LEVIČAR: Zašto smo ovde?
FILMSKI KRITIČAR: Zato što si ti dospeo na scenu time što si učestvovao u antisemitskim protestima.
LEVIČAR: Protesti nisu bili antisemitski već anti-izraelski. A ako sam dospeo na scenu, onda valjda treba da vodim dijalog sa pozorišnim a ne sa filmskim kritičarem?
FILMSKI KRITIČAR: Da odgovorim prvo na jedno, a onda ću da odgovorim i na drugo. Prvo, mislim na filmsku scenu jer u filmskoj sceni možeš da vidiš sebe, dok na pozorišnoj sceni obavezno gledaš druge – ta razlika ovde je bitna.
LEVIČAR: A ti? Ti si ispred ekrana.
FILMSKI KRITIČAR: Da, nisam na ekranu kao ti. Da sam na ekranu, ne bismo ni mogli da vodimo dijalog, bili bismo obojica svedeni na čin. Ovako, ja mogu ne samo da kažem kako si viđen, već i da pružim perspektivu iz koje vidiš samog sebe. To je funckija filma, a onda i funkcija filmske kritike.
LEVIČAR: A drugo?
FILMSKI KRITIČAR: Rekao sam za proteste da su antisemitski i ostajem pri tome jer, da su bili anti-izraelski, ne bi se odvijali u jevrejskim kvartovima, ne bi podrazumevali napad na sinagogu, već bi bili locirani isključivo ispred izraelske ambasade. Takođe, izostajali bi pokliči kao što su oni u Berlinu, pokliči koji su bili jasno antisemitski, i sadržali su reference na nacističke zločine na koje se osvrtalo afirmativno.
LEVIČAR: Ne mogu da kažem da nisi u pravu. Hajde onda da počnemo sa dijalogom o video-zapisima u kojima, kako kažeš, mogu da vidim sebe, pa da vidimo kuda će to da odvede.
FILMSKI KRITIČAR: Počnimo od masovnog, jer nam je taj motiv bitan u ovom trenutku. Šta je bolji primer za masovni ustanak od Spartakovog ustanka. Pre nekog vremena imali smo odličnu TV seriju, “Spartak”, čiji je autor Stiven DeNajt (Steven S. DeKnight). Analitično, u seriji se prvo krenulo od samog tela, kao tela koje je potčinjeno drugim telima, i to potčinjeno telo služilo je kao oruđe dok je bilo smeštano u ulogu roba, iskorištavano za fizičke poslove, seksualne radnje, i bilo kakvo fizičko trpljenje uopšte. Sa toga, sa pomeranjem od roba do gladijatora, prelazi se na uključenje volje koja je nužna za borbu, a jednom kad je uključena volja, dolazi i volja za ukidanjem stanja tlačenja. Ova serija je sve to sasvim jasno predočavala, i baš ovaj motiv tela stavljala u prvi plan. Prvi plan je determinisao čitavu strukturu, i narativnu i simboličku.
Međutim, u drugom planu imali smo i još nešto. A to što je bilo u drugom planu bilo je jasno čak i iz ugla onih prilika od pre, ali je, na žalost, istupilo u prvi plan usred prilika sada, pa dok ranije nije determinisalo naše shvatanje, ako bismo danas ponovo pogledali ovu seriju, ipak bi determinisalo čitavu strukturu sada. Mislim na lik Ašura, Sirijca, prvo gladijatora, a onda zaverenika, koji se ispostavlja kao “treća strana” u odnosu kako na robove i gladijatore s jedne, tako i na rimske gospodare sa druge strane. Meni se sada, retrospektivno, čini da uvek obavezno zato što levica želi masovnost, uvek nekako nađe načina da usvoji i krajnje reakcionarne vrednosti, koje drži “u rezervi”, “za svaki slučaj”, da, ako zatreba, ako omane u omasovljavanju, ima brzi način da ponovo skupi masu. Ali, ova vrsta osiguranja od gubljenja masovnosti radi protiv same ideje levice.
LEVIČAR: Ovaj lik iz serije je Sirijac?
FILMSKI KRITIČAR: Očigledno je da je u pitanju standardna antisemitska predstava Jevrejina kao “treće strane”, kao onoga što vreba iz senke, vuče konce iza scene, itd.
LEVIČAR: Ali zašto onda čitava serija nije antisemitska, zašto je ipak dobra?
