U originalnoj Born trilogiji (Bourne Identity, 2002; Bourne Supremacy, 2004; Bourne Ultimatum, 2007) radilo se o upropaštenoj mladosti – ili, preciznije, o uživanju u upropaštenoj mladosti (što je način da se u negativu kaže da se radilo o slobodi od pritiska na to da se neko oseća dobro). Originalna trilogija završila se sa (regulativno uslovljenom, s obzirom na to da se radilo o strukturi u kojoj razrešenje ne sme da izostane) pobedom: u pitanju je bila pobeda nad ideologijom „rata protiv terorizma“ i njenih manifestacija. Ovaj novi Born, Džejson Born (Jason Bourne, 2016), četvrti film sa Metom Dejmonom (Matt Damon) kao Bornom, pokazuje ono što je sledilo posle te „pobede“: stanje je postalo samo još gore nego što je bilo ranije.
Sve je u ovom novom filmu uvezano sa „originalnom“, edipalnom krivicom (latentni parecid: Bornov otac ubijen je zato što je pokušao da spreči to da Born postane ubica). Takođe, Born uprkos tome što je saznao svoje pravo ime u prethodnim filmovima, usvaja ime „Džejson Born“ – prihvatio je da je on ono što je svet od njega napravio. Njegovo pravo sopstvo proizvedeno je.
Met Dejmon i Pol Gringres (Paul Greengrass), reditelj ovog i prethodna dva nastavka, iskoristili su s ovim filmom priliku da komentarišu ne samo na svoje prethodne filmove, već i na prilike i promene u svetu koje su se zbile od vremena kada je izašao poslednji film o Bornu. Tako, jedan od likova u filmu očigledno je baziran na Džulijanu Asanžu (Julian Assange), jedan drugi lik na Marku Zukerbergu (Mark Zuckerberg). Tu je, isto tako, i novi negativac: mlada i oportunistički nastrojena CIA operativka, koja ne zazire od ničega kako bi napredovala u karijeri (a ukoliko bude nastavka, u kom će ovaj isti lik da bude zreliji, te na još višim pozicijama nego što su one do kojih se popela u ovom filmu, to može da je uspostavi kao nesumnjivu paralelu sa Hilari Klinton (Hillary Clinton)).
Jedna od centralnih tema u filmu je i pitanje, da li je Born izdajnik ili ne (ehoi debate o Asanžu i Snoudenu (Edward Snowden)).
Radnja filma počinje u Atini (najslabija karika Evrope), da bi se, zatim, premestila u Berlin (neslužbeni centar Evrope), potom u London (koji stoji za ostavljanje Evrope i njenih problema iza sebe), da bi se na kraju završila u Las Vegasu (koji figuriše kao „srce tame“, odnosno, simbol koji stoji za sam kapitalizam). Primetno je pomaljanje Lenjinove teze o imperijalizmu i njegovoj najslabijoj karici iza ove topologije.
U pitanju je „kondenzovani“, bez praznog hoda, zreli film, čija se zrelost pre svega ogleda u tome što ne poseže za prelakim odgovorima, već se, umesto toga, zaustavlja na tome da konstatuje da su rešenja iz prošlosti samo još više umnožila probleme.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.