Prvo što se pogrešno očekuje od nemačkog filma Lavirint laži (Im Labyrinth des Schweigens, 2014) jeste to da u pitanju bude sudska drama – ovaj film to jeste tek jednim svojim delom, no, u pitanju je i romantična drama, tinejdžerski film, te komedija. Posle svakog koraka u radnji koji ovaj film pravi, njegovi glavni likovi idu na zabave na kojima vidimo kako tinejdžeri provode vreme tako što slušaju muziku, piju, plešu i sreću romantične partnere. Ovo je urađeno zato što se u filmu pominje nešto jako depresivno, a autori ovog filma nisu hteli da nepotrebno opterećuju svoju publiku – na kraju, ipak se tu radi samo o Nemačkoj i o Holokaustu…
Kod nas u medijima ovaj film predstavljen je kao „nemački kandidat za Oskara“, te kao „baziran na istinitim događajima“. Da je „kandidat za Oskara“ tačno je koliko i to da je u pitanju sudska drama: dakle, delimično tačno, i samo u smislu da ga je Nemačka predložila američkoj Akademiji filmskih umetnosti i nauka (Academy of Motion Picture Arts and Sciences); međutim, potonja ovaj predlog nije usvojila, pa se, tako, ovaj film ne nalazi među nominovanima za Oskara. Što se ove druge stavke tiče, da je u pitanju film koji je „baziran na istinitim događajima“, opet, i to je, gledano izdaleka i jako apstraktno, tačno, ali isključivo u smislu da se u filmu radi o suđenju koje se zaista odigralo u Nemačkoj 1963. godine, na kom je bilo suđeno pojedincima koji su za vreme Drugog svetskog rata bili članovi osoblja u Aušvicu. Gledno makar malo bliže i konkretnije, vidi se nešto sasvim drugo.
Radnja Lavirinta laži počinje nekoliko godina pre 1963. (početak je smešten u 1950-te) i prikazuje pojedine nemačke pravnike koji su rešeni na to da obelodane istinu o nacističkim zločincima, koji su posle rata nastavili da žive mirno, bez ikakvih posledica koje bi proizilazile iz onoga što su ovi radili za vreme rata. Zašto je ovo bitno, što radnja filma počinje 1950-i-neke, dok se suđenje o kom se radi odigralo tek 1963? Bitno je, zato što se u međuvremenu desilo suđenje Adolfu Ajhmanu (Adolf Eichmann), te što se ono desilo u Izraelu, 1961. godine – dve godine ranije u odnosu na centralni događaj o kom Lavirint laži priča. Tako, time što ovaj film pokazuje volju nemačkih pravnika da obelodane istinu o nemačkim ratnim zločincima, volju koja, navodno, datira još od pre suđenja Ajhmanu u Izraelu, on pogrešno sugeriše to da je Nemačka sama i htela i mogla da izađe na kraj sa vlastitim istorijskim nasleđem. Ali, ako je to stvarno mogla, zašto onda to nije i uradila? Ovaj film, pak, na to ne odgovara već se zadovoljava time da konstatuje da se „računa dobra volja“, „lepa namera“. Samo što to naprosto nije dostatno. Ne ulazeći sada u to da li je te dobre volje bilo ili je nije bilo, činjenica je da, istorijski, suđenje Ajhmanu u Izraelu prethodi suđenju u Nemačkoj, te da je veliko pitanje da li bi ovog suđenja u Nemačkoj 1963. uopšte bilo, da nije bilo suđenja u Izraelu 1961? Pri tom, radi se o retoričkom pitanju, jer ishod suđenja 1963. u Nemačkoj bio je sledeći: tek je nekolicina na suđenju osoblju Aušvica u Frankfurtu tada bila osuđena; isto tako, ti, koji su tada bili osuđeni, osuđeni su ni manje ni više nego za „prekomernu silu“. Što znači da su osuđeni samo i jedino oni koji su u izuzetnim slučajevima ubijali Jevreje u Aušvicu, ali da nisu osuđeni oni koji su ili zato što su Jevreje masovno uništavali. Dakle, osuđeni su samo oni koji su se hvatali pištolja ili biča, koji su pucali u ili tukli zatvorenike u Aušvicu, što su bili jako retki slučajevi, budući da su po pravilu Jevreji bili slani u gasne komore. A ako se nekome ko je učestvovao u uništenju više miliona sudi samo za ove izuzetne slučajeve, onda se tu ne radi ni o čemu drugom osim o zataškavanju toga da se uništenje sprovodilo. Ali, u Lavirintu laži, suđenje 1963. prikazano je kao trijumf pravde.
