1. Biblijska scena žrtvovanja Isaka u kom se vrši zamena Isaka za jagnje razdvaja reči i stvari i uspostavlja lažnu žrtvu umesto prave. Zato je ova zamena i ovaj raskid osnova za kulturu – jevrejsku kulturu, ali kao konkretnog zastupnika univerzalne kulture.
2. Holokaustom je lažna žrtva poništena; umesto nje, usledila je prava žrtva, sa kojom su reči i stvari ponovo spojene – na štetu reči, jer čim su stvari tu, čim je prava žrtva tu, reči više ne mogu da opstanu.
3. Zato što reč više ne opstaje, zato što se stvar vratila, zato preostaje samo još da se povratak stvari na scenu upriličava ponovo i ponovo – to je jedino što još i može da se radi, jer više nema reči. Bilo koja intervencija danas za svoj cilj ima to da ne ostanemo prikovani za prvi povratak stvari, već da, umesto toga, vidimo slobodu da upriličujemo još jedan – uvek aktuelan ali i uvek sledeći – povratak stvari. Umesto civilizacije, zasnovane na raskidu veze između reči i stvari, te umesto nemoći usled prvog vraćanja stvari, koje je prekinulo ovaj raskid, imamo novi i uvek novi povratak stvari, što je moć da delujemo – moć, koja se sasvim iscrpljuje u insceniranju povratka stvari. Stvar se vraća – još jednom, ponovo.
Ova jedina akcija zamisliva danas, koja je akcija-vraćanja-stvari, obavlja se revizionizmom kojim se raskida veza između Jevreja i Holokausta, kako bi Holokaust mogao slobodno da se distribuira, te kako bi se sasvim generalizovao i kako bi sada svako imao svoj povratak stvari, umesto onog jednog, inicijalnog, umesto Holokausta.
Povratak stvari na scenu obavezno se postiže postavljanjem sledećeg pitanja: “Da li biti-Jevrejin koincidira sa Izraelom?” (dok još malicioznija verzija istog glasi: “Da li su ovi Jevreji danas isti oni koji su ubijeni u Holokaustu?”), što je pitanje koje nužno vodi u kraj sveta. Po karakteru, ovo je policijsko pitanje, koje za cilj ima utvrđivanje i fiksiranje identiteta, pitanje u kom sam zakon jeste istovremeno i transgresija, u kom se transgresivno uživanje (u nivelisanju kojim se pravda zanemaruje u korist legalizma) generiše direktno putem oslanjanja na zakon; pitanje koje vodi u propast, koja se obavlja stalnim ponavljanjem Holokausta koje nesmetano može da se vrši tek kada je Holokaust relativizovan.
3.1. Ako se na ovo pitanje ispostavlja odričan odgovor – “Da li biti-Jevrejin koincidira sa Izraelom?” “Ne koincidira.” – onda se time vrši negacija Holokausta, jer je Izrael nastao baš zato što je Holokaust na prvom mestu i bio omogućen nepostojanjem jevrejske države, to jest, neintervenisanjem bilo koje druge države usled izostanka jevrejske države. Ako “Jevreji ne koincidiraju sa Izraelom”, onda “Izrael nema veze sa ubijanjem Jevreja u Holokaustu”, a kako je Izrael jedina promena koja je nastala u svetu zbog Holokausta, ovim raskidom bi se Holokaust ostavio netaknutim, oslobođenim da se vraća, da se prisvaja, da se proizvoljno distribuira; to jest, ovim raskidom, Holokaust se odobrava time što se negira jedini konkretni odgovor na Holokaust.
3.2. Ako se odgovori potvrdno – “Da li biti-Jevrejin koincidira sa Izraelom?” “Koincidira.” – onda dobijamo to da su “Jevreji stvar”, i da, kao takvi, jesu jedna-od-stvari-u-svetu-stvari (što, isto tako, vodi do “univerzalizacije Holokausta”, to jest, do ponavljanja).
Samo ovo pitanje mora da se izbegne. Film Šoa (Shoah, 1985) Kloda Lancmana (Claude Lanzmann) sprečava postavljanje tog pitanja. Time, ukida slobodu vraćanja stvari.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.