FILMSKI KRITIČAR: Da kažem to ovako: dobra je zato što svi glavni likovi na kraju umru. Umesto njih, zaprljanih antisemitizmom, posle njih, ostaje simbol borbe za slobodu. Kao dominatna ispostavlja se borba protiv gospodara a ne borba protiv Jevrejina. Borba protiv gospodara zasenjuje borbu protiv Jevrejina. S druge strane, borba protiv Jevrejina govori nam zašto su mrtvi – ne na istorijskom, već na čisto filmskom, narativnom planu. Vidimo da je dobro što su mrtvi – vidimo ih kao zaprljane ideologijom gospodara, zbog čega su u svojoj borbi morali ne samo da izbrišu gospodare već su na kraju morali još i da izbrišu i sebe same. I u tome su i uspeli. Dakle, već se jesu samouništili time što su pristali na antisemitizam, ali na kraju su se još naknadno uništili pa su time uništili i antisemitizam.
LEVIČAR: Da li onda savetuješ da današnja levica počini samoubistvo?
FILMSKI KRITIČAR: Doći ću i do toga. Da kažem prvo ovo, da je pandan TV seriji “Spartak”, na žalost i simbol koji je ostao za Hugom Čavesom. Naravno, daleko od toga da hoću da kažem bilo šta slično tome da je “dobro što je Čaves umro”, ali mislim da je morao da umre makar simbolično posle sklapanja saveza sa Ahmedinedžadom. Za sve bi to bilo bolje, da je simbolički umro, jer se Ahmedinedžad vrlo brzo i vrlo jasno pokazao kao militantni antisemita. Nesrećno je što je Čaves umro, što nije nastavio da živi, i da onda sam napravi rez u odnosu na taj savez. No, bilo kako bilo, istorijski, zato što je umro, ostao je iza njega simbol borbe protiv kapitalizma. I to je ono što determiniše njegov lik, njegovo ime u sećanju danas. Ali, negde u drugom planu, baš kao što je slučaj sa TV serijom “Spartak”, ipak se nalazi i savez sa Ahmedinedžadom, odnosno, način na koji je Ašur portretisan u TV seriji. Bilo bi bolje kada toga ne bi bilo.
LEVIČAR: Kako to da su ova dva zajedno, antisemitizam i borba protiv gospodara?
FILMSKI KRITIČAR: Predstaviću to u nekoliko koraka:
1. Usled globalne ekonomske krize, pada na teret levice da ispostavi analizu i artikulaciju krize;
2. Zato što levica nije pružila artikulaciju, zato što je izostala artikulacija sa levice (a umesto artikulacije imali smo samo i jedino proteste, koji su znak, signal, ono za šta Badju (Badiou) koristi termin: “komunistička nepromenjiva”), na scenu je dospela desnica sa svojom standardnom zamenom za artikulaciju, a ta zamena je obezbeđivanje jednog specifičnog signala: Jevrejina.
2.1. Ako pogledaš istoriju pogroma u carskoj Rusiji, videćeš da od 1880. pa sve do kraja građanskog rata, carske snage obavezno svaki put kada izbijaju društveni nemiri skreću pažnju sa pravih uzroka ovih nemira na Jevreje. Taj model je radio tada, radio je dugo, a, očigledno, radi i sada;
3. Zato što levica ne želi da vidi sopstvnu impotenciju, zato pristaje na skretanje pogleda koje joj servira desnica, i u tom pristajanju sasvim odustaje od analize koja je inače karakteristična za levicu, i umesto toga prepušta se reagovanju na signale, i na činjenje u skladu sa signalima.
LEVIČAR: Ali, nužno je da se nešto čini!
FILMSKI KRITIČAR: Nužno je ali nije dostatno. Protesti su nužni, signali su nužni radi organizovanja, ali ništa od toga ne može da bude dovoljno – mora da tome bude nadređena ideja pravednosti, te konkretna analiza koja je ukorenjena u toj ideji. Na primer, skoro smo imali radničke proteste u Beogradu, i na njih je premijer odgovorio sa: “Šta možete? Možete da zapalite zgradu ali to ništa neće promeniti!” I, ispostavilo se, bio je u pravu, što se i pokazalo. Jer, na ovo “šta možete” je izostao pravi odgovor. Takođe, u pravu je i u vezi sa ovim drugim, da ako se nešto zapali, to je tek još jedan signal i ništa više. To je impotentni bes koji ništa ne može da promeni; skoro smo u Bosni imali, na žalost, baš takav slučaj u kom se ništa nije promenilo uprkos silnom ispoljenom besu zbog stanja stvari. Protest je signal, a signal je signal koji signalizira da je levica impotentna (opet, jedan skorašnji Badjuov tekst govori baš o tome), i zato levica danas treba da odustane od signala i da prione na disciplinovani rad na konstruisanju političkog polja. Da se vratim na motiv samouništenja: levica se upravo samouništila time što se povela za signalom koji joj je odaslat sa desnice, samo što još uvek ne priznaje to samouništenje; umesto toga, poriče ga. Novi početak može da sledi tek za uviđanjem ovog samouništenja.
