Čitaoci koji redovno prate rad sajta „Filmovi koji nas gledaju“ znaju da nam je sajt bio pod napadom tokom proteklih par nedelja. U međuvremenu, uspeli smo da rešimo niz problema koje su ovi napadi prouzrokovali, što će reći, da vratimo pod našu kontrolu linkove sa sajta koji su bili oteti, te da izolujemo pokušaje da sajt bude preopterećen. Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo ko je i zašto napao sajt, ali je u najmanju ruku indikativno to što se ovaj napad (prvi, za ovih pet-i-nešto godina, koliko „Filmovi koji nas gledaju“ rade) odigrao u isto vreme kada je Ratko Dmitrović (glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ od 2013., što je jedan od najtiražnijih domaćih dnevnih listova; a nije u pitanju neki bloger, niti asocijalni tinejdžer koji objavljuje svoje žvrljotine u nekom fanzinu – bitno je da se naglasi ova razlika) počeo da naveliko oko svojih tekstova sakuplja svoje istomišljenike – nesumnjive antisemite. Sasvim je dovoljno da se samo malo pročešljaju komentari na Dmitrovićeve tekstove da bi se videlo da je po sredi sasvim nesumnjivi antisemitizam – ja nemam nameru da ih preštampavam ovde, tako da, ako neko hoće da se uveri u to, onda sam može da ih traži i nalazi.
Što se „Filmova koji nas gledaju“ tiče (a što je projekat koji se filmom bavi u punom smislu u skladu sa definicijom filma kao masovne umetnosti – dakle, kao ne tek estetičkog već i kao političkog fenomena, jer ni jedan fenomen koji se tiče masovnoga ne može a da ne bude i politički), te toga kako se oni uklapaju u čitavu ovu priču, da kažem ukratko i sledeće. Već početkom 2014. godine (pre nego što će da nastupi leto iste te godine, tokom kog su širom Evrope bili održavani levo nastrojeni protesti na kojima su se neretko mogli čuti povici kao što su „Gasom Jevreje!“), postalo je jasno da se antisemitizam vraća na velika vrata. Može da zvuči smešno kad kažem danas šta mi je tada bio povod za to da mislim da je u pitanju nailaženje novog talasa antisemitizma, ali, s obzirom na sve ono što je sledilo, jasno je da nije u pitanju mala stvar. Naime, pažnju mi je tada privukao jedan tekst u britanskom levo nastrojenom listu „Gardijan“ („The Guardian“), tekst u kom se, naizgled, sasvim nevino i naivno, ne preporučuje da se piletina pere pre nego što se kuva ili peče. Svako ko zna da jevrejski običaji nalažu da se krv sasvim odstrani od mesa, i to tako što se meso temeljno pere (judaizam drži do uspostavljanja razlika, do razlikovanja tamo gde bi po inerciji neko hteo da vidi spontano Jedno), mogao je u istom ovom da vidi kako tu nije po sredi ništa što bi stvarno bilo naivno. Jer, još pre toga, tokom 2013., slični naizgled „nevini i naivni“ argumenti bili su korišćeni u više navrata u Francuskoj, kako bi neki restorani stekli pravo da ne služe kako halal tako ni košer hranu, odnosno, da ne uslužuju ni muslimane ni religiozne Jevreje. Da premotam film u napred: antisemitizam na levici od tada pa do danas samo je još više nastavljao da buja (vidi, između ostalog – s naglaskom na to da ovog „ostalog“ itekako ima; a o tome ostalom sam do sada najiscrpnije pisao u tekstu „Mali bogovi holokaustâ“ –, Džeremija Korbina (Jeremy Corbyn), britansku levičarsku zvezdu danas). U svakom slučaju, držeći se Marksove (Marx) teze, koja kaže da ljudska emancipacija nikako ne zahteva to da joj prethodi politička emancipacija (emancipacija, između ostalog, od religije), od 2014. na ovamo, jedna od osnovnih tema kojom sam se bavio na ovom sajtu bila je upravo izbijanje antisemitizma sada, i to baš na levici.
