Ne postoji nikakva principijelna razlika između, s jedne strane, desničarskog pozivanja na nacionalno jedinstvo usled vanrednog stanja prouzrokovanog terorističkim činom, kakav je bio ovaj sada u Parizu 13. novembra, i, s druge strane, neprekidnog prozivanja Evrope/Zapada/kapitalizma/itd. kao „glavnog krivca“, što je prozivanje koje dolazi s leva. Isto ovo, samo sada na primerima iz sveta filma, glasi ovako: ne postoji nikakva principijelna razlika između poente Dana nezavisnosti (Independence Day, 1996) i poente Plesa sa vukovima (Dances with Wolves, 1990). Naime, Dan nezavisnosti upriličuje model u kom se jedinstvo postiže onda kada se ukaže neka pretnja spolja: neko „mi“ konstituiše se spram nekog „oni“. Međutim, kako ovakvo „mi“, koje nastaje licem u lice sa pretnjom spolja, nikada ne može da bude konstituisano bez ostatka (jer, uvek će biti onih koji će da preispituju pretnju – „da li je stvarno u pitanju pretnja?“, „možda sve može da se reši mirnim putem?“), potrebna mu je dopuna kako bi ono bilo što potpunije, a istu mu obezbeđuje drugi model, onaj koji dolazi iz Plesa sa vukovima, u kom se „mi“ konstituiše i čuva preko formule „mi smo krivi“ („a, dok god smo krivi, dotle mi ostajemo mi“).
Ova dva zajedno prvo stvaraju a onda čuvaju jedno te isto „mi“. Ovo „mi smo krivi“ daleko od toga da je subverzivno po „mi“; naprotiv, ono svedoči o snazi i veličini tog „mi“, koje je u stanju ne samo da na agresiju odgovori agresijom, već još i da za istu prihvati intelektualnu, moralnu odgovornost. Upravo zato Kevin Kostner (Kevin Costner), neko ko je svojevremeno preuzeo štafetu „američkog heroja“, što je, pak, titula koja je u prošlosti odlikovala, na primer, Džona Vejna (John Wayne), i snima film kao što je Ples sa vukovima, u kom su, naizgled, negativci belci, američki vojnici, dok su pozitivci američki Indijanci, kojima se i film i lik kog Kostner u filmu igra priklanjaju. Naravno da neko kao Kevin Kostner nije snimio anti-američki, anti-zapadni, anti-kolonijalni film, već je snimio film koji glorifikuje S.A.D., tako što glorifikuje moralnost koja, po ovom filmu, odlikuje S.A.D. Efektivno, levica koja danas ne prestaje da produkuje narative po kojima je za terorizam odgovoran upravo Zapad, ne služi kao ništa drugo do „poslednja linija odbrane“ istog tog Zapada: tamo gde snaga gole sile eventualno može da zakaže, tamo se pojavljuje moralna snaga! Obe ove linije zajedno na delu čine to da „mi“ ostaje netaknuto, kao da se ništa ni nije desilo.
Isto onako kako desnica nije iznenađena terorističkim napadima, već, umesto toga, desnica odmah zna kako treba da odreaguje (zna da treba da upućuje pozive na opštu mobilizaciju u ovom ili onom obliku), isto tako ni levica nije iznenađena, već se, netom su se teroristički napadi desili, levica odmah snalazi i prelazi na akciju, tako što počinje da u nedogled proizvodi pozivanja na odgovornost. Tako, identična poenta dolazi s obe strane: ništa se, zapravo, ni nije desilo, jer, da se jeste nešto desilo, ne bi ni jedna od ove dve strane bila spremna da sa tolikom lakoćom neposredno odreaguje; uprkos tome što je više od sto ljudi bilo ubijeno u terorističkim napadima „mi“ i dalje ostaje netaknuto.
„Rat se vratio kući“, „Terorizam u Parizu rezultat je angažovanja Francuske u Siriji“, „…Jeste, oni su ovde ubili toliko-i-toliko ljudi, ali su zato ovi tamo ubili ovoliko-i-ovoliko“, samo su neki od standardnih tropa na današnjoj levici kad je u pitanju terorizam, a kojima ista pokazuje da joj teroristički napadi nisu poljuljali tlo pod nogama. Što će reći, kojima pokazuje da je nepogrešivo u stanju da locira odgovornost, budući da poseduje (idealno) znanje, koje je, pak, otporno na bilo šta materijalno, kao što smrt, ubistva, ne mogu a da ne budu materijalna. Tu je sve uračunato, sve je na svom mestu, levica zna da je Zapad odgovoran – dakle, nema razloga za uzbunu, jer sve se odvija po ranije ustanovljenom planu. Situacija se, ovako, normalizuje.