LEVIČAR: Ali, kako će to da pomogne u situaciji u Palestini? Ako priznamo da smo simbolički mrtvi.
FILMSKI KRITIČAR: Odgovoriću negativno, reći ću kako sigurno neće pomoći: neće nikako pomoći ako levica ostaje nad predmarksističkim konceptima kakav je, na primer, “borba protiv kolonijalizma”, a to je motiv koji predstavlja jako česti konceptualni okvir u kom se oni koji se nominalno izjašnjavaju kao levičari danas kreću. Ta borba protiv kolonijalizma je samo još jedan signal, jer sve je jasno ako imamo kolonizatore i kolonizovane – tu nema šta da se priča, nema potrebe za analizom, trebaju samo signali da signaliziraju početak fizičke borbe. Tu nam ne treba marksističko-lenjinistička analiza. No, svet je kompleksniji od toga, i marksističko-lenjinistička analiza danas nam je nužna, a baš time što odustaje od nje i što je zamenjuje borbom protiv kolonijalizma, što je zamenjuje ideologijom humanizma, levica još jednom simbolički puca sebi u glavu. Ako ne uvidimo da pri ovom nije u pitanju ništa drugo do samoubistvo levice, onda pristajemo na to da levica ostane deo gladijatorskih zabava za reakcionarne snage, koja jedva čeka da vidi tako nešto kao što je okretanje levice protiv Jevreja.
I, šta je zapravo borba protiv kolonijalizma koju sam malopre pomenuo? To je borba za očuvanje teritorije i tradicije, borba za desničarski skup vrednosti. Borba protiv “dođoša”!
Izrael je, na primer, država izbeglica. Uz sve zaplete, sve unutrašnje borbe unutar Izraela – za koje levica ne sme da bude slepa – Izrael je bio i ostao upravo to. O tome, o čemu se govori kad se govori o Izraelu, možemo da svedočimo putem filmova Kloda Lancmana (Claude Lanzmann), dok nikako ne možemo da svedočimo iz sadašnjih protesta širom Evrope i S.A.D.-a.
LEVIČAR: Dakle, ako priznamo da smo se ovim simbolno samouništili, sledi preporod?
FILMSKI KRITIČAR: Preporod može da usledi samo ako na umu imamo i ovo iskustvo sada, ako zapamtimo zbog čega je i došlo do samouništenja levice, a došlo je zbog spajanja sa desnicom pa nam je potrebno nešto što može da načini uspešan rez. Da bismo imali bilo kakav preporod, zbog ovoga sada, on nužno mora da se odvija u skladu sa makar nekim od teza koje je izneo Žan-Klod Milner (Jean-Claude Milner). Milner upućuje na to da do bilo kakve revolucionarne promene dolazi tek kada imamo podelu koja je podela nastala oko određenog imena. Ime radničke klase, proleterijata, klasne borbe – ova imena za Milnera ne donose više mogućnost da se oko njih naprave podele, i, kada pogledamo ko se sve danas kiti crvenim zastavama, možemo da vidimo da u tome itekako ima istine, te da vidimo da nam borba za reaproprijaciju ovih imena, ukoliko do njih držimo, tek predstoji. S druge strane, ime “Jevrejin” i dalje ne prestaje da obavlja podelu, i tome smo upravo svedoci danas. U svakom slučaju, ne smemo više da ostajemo gluvi za ovu tezu, i ne smemo da ostanemo slepi za to na kojoj se strani usled ovakve podele nalazimo. Jer kako kriza jača, te kako se zaoštravaju sukobi na Bliskom istoku, tako će sigurno biti sve više ovakvih “spontanih spajanja”, baš zato što se laki odgovori uvek lakše prihvataju, pa makar bili i pogrešni. A njihovo prihvatanje nas delegitimiše da se uopšte bavimo bilo krizom bilo ovim sukobom, i to, bilo delimično, bilo potpuno – u zavisnosti od toga u kojoj meri smo ih prihvatili, odnosno, u kojoj meri ih nismo prihvatili.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.