1.
Film Totalni opoziv je u svoje vreme bio kritikovan kao suviše nasilan i vulgaran. Uprkos velikom uspehu pred publikom, filmu se zameralo zbog takvih scena kao što je prostitutka-mutant sa tri dojke ili doktor kome je glava probijena metalnom šipkom. Sam režiser, (Pol Verhoven) koji je i ranije važio za nekoga ko uvek ide „korak dalje“ u nepristojnim i neprijatnim scenama, u jednom intervjuu je rekao da voli da provocira publiku na taj način jer tako remeti njihov osećaj stvarnosti na filmu.
Scena u kojoj vidimo Kuata, vođu pobunjenika, u krupnom planu, sa raspalim zubima i razlivenim zenicama kako bolesnim glasom ponavlja rečenicu: „Otvori mi svoj um“ zaista budi odvratnost i kao da nas izbacuje iz ugodne uživljenosti u stvarnost filma. Teško je uživeti se u stvarnost u kojoj nas čeka gadni mali mutant sa gotovo nepristojnim pozivom da mu otvorimo nešto tako intimno kao što je naš um. No, odmah zatim sledi vrtoglava scena u kojoj kamera leti kroz ogromni podzemni pejzaž koga se glavni junak priseća. Kretanje kamere gotovo da postiže efekat treće dimenzije čime nas uključuje u filmsku stvarnost od koje smo do malopre sa gađenjem hteli da pobegnemo.
Ta igra u kojoj se film čas preporučuje kao (odvratna) fantazija, čas kao (fantastična) stvarnost, igra je koja se ponavlja na raznim nivoima filma i koja čini jedan od oslonaca čitavog utiska koji on na publiku može ostaviti. Zaista, najupadljiviji zaplet u ovom filmu je onaj koji nas ostavlja sa pitanjem: da li se sve to Kvejdu zaista desilo ili je to samo fantazija koju on konstruiše prikačen na aparat za ispiranje mozga u kompaniji „Rikol“.
Počeću analizu pretpostavkom da je sve što se dešava realnost i, oslanjajući se na nju, analiziraću film u svetlu pitanja koje postavlja o ličnom identitetu glavnog lika. Zatim ću rezultatima takve analize podmetnuti pretpostavku da je veći deo filma ipak samo Kvejdova fantazija i pokazati da se oni i tada mogu održati. Na kraju ću celu priču o ličnom identitetu dovesti u politički kontekst i ukazati na neke subverzivne elemente u filmu.
2.
Glavnog junaka, Kvejda, upoznajemo u njegovom domu sa ženom, Lori. Sve što vidimo od njihovog odnosa u prvih nekoliko scena govori nam istu poruku. Kada sanja Mars i drugu ženu, Lori brže bolje ljubomorno izaziva nežnost i seksom mu odvraća pažnju od takvih sanjarija. Malo zatim gasi vesti sa Marsa pred njegovim očima i odbija njegovu molećiv poziv da putuju na Mars. Čak ne kaže da sama ne želi na Mars, ili da iz nekog razloga tamo ne mogu ili ne treba da idu. Prva stvar kojm mu odgovara je: “Zašto moraš da upropastiš savršeno jutro” iza čega nesumnjivo treba čuti: “…svojim dosadnim fantazijama. Taman smo zaboravili na tvoj san, a ti opet moraš sve da kvariš”. Odmah zatim kaže i: “Bilo bi ti grozno na Marsu” – kao da ona zna šta on zapravo želi, kao da je on malo dete koje ne samo što nema ni malo takta i pristojnosti te danonoćno sanja o Marsu, već je čak i toliko nezreo da nije u stanju ni da uvidi da je predmet njegovih fantazija zapravo nešto što mu se ne bi ni svidelo. Simbolička kastracija koja je tu na delu još eksplicitnije se vidi u sledećoj sceni. Izlazeći iz kuće Kvejd se žali da oseća da je stvoren za nešto više od života koji ima, da želi da “bude neko”. Na to mu Lori odgovara: “Ti jesi neko – ti si čovek koga volim!”. To je, moglo bi se reći, primer simboličke kastracije par excellence. Tamo gde on oseća neodređeni poriv za nečin novim, drugačijim, uzbudljivim… gde ga tišti neki neodređeni nedostatak – ona ga poklapa namećući mu sebe kao jedini i dovoljni reper u životu. Traži od njega da se odrekne svojih fantazija i da se uredno uklopi u njenu, zauzvrat mu nudeći ljubav. Ta ponuda ljubavi je neodvojivo povezana sa tim da ona i njena osećanja treba da budu za njega dovoljan orijentir prema kome će se određivati kao “neko” – ne bilo ko, već baš kao čovek koga ona voli. Njegov identitet sveden je u toj rečenici na status objekta njenih osećanja ili objekta njenih fantazija. (Njena kastratorska uloga ponavlja se u filmu više puta, najupadljivije kada ga čak tri puta udara u testise.)