Zato što sam se bavio antisemitizmom na levici, zato nisam obraćao preterano puno pažnje na desnicu – a i tamo su, svakako, uvek iste stare priče u opticaju. Opus Ratka Dmitrovića, na primer, jako lepo ilustruje koliko se radi o reciklaži. Dmitrović u svom tekstu o Filipu Davidu ponavlja stari desničarski, antisemitski gest, koji je svima u Evropi dobro poznat još od afere Drajfus (l’affaire Dreyfus): isto onako kako je u aferi Drajfus bilo sasvim dostatno to da se utvrdi da je Drajfus bio Jevrejin da bi se po automatizmu proglasio za špijuna i izdajnika, tako i ovde, prosto zato što je u pitanju Jevrejin, zato njegovo javno ograđivanje od čelnika države po automatizmu biva kvalifikovano kao „izdaja“ i „špijunaža“ (ukratko – a o tome su pisali već brojni drugi – Dmitrović kaže da Srbi nisu zaslužili to da se David ograđuje od „njihovog predsednika“, što neupitno implicira to da predsednik Srbije nije i Davidov predsednik, a, po Dmitroviću, nije Davidov predsednik u pitanju, zato što je David Jevrejin). Pri tom, nema potrebe da još ulazim i u to kako se demokratija razlikuje od antičke monarhije, u kojoj su poglavari bili smatrani za personifikaciju same zemlje (da ne pominjem neke druge, savremenije režime, u kojima je jedan političar bio uziman kao sinonim za samu državu), te kako u demokratiji izabrano vođstvo po definiciji ne može i ne sme da koincidira sa samom zemljom koja je u pitanju; samo ću da kažem da je Dmitrović pobrkao, recimo, stari Egipat sa današnjom Srbijom. No, za jednim takvim pojmovnim „krivim srastanjem“, koji je ujedno i neskriveni istup antisemitizma, kreće okupljanje čitave bujice komentatora koji su jedva čekali da svi redom krenu da duvaju u isti rog kao i Dmitrović (pa se u nedogled onda ponavlja u tim komentarima to kako su Jevreji tobože „verni Izraelu a ne državi čiji su građani“).
Sve ovo, naravno, ima prizvuk farse, jer afera Drajfus desila se na kraju XIX veka, pa ponavljanje istih tih argumenata koji su bili tada u opticaju, među antisemitima danas, iako, očigledno, ima veliki potencijal za to da se oko takvih argumenata okupi čitava masa, sve i da hoće, ne može da ima isti smisao. Stvari iz farse, pak, prerastaju u stravični apsurd kada se današnja Srbija uporedi sa Francuskom tada ili malo kasnije: u Francuskoj je, uprkos takvom nečemu kao što je bila afera Drajfus, te uprkos kolaboracionističkom režimu za vreme Drugog svetskog rata, 75% francuskih Jevreja preživelo Drugi svetski rat; u Srbiji, preživelo je samo 10%. O tome šta se dešavalo u Srbiji još pre nego što je bila pod nemačkom okupacijom, govori knjiga u dva toma Savremenici fašizma Olivere Milosavljević (Savremenici fašizma 1. Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941. i Savremenici fašizma 2. Jugoslavija u okruženju 1933–1941., Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010.) A o tome kako je tekao normalan život za vreme okupacije – normalan život, sve uz humorističke i druge zabavne programe, u isto vreme dok su srpski Jevreji bili masovno uništavani – govori, na primer, jedan kraći tekst iste autorke.
Tako, kad se danas u Srbiji ponavlja identičan argumentativni obrt onom koji je bio korišćen na početku afere Drajfus, onda se nikako ne radi o istoj stvari: tamo, bilo je pokušano to da se mase inspirišu na to da se okrenu protiv domaćih Jevreja, dok ovde i sada, radi se o tome da se ponavlja isti taj gest, samo – protiv kojih Jevreja? Dmitrović i na to pruža odgovor jer kaže da je Filip David bio spasen zahvaljujući Srbima, pa tako postaje očigledno da se radi o „nezahvalnim Jevrejima“. Ali ako vidimo da je tek 10% srpskih Jevreja preživelo Drugi svetski rat, te vidimo i to da je u Srbiji bilo itekako moguće da se u vreme okupacije živi normalno (a cena normalnog bila je to da se ne bude na strani antifašizma), onda vidimo i da su slučajevi spasavanja bili tek izuzeci koji su potvrđivali pravilo (a pravilo je bilo opšte uništenje domaćih Jevreja). To je, pak, nešto što takvi kao Dmitrović po pravilu ne pominju. Takođe, ovde je potrebno da se uzmu u obzir i podaci o tome koliki je bio broj srpskih partizana, a isti se svodio na 10–20 hiljada tokom 1941., 1942. i 1943. Samo što se, onda, taj broj – potpuno magično – popeo na 200 hiljada 1944., kada je bila pružena amnestija saradnicima sa okupatorom, te kada je postalo jasno da će Nemačka da izgubi rat. Ovaj skok, sa 20 na 200 hiljada može da se zamisli samo kao pandan završnoj sceni filma Ben-Hur iz 1959., u kojoj razapnu filmskog Isusa Hrista i krene da pada kiša koja ispire sve grehove sa svih koji su se našli pod nebom.
