Prošlog meseca sam u tekstu o 47 ronina napisao da je holokaust finalno ishodište do kog se obavezno, makar u perspektivi, stiže u svakom savremenom izdanku žanra fantastike. Što je teza o kojoj planiram još da pišem, kao što sam i nagovestio tom prilikom, jer zahteva duže i preciznije obrazlaganje. Od tada pa do danas, nekoliko puta mi je par prijatelja skretalo pažnju na film iz 2012. Soba 237 (Room 237), dokumetarac u kom se iznose interpretacije Kjubrikovog (Kubrick) Isijavanja (The Shining, 1980), jer se u istom kaže da “Isijavanje nije ništa drugo do film o holokaustu”. Konačno sam, posle nekog vremena, pogledao Sobu 237, i uočio velike i principijalne razlike između svoje teze s jedne i tvrdnje iznesene u tom filmu s druge strane.
Prvo, da kažem da se u slučaju Sobe 237 radi o filmu u kom se, između ostalog, “analizira” jedan kadar iz pomenutog Kjubrikovog filma i, zbog toga što su u kadru prisutne konzerve na čijim etiketama se nalazi slika Indijanca, tvrdi da se radi o “skrivenoj poruci filma”, poruci koja “suptilno progovara o holokaustu nad američkim Indijancima”. Međutim, u samom Isijavanju jedan od likova jasno kaže da je hotel u kom se veći deo radnje zbiva izgrađen na mestu na kom je bilo indijansko groblje. Pa ovaj uvid, pridošao putem uočavanja ovih konzervi, takoreći, kuca na otvorena vrata. Zatim, radi se i o filmu u kom jedan “interpretator” kaže da je “Kjubrik imao koeficijent inteligencije 300”, pa da je “Kjubrik mozak čovečanstva”, itd. A osim tvrdnje da je Isijavanje film o holokaustu (i onom, počinjenom nad Indijancima, i onom nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu), druga najdominantnija tvrdnja je da Isijavanje nije ništa drugo do “film o Kjubrikovom osećanju krivice zbog toga što je Kjubrik snimao lažni prizor spuštanja Apola 11 na Mesec”. Dakle, našao sam se u odličnom društvu!
Ali, uprkos ovim banalnim tvrdnjama, potkrepeljenim, u najboljem slučaju, tek primetnom paranojom “interpretatora” i ničim više, ipak ne treba ovaj film shvatiti neozbiljno. Ne treba – pre svega zbog okolnosti danas, pod kojima je isti i nastao, a koje propisuju dominaciju mišljenja nad istinom i propisuju demokratiju kao horizontalnu jednakost koja niveliše javno i privatno, amatersko i profesionalno. “Svako ima svoje mišljenje” i “svako mišljenje jednako je vredno kao i neko drugo” – na to pre svega mislim ovde. A kad sam već ovo rekao ovako, sad može da se očekuje da ću da upadnem u zamku elitizma, pozivanja na ekspertizu, itd. Ipak, moj plan je da pokušam da kažem nešto treće.
Samo, prvo, da se vratim još jednom na ovo, zašto je holokaust ishodište fantastičnog, ali opet u kratkim crtama, jer ili opširniji tekst o tome tek predstoji ili ću nastaviti ovo o čemu ovde pišem ali u nekom od predstojećih tekstova. Prvo, holokaust na koji mislim je holokaust počinjen nad Jevrejima za vreme Drugog svetskog rata. Što se samog termina tiče, iako sam termin “holokaust” označava prosto paljenicu, žrtvu antičkim bogovima u Staroj Grčkoj, isti se koristi za ubistvo šest miliona Jevreja. Postoji i jevrejski termin za ovaj nesrazmeran zločin, “šoa”, ali ga ne koristim jer mi se čini da se tako ovaj zločin integriše u jednu specifičnu kulturu, da se upotrebom jevrejskog termina za ovaj zločin pravi veza između žrtvi i zločina, da žrtva interiorizuje zločin počinjen nad njom i da gradi na njemu svoj identitet. Za mene je veliki problem svaki eventualni pokušaj da se na zločinu konstituiše vlastiti identitet. Ne kažem da je to nužno loše, takođe, siguran sam da je za žrtvu nemoguće da ne uračunava zločin nad njom počinjen, ali kažem da je u pitanju problem o kom ne može da se na brzu ruku raspravlja. Jer, u pitanju je identitet države Izrael, Jevreja posle Drugog svetskog rata, identitet svih drugih koji se odnose spram Jevreja, itd. Ukratko, zbog dominantne “kulturizacije”, kad kultura – nacionalna – postane merilo, kao što je i postala u poslednjih dvadesetak godina, nisam sklon da bez ostatka prihvatim bilo koji termin iz bilo čije kulture.
