Lidija Prišing, Vuk Vuković (u to vreme član redakcije) i ja, u razgovoru o Filmovima koji nas gledaju sa Katarinom Joković – tekst (“Četverac filmskih kritičara i teoretičara osnovao grupu „Filmovi koji nas gledaju“ (FKNG)”, Večernje novosti, 08.08.2011.) dostupan u celosti ovde.
Na žalost, četvrti član redakcije, Ivan Selimbegović, baš u to vreme nije bio u mogućnosti da prisustvuje i učestvuje u ovom razgovoru.
Filmovi koji nas gledaju ostaju zahvalni Katarini Joković na tome što je preko ovog te drugih tekstova skretala pažnju javnosti na ovo čime se bavimo!
S obzirom na to da je muški deo ekipe po obrazovanju filozofski (Vuković je student, a Prišingova teoretičar medija i filma), znači li to da FKNG zapravo filozofira o filmu?
– Filozofija i film oduvek idu zajedno i trude se da progovore o nečem što je opšte, svako na svoj način. Film nudi posrednu neposrednost, a mi se u FKNG trudimo da se bavimo proizvodnjom ozbiljnih tekstova – kaže Milanko, dok Prišingova objašnjava da danas gotovo nema objektivne filmske kritike:
– Sve se uglavnom svodi na prepričavanje nekog ostvarenja i priču o glavnim glumcima, i to sa ličnog i emotivnog aspekta – kaže ona. – Mi govorimo o univerzalnim istinama u filmovima. Na stranu odvojimo sve propagande (političke, ekonomske…), ako ih ima, i ostaje nam ogoljena univerzalna tema.
– Da – nadovezuje se Vuković. – Na tribinama su nas posetioci posle predavanja često pitali „A šta vi lično mislite o tome“. To nam je najveći kompliment.
Pitanje je ko određuje čija je istina (u ovom slučaju vezana za film) istinitija. I zašto lična kritika nije dobra?
– Svi na svetu znamo ko je, na primer, Čaplin. On je uvek asocijacija na borbu malog protiv velikog, potlačenog protiv vladajućeg. I to je tako i u Japanu, i u Americi, i kod nas. To je objektivna istina. Može Čaplin nekome da se sviđa ili ne sviđa, ali priča koju on nosi je jednaka i ista u celom svetu.
(…)
IME grupe „Filmovi koji nas gledaju“ zapravo je neka vrsta omaža pokojnom TV kritičaru Ranku Munitiću i njegovom pisanom serijalu „Čudovišta koja smo voleli“. Naziv malo podseća na to i podseća namerno, objašnjava Vladan Milanko i dodaje da je Munitić bio njegov učitelj kada je film u pitanju.
(…)ČETVERAC filmskih teoretičara je za naše čitaoce napravio top-listu pet najboljih filmova, i to ovim redom: Hičkokov „Psiho“, slede dva ostvarenja Džona Forda „Moja draga Klementina“ i „Plodovi gneva“, zatim Bunjuelov „Diskretni šarm buržoazije“ i „Vampir“ Karla Teodora Drejera iz 1932. godine.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.