Kad se posle svega toga – posle i kolaboracije, i amnestije – danas ponavljaju antisemitski argumenti, ne može da bude u pitanju tek želja za tim da se neko sada okrene protiv danas malobrojnih Jevreja na ovim prostorima, već je, pre svega, ovde u pitanju volja za opravdavanjem onoga što je u prošlosti bilo počinjeno. Kad neko kao Dmitrović danas tvrdi da je neki Jevrejin nezahvalan (i to baš kao Jevrejin; dakle, ne kao građanin ove države, ne kao privatna osoba ili nešto slično), zbog svega što je bilo počinjeno na ovim prostorima u ne toliko davnoj istoriji, ovim se proizvodi opravdanje za to što je počinjeno: „Bili su nezahvalni i tada kao što su i sada, pa su zato i zaslužili to što im je bilo tada rađeno“. To je formula koja se kristališe za ovim stravičnim apsurdnim ponavljanjem.
U ovakvom primeru neskriveno se pojavljuje zlo koje se neizostavno ali ne uvek primetno nalazi ispod istorijskog revizionizma, ili konkretnije, ispod rehabilitacije fašista: ako se rehabilituju, onda se opravdava ono što su radili. Lepo zvuči to da se nekom nešto oprosti, da se svi složimo, itd. Ali nije toliko lepo kad vidimo šta je tačno predloženo za to oko čega bismo navodno trebali da se svi složimo.
A antisemitizam posle Šoe nije isti onaj antisemitizam kakav je hiljadama godina bio u opticaju pre Šoe; antisemitizam posle Šoe nastavak je Šoe – zato što taj antisemitizam nužno vrši rekurs na Šou i efektivno je opravdava (izlišno je da je opravdava još i eksplicitno; prosto to radi, i ne nedostaje samopriznanje da to radi, da bi to zaista radio).
Takođe, daleko od toga da je ovo prvi ovakav Dmitrovićev istup: Dmitrović je svojevremeno, kao prosečni antisemita kakav i jeste, procenjivao u jednom svom tekstu to ko su tačno, poimence, „dobri Jevreji“, te ko su „loši“, da bi zaključio kako postoji tek mali broj „dobrih“, ali, po njemu, bitno je da ih ima, pa to onda, kao, dokazuje kako on nije antisemita (dok je većina „loša“ jer je „antisrpski nastrojena“). Naravno, ovako svaki primer antisemitizma redom i inače funkcioniše: „nekoliko dobrih Jevreja“ samo su izuzeci koji potvrđuju pravilo, a, ispada po ovome, pravilo je da su, osim tih izuzetaka, svi ostali Jevreji loši.
Treba dosta uslova da bude podmireno da uopšte bude moguće da ovakav tekst kao ovaj Dmitrovićev izađe u javnost (odnosno, treba da same javnosti nedostaje da bi se tako nešto pojavilo), jer da neko procenjuje Jevreje kao Jevreje posle Šoe, da uzima jevrejsko kao kriterijum grupisanja u nameri da pokaže loše osobine te grupe, može da se radi samo ako to društvo dopušta. Treba, zato, videti i to da Dmitrović nije usamljen: na primer, krajnje simptomatični bili su naslovi tekstova koji su u domaćim medijima izveštavali o donošenju zakona o povratku nepokretne imovine žrtvama Holokausta bez naslednika. „Blic“ piše: „ISPRAVLJANJE NEPRAVDE – Srbija Jevrejskim zajednicama vraća imovinu žrtava holokausta i daje 950.000 evra godišnje“; isto pišu, naravno, i „Večernje novosti“; a „Intermagazin“ još više podcrtava antisemitsku dimenziju ovako naslovljenog teksta, pa svoju vest naslovljava: „VEROVALI ILI NE: Srbija će godišnje Jevrejima isplaćivati 950.000 evra!“. Inače se u slučajevima koji su srodni ovom, kada se vraća oteta imovina, ne pominje cifra – u svakom slučaju, makar ne u naslovu teksta – jer se podrazumeva to da se radi o nečemu što naprosto mora da se vrati, pa ma koliko da to košta. A ovako, kad se odmah u naslov stavi ni manje ni više nego broj, onda je to naprosto provokacija. Jer inače niko ne vodi računa o tome koliko se tačno novca potroši za šta, niti iko zapravo ima uopšte predstavu o tome koliki su tačno izdaci države. Ali, kad su u pitanju Jevreji – onda mora da se zna koliko im se tačno daje para! Sasvim očekivano, za ovakvim naslovima usledila je poplava komentara u kojima „prosečni mali čovek“ izražava svoje negodovanje: „Pa, mi ’leba nemamo da jedemo, a sad treba da plaćamo Jevrejima!“ A gde je taj isti „prosečni mali čovek“ kad se troši puno više na nešto drugo, i pri tom, kad se troši nešto što nikako nema ovu dimenziju koju ima ovo vraćanje onoga što je bilo oteto pod fašističkom zastavom, a što je onda više od pola veka bilo nepravedno korišćeno? Poražavajuće je to što se obrisi klasne svesti javljaju samo onda kad treba da se podrži krajnja desnica.
