Recimo da je film Ana Frank: tada i sada (Anne Frank: Then and Now, 2014) napravio neko ko je imao dobre namere (iako nije; biće ubrzo reči i o „autoru“ ovog filma). U ovom filmu, mlade arapske žene pred kamerama čitaju delove iz dnevnika Ane Frank. Iste te mlade žene preživele su skorašnje sukobe između Izraela i Gaze. Očigledno pitanje, koje ne može a da se ne nameće kad je po sredi pravljenje paralele koja se pravi u ovom filmu – paralele između s jedne strane, sukoba između Izraela i Gaze, te, sa druge strane, Šoe – jeste: da li su u oba ova slučaja civili bili mete? Odgovor je: nisu. U izraelsko-palestinskom konfliktu u Gazi civili su bili žrtve tek posledično, i, makar koliko da je to bilo tragično, koliko god da je bilo pogrešno to što su u vojnom sukobu u Gazi stradali i civili, to nikako ne može da se, čak ni iz daleka, poredi sa sistematskim uništenjem Jevreja koje je bilo sprovođeno tokom 1940tih. Jevreji su u Šoi kao Jevreji bili mete; civili u Gazi, nasuprot tome, nisu uopšte bili mete – Hamas, paravojna organizacija, bila je jedina meta izraelske vojske. Druga, i sada već standardna replika na jednu ovakvu paralelu, koja, svejedno, zavređuje da ovde bude ponovljena, glasi: gde su gasne komore u Gazi? Nema ih – one izostaju, i nastavljaće da izostaju, zbog toga što se u jednom od ova dva slučaja radi o ratu, dok se u drugom slučaju radi o nečemu drukčijem: Šoa nije bila nešto što spada pod bilo koju definiciju rata; rat je bio tek oblanda pod kojom je počinjeno sistematsko uništenje evropskih Jevreja. Ne mogu da se porede žrtve rata sa nečim kao što je Šoa. Zato, ne postoji Ana Frank iz Gaze.
Sad, o „autoru“, Jakovu Sedlaru. Sedlar 1991. snima film o Holokaustu – ali, u Srbiji (film se zove The Untold Holocaust). Nedavno sam ovde pisao na istu temu – zato što ima puno toga da se kaže o srpskoj kolaboraciji, o antisemitizmu, o učešću u Šoi. Međutim, Sedlar koristi ono što se dešavalo u Srbiji kako bi time pokušao da skine krivicu sa Hrvatske, po formuli: „Ako je kriv X onda Y nije“. Kao da neko može da naprosto zaboravi Jasenovac, najveći i najozloglašeniji logor smrti u ovim krajevima. E sad, Sedlar je snimio film čak i o Jasenovcu. 2016. snimio je film ni manje ni više nego o „komunističkim zločinima u Jasenovcu“. A ne o ustaškim zločinima. Ono što njega interesuje jeste sudbina samih domaćih nacista. Takođe, nije nebitno ni to da se pomene da je Sedlarov film o Jasenovcu postao ozloglašen zato što je u tom dokumentarcu Sedlar koristio falsifikovane dokaze (fotošopirao je naslovnu stranicu jednih komunističkih novina, kako bi, navodno, dokazao da su informacije o broju žrtava u logoru smrti u Jasenovcu bile „preuveličavanja“). Sedlar je, pored toga, još i „autor“ dokumentarnog filma o „zločinima u Blajburgu“ – masakru koji su počinili komunistički partizani, a žrtve su bili ustaše, članovi hrvatske kolaboracionističke vojske, vojske koja je bila odgovorna za jasenovački logor smrti. Eli Vizel (Elie Wiesel) je jednom prilikom ispričao priču o događaju kom je sam bio svedok: radi se o ruskim vojnicima koji su, nakon oslobođenja iz logora, otišli u selo koje se nalazilo u blizini logora, i pobili skoro sve stanovnike. Vizel kao poentu iznosi to da on nije u stanju da ih osuđuje. Isto je i ovde: ko može da sudi onima koji su ubili ubice (ne bilo kakve ubice, već baš ove, koji su ubijali sistematično, kao da se radi o najnormalnijem poslu, iz dana u dan)? Očigledno, Sedlar može. A Sedlar je još i „autor“ filma iz 2010. o Alojziju Stepincu, hrvatskom nadbiskupu koji je sarađivao sa ustašama (naravno, u Sedlarovom filmu, Stepinac je „nevina žrtva“). Zapravo, Sedlar nije autor ničega – zato pod navodnicima pišem „autor“ kad je on u pitanju. On je pijun u revizionističkoj igri. I, on ulaže svu svoju energiju u svoju ulogu pijuna – njegov poslednji film, ovaj o navodnom pandanu Ane Frank u Gazi, koji je, povrh svega, sada još i prikazan u Iranu, dokazuje da je tako.