Zatim, da kažem i da se holokaust piše i malim i velikim slovom, ali da, iz istih razloga iz kojih ne pristajem na kulturizaciju, za sada ne pristajem ni na pisanje ovoga velikim slovom. Zato što je specifično dešavanje u pitanju, koristim poseban termin, termin “holokaust” a ne koristim “masovno ubistvo”, itd. jer mi se čini da je disproporcionalno nazvati to “masovnim ubistvom”, iako faktički jeste bilo u pitanju. Ali, isto tako, ako bih ga pisao velikim slovom, time bih se postavljao kao da ističem jedinstvo ovog zločina, da ga prosto stavljam u neku onostranost, i da ga time proganjam van ovog sveta, što nikako ne nameravam da radim jer je isti deo ovog sveta. Dakle, specifičan termin, dovoljno specifičan da odražava posebnost, ali nikako termin koji će da pretera u posebnosti i da tim preterivanjem zapravo negira da se radi o nečemu što pripada u velikoj meri i svetu danas – pripada, jer senka holokausta i dalje je nad nama. Ali, dok nije u pitanju tek mišljenje pri ovom izboru – obrazložio sam rezonovanje iza sopstvene upotrebe termina – ipak, nikako nije u pitanju poslednja reč o ovome. Pitanje termina otvoreno je baš zato što je danas toliko termina u igri. Zato što ne postoji jedan dominantni označitelj za ovo stravično označeno, zato danas imamo razne odnose prema tom stravičnom označenom, koji se kreću od perverznog tehničkog pristupa, preko strahopoštovanja, pa sve do poricanja. Zato što ne postoji jedan dominantni termin, zato je u pitanju borba koja se i dalje vodi. I sve što ja kažem ili što bilo ko drugi kaže, nije neutralno, već je učestvovanje u toj borbi, koja je borba – bilo za dominaciju određenog značenja, bilo za istinu.
Druga stavka u ovom ekspozeu u kom je reč o tome zašto je holokaust ishodište fantastike tiče se uloge koju je termin “Jevrejin” ili pak “jevrejin” (jer narod se do skora pisao malim slovom i predstavljao tek fakticitet a ne identitet) igrao u svetskoj istoriji. “Jevrejin” (pisaću ovde velikim slovom u skladu sa pravilima sadašnjeg pravopisa, ali uz napomenu da se i u ovom slučaju radi o aktuelnoj borbi) je ime za izuzetak, ali ne tek za stvar koja je izuzeta iz poretka normalnog već za subjekta koji je izuziman. “Jevrejin” – onaj ko nije uključen u istorijske tokove, kog nije bilo da učestvuje u nacionalnim revolucijama, niti u Francuskoj ili Oktobarskoj revoluciji. Nije uključen, ali obitava na obodima. O tome je Liotar (Lyotard) pisao u Hajdeger i “Jevreji”, i sada se oslanjam na njegovu argumentaciju. No, kao takav, kao izuzet iz istorije, upravo ovakav “Jevrejin” odražava nadistorijski i opšti deo same istorije (ovo, pak, ide protiv kako Liotara tako i svih post-modernista koji bi želeli da pripišu upravo univerzalnosti samoj karakter antisemitizma). Zato što Jevrejima nije bilo dozvoljeno da imaju sopstveni posed, zato su uveli princip zajma i duga – Šekspirov Mletački trgovac sav je o tome.