Osim toga što procenjuje ko su „dobri“ a ko „loši Jevreji“, još jednom, kao svaki standardni antisemita, Dmitrović se čak u jednom svom tekstu divi Jevrejima i čak ih uzima kao primer: tu Dmitrović posmatra Šou, te ono što je bilo posle Šoe, kao sasvim normalnu istoriju. Po njemu, Jevreji su bili masakrirani i šta sve ne, ali su se onda dozvali pameti i pregrupisali se; tačno kaže: „Jevreji su, nakon vekovnih stradanja, po okončanju Drugog svetskog rata shvatili da kao narod mogu opstati samo uz dva uslova; da naprave svoju nacionalnu državu i uspostave kult sećanja“ – dakle, izvukli su nauk! Iz svega lošeg izađe i nešto dobro, kaže neka navodna mudrost. Dmitroviću ništa nije čudno u tome što je najmanje šest miliona evropskih Jevreja bilo uništeno – planski, temeljno. To je po njemu deo normalne istorije – istorija ide dalje, ovi se oporavljaju, itd. Plansko, sistematično sprovedeno masovno uništenje Jevreja bez presedana je u istoriji, i, kao takvo, čini prekid u istoriji, te prekid istorije u izvesnom ali nikako u slabom smislu. Svet za Jevreje tada, zbog toga što im je bilo zabranjeno da emigriraju iz Evrope (zabrana od strane ne-evropskih zemalja), te zato što ih je u Evropi sve upućivalo samo na jedan jedini ishod – u gasne komore, u krematorijume, bio je svet u kom za njih ima mesta samo kao za uništene. Nigde, nikada, ni ranije ni kasnije, ni jedna grupa nije bila u svetu osuđena samo na jedan i to na ovakav ishod – uvek su postojale alternative. Sa Šoom, došlo je i do uništenja sveta kakav je pre toga bio. A onaj za kog ovo može da bude „normalni istorijski događaj“ može da bude samo neko ko je inače naviknut na to da bude u normalnome, pa čak i kada normalnog više ni ne treba da bude. Dmitrović se, zbog ovakvog nečega, pojavljuje i kao lik koji bez problema podseća na Džeka Torensa na kraju Kjubrikovog (Kubrick) Isijavanja (The Shining, 1980.): kao što se Džek Torens na kraju upisuje u sliku proslave 1936., tako se i Dmitrović, bez ikakvih problema, upisuje u normalni život četrdesetih godina dvadesetog veka, u sliku neke zabave sa, recimo, Žankom Stokić (koja je zabavljala domaće kolaboratore, kako aktivne tako i pasivne, i okupacionu vlast).
Delom za to, što se ovi tekstovi Ratka Dmitrovića uopšte javno pojavljuju, sigurno su krive domaće liberalne struje, koje su vikale „fašizam!“ godinama, i kad jeste i kad nije bio u pitanju povratak fašizma. Zahvaljujući toj prečestoj i u mnogim slučajevima upitnoj klasifikaciji, naravno da su pravi fašisti shvatili da, ako je „sve fašizam“ (a sudeći po optužbama iz liberalnog tabora, jedva da ima nečega što nije bilo fašizam), onda nema problema da se i pravi fašizam pojavi. Fašizam se na ovaj način normalizovao, i to mu je i obezbedilo mogućnost da se neskriveno vrati.
