Enderova igra” (“Ender’s Game”, 2013), prvo kratka priča, potom roman, a zatim i film, prati priču smeštenu u fiktivnu budućnost u kojoj se planeta Zemlja nalazi u ratu sa vanzemaljcima, te u kojoj su najveći ratnici pretpubertetski “gejmeri” koje zemaljska vlada mobiliše i trenira kako bi upravljali sondama, a kontrola sondi, makar što se tiče onih koji se nalaze ispred monitora, identična je igranju računarskih video-igara. Zabava i dužnost prepliću se, zabava se pojavljuje kao dužnost, a odgovornost zbog dužnosti kao i zbog činova počinjenih u skladu sa dužnošću, maglovita je.
Na samom početku, jedan od testova kom je Endrju “Ender” Vigins, desetogodišnjak, “gejmer”, izložen sastoji se u tome što ga izbacuju sa akademije, ali ne zapravo, kako bi nadređeni videli kako će se ponašati kada misli da je omanuo. Posle toga, Ender se vraća na vojnu akademiju, nastavlja trening, da bi, na samom kraju, kao finalni, ispit pred sobom imao simulaciju napada na neprijateljsku planetu. Ender uništava planetu i sve vanzemaljce, i tek posle toga nadređeni mu otkrivaju da se nije radilo o simulaciji. Ender, zatim, pronalazi larvu vanzemaljca i odlazi kako bi okajao svoja zlodela i pronašao novo utočište za larvu.
Motivi su jasni i aktuelni: u vreme bespilotnih letelica odgovornost za vojne intervencije prilikom kojih žrtve nisu zanemarljive bliži se virtuelnom, te u vreme, u kom više ne postoje u onoj meri u kojoj su ranije postojale fabrike i organizovani rad, zabava je novi rad, i ako neko želi nekog da uposli, to mora da radi posredstvom zabave. No, osim ovih motiva, sam zaplet te njegovo razrešenje vrlo su bitni: s jedne strane, možemo da priču i obrte u njoj vidimo kao rešenje za, već pomenuto, smeštanje odgovornosti danas, gde odgovornost za raspolaganje oružjem, koje je u slučaju sondi posrednik koji značajno udaljuje agresora od žrtve, već u samom startu jeste mutna, da bi se onda još dodatno udaljila time što su oni koji direktno upravljaju ovim distanciranim oružjem bili slagani da se radi “samo o igri”, pa odgovornost snose nadređeni, ali se ipak ista distribuira kroz niz posrednika i obrta; s druge strane, čitavu priču o Enderu možemo da vidimo kao šablon koji jasno dodeljuje mesta političkoj orijentaciji danas, pa dok militantna desnica disciplinuje u svrhe ratovanja, dotle desni centar spremno čeka kako bi, posle počinjenih intervencija okajavao grehe – Ender je deo militantne desnice sve dok ne sazna da je bio prevaren i da je, misleći da se igra, počinio genocid, kako bi, posle toga, prešao na pozicije desnog centra i onda, kako i prigodi političkom centru, žalio nad počinjenim zločinima.
Zanimljivo je još i to što je autor priče i romana Enderova igra, Orson Skot Kard (Orson Scott Card), zbog svojih ultra-desničarskih komentara koje je tokom nekog dužeg vremenskog perioda iznosio u javnosti od strane centra oštro osuđivan, dok su se isti ti koji su Karda anatemisali svi redom ograđivali od toga da o istom trošku oni osuđuju i njegova dela. A Kardovi komentari svodili su se na proricanje propasti koja sledi ako se priznaju gej-brakovi, kako je 11. septembar bio nužan kako bi se S.A.D osvestio u pogledu muslimana, kako je laž da Irak nije imao nuklearno oružje, itd. čime je Kard pokazao da je on, ne kao Džon Milijus (John Milius) koji je konstantno provocirao i zblažnjavao i centar i levicu svojim nerealnim spektakularnim mačo-stavovima, već da je jedan nadasve prosečni, svakodnevni desničar kakvih ima mnogo.
Film “Enderova igra” koji je nedavno premijerno prikazan je visokobudžetni holivudski film, koji je postigao značajan uspeh na blagajnama, i dobro je primljen od strane filmske kritike. Jedan od razloga za ovo što su Kardova dela, kao i film nastao po njegovom literarnom predlošku, izuzeta od kritike je i taj što ona jasno i tačno mapiraju liberalnu poziciju, poziciju centra. Svet bez žaljenja nad počinjenim zločinima skoro pa je nezamisliv, jer postoji čitava kultura pokajanja, “mirenja sa prošlošću” kako se to kaže danas. Realno postojeća levica danas uglavnom se iscrpljuje u osudama i okajavanjima “zločina očeva”. Zato je “Enderova igra” značajno delo danas, jer, prvo, pokriva stvarno postojeće političke opcije, no, pored toga, drugo, stavlja pred izazov svaku levičarsku tendenciju koja bi tek htela da se pojavi ili da nastavi tamo gde je levica stala.