Univerzalnost kapitalizma kao nadistorijska dospela je baš preko isključenja jednih zarad uključenja svih drugih u istoriju. A zato što su isključeni bili nosioci opštosti, koja je na kraju sa oboda prešla na sve, zato se u paranoičnim scenarijima “Jevrejin” sagledava kao “tajni gospodar”. A o “tajnom gospodaru” uvek se mašta o tome kako on poseduje ovakva ili onakva tajna uživanja, koja premašuju sva ona druga uživanja poznata većini, a onda, mašta se i o tome da ovaj ima svoja neviđena uživanja zato što ih otima od svih drugih. Tipični lik žanra fantastike zato je uvek bio baš “Jevrejin”, izuzetak koji vreba sa svog izuzetog mesta, neko ko nije uključen ali ko utiče na sve koji su uključeni u istoriju, avetinjski lik o kom ništa ne može da se zna zasigurno, pa mu se pridodaju svakakve fantastične odlike. Vampiri, veštice, vukodlaci, vile, vanzemaljci – svi su oni isključeni iz svakodnevnog (i to subjekti koji su isključeni a ne tek neka stvar) ali utiču na svakodnevnu stvarnost.
“Jevrejin” Baraba u drami Kristofera Marloua Jevrejin sa Malte posreduje između Maltežana i Turaka, ali, naravno, kao što i odgovara tradicionalnom antisemitskom nazoru, to radi kako bi sam izvukao korist iz tog posredovanja. U jednoj sceni Baraba se pretvara da je mrtav kako bi ga izbacili iz zatvora, baš kao grof od Monte-Krista kasnije, koji ponavlja ovaj gest ali ponavlja i univerzalnost koju samo isključeni može da zastupa. A Monte-Kristo, u svoje vreme, predstavlja univerzalnost moderne pravne države te univerzalnost kapitala. Samo što je pre njega to isto predstavljao, i to na skoro isti način, Baraba u Jevrejinu sa Malte.
Nije besmisleno što se Baraba u Marloovoj drami vidi kao subjekat koji odgovara Makijavelijevim principima, a čak je sam Makijaveli jedan od likova u drami, i eksplicitno ispostavlja ovu identičnost između sopstvenih odrednica i Barabe. A Makijaveli se uzima kao prekretnica između stare, narodne Evrope, i Evrope prosvetiteljstva, sa kojim politika postaje tehnika i prestaje da bude služenje nebeskim principima. Od Marloovog Barabe i Šekspirovog Šajloka pa do Monte-Krista, Fantomasa, sve do Hanibala Lektora, pratimo avanture jednog te istog lika – “Jevrejina”.
Hanibal Lektor zaslužuje posebnu pažnju jer sa njim fantastika, takoreći, “dolazi natrag k sebi”. Osim što je lik koji je isključen te koji baš zato što je isključen strukturno odgovara odlikama koje se pridodaju liku “Jevrejina”, Lektora odlikuju druge, specifičnije stvari. Na prvom mestu, savetnik na kog se silom prilika pristaje, ne voljno već iz nužde, odgovara onoj reprezentaciji Jevreja kao “zlih gospodara iz senke”. Dalje, iako je, po biografiji koju mu pridodaje Tomas Haris (Thomas Harris), autor sva četiri romana u kojima sa Lektor pojavio pre nego što je postao lik na filmu a onda i na televiziji, Lektor poreklom iz Litvanije, i to iz plemićke porodice, samo njegovo prezime je svakodnevno prezime koje se u tom i sličnim oblicima javlja pre svega među poljskim Jevrejima. Poljski Jevreji bili su izuzeci ne samo pošto su Nemci Ošvijenčin pretvorili u Aušvic već i davno pre toga. Zatim, tu je zločin koji je nad Lektorom u njegovom ranom dobu izvršen od strane nacista, koji su se, dok su se povlačili iz Sovjetskog Saveza, zaustavili na njegovom imanju, i tu ubili prvo njegove roditelje da bi onda ubili i njegovu sestru i pojeli je, zbog čega Hanibal Lektor kasnije na isti način kažnjava sve za koje smatra da treba da budu kažnjeni. Lektora oslobađaju vojnici Crvene armije ali i među njima ostaje bez pravog reprezentovanja, budući da se ne uklapa u poredak reprezentacije odnosno poredak države. Što se kanibalizma tiče, kanibalizam je inače tradicionalno dovođen u vezu sa Jevrejima od strane antisemitskih narodnih masa tokom čitave istorije, a radi se o jednačini po kojoj onaj ko je isključen sa mesta na kom se nalazi, što je mesto u kom nema istorijskog progresa pa zato nema ni sleda generacija, konzumira istorijsko svih drugih, i to bukvalno, u smislu da uništava njihovu istorijsku budućnost proždirući njihove potomke.