No, ovde dolazimo i do osnovnog problema, a taj problem je ono što je zajedničko svim ovim primerima od gore: sama normalnost. Desno ili levo orijentisani, svejedno, dok god su u pitanju zahtevi za „normalnim svetom“, „životom“, itd., dotle će ovakvi slučajevi da budu česti, jer su oni sastavni deo normalnosti. Jer, kako inače operiše „prosečan“, odnosno, „normalan čovek“? Zahteva sistem koji će da bude normalan. Dakle, krivi su „ovi od gore“ („što su nas zavadili“, itd.), na kraju, „kriv je sistem“ – „da je sistem drukčiji, znalo bi se gde je čemu i gde je kome mesto!“ A ovako, „ne zna se gde je kome i čemu mesto, pa nam je zato tako kako nam je“. Idealni sistem trebalo bi, nasuprot tome, da, nekako, učini korisnima i one koji su inače ograničenih mogućnosti, ili bi trebalo da spreči one koji čine štetu, da nastave da čine štetu. Ali, upravo sve to radi baš fašizam – odstranjuje one koji mu nisu korisni, i izvrće stvari tako da mediokritetstvo postaje korisno. „Normalan čovek“ koji hoće uređen, „normalan svet“, zapravo priželjkuje fašizam. Otud to što je bilo toliko „normalnih“, „neutralnih ljudi“ u fašističkoj Nemačkoj. Isto tako, „normalan čovek“ ne vidi sebe kao subjekta, već kao objekta sistema, ali to nije u suprotnosti sa, recimo, zahtevom da bude individua. On ili ona je individualni objekat – ima svoje individualne prohteve, zadovoljstva, ali je na kraju krajeva sistem ono što mu obezbeđuje da ih zadovoljava ili ne zadovoljava.
Za razliku od „normalnih ljudi“ i „normalnog sveta“, treba, sa druge strane, videti primere kao što su bili partizani pre 1944. (pre amnestije koja je omasovila ali i promenila partizanski pokret). A bili su gerilci, a ne neki opštenarodni pokret; ne partizanke koje sve redom podsećaju na statue neolitskih majki, sa pesmom na usnama i zastavom u rukama, ne kolone koje se prostiru do horizonta. Gerilski borci – neprijatelji normalnog života (koji se odvijao sve sa zabavom uz Žanku Stokić). Naravno da gerilski borci moraju da imaju uporište u makar delu „naroda“ (koji će da im pomaže, dobavlja informacije, municiju, hranu itd.). Ali kako se pre 1944. radilo o izuzecima kad su u pitanju bili gerilski borci, tako se i u slučajevima njihove podrške „u narodu“ radilo o srazmerno malom broju.
Takođe, ako se uzme u obzir to da se radilo tek o izuzecima, postaje jasno i to da nema nikakve velike pobede. A kako i može da u pitanju bude pobeda pored toliko uništenih života, posle neuspeha da se spreče formiranja logora smrti? Jednom pošto su oni stvoreni, pobeda je postala neumesna. Takođe, ko slavi pobedu? Oni najbrojniji, a to su isti oni na koje se odnosila amnestija 1944. – samo je njihova pobeda u pitanju, jer onako kako su oni živeli normalno do 1944., tako su nastavili da žive normalno i posle 1944., pa su, shodno tome, baš oni bili ti koji su pobedili. Moralni imperativ je, zato, da se sama ta pobeda pobedi – da se nipodaštava, da joj se bacaju klipovi u točkove. Nije bilo pobede; otud to što borba i dalje traje. I borba se vodi ne za pobedu, već za negaciju normalnog života onih koji nikad nisu prestajali da žive normalno.
A baš su oni koji remete normalni život tradicionalno bili – inače, u istoriji, u Evropi – smatrani „Jevrejima“, bez obzira da li se stvarno radilo o Jevrejima ili ne. Na primer, kad je fikcija u pitanju – a fikcija odražava kolektivne predstave – kada katolici i monarhisti, Marsel Alan (Marcel Allain) i Pjer Suvestr (Pierre Souvestre), pišu na početku prošlog veka, 1911., čuvene romane u nastavcima o Fantomasu, onda naslovnog zlikovca, koji ne može a da ne remeti svakodnevni, normalni život francuske buržoazije, obdaruju sposobnošću da menja svoj lični opis; isto ovo odnosi se i na Jevreje u nacističkom propagandnom filmu Ewige Jude (1940), u kom su Jevreji predstavljeni kao vešti u prerušavanju (zbog čega je potrebna temeljna kontrola radi identifikacije istih). Osim toga, što remeti normalan život, što je vešt u prerušavanju, Fantomas je još i u sadističko-mazohističkoj vezi sa lejdi Bentam (verovatno ženska inkarnacija Džeremija Bentama (Jeremy Bentham), koji je ostao zapamćen po izumu panoptikona, sistema u kom je moguće apsolutno nadziranje? U svakom slučaju, ova veza ne završava se dobro po lejdi Bentam…) A u pitanju je „lejdi“ jer, tradicionalno, antisemiti zameraju Jevrejima na blizini u kojoj se oni nalaze u odnosu na aristokratiju (a često su Jevreji savetnici aristokratije, makar u popularnim predstavama), dok se pogotovo zazire od toga da se neki Jevrejin upusti u romantičnu i erotsku vezu sa ne-Jevrejkom (videti: Jud Süß (1940), još jedan nacistički propagandni film, u kom jedan Jevrejin sebi obezbeđuje pristup višim slojevima društva preko romantične veze sa ženom koja je član tog društva).
