Sad već skoro nedelju dana, ne da ne prestaju, već, čini se, ni malo ne posustaju ostrašćene, ne polemike, već prave javne svađe u vezi sa pozorišnom predstavom „Olimp“,[1] te u vezi sa prenosom iste uživo, i to na državnoj televiziji. Stav branitelja „Olimpa“ i njegovog prenosa da se prevesti i svesti na: „Pfff, pa kako ste toliko glupavi, da vam smetaju polni organi – to su samo polni organi; svako je video makar svoj mnogo puta u životu; nema tu ništa nad čim bilo ko treba da bude skandalizovan!“
Odmah da se kaže da nije ovde ni malo nebitno da se primeti i to, kako isti oni – raznorazni glasnogovornici levo-liberalnih NVO, feministkinje, LGBT, itd. – koji se nominalno predstavljaju kao „opozicija“ sadašnjoj vlasti, ovom prilikom ponavljaju upravo gest tipičan za ovu sadašnju vlast: nazivaju ljude „glupima“, „zavedenima“, „neobrazovanima“, i šta sve ne.
Ali da se vratimo na ovaj argument, po kom je u pitanju „samo to“ („samo“ obični polni organi, ništa više…). E, ali, da je „samo to“ – a nije; videla je publika ovde i polne organe, i scene seksa, i u brojnim domaćim i stranim filmovima, i u pozorišnim predstavama, puno puta ranije; očigledno, zamera publika nešto drugo – zašto onda ovo likovanje; čemu ovolika i ovoliko dugačka provala trijumfalizma kao reakcija na stav onih kojima je nešto oko te predstave i tog prenosa zasmetalo? Da je „samo to“, onda, čak i da većina hoće, ne bi ova buka oko svega toga mogla toliko da potraje; no, kako nije „samo to“, buka traje još uvek, i trajaće još neko vreme.
Evo čemu tolika buka. Kad u državi, u kojoj je samo nekoliko meseci ranije podeljen budžet za kulturu, kad se, pritom, ispostavilo da su neke kulturne i obrazovne organizacije dobile značajno manje sredstava nego ranije, ili da čak nisu dobile ništa, a kad su, umesto njih, novac koji je namenjen za kulturu dobile desničarske organizacije i crkva, te neke organizacije koje više ni ne rade,[2] pa kad, pored svega toga, odjednom, ove godine niknu ne jedan već dva gej-prajda, sa svim izdacima koje ovi za sobom nose, od kojih dobar deo ide na policijsko obezbeđenje, a odmah za njima, kad se još pojavi i 24-časovno izvođenje jedne ovakve pozorišne predstave kao što je „Olimp“, u Sava centru, sa 12 kamera koje snimaju tu predstavu, koja se još i uživo prenosi na državnoj televiziji, bez ikakvog obzira na sadržaj te predstave, koji bi u svakom uređenom televizijskom programu išao obavezno u večernjim satima, a ne bi išao uživo, onda se svime ovim ne stvara ništa drugo do slika jedne prkosne i besramne samovolje – samovolje kojoj nije dosta da prosto bude po njenom, već još to mora da začini opscenošću.
Da bi se sasvim jasno videlo šta je u pitanju sa predstavom „Olimp“, dostatno je da se makar malo poznaju neki od najčuvenijih tekstova inače vrlo popularnog teoretičara, Slavoja Žižeka – naime, oni tekstovi o tiranskoj vlasti koja, baš zato što je tiranska, zapoveda: „Uživaj!“ Nije da nema onih koji te tekstove poznaju; imamo relativno velik broj, što umetničkih što teorijskih predmeta, i na državnim i na privatnim fakultetima, i makar predavači na tim predmetima znaju o čemu se ovde radi. Samo, niko, izgleda, neće protiv struje, pa ostaju da ćute povodom ovoga. Ali, osim njih, svaki – ne poznavalac, već čak – običan ljubitelj filmova (kakvih, po definiciji, ima mnogo, jer film je masovna umetnost) zna za orgije džet-seta na kraju Kjubrikovog Prosijavanja, ili za nacističke orgije u Pazolinijevom filmu Salo ili 120 dana Sodome. Na kraju, ništa drugo ni ne treba osim ova dva filma, da bi se sagledao karakter samovolje kojom se u nekom društvu, koje je tu u pitanju, svrgava univerzalno uređenje.
E, baš zato, što je u pitanju transgresija, kako opštih pravila lepog ponašanja, tako i opštih pravila javnosti, u ovom slučaju, javnog, državnog televizijskog servisa, ljudi su počeli da reaguju burno, jer su se uplašili. Strah ih je, naravno, od toga da, kad jednom ovako krenu da se izvrću stvari, kad jednom ovako krenu da se krše pravila javnog ponašanja, da će iz Sava centra, koji se u ovom slučaju jasno pojavljuje kao pandan hotelu „Overluk“ (vidi cenu ulaznice za „Olimp“, prikladnu samo za džet-set), ili pak sa malih ekrana, koji su postali pandan „javnosti“ iz republike Salo, da krene nešto posle čega ništa više neće preostati od bilo čega što je pre toga svakom garantovalo to, da će da bude ostavljen na miru, da će se neka osnovna prava svakoga poštovati, da mu neće neko zarad ličnog uživanja ta prava uskratiti.
