A slika koja nastaje i nikad ne nestaje, već umesto nestajanja imamo samo nastajanje novih slika, jeste televizija. Slika koja ostaje je strip.
Televizija, kao slika koja uvek nastaje, nudi uvek veći broj prijatelja, privatnih odnosa između celine i njenog dela, gostiju i domaćina koji se umnožavaju i nikud ne odlaze, samo bivaju zamenjeni, gurnuti u stranu novima. Televizija je nepresušno bogatstvo nadolazećeg prisustva.
Strip čine slike koje ostaju, koje niti nastaju niti nestaju. Na ovaj ili onaj način nam sugerišu neizbežno prisustvo, bilo da ga ismevamo ili mu pristupamo ozbiljno.
Film čine samo slike koje zamiču, nestaju. Ali koje u svom zamicanju, nestajanju, nude perspektivu večnosti. Ono što nestaje i ne prestaje da nestaje nadilazi ono što je prisutno ili što se uprisustvljuje. Jer slike koje nestaju aktivno obezmešćuju ono što je prisutno ili se konstantno uprisustvljuje. Prisutno i smešteno uvek je konačno.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.