Haris sa Lektorom obrće ovu priču i pokazuje kanibala kao proizvod istorije, posledicu zločina istorije. Dalje, samo ime, “Hanibal”, dolazi iz čuvene Frojdove priče o njegovom detinjstvu, kada je Frojd kao uzor imao Hanibala Barku, koji je bio veliki semitski vojskovođa. Hanibal Lektor je zato ne tek psihoanalitičar već je i ostvarenje Frojdove fantazije o Jevrejinu koji uzvraća udarac i ne miri se tek tako sa mestom isključenog na koje je odgurnut. Zatim, tu su prizori na kraju treće knjige o Lektoru, u kojima bogati osnivač jednog tipičnog američkog hrišćanskog kampa, onog pod šatrom, sa ubogim članovima kongregacije spremnim da urade sve kako bi bili deo neke zajednice, pokušava da “pokrsti” Lektora, tako što ga razapinje pred divljim svinjama. Divlje svinje su, opet, tradicionalno – jer radi se o zaista dugačkoj i bogatoj antisemitskoj tradiciji kad je naša, zapadnoevropska civilizacija u pitanju (a što se srpske tradicije, posebno, tiče, treba videti one pesme o Kraljeviću Marku i Jevrejima kao “nekrstima” protiv kojih ovaj junak spremno ustaje) – ono što znamo iz prizora sa luteranskih crkava te iz narodnih priča, u kojima Jevreje odgajaju divlje svinje (“Judensau” – to je termin kojim se u evropskoj kulturi označavaju ove svinje koje krase brojne gotičke katedrale). No, divlje svinje, umesto da pojedu Lektora, okreću se na njegove protivnike. Ovaj prizor, a onda i svi drugi u kojima se Lektor pojavljuje kao “Jevrejin” iskorištavaju klasičnu antisemitsku ikonografiju, no time što je ponavljaju ali sa zaokretom, dobijamo baš ovo, da lik koji je isključen raspolaže sa onim što mu je dato i što je zajedno sa njim isključeno – i divlje svinje, i kanibalizam, i pozicija savetnika, i sve drugo u ovom nizu. Reprezentacija “Jevrejina”, od Šekspira i Marloua, preko Vagnera i njegovih brojnih lutajućih Jevreja (Leteći Holanđanin, Votan, itd.), ipak jeste reprezentacija, i, kao takva, jeste pojavljivanje isključenoga, a isključeni je pre svega baš isključen iz poretka reprezentacije. Pa se radi o paradoksalnoj reprezentaciji. Prethodno tome, prisutan je kao pojava ali ne i kao reprezentacija – isključen iz istorije i iz države, ostaje na nivou utvarne predstave, pojave, koja nije reprezentovana, osim u posebnim slučajevima, kao što su slučajevi antisemitske propagande ili pak žanra fantastike. Pa umesto da se pojavljuje u nekoj reprezentaciji kulturnog tipa, koja bi poručivala nešto kao što je: “mi zapravo nismo takvi, mi imamo specifičnu kulturu koja nema ništa sa dosadašnjim reprezentacijama”, itd., reprezentacija kao što je ova koju ispostavlja Tomas Haris sa likom Hanibala Lektora direktno se obračunava sa reprezentacijama do sada baš time što ih forsira i koristi kako bi nam stavila do znanja da niko, ni jedna klasa, rasa, itd. ne živi nezavisno od svih drugih, te da, u skladu s tim, polje reprezentacije jeste nešto što mora da se osvaja a ne da se rasparčava – jer ako se rasparčava onda više nemamo reprezentaciju već imamo predstave koje su različite, pogrešno predstavljene, itd. A samim tim, individualizovanje reprezentacija uništava i njihovu opštost. Zato je pravi potez da se ono što je opšte, makar bilo i pogrešno, preusmeri, da se starom sadržaju da novi smisao, drukčiji akcent.