Kvejd će pokušati da situaciju reši kompromisom: umesto da insistira na avanturističkom putovanju na Mars, on će kupiti sećanja na to putovanje. U tom rešenju na filmu vidimo u malom lepo oslikanu strukturu savremenog potrošačkog i konformističkog društva (inače čest predmet kritike u delima Filipa Dika, čijom pričom “We can remember it for you wholesale” je i ovaj film inspirisan): kada identifikacije sa društvenim položajem postanu nesnošljivo nezadovoljavajuće ili sputavajuće za libido (popularno rečeno: dosadne) – to se rešava kupovinom nekog ekspres-uzbuđenja. Zapravo, čak ne ni pravog uzbuđenja, već samo njegovog traga. To je uzbuđenje destilisano do svojih neprijatnih aspekata (“nema izgubljenog prtljaga, lošeg vremena, pokvarenih taksista” – objašnjava prodavac sećanja u “Rikolu”). Međutim, sa tim neprijatnim aspektima izgubljena je i realnost same stvari. Sećanja koja su u ponudi su pažljivo isplanirana – nerealno savršena.
Ispraznost takvog rešenja naglašena je ovde time što je reč baš o sećanjima. Ona su nešto što popularno vezujemo za najdublje slojeve ličnosti, za najdublju intimu i svakako za ono najsubjektivnije, lično doživljeno. To što treba da bude najviše naše, da za subjekta predstavlja najvredniji reper istine, ovde je prikazano kao roba koja se prodaje i koja je otud uvek lažna. Pa ipak, iako su lažna, ta sećanja bi trebalo da su dovoljno uverljiva da namire njegove potrebe “za nečim više” i da mu omoguće ponovno vraćanje na mesto koje u društvenom poretku zauzima (voljeni muž, građevinski radnik…).
Na tom mestu u filmu dešava se glavni obrt. Kvejd je hteo da kupi sebi virtuelni odmor od neprijatne stvarnosti, ali sve što je uspeo da dobije je saznanje (ili makar sumnja) da ta stvarnost kojoj pripada i nije toliko stvarna. Ovde je, naravno, reč o njegovoj subjektivnoj stvarnosti, o pretpostavljenoj stvarnosti njegovih sećanja i njegovog ličnog identiteta, načina na koji on doživljava realnost i uklapa se u nju.
(Ako bismo Lori još za trenutak videli kao njegovu ženu, gospođu Kvejd, a ne agenta Marsovske obaveštajne službe, mogli bismo reći da udarci u testise treba samo da budu radikalniji pokušaj kastracije koja je istog jutra, kad se zadržavala na rečima, omanula.)
Kvejd je sada prava predstava rascepljenog subjekta, subjekta bez ikakvog autentičnog sadržaja, bez ikakvog oslonca u kome bi mogao da utemelji nekakav identitet, čovek “bez korena”, “bez porekla”. Ličnost Kvejd je jedna podmetnuta imaginarna ličnost, jedan san ili fantazija. Ono što vidimo je subjekt rascepljen između lažnog i nikakvog identiteta.