Malo ranije, od 1909. do 1910., izlazi i Fantom opere (Le Fantôme de l’Opéra), roman u nastavcima Gastona Lerua (Gaston Leroux). U njemu, nakazni kompozitor, arhitekta, mađioničar, poreklom ne-Francuz, tajno upravlja Garnijeovom pariskom operom iz katakombi ispod same opere, koje je sam izgradio na ruševinama preostalim za francuskim revolucijama. Leru spaja motiv Jevrejina koji nigde nije kod kuće, ali koji se rukovodi vrednostima moderne puno bolje od domaćih predstavnika, sa antisemitskom predstavom o gospodaru koji povlači konce iz senke, te koji se namerio na domaće žene.
Još ranije, 1895., Žorž de Morije (George du Maurier) objavljuje roman Svengali, u kom je eksplicitno u pitanju Jevrejin, koji mladoj francuskoj pevačici pomaže u karijeri, ali za uzvrat ona mora da mu služi. Leru u Fantomu opere očigledno preuzima mnoge osnovne motive iz romana Svengali. Kada se po Leruovom romanu snima holivudski film 1925. sa Lonom Čejnijem (Lon Chaney) u glavnoj ulozi, Karl Lemli (Carl Laemmle), osnivač filmske kompanije „Univerzal“ („Universal“) u čijoj se produkciji snima film, predlaže Čejniju da fantomovo lice napravi tako da ono podseća baš na njegovo, Lemlijevo, lice. Isto tako, fantom u ovoj verziji nosi jarmulku. Sami Jevreji u modernom svetu bili su poprimili beleg izopštenika – Lemli pokušava da, pričajući priču o nakaznom umetniku, kaže nešto više o društvu koje ne prestaje da proganja Jevreje na ovaj ili onaj način.
U Svengaliju, 1895., radilo se još uvek o Jevrejinu koji se ne skriva, koji je još uvek nominalno deo društva, dok Fantomas (Fantômas) i Fantom opere predstavljaju Jevrejina (ili „Jevrejina“, ako je u pitanju tek uobrazilja antisemita) kao izgnanika. Budući da je radnja svih ovih romana bila smeštena u Francusku, očigledan je uticaj afere Drajfus, koja se desila u međuvremenu, posle Svengalija a pre Fantoma opere i Fantomasa.
Opet, kao što sam već rekao, jedna je stvar kad su u pitanju romani sa početka XX veka, a sasvim je nešto drugo u pitanju kad se danas, kod nas, jedan Jevrejin, Filip David, sada i ovde, proziva u nekog „fantoma biblioteke“, koji, navodno, kao i ovi Jevreji (ili „Jevreji“) u malopre pomenutim primerima, „iskorištava jedno mesto koje se vezuje za popularnu kulturu, kako bi uneo nered u društvo“. Taj nered već je tu, pa zato nije izbor koji je u ovom slučaju na snazi izbor između nereda i reda, već se radi o izboru između nereda, s jedne, i laži da je na snazi red, sa druge strane.
S obzirom na ovakav izbor, koji je izbor između laži i istine, sa shvatanjem da se radi o baš takvom izboru, i levica i desnica imale bi puno toga da nauče. Što se desnice tiče, za nju bi važilo sledeće: da, uprkos svojim željama, ne može više da se pravi kao da je „srpsko mera svih stvari“ – prosto zato što nije, i što je očigledno da nije. Logički, Srbija zavisi od istine, u smislu da ako Srbije ima, onda i može da je ima samo u okviru onoga čega stvarno ima, to jest, što je istinito. Tako, istina se ispostavlja kao glavno merilo, a ne Srbija. Drugim rečima: ne može da postoji lažna Srbija. Građenje Srbije, ili srpskog, na laži, na revizionizmu, na skretanju pažnje na pojedince, na grupe, dok opstaju i umnožavaju se brojni realni, ekonomski, politički problemi, građenje je mehura. Sama Srbija sebe razara antisemitizmom, rehabilitacijama fašista i sl.