Isto onako kako danas svaki revolucionarni lik mora da se pojavi sa negativnim predznakom – budući da objektivno ne postoji nešto što bi ga podržalo – isto tako pojavljivanje “Jevreja” u prvom koraku dolazi sa negativnim predznakom, ali je ipak kao takvo pravo pojavljivanje – ne “pravo” u smislu da govori istinu o Jevrejima ili “Jevrejima”, već da govori istinu o samim reprezentacijama i o tome kakve su, pa omogućava samorefleksiju samog polja reprezentacije. Naravno, na ovom koraku ne može da se stane, i ne treba da se stane, ali je kao prvi korak isti nužan. Problem je naravno što se ovaj prvi korak neprestano pravi a da nikako ne odmiče i ne prerasta u drugi, treći, itd. A ne prerasta zato što antisemitizam opstaje, i to ne čak samo na nivou reprezentacije već na nivou onog što nije reprezentovano, što opstaje kao nepisano pravilo , kao podležuće pravilo u kulturi, politici, itd.
Najsimptomatičnija scena, kad je Lektor u pitanju, te kada je u pitanju propuštena prilika za pravljenje ovog “sledećeg koraka”, jeste ona sa kraja treće knjige, kada Hanibal Lektor i Klaris Starling odlaze zajedno u sumrak i kad se nagoveštava da su, zajedno, sada jedna nova zajednica, uz to i seksualizovana. Ni film a ni TV-serija koja se sada emituje nemaju hrabrosti da se usude da predstave “Jevrejina” kao seksualizovanog, ili pak kao pripadnika jedne zajednice koja je reprezentovana a koja nije skrivena, individualna, koja zapravo ni nije zajednica. Antisemitizam i dalje je na snazi, i baš je preko izostanka ove scene kad su u pitanju ekranske Lektorove avanture i jasno da je prisutan te koliko uzima maha u današnjici. Dok god ostaje neseksualizovan, dotle je stvar a ne subjekat u pravom smislu.
No, ako je “Jevrejin” lik fantastike jer je lik isključenog, lik na koji se projektuju fantazije o gospodaru, onda je holokaust upravo zločin ne tek nad Jevrejima već i nad univerzalnošću kao takvom. Sa holokaustom, radi se o uništavanju onih koji su sami stajali u javnoj svesti za univerzalno, koji nisu bili nikakav “opšti izuzetak” već lokalni izuzetak – ali svugde, u svim državama među svim narodima, i koji su, na taj način, predstavljali lokalno ono što spaja različite lokalne prostore u jedan opšti. I tu se vraćamo na notornu tezu iz filma Soba 237: za “interpretatore” koji u tom filmu govore, holokaust je tačka oslonca, kamen-temeljac, zaključak i rešenje! To je ono što je skandalozno u ovome, što se zločin uzima kao temelj! A kako se i ne bi uzimao, kad nije u pitanju neki bezlični zločin, i ne tek neki zločin koji je podrazumevao uništenje mnogih i različitih, već koji je, pre svega, bio uperen samo protiv jednih (tu, onaj prvi odgovor, da je u pitanju zavera oko Apola 11 sreće drugi, holokaust: u jednom su u pitanju tajni gospodari, u drugom uništenje istih.). Za antisemite, upravo je Jevrejin ono što ovaj hoće da uništi, a ne bilo ko ili bilo šta drugo, pa Jevrejin ima “povlaštenu poziciju”. Naime, Jevreji nisu druga rasa budući da mogu da budu iste rase kao i antisemit; nisu stranci budući da u većini slučajeva jesu građani iste zemlje kao i antisemiti; nisu obavezno bili van zakona tokom istorije pa nisu ni zločinci; jevrejska imena i prezimena u nekim slučajevima teško se, ako se uopšte, razlikuju od tipičnih imena za neku zajednicu; nisu svi pripadnici iste ekonomske klase. Zato antisemitizam ne možemo da kvalifikujemo kao rasizam, ili nacionalizam, ili seksizam, ili bilo šta drugo osim kao to što jeste. Jer, nema opravdanja za antisemitizam: antisemita ne može da kaže da mrzi Jevrejina zbog toga što je Jevrejin pripadnik druge rase, druge nacije, ili pak zato što krši zakon. Antisemitizam je mržnja prema Jevrejima koja je samosvrhovita.