Na kraju, još jedna ni malo nebitna stvar kad se radi o tome u kojoj meri je Lavirint laži baziran na istorijskim dešavanjima: u filmu, glavni tužilac je lik koji se zove Johan Radman (Johann Radmann) i u pitanju je plavokosi, plavooki Nemac, čiji je otac bio nacista. To je, usput, i lik koji je oduševljen ishodom ovog suđenja, te isti lik koji je od ranih 1950-tih pokazivao volju da svetu otkrije istinu o posleratnim dešavanjima koja su u direktnoj vezi sa Šoom. Problem sa ovim likom, pak, u tome je što on ne postoji: u pitanju je fiktivni lik, očigledno, smišljen sa namerom da pokaže tip čistokrvnog nemačkog arijevca koji je usto još i anti-fašista. Ali ako ih je stvarno bilo, zašto je onda ovde morao da u pitanju bude fiktivni lik? U istorijskom (nasuprot filmskom) frankfurtskom suđenju 1963. glavni tužilac bio je Fric Bauer (Fritz Bauer), crnomanjasti Jevrejin, koji je sam bio žrtva progona Jevreja u Nemačkoj, te ko je bio među malobrojnim evropskim Jevrejima koji su uspeli da umaknu pred onim što je Evropa u to vreme predstavljala za Jevreje. Bauer je, verovatno je izlišno da se napominje, nasuprot filmskom tužiocu, bio duboko razočaran ishodom ovog suđenja. A što se tiče „nesvesnih“ težnji ovog filma, o njima dovoljno govori sam ovaj gest zamenjivanja Jevrejina plavokosim Nemcem, odnosno, tretiranje ovog Jevrejina kao da nikad nije ni postojao.
Na svakom koraku Lavirint laži ispostavlja nam laži (i tako delimično opravdava vlastiti naslov), samo što nikakav lavirint nije tu po sredi: sasvim je dovoljno da se provede relativno kratko vreme kako bi se proverile „činjenice“ koje navodno ovaj film portretiše, da bi se videlo o čemu se zapravo tu radi. Radi se o tome da Lavirint laži uopšte nije zabrinut zbog toga što plasira iskrivljenu i revizionističku verziju istorije; on, cinično, računa sa tim da je upravo ta verzija koju on proizvodi ono što će da naiđe na opšte prihvatanje. I onda, baš ovaj i ovakav film kod nas igra na redovnom repertoaru mnogobrojnih bioskopa.
Da se podsetimo: uprkos brojnim „alternativnim“, „oslobođenim“, „kulturnim“, itd. bioskopima, kod nas je Lancmanov (Lanzmann) film iz 2013., Poslednji od nepravednih (Le dernier des injustes), u kom se radi o logoru „Terezijenštat“, što je bio paradni logor koji je predstavljao lažnu sliku o stanju u logorima u koje su Jevreji bili smeštani za vreme Drugog svetskog rata, bio prikazan samo jedan jedini put, u novembru 2014., u okviru festivala „Slobodna zona“, i to čak ne ni kao deo redovnog programa, već kao film koji je izabrao gost iz inostranstva. Autor Šoe (Shoah, 1985), očigledno, po proceni domaćih kulturnjaka, ni ne zaslužuje bolje i više. Film Šaulov sin (Saul fia) Lasla Nemeša (László Nemes), o „specijalnim odredima“ koje su činili Jevreji koji su bili primoravani da uništavaju posmrtne ostatke drugih Jevreja, film koji je zaista ove godine nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma, bio je prikazivan nedelju dana u okviru „Festivala autorskog filma“, ali se nije našao na redovnom bioskopskom repertoaru. Takođe, kasnio je u odnosu na prikazivanja istog filma u svetu više od pola godine (što uglavnom nije slučaj kad se radi o drugim filmovima). A ne može da se kaže da je Lavirint laži „zabavan film“ (uprkos tome što pokušava da to bude, prilično je dosadan), dok su ovi ostali nabrojani, navodno, „isuviše teški za prosečnu bioskopsku publiku“; niti može da se kaže da se radi o filmu koji je filmski dobro urađen (nije, radi se o mediokritetskom filmskom ostvarenju). No, ono što ovaj film ima a što ovi drugi nemaju jeste to da Lavirint laži obiluje voljom za istorijskim revizionizmom. Iz ugla domaćih filmskih distributera, ispada da je samo to već dovoljno da oni u njemu prepoznaju materijal koji odlikuje ono što zaslužuje da se nađe na redovnom repertoaru domaćih bioskopa.
Ne znam da li ovaj film slučajno ili namerno igra kod nas u isto vreme kada je u Srbiji donesen zakon o vraćanju imovine koja je oduzeta Jevrejima u Srbiji za vreme Šoe, te, ako je namerno, da li se naprosto radi o lošoj proceni filma, zbog toga što oni koji distribuiraju filmove nisu istovremeno i oni koji znaju da gledaju filmove. Ali vidim kako ovakav film, zbog svega ovog što film Lavirint laži jeste, ako se gleda u vezi sa donošenjem tog zakona (a ne može da se ne gleda ako na istom mestu i u isto vreme oba učestvuju u javnosti, kao što učestvuju), može da potencijalno predstavlja ovo vraćanje oduzete imovine kao nešto drugo, a ne kao vraćanje: može da ga predstavlja kao kupovanje slobode da se stvari gledaju iz revizionističkog ugla. Čak i ako nije u pitanju namera, niti neznanje, ako je sasvim slučajno to što se ovaj film prikazuje sada, u pitanju je prilično nesretna slučajnost i bitan, čak do mere da je skandalozan, previd. A skandalozno bi bilo i to da se sam ovaj previd sada previdi.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.