Da bi neko mogao da bude odgovoran ili da bi mogao da uopšte utvrđuje nečiju odgovornost, mora da poseduje znanje o tome za šta utvrđuje odgovornost (pa onda: ako poseduje znanje, onda ništa više ne stoji na putu tome da pređe na akciju). Međutim, polje psihoanalize postavlja pitanje o jednoj drukčijoj vrsti odgovornosti: o odgovornosti za ono što se ne zna, što je ishodište do kog vodi Frojdov (Freud) koncept Nesvesnog. Odgovornost za ono što se ne zna odgovornost je pred Realnim. A Realno ne može da bude sublimirano; ono je nesvodivo na bilo kakvu naraciju. Odgovornost za ono što se ne zna upućuje na sasvim suprotnu stranu u odnosu na onu stranu na koju danas podjednako upućuju kako levica tako i desnica: dok i levica i desnica znaju, pa zato onda mogu da rade, da budu aktivne, odgovornost pred Realnim, materijalnim, vodi do kočenja u benjaminovskom (Benjamin) smislu, do stajanja licem u lice sa traumatičnim. U tom stanju stajanja nema znanja ali ima istine.
Šta, zapravo, rade oni koji su, uprkos traumatičnim dešavanjima, spremni da budu aktivni, šta je proizvod njihove aktivnosti? Njihov rad, očigledno, ne predstavlja bilo kakvu efikasnost – jer, da predstavlja efikasnost, bili bi u stanju da nešto promene ili, na kraju krajeva, ne bi čak ni došlo do takvog nečega kao što je teroristički napad. Umesto toga, njihov proizvod je samo to da se oni osećaju dobro, uprkos traumatičnim dešavanjima. Ako znamo kako da odreagujemo, ako istog časa pošto se pojavi traumatično znamo da treba ili da se pregrupišemo i oformimo nacionalno jedinstvo, ili, pak, da krenemo u akciju produkovanja znanja o tome „ko je, zapravo, kriv“, onda se osećamo bolje, onda smo izbegli da se suočimo sa traumatičnim. Ovo sasvim odgovara postmodernoj levici koju ne zanima disciplina već je zanima zadovoljstvo, a isto se pronalazi kada uspeva da predupredi anksioznost time što proizvodi „odgovore“. „Rat se vratio kući“ ili „Terorizam u Parizu rezultat je angažovanja Francuske u Siriji“ služe kao naracije kojima se skreće pogled sa Realnoga smrti, a inače se smrt identifikuje kao stajanje, dok se život izjednačava sa kretanjem; zato, spremnost da se krene dalje, uprkos tome što se nasilna smrt pojavila, ne može a da ne bude rezultat straha od smrti, koji se zaobilazi putem kretanja. Kretanje dovodi do toga da se onaj ko se kreće oseća bolje, zato što kretanjem sebi potvrđuje da je živ. Primer za ovo pružaju prve reakcije levice na vest o terorističkom napadu u Parizu: umesto da se zaustavi nad ubijenima i nad ubicama, levica, po kratkom postupku, presuđuje da „tamo gde smo mi nije smrt, a tamo gde je smrt nismo mi“ i onda vrlo brzo počinje da se bavi živima, tako što preventivno diže galamu oko tretiranja emigranata iz Sirije (koje u tom trenutku niko ne napada), za koje predviđa da će da snose posledice zbog ubistava Parižana. Izdavačka kuća Verso, koja je poznata po tome što na engleskom govornom području izdaje prevode eminetnih levičarskih mislilaca kao što su Badju (Badiou), Žižek, Agamben i dr., u noći između 13. i 14. novembra na svojoj oficijelnoj fejsbuk stranici, na primer, nije prenela ni jednu vest o napadima u Parizu, ali je zato brže-bolje prenela neproverenu vest o napadima na izbeglice u Kaleu (da bi, kasnije, ukinula taj post jer se pokazalo da je vest bila neistinita). „No, bitno je da se nešto radi“, aktivistička je deviza koja odgovara i levici i desnici u njihovoj potrazi za rasterećenjem od anksioznosti.