Kad je, pak, levica u pitanju, ona na ovim prostorima sad već praktično čitav vek ne prestaje da pruža opravdanja desnici, bez kojih se desnica možda čak ni ne bi održala, odnosno, da tako spasava desnicu, i da misli da na taj način može da je kontroliše, čak možda i da je ucenjuje. Kad se desio vojni puč 1941., koji su pratile masovne demonstracije na kojima je bila uzvikivana čuvena parola: „Bolje grob nego rob; bolje rat nego pakt!“, onda se tu delom radilo o akciji koju je organizovala britanska tajna služba, drugim delom o nacionalističkom izbijanju – Srbija nije htela da pristane na pakt sa Nemačkom zato što je Nemačka Hrvatskoj obećala nezavisnost (a nije ista ona Srbija koju opisuje Olivera Milosavljević u svojim knjigama, Srbija koja je bila itekako bogata simpatizerima fašizma, preko noći postala antifašistička), a tek trećim delom bio je u pitanju genuini antifašizam. No, te genuine antifašističke snage pozajmile su smisao koji su davale ovom puču i protestima ostalim strujama koje su učestvovale u ovim događajima, i time su pred istorijom pružale ovima opravdanje. Zatim, kad se govori o partizanima koji su bili Srbi u Hrvatskoj, tu je nezahvalno da se uopšte razmatra njihov antifašizam, zato što oni ni nisu imali izbora, budući da je Hrvatska, koja je tada bila krajnje neprijateljski nastrojena prema Srbima, postala kolaboracionistička zemlja – realno, čak i da su hteli da budu saradnici Nemačke vojske, to nisu mogli, zbog svega što je Hrvatska tada bila. U svakom slučaju, i njima je pozajmljen antifašistički smisao, koji su im pozajmili oni malobrojni genuini antifašisti (a da je ovaj smisao tek bio pozajmljen, svedoči to što se itekako održalo ono „narodno“, „tradicionalno“, ali u obliku koji nije kompatibilan sa ideologijom socijalizma ili levice uopšte). Zatim, tu je i već pominjana amnestija. Istina, amnestija 1944. naterala je desnicu da ako ništa drugo a ono neko vreme glumi pokajanje i da se ponaša u skladu sa merilima moderne; u tom smislu, 1944. desnica nije naprosto presvukla uniformu da bi nastavila da radi tačno ono što je i pre toga radila – bila je prinuđena da radi nešto drugo, ali je nastavila da živi sigurno i normalno, a zato što je bila prinuđena na ovo samo neko vreme, zato je, kad su se prilike ukazale, i počela da se ponaša drukčije. Sama desnica će, pak, zbog baš ove laži, zbog toga što ju je socijalistički sistem spasao tako što je s nje sprao sve grehove, da to kasnije koristi kako bi optuživala levicu za laganje (kao što ova i jeste lagala, s tom razlikom što je lagala kako bi spasila ove, a ne kako bi sakrila zločine nad ovima, kao što desnica tvrdi da se sakrivaju zločini koji su navodno bili počinjeni nad desnicom).
Sličan gest ponavlja se i danas, i, uopšte, bilo kada kad levica (slučajno ili namerno) previđa razliku između koncepta proletera i niže klase, pa krene da pruža podršku i opravdanja svima onima za koje smatra da su niža klasa, bez obzira na to da li ovi imaju ili nemaju ono što je marksizam zvao „klasna svest“, a što bi ih kvalifikovalo da budu proleteri a ne tek radnici, niža klasa, itd. (pa bilo da je u pitanju „srpski narod“ ili da su u pitanju Arapi, ili neko treći). Drukčije rečeno, čim levica krene da petlja sa „narodnim“, tu se već radi o jalovim pokušajima da levica zavede desnicu, dok se, efektivno, dešava upravo suprotno; levica vidi ono što bi htela da vidi, bez obzira na to šta je stvarno u pitanju. Tu za levicu danas važi ova pouka o partizanima kao gerilskim borcima, kao izuzecima, kao fantomima koji ne dozvoljavaju da se nastavi „normalan život“.
