Ciklus predavanja “Filmovi koji nas gledaju” nastaviće se ove jeseni, doduše, u nesvakidašnjoj formi. Umesto da se predstojeća predavanja vežu za jedno mesto, u pitanju će biti tri mesta, a sa njima i tri različita konteksta. Uz veliku zahvalnost Kulturnom centru “Grad”, mestu na kom smo do sada pričali o filmovima, odnosno organizaciji sa kojom ćemo, nadamo se, nastaviti saradnju kada za to ponovo dođe vreme (što pre to bolje), ipak KC “Grad” neće biti jedno od ova tri mesta.
Radi se o tome da smo ostvarivali nove kontakte i dobijali pozive sa drugih strana, te o tome da smo skloniji neproverenim shemama od onih koje su proverene. Zato se unapred radujemo tome što će se “Filmovi koji nas gledaju” pojaviti tamo gde se to ne očekuje.
Za početak, 14. oktobra, bićemo gosti na manifestaciji na kojoj će se dodeljivati nagrada za životno delo Emiru Kusturici. Manifestacija se odvija u mestu pored Bajine Bašte, a zove se “Dani Rače ukraj Drine”. Organizatori ove manifestacije uputili su nam poziv, rekli nam da su nas predstavili Kusturici te da se on složio da mi na ovoj manifestaciji predstavimo njegove filmove – onako kako mi inače predstavljamo filmove. Neočekivan ali dobrodošao poziv! Mi se, pre svega, bavimo filmom, i zato će ovo biti savršena prilika da i o filmu i o jednom filmskom autoru govorimo tako da se time nađemo baš nasuprot svim onim strujama koje pokušavaju da tog autora smeste u van-filmske okvire. Kusturica je autor čiji su filmovi doživeli internacionalni uspeh, a od koga se, zatim, baš zbog tog uspeha očekivalo da pruži (tačne) odgovore na raznorazna teška (i pre svega van-filmska) pitanja koja su se javljala od početka devedesetih na ovamo, kao da je to ikada bio njegov posao, da se bavi van-filmskim stvarima. Kao da pre toga nije pokazao da on najbolje govori baš putem filma. Dakle, nasuprot dnevnopolitičkim sapunicama, naša je namera da se fokusiramo na radove kao što su Sjećaš li se Dolly Bell? što je film o odrastanju, o formiranju subjekta, koji u najmanju ruku stoji ravnopravno sa, recimo, Stand By Me Stivena Kinga, odnosno istoimenim filmom Roba Rajnera. Početak 80-tih u svetu doneo je novi pod-žanr, specifični “coming of age” film, a Kusturica u Jugoslaviji tada pravi jedan ovakav film koji bez problema može da parira a po mnogo čemu i nadvisuje slična ostvarenja pravljena u to vreme svugde po svetu. Zatim, Emir Kusturica posebno je bitan za nas, jer je njegov film Otac na službenom putu prema psihoanalizi najprijateljskije filmsko ostvarenje ikada snimljeno na ovim prostorima. Onda, u Domu za vešanje Kusturica u uobičajeni žanr realizma uvodi elemente fantastičnog, ali tako da ti elementi fantastičnog ne stoje u suprotnosti sa realizmom, već, naprotiv, još jače podcrtavaju ubedljivost, verodostojnost nečega što bismo nazvali “filmskom realnošću”: kad jedan lik mrzi drugog lika, onda dođe kao izvesno laganje ako ovaj prvi pronađe pištolj, napuni ga, pa puca u drugog lika. Filmski je istinitije ako najednom prvi lik naprosto otelovi mržnju prema drugom u takvom nečemu kao što je leteća viljuška. Dalje, za nas je Kusturica bitan i kao autor Arizona Dream, jer je tim filmom pokazao da ne postoji tako nešto kao što je “nacionalna umetnost”, već da je umetnost uvek univerzalna i da prevazilazi nacionalne granice (tu bi naravno stajali protiv svih onih priča po kojima se “Kusturica prodao”). Naravno, tu je i kontraverzni Underground kog su kontraverznim učinili oni koji taj film nisu ni gledali, a tu su i sva ova novija ostvarenja…
Posle gostovanja u Bajinoj Bašti, vraćamo se u Beograd gde 1. novembra u prostorijama Studentskog kulturnog centra učestvujemo u razgovoru naslovljenom “Antihumanizam i film”. Zahvaljujemo Stevanu Vukoviću na pozivu! Plan je da krenemo od takvog nečeg kao što je melodramska osa koja po definiciji uslovljava da film bude obojen “humanom crtom” te da vidimo da li filmska dramaturgija može da funkcioniše i bez te ose? Zatim, da se još jednom pozabavimo montažnim postupcima aktuelnim u savremenim filmskim ostvarenjima putem kojih se gledaocu uskraćuje pozicija “Napoleona pred bitkom”, gde gledalac ne dobija “božansku perspektivu” iz koje se udobno snalazi pred filmskim dešavanjima, već je, zahvaljujući montaži koja ne obezbeđuje jasno orijentisanje, uronjen u dešavanja. Naravno, uprkos tome, nikako ne bismo poricali značaj subjekta i držali se one teze po kojoj je “svako uvek već uronjen i determinisan dešavanjima oko njega ili nje”, itd. Namesto toga, biće interesantno videti kakav je to “antihumanistički subjekt” u pitanju na filmu?
Na kraju, krajem novembra ili početkom decembra (naknadno ćemo staviti obaveštenje o tačnom datumu) trebalo bi da se pojavimo kao gosti na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Plan je da se tom prilikom osvrnemo na sam koncept “filmova koji nas gledaju”, da, recimo, vidimo da li ono što nas gleda može, na kraju krajeva, da i samo bude viđeno, tj. da li je film koji nas gleda film koji uopšte možemo da gledamo ili je, pak, u pitanju film koji već unapred sve zna o nama, i to zna toliko da mi ne možemo da vidimo film već vidimo samo – sami sebe/pogled Drugog/neprozirni ekran?
Toliko o planovima i predstojećim dešavanjima za ovaj put!
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.