Njegov put ka subjektivaciji, ili sticanju ličnog identiteta, počinje otvaranjem kofera koji mu donosi navodni stari prijatelj. Jedna od prvih stvari koju nalazi je mala spravica koja proizvodi hologramski duplikat njegovog lika. Scena u kojoj se Kvejd suočava sa svojim likom kao da ponavlja situaciju kada se dete prvi put sreće sa svojim odrazom u ogledalu. Po francuskom psihoanalitičaru Žaku Lakanu, to je paradigmatični primer situacije u kojoj dete, do tada tek svežanj neartikulisanih nagona i potreba, po prvi put sebe doživljava kao celovito biće. Kvejda, koji je ostao bez ikakvog identiteta možemo uporediti sa tako opisanim malim detetom – on je upravo izgubio orijentir u odnosu na koji bi mogao da artikuliše svoj neodređeni nagon ka “nečemu više”, tj. da u toj artikulaciji formira nekakav lični identitet. Prvi korak ka tom formiranju jeste upravo podvajanje subjekta u njegovoj slici, jer mu tek slika njega samog može pružiti tačku koja će okupiti sadržaj sa kojim bi se identifikovao. I zaista već u sledećoj sceni – upravo mu njegova slika, slika sa kojom se trenutak ranije identifikovao, eksplicitno izlaže odgovor na pitanje “ko sam ja?”.
Kvejd saznaje da je bio agent i dobar prijatelj moćnog kapitaliste Kohegena, ali koji je shvatio da “igra na pogrešnoj strani” i prešao na stranu pobunjenika. Zato što u sećanju nosi informacije pogubne za Kohegena, ovaj ga je pronašao, isprao mu mozak i smestio na zemlju kako mu više ne bi predstavljao opasnost. Naravno, on ne saznaje mnogo, ali prati tragove koji su mu ostavljeni i završava na Marsu.
Tamo se gotovo ponavlja situacija sa ženom. Dok je na Zemlji njegova žena htela da on ostane Kvejd, ovde druga žena njega vidi i hoće samo kao Hauzera-pobunjenika i njenog ljubavnika. I ovde ga žena kastrira, samo ta kastracija nije toliko traumatična budući da je on već pošao putem subjektivacije sa Hauzerom-pobunjenikom, te se može reći da je ovakav susret prati sasvim logičan sled događaja. Oslanjajući se opet na psihoanalitičko učenje, trebali bismo reći da Melina ovde istovremeno nastupa i kao njegova žena i kao njegova majka, jer upravo je majčinski super-ego taj koji u istom potezu i zahteva identifikaciju sa određenim položajem i insistira na tome da ona nikad nije dovoljno dobro izvršena. Čim ostanu sami ona mu prvo lupi šamar, da mu do znanja da je nešto zgrešio (nije se javljao…) i kad on pokuša da joj objasni da ne zna o čemu se radi jer su mu isprali mozak i bacili ga na zemlju sa nekom ženom – ona reaguje samo na pomen druge žene. Ona mu, kao i ranije Lori, opet nameće jedan identitet u koji bi on trebalo da se uklopi, uz dodatak da je već u tome omanuo i da mora više da se potrudi.
Konačno, kada, nakon susreta sa Kuatom biva uhvaćen, u razgovoru sa Kohegenom pred njega se stavlja i treći mogući identitet, identitet Hauzera kao agenta, kao zlog momka. Ovaj identitet se pokazuje i kao najistinitiji. To je identitet koji je on imao pre nego što mu je i prvi put ispran mozak – to je skup istinitih sećanja, sećanja na događaje koje je on sam zaista proživeo i, u krajnjoj liniji, skup osobina koje njemu nekako “od početka” pripadaju, koje su njegove prave osobine, ono što on jeste bez da mu je iko drugi petljao po glavi. On mora uvideti da je ta priča istinita – u smislu da je to ono što se zaista desilo – i da tek ta priča može da mu pruži odgovor koji traži, odgovor na pitanje ko on uistinu jeste. Kada, ranije, kaže Kuatou “želim da ponovo budem ja”, to “ponovo” upravo treba da znači “istinito” – tj. ono koje je bilo ranije, pre svih lažnih, podmetnutih identiteta.