Takođe, zato što se istorijski desnica uslovljavala da prestane da bude desnica, desnica je, kako kod nas tako i svugde u svetu, u brojnim slučajevima mutirala i postala „pokajnička desnica“, dakle, desnica kojoj levica ni ne treba budući da je ova desnica toliko „samokritična“, toliko „iskrena u svom pokajanju“, da nema nikog ko bi mogao da je bolje i više kritikuje od nje same. Takva desnica proizvod je levice isto onako kako je Mordred proizvod Arturovog reda vitezova okruglog stola u Burmenovom (Boorman) filmu Ekskalibur (Excalibur) iz 1981. Ne radi se o dve sasvim odvojene strane; nisu u pitanju „monade“, već je u pitanju inherentan deo domaće levice koji je izrastao u ovakvu desnicu. Zato što je takva desnica proizvod ovakve, prema desnici blagonaklone, levice, zato postaje besmisleno kada ovakva levica krene pred ovu desnicu sa, recimo kao ovih dana, parolama „Ne rehabilitaciji!“ i misli da su te parole dostatne (naravno, ovo je drugarska kritika, budući da sam na istoj strani na kojoj su i ovi koji protestuju protiv rehabilitacije fašista; ali, iako drugarska, ovo očigledno jeste kritika). S druge strane u odnosu na ove dolazi „Da rehabilitaciji“, a ta druga strana je u većini – ali prva strana je makar pred sopstvenom savešću čista jer je, eto, protestovala je, ali na kraju od svega toga, jasno je (i od sprečavanja rehabilitacije i od protestovanja koje bi vodilo do bilo kakve promene) nema ništa. No, svi su mirni, a pogotovo ova levica, koja je konzervativna, i koja će do sudnjeg dana da viče „Ne rehabilitaciji!“ samo zato da ne bi morala da vidi da je rehabilitacija ipak počela još 1944. i da je ono što je tad nominalno bila levica bila ono što je izvršilo to rehabilitovanje.
Između reakcionarne struje, desnice, i ove konzervativne levice, nema prave napetosti. Konzervativna levica naprosto drži do toga da je sve što se tiče SFRJ bilo istina, dok reakcionarne struje drže da je sve što se tiče SFRJ bilo laž. Prava napetost javlja se tek kada se pojavi neko ko će da rascepi ono što se pre toga smatralo nedeljivim. Pa da pomenem ovde i istoričara Milana Radanovića koji je nedavno objavio knjigu (Kazna i zločin. Snage kolaboracije u Srbiji. Odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd, 2015.) u kojoj je, između ostalog, reč i amnestiji 1944., te da još jednom pomenem Oliveru Milosavljević, posle čijih knjiga narodno ovde prosto ne sme da se gleda na isti način kao ranije. U ovakvim primerima, kao što su ta dva, ima nešto stvarno revolucionarno, jer je tek sa njima (ili njima po glavnim odlikama sličnima), umesto one konzervativne levice, koja je sva čista, koja se naglas pita kako to da je uprkos pobedi 1945. moguće ovako nešto kao što je rehabilitacija, dolazimo do levice koja je u sebi rascepljena, te koja tek preko sopstvenog rascepa rascepljuje i sve drugo oko sebe, i tako ne dopušta da se stvari „odvijaju normalno“, „po inerciji“.
Pre nekoliko godina na jednoj filmskoj tribini u Beogradu na kojoj je bio prikazan Linčov (David Lynch) Čovek slon (The Elephant Man, 1980.), posle projekcije javio se za reč jedan stariji čovek, i rekao: „Što nam ovo pokazujete? Toga kod nas nema; Zapad je bolestan“. Taj lik za mene je i danas personifikacija domaćeg pobednika, onog protiv čije pobede ne može da se ne ide, a čija pobeda ne prestaje da se slavi.
Ne prestaje da se slavi čak i kad je u pitanju ono što liči na samokritiku, onakvu kakvu je svojevremeno servirala Druga Srbija, a koja se sasvim svodila na narcisoidno preživanje vlastite krivice. Što opet vodi do starog dobrog „nismo kao normalan svet…“, a u pozadini toga opstaje to da smo „posebni“ (opet, to je i posebnost iste vrste kao i posebnost onih koji ne prestaju da se iščuđavaju nad tim kako to da je moguća rehabilitacija…) Ima nešto mnogo gadnije, što mnogo više rascepljuje – rascepljuje na međusobno nesvodive delove; što nikakvo ustaljeno „mi“ ne ostavlja celim, čak ni toliko da bi to „mi“ moglo da kaže: „Mi smo ti koji su krivi!“.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.