Nije bilo toliko davno kad je izvesni Lazar Krstić, tada državni funkcioner, javno izjavio onu svoju „mudrost“ po kojoj je „Srbija kao brod sa kog će neko morati da otpadne“ – takve izjave s vrha moguće su samo kad javnosti krene da nestaje. A drugo lice te Krstićeve mudrosti je orgijanje: jedni će da orgijaju, da zadovoljavaju lične prohteve, baš zato da ne bi preostalo bilo čega univerzalnog, da bi mogli neki drugi da „otpadnu“. Odnosno, dva nasumična primera za isto ovo, samo sad na planu svakodnevnih dešavanja: u vreme letnje suše nekima se isključivala voda, građani su bili pozivani da „racionalno troše vodu“, dok je istovremeno na Slaviji uveliko radila fontana; sada, u vreme pomanjkanja električne energije, Knez Mihailova u septembru je osvetljena novogodišnjim svetlima.[3] Ovi primeri jesu primeri „olimpskog“ stanja u kom se Srbija danas nalazi.
I – samo toliko za ovaj put o ovome. Iako ima još puno šta da se kaže o ovome – kako o „Olimpu“ tako i o onima koji ga doživljavaju kao otkrovenje, te kao povod za ovo što već liči na pravi krstaški rat protiv nevernika koji odbijaju da se pred „Olimpom“ pognu. Ima još puno da se kaže, ali nema puno onih kojima o tome može da se govori. Jer, kad ima toliko onih koji su sretni što su i kultura i javno ponašanje – a to je poruka ove predstave – otišli u kurac, tu onda nema više o čemu da se razgovara.
No, da se na samom kraju, ipak, zadržimo samo malo kod ovoga – kod izraza „otići u kurac“. Zna tradicija koja je skovala tu frazu, ali zna i psihoanaliza, da je seksualnost problem, da, koliko donosi zadovoljstva, toliko seksualnost još više uzrokuje nezadovoljstva. Kurac, odnosno falus je – faličan; dakle, simbolizuje grešku, nedostatak, nešto rđavo, čak nešto lažno. Čovek je polno biće, a biti polno biće, znači biti raspolovljen. Znači biti nedostatan, biti osuđen na drugost, na nedostajanje drugog pola. Nasuprot takvom čovekovom stanju, samo su bogovi i zveri potpuni, samo njima ništa ne nedostaje. Zverima ništa ne nedostaje zato što nemaju svest, a nemaju svest jer nemaju jezik; jezik uvek makar minimalno uzrokuje nedostatak stvari, zato što, kad se kaže ime neke stvari, po definiciji, ono se, na prvom mestu i izgovara upravo zato što stvar nije neposredno dostupna. Sama reč već otuđuje stvar, ukazuje na to da nemamo stvar – makar minimalno, makar tako što dok izgovaramo reč, oklevamo da dohvatimo stvar. Jezik, sredstvo komunikacije, otuđuje tela, i stvara nedostatnost koja je, u krajnjoj instanci, polna nedostatnost. Zato što nema nikakvog razloga da verujemo u bogove, ostaje nam da svaki pokušaj prevazilaženja polnosti, raspolovljenosti – svaki pokušaj da se polnost prikaže naprosto kao neproblematično uživanje, jedinstvo, itd. – naprosto prozovemo kao ono što svaki takav pokušaj po karakteru jeste: zverski. Tu, onda, onaj ranije pomenuti strah ne može a da se ne javlja.
[1] Predstava „Olimp“ predstavljena je gledalištu u Srbiji kao „veliki kulturni događaj“ a režiser iste, Jan Fabr, kao „umetnik svetskog glasa“. Jan Fabr to zaista jeste, i to sve sa navodnicima: naime, radi se o „umetniku“ čiji je jedan rad u Belgiji naišao na osudu javnosti zbog sadističkog tretiranja životinja (Fabr je nekoliko mačaka bacao u vazduh neko duže vreme, pod izgovorom da je to što radi „umetnički performans“). Vidi: „Belgian artist who threw terrified cats up a flight of stairs for performance piece is swamped with 20,000 complaints“, Daily Mail, http://www.dailymail.co.uk/news/article-2230979/Jan-Fabre-Belgian-artist-threw-cats-flight-stairs-performance-piece-swamped-complaints.html. Takođe, Fabr je bio prinuđen da napusti mesto umetničkog direktora na jednom festivalu u Grčkoj, zbog toga što je, umesto da skreće pažnju na Grčku, koja je u to vreme bila na udaru Evropske unije zbog finansijskih dugova, festival planirao da popuni svojim sunarodnicima, Belgijancima, što je, pak, od strane Grka bilo shvaćeno kao kulturni kolonijalizam. Vidi: Eleni Stefanou, „Greek arts festival in turmoil as artists rebel over curator’s ‘Belgian’ vision“, The Guardian, https://www.theguardian.com/world/2016/apr/05/greek-arts-festival-athens-epidaurus-in-turmoil-cultural-colonialism
[2] Predrag Vujić, „Kulturo, evE me! Kako je raspodeljen novac iz budžeta za kulturu“, Mondo.rs, http://mondo.rs/a1014221/Zabava/Kultura/Kako-je-raspodeljen-novac-iz-budzeta-za-kulturu.html
[3] „ZASIJAO KNEZ U centru grada uključena NOVOGODIŠNJA RASVETA“, Blic.rs, http://www.blic.rs/vesti/beograd/zasijao-knez-u-centru-grada-ukljucena-novogodisnja-rasveta/emdbztx
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.