Ovi narativi, po kojima je Zapad odgovoran za terorističke napade, pak, proizvode fiktivne likove terorista, koji su sasvim svedeni na uzročno-posledične odnose, na puke objekte u svetu koji nije ni nalik na stvarni svet, već se radi o svetu puke akcije i reakcije. Čime se, efektivno, teroristima daje opravdanje jer, ako su svedeni na objekte, onda oni ne snose subjektivnu odgovornost za bilo šta što rade. Radi se o standardnoj formuli koja neretko figurira, na primer, u slučajevima u kojima neki desničar prebije nekog homoseksualca, prosto zato što „nije mogao drukčije“ budući da ga je ovaj „samim svojim postojanjem provocirao“ – tako i ovde, teroristi kao da ni ne mogu drukčije, već su osuđeni na to da odreaguju u skladu sa akcijama Zapada. Radi se o istoj onoj strukturi putem koje se u Versajskom sporazumu vidi potpuna odgovornost Zapada za stvaranje nemačkog fašizma, kao da Nemačka nije mogla da uradi bilo šta drukčije uprkos koordinatama u koje ju je smestio Versajski sporazum. Versajski sporazum bio je nužan ali ne i dovoljan uslov za stvaranje nemačkog fašizma.
Ovakvo karakterisanje terorista, kojima se sasvim odriče subjektivnost, te koji se potpuno svode na predeterminisane objekte, po svojoj fiktivnosti poprima dimenzije religijskog narativa: teroristi se vide kao žrtve a ne kao zločinci, i to kao žrtve koje grešni Zapad obredno žrtvuje, te ih tako kažnjava za sopstvene grehove. Frojd u knjizi Mojsije i monoteizam (Der Mann Moses und die monotheistische Religion) zaključuje da je Isusova bezgrešnost rezultat potiskivanja krajnjih posledica logike žrtvovanja, te da je, u skladu sa logikom koja je na delu u mitu o Isusu, Isus morao da bude najveći grešnik kako bi uopšte mogao da na sebe preuzme grehove svih. Tretiranje terorista danas od strane levice odvija se tačno po ovom Frojdovom modelu: teroristi su najveći grešnici, oni ubijaju, siluju, itd. ali „to rade kako bi na taj način upriličili refleksiju Zapada“. ISIS, tako, ne postaje ništa drugo do Isus za sekularnu levicu, čime se pokazuje em da je sekularnost iste lažna (zato što narativ obredne žrtve jeste ključni narativ, koji prožima sve druge narative koje ova navodno sekularna struja produkuje), em da ta navodno antikolonijalna levica nije u stanju da sagleda bilo šta bez toga da isto uklapa u tradicionalne hrišćanske modele (što onda još dodatno poprima proto-kolonijalnu crtu kad se uzme u obzir da su ovde u pitanju muslimani). Prestrašena i autistična, ova levica ne uspeva da vidi bilo šta dalje od svog neposrednog okoliša, pa otud to što istovremeno i krivi ali i zastupa Zapad, te to što odriče svaku subjektivnost onome što se ne pojavljuje na Zapadu (dok, istovremeno sa tim odricanjem, teroristima pripisuje ljudskost, ali po istoj liniji po kojoj to radi i, na primer, Ples sa vukovima kad su u pitanju Indijanci: tvrdi da jesu u pitanju ljudi, da nisu monstrumi kakvima ih prikazuje desnica, ali da, u svakom slučaju, nisu u pitanju subjekti). I, sve ovo radi iz istog razloga iz kog se, inače, pribegava religioznim narativima: kako bi našla opravdanje, kako bi se osećala bolje, kako bi mogla sebe da ubedi da se ništa nije promenilo, kako bi našla makar fiktivni izlaz iz onoga što je realno bezizlazna situacija.
Bezizlazna situacija – ne u fatalističkom smislu, već u smislu da traumatični, materijalni događaj zahteva da odnos prema njemu bude odnos u kom se traumatičnom prilazi kao traumatičnom, umesto da se isto normalizuje tako što se svodi na redi-mejd narative. Događaj, kao što je ovaj u Parizu od 13. novembra, svedoči o tome da se nešto u svetu menja, te da ovaj svet nije dorastao tim promenama koje se u njemu trenutno zbivaju. Najgore što može da se radi u takvim okolnostima jeste da se skreće pogled sa tih stravičnih promena.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.