U slučaju Orsona Skota Karda, prelako je napraviti rez između ličnosti i dela, i sasvim je neiskreno da se to i učini, jer Kard nepogrešivo mapira tokove na desnici, i to radi budući da je i sam desničar te da ima uvid u sopstvene pozicije. Međutim, za razliku od etatističkih bajki kao što su ovogodišnji filmski hitovi “Posle Zemlje” (“After Earth”) ili “Bitka za Pacifik” (“Pacific Rim”), Skot Kard predstavlja nam ove tokove kakvi oni stvarno jesu: oni spajaju zadovoljstvo i služenje patriotskim ciljevima, patriotski ciljevi ne ostvaruju se neposredno, odgovornost je zamagljena, itd.
Oni koji ipak detektuju Skotovu poziciju i u njegovim delima a ne samo u njegovom neknjiževnom angažmanu osuđuju ova dela kao “fašistoidnu propagandu” – jer Ender je lik koji radi ono što mora da se uradi, što “ne može da ostane neurađeno”, jer ako ostane neurađeno, sledi propast, te koji onda, pošto je uradio to što mora da se uradi, posle toga žali zbog urađenog, što je zapravo slučaj identičan onom u kom su se nalazili brojni nacisti dok su bili u koncentracionim logorima i ubijali ili prisustvovali masovnim ubistvima. Kako se kaže u filmu Hansa Jirgena Ziberberga (Hans-Jurgen Syberberg) “Hitler: film iz Nemačke” (“Hitler, ein Film aus Deutschland”, 1977), nacisti su ili potpuno tonuli u psihopatsko i sociopatsko ponašanje pošto su prisustvovali stravičnim ubistvima, pa su postajali rizik za sopstvene redove, ili su odustajali od ubijanja iako su i dalje verovali u ono što im je država naložila, da je ubijanje Jevreja i ostalih nepoželjnih nužno, budući da, ako se ne izvrši, onda će ovi da unište njihovu zemlju. “Enderova igra” pokazuje nam ovaj drugi slučaj. Istovremeno, pokazuje i situaciju u kojoj se veći deo levice danas nalazi i čak se samostalno smešta, u kojoj ovakva levica ne radi ništa drugo do okajava grehe za desnicu, obavlja posao za neprijatelja. Naravno, i to je bolje nego da su svi sociopate, misli se – i, sigurno, i jeste bolje, no ono što je problematično jeste to što se onda takva levica em pojavljuje na desnici kao suplement desnice, em kao ono što je iz desnice proizišlo.
Stvarna alternativa bi zato morala da bude dijalektička, da se ne posrne u sociopatsko, da se sačuva humano, ali isto tako, da se ne odustaje, jer neke ideje vredne su žrtve, a pre svega vredne su žrtvovanja samoga sebe. Univerzalost, jednakost, jesu ideje koje inspirišu na to da se za njih ipak plati cena koja se plaća žrtvom, ali i sugerišu da ta cena ne može da bude preskupa, budući da sami ciljevi već sadrže iskupljenje i negaciju žrtvovanja: univerzalnost ne priznaje izuzimanje koje je u pitanju u činu žrtvovanja, jer kad se neko, žrtvujući se, izuzima iz svakodnevnog, te kao žrtva više nema učešća u svakodnevnom, ipak, i na kraju, putem univerzalnog nanovo počinje da ima učešća. Doprinos ideji univerzalnosti čuva ono što je jedino i vredno da se očuva od onog što se svakodnevno menja, naime, svesti o sebi i svetu, podložnoj svakodnevnim trivijalnostima. Time što doprinosi ideji univerzalnosti, ovaj deo se ugrađuje u samu ideju i ne priznaje smrt, i ne samo da je ne priznaje već je nadvladava putem ideje. Tek tu više ne postoje šanse da se posrne u sociopatsko, jer sam cilj već diktira sredstva kojima se do ovog cilja stiže, a one žrtve koje se podnose iskupljuje učešće u ideji.
Enderova igra pruža negativ, pokazuje kako propada ono što ne može da ne propadne, jer se radi o pukom očuvanju bezidejnog golog privremenog postojanja koje, kao privremeno, svakako propada. Raspolažući tim negativom, koji je tačan i koji jasno postavlja dijagnozu, bez laži i zavodljivih primesa, možemo da konstruišemo pozitiv, pa je u tome značaj jednog ovakvog dela kao što je “Enderova igra”, što, mapirajući situaciju danas, mapira i neupražnjeno polje koje tek treba da se popuni.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.