Prikazivanje ovog filma osvedočenog simpatizera ustaša u Iranu samo još dodatno svedoči o specifičnoj perverziji koja je u čitavom ovom slučaju u pitanju. Naime, oficijalno, Iran poriče da se Šoa uopšte desila. Osim što, kad ide njima na ruku (kad može da im posluži kao argument protiv Izraela) onda priznaju da se desila: tako, u ovom slučaju: samo ako priznaju da se Šoa desila, mogu da porede akcije izraelske vojske sa onim što su nacisti radili za vreme Drugog svetskog rata. Perverzni karakter ove situacije ono je što bi svi oni, za koje je prikazivanje ovog Sedlarovog filma „kulturni proboj“ (posle kog će navodno „Iran da počne da priznaje da se holokaust nad Jevrejima desio“) trebalo da imaju na umu. Da, priznaće Iran da se Šoa desila – ali samo ako putem tog priznanja budu u stanju da naude Jevrejima! U pitanju je antisemitsko-postmoderna koalicija, u kojoj postmoderna relativizacija pomaže antisemitima da ostvare svoje ciljeve.
Napomena:
Da stvari budu gore, film Ana Frank: tada i sada, snimljen je u produkciji Branka Lustiga. Branko Lustig sam je prošao kroz nacističke koncentracione logore. Kasnije, za vreme Jugoslavije, radio je kao producent domaćih spektakala, a po raspadu Jugoslavije, postao je producent internacionalnih produkcija. Pre svega, Lustig će ostati upamćen kao producent Šindlerove liste (Schindler’s List, 1993). Šindlerova lista, pak, notorna je po tome što po više osnova izbegava da se nosi sa onim što je stvarno počinjeno nad Jevrejima u Evropi. Na primer, gasne komore pojavljuju se tek kao glasine u ovom filmu, a kako svaki film mora da čini jedan svet, tu imamo svet u kom postoje surovi koncentracioni logori, ali ne i gasne komore; po Šindlerovoj listi, njih kao da nije ni bilo. Druga stvar: u tom filmu radi se o spasavanju Jevreja. Ali, kako može da se govori o spasavanju pored najmanje šest miliona sistematski uništenih Jevreja? Ovo je prigovor koji su tom filmu uputili mnogi, a od onih u čiju se reč najmanje sumnja, da pomenem samo Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick), te Kloda Lancmana (Claude Lanzmann), koji su baš po ovoj osnovi kritikovali taj film. Sad, Branko Lustig staje kao producent iza ovog Sedlarovog filma, te time pokazuje da nije ništa naučio posle Šindlerove liste, iz reakcija drugih autora. Možda zato što misli da ima pravo da ništa ne nauči. Na kraju, Lustig je, kako je napomenuto, bio u logoru i preživeo je – to je sve što, misli on, i treba da zna. Umesto da vidi da je to što je preživeo izuzetak, on to vidi kao pravilo. Klod Lancman se jednom prilikom upustio u prepirku sa jednim bivšim logorašem. Logoraš mu je rekao: „Ja znam sve o logorima – bio sam u pet nemačkih logora!“ Lancman je na to odgovorio: „Bravo! Svaka čast! Ali, da ste bili u jednom pravom logoru smrti, ne biste mogli da budete ovde i da mi kažete da ste bili u njemu“. Lustig sada radi kao filmski producent i daje publici ono što publika hoće da vidi, a publika neće da vidi depresivnu, katastrofičnu priču, već hoće razrešenje i srećan kraj. Lustigov svetonazor, zbog kog Lustig, na kraju krajeva, ne vidi razliku između Šoe i bilo kog rata, sasvim odgovara takvim zahtevima. Zbog toga Lustig uopšte i može da sarađuje sa nekim kao što je Sedlar, koji iza sebe ima dugi staž revizioniste.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.