S druge strane, baš zato što se sa antisemitizmom radi o “mržnji na nultom stepenu”, možemo da uočimo elemente antisemitizma u rasizmu, nacionalizmu, seksizmu, itd. Ali nisu i ne mogu da budu u pitanju recipročni odnosi između ovih: dok su ovi svodivi na antisemitizam, antisemitizam nije svodiv na njih. Ako, pak, mešamo ove, onda time učestvujemo u zataškavanju antisemitizma a, s obzirom na činjenicu da se holokaust desio, posredno učestvujemo i u negaciji holokoausta jer pridajemo razloge za ono što nije imalo nikakvog razloga. A upravo iz ovog nedostatka razloga koji bi mogao da pravda antisemitizam, antisemita bez problema može da smišlja svakakve, često međusobno suprotstavljene odlike koje se navodno odnose na Jevreje: “i bogati i škrti, i siromašni i rasipni, i impotentni i raskalašni”, itd. Antisemita je neretko i sasvim spontano autor fantastične fikcije – fantastična fikcija ne zazire od toga da suprotstavljene stvari predstavlja zajedno jedne s drugima, ne vodeći računa o tome da li se ili ne one međusobno isključuju. Karl Jung, poznat po bavljenju arhetipovima i fantastičnim fenomenima, istovremeno je bio i antisemita i zvanični pripadnik stranke Nacionalsocijalističke partije, i taj podatak ni malo nije iznenađujuć ako ga sagledamo imajući na umu sve ovo.
Još jednom, žanr fantastične fikcije zato sagledavamo kao reprezentaciju antisemitizma. U filmu Roberta Benjinija (Roberto Benigni) Život je lep (La vita è bella, 1997) otac se pretvara pred sinom da je koncentracioni logor tek igra. U jednoj epizodi Dosijea iks (The X Files), protagonista, agent Foks Molder, pronalazi usred američke pustinje vagon u kom se nalazi hrpa leševa, i ta scena podseća na prizore iz dokumentarnih filmova o Drugom svetskom ratu. Foks Molder nije ništa drugo do sin Roberta Benjinija koji otkriva ono što je bilo od njega sakrivano.
A tvrdnja da je holokaust rešenje za Kjubrikovu zagonetku (rešenje, kao “jedinstvo u grehu” koje onda efektivno i bez obzira na naglaske koji mogu da mu se stavljaju, funkcioniše na isti način na koji regulativno funkcioniše linčovanje, kao konstitutivno izuzeto) zapravo je odgovarajući sadržaj koji ispunjava naširoko propisivanu formu koja nalaže da “ima samo mišljenja a nema istine”. Zašto nema istine? Zato što je gospodar koji bi mogao da garantuje za istinu te za univerzalnost koju svaka istina kao istina ne može a da ne donosi (jer, istina je za sve, ili nije istina) – ubijen, uništavan, istrebljivan. Kako drukčije da naš prosečni “interpretator” ispuni sadržajem ovu propisanu mu formu? Posle čitave istorije antisemitizma, kad se jednom na formalnom planu propiše da nema istine, kao što je to norma danas, da je jedina istina da nema istine, šta drugo da kaže nego da je istina da je gospodar mrtav? Naravno, istina je da je mrtav, ali to nije nikakvo rešenje, to je problem. “Istina je da nema istine” nije rešenje, i bolno se ovo ne-rešenje, koje je formalno propisano danas, upriličuje baš preko ovog revizionističkog i, samim tim, antisemitskog gesta koji čine ovi “amateri-interpretatori”.
I baš zato što ovo nije rešenje i što ne može i što ne sme da bude rešenje, holokaust nije moralni problem, već je problem koji je prvenstveno filozofski: radi se o problemu istine. Dok god se istina uzima kao nepoželjna, dok god važi kao propis ovo da je “jedina istina da nema istine”, dotle će se kao osnova za svaku sigurnost spontano, kao što se to pokazuje u Sobi 237, uzimati holokaust; “vaše rešenje naš je problem!” mora da bude borbeno geslo danas. “Naš” – nas filozofa, a ne dežurnih moralista, ili pak, ne amatera koji “samo iznose svoje mišljenje”. Zato što je mišljenje spontano, i zato što spontano, prvo što dolazi, zbog kulture, tradicije i istorije, jeste ovakvo nešto kao što je antisemitizam.
Ali ne borbeno geslo heroja koji nalikuju na antičke – zato što se holokaust desio, zato što ga nikakav proto-antički heroj nije sprečio, zato što je dobijena vojno-politička bitka a da holokaust nije sprečen, zato proto-antičkim herojima danas nema mesta i u njih ne možemo da više imamo poverenja ako istovremeno izostaje, kao što danas uveliko izostaje, jedan drugi vid herojstva. Drugi vid herojstva je, kao što Badju (Badiou) kaže “matematičko herojstvo” – hrabrost da se usudimo da baratamo sa opštošću umesto da spontano klizimo u partikularno. Uzgred (a ovo je isto tako jedna tema za sebe) ovo “matematičko herojstvo” kad je Badju u pitanju, vodi nas i do toga zašto je baš danas ključna Badjuova razlika koju pravi između ontologije i pojave, odnosno, između matematike kao ontologije koja transcendira logiku kao pojavu (u matematici nešto ili jeste ili nije, tačno je ili je netačno, postoji ili ne postoji, pa je zato u pitanju ontologija kao nauka o postojanju, o biću, dok, s druge strane, logika barata sa intenzitetima sličnosti među identitetima, dakle, merama sličnosti ili razlike među onim što se pojavljuje). Značaj ovog Badjuovog filozofskog gesta je neprocenjiv: time što ne pristaje na imanenciju prirode, sveta, itd. već kao nužnu uspostavlja transcendenciju, time Badju sprečava mišljenje kom isključeno nedostaje. Svaka imanencija isključuje isključeno praveći se da ono ne postoji (pa ga ili nasilno uključuje i time uništava, ili ga neposredno uništava); samo transcendencija misli i uključuje i isključeno, time što misli i transcendirajuće. Uključuje ga a da ga ne niveliše na sve uključeno. Ni imanencija prirode, sveta, niti imanencija sila, nagona, itd. ovo nivelisanje ili uništavanje ne izbegavaju. S druge strane, transcendencija koja je kod Badjua u pitanju nije transcendencija Jednog, nije transcendencija nekog boga koji je odvojen od sveta pa samim tim ni nije u pitanju prava transcendencija već dve imanencije, već je u pitanju matematika kao ontologija – a matematika je skup skupova, mnoštvo mnoštava, i, zato što se radi o mnoštvu mnoštava, zato isključeno nije nemislivo, nije mistično. Ako je, kao što Cvetan Todorov (Tzvetan Todorov) piše u svom čuvenom eseju o fantastici, psihoanaliza danas zauzela mesto fantastične fikcije time što je osvetlila čudno i čudesno, onda sutra – koje je prisutno sada preko Badjua – matematika kao ontologija, i obavezno matematika-kao-ontologija-spram-logike-pojavljivanja (da ne bi bilo imanencije koja se ne snalazi sa rezom i sa preostatkom, isključenim), zamenjuje psihoanalizu. A Badju ovo Dva koje čini uporedno održanje mnoštava s jedne te različitih intenziteta sa druge strane naziva: “filozofija”.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.