Kuatov odgovor Kvejdu sastoji se iz dva dela. On isprva, rečenicom: “Ti si ono što radiš, čovek nije definisan sećanjima već delima”, nastupa kao Kvejdov osloboditelj. On insistira na tome da lični identitet ne treba da bude utemeljen na nizu autentično njegovih sećanja i doživljaja. Kvejd, drugim rečima, ne treba da se bude sputan svojom prošlošću – ne treba da traži svoj identitet, već da ga stvara. Pa ipak, istina Kuatove poruke pokazuje se u njenom drugom delu – na samrti se on obraća Kvejdu rečima: “Aktiviraj reaktor, spasi Mars”. Iako je tek minut ranije Kuato oslobađao Kvejda pritiska prošlosti, ostvaljajući mu na volju da svoj identitet gradi kako hoće, sada mu sasvim eksplicitno kaže da, mada može da radi šta hoće – postoji ono što bi trebalo da uradi. Ta bi poruka na prvi pogled mogla izgledati paradoksalna (“slobodan si, ali uradi ovo”) međutim, ona zapravo govori o jednom drugačijem pojmu slobode od onog na koji smo navikli.
U svakodnevnom govoru sloboda se često razume kao “negativna” sloboda – kao nesputanost, kao mnoštvo mogućnosti među kojima se može arbitrarno birati. To je ona sloboda u ime koje se zahteva odbacivanje svake norme i ograničenja. Tako slobodan čovek ne treba, ili ne mora da radi ništa – odnosno, može da radi bilo šta. To je sloboda koju misli da ima Kogehen (“Dok turbinijum teče, ja mogu da radim šta hoću”) i ona ide u paru sa uverenjem da postoji nekakvo autentično, istinito jezgro ličnosti iz koga proističu subjektivne želje i potrebe. One su subjektivne jer nisu utemeljene u razlogu koji bi bio nekako intersubjektivno razumljiv (kao kada se kaže: “O ukusima se ne raspravlja”). Problem sa takvim shvatanjem slobode jeste što ona ostaje sloboda-za-ništa. Drugim rečima, sloboda koja ne priznaje ograničenja uopšte ne priznaje ni realnost, jer , realnost je upravo ono što postavlja ograničenja. Večni je paradoks liberalne ideologije baš taj što pokušava da proturi ideju o autentičnoj ličnosti koja jedino može biti slobodna na gore opisani način i istovremeno da učini da ta ličnost uvažava društvenu realnost, tj. da bude ograničena slobodom drugih.
Ukoliko bismo pretpostavili da i Kuato barata istim pojmom slobode, morali bismo videt njegovu poruku kao paradoksalnu. No, mislim da nam, nasuprot tome, film sugeriše drugačije shvatanje. Kada Kuatovu poruku Kvejdu razumemo u kontekstu njegove potrage za ličnim identitetom, vidimo da ga ona zapravo oslobađa samo od pritiska koji na njega vrši ideja da će u sećanjima naći svoje “istinsko ja”. Drugim rečima, to što Kvejd traži kao istinito (i što će mu ubrzo biti predstavljeno –njegov pravi, autentični identitet Hauzera-agenta) za njega zapravo nije obavezujuće. Samim tim što je obezvređena ideja autentičnog Ja, ni sloboda više ne može biti razumljena kao nedostatak ograničenja, kao nekakvo neograničeno polje mogućnosti među kojima se bira na osnovu subjektivnih afiniteta koji bi proisticali iz autentične ličnosti. Sloboda je sada sloboda da se preuzme upravo identitet koji je lažan tj. Kvejd može biti Hauzer-pobunjenik uprkos tome što je to veštački proizvedena ličnost.
Dalje u filmu Kvejd će se zaista do kraja subjektivirati sa Hauzerom-pobunjenikom, no bitno je da taj njegov izbor nije slobodan u gore opisanom “negativnom” smislu slobode, jer analiza pokazuje da Kvejd zaista nije “slobodno” izabrao taj identitet. Moglo bi se reći da ga je taj identitet zadesio. Ovde ne mislim na to što mu je on isprva nametnut ispiranjem mozga (u događajima koji prethode radnji prikazanoj na filmu), već na ranije pomenutu scenu u kojoj Kvejd ispituje sadržaj kofera. Može se reći da je već tada zacrtano da će on završiti kao Hauzer-pobunjenik: on se prvo identifikovao sa jednom slikom (svojom hologramskom projekcijom) a zatim mu je ta ista slika (ovog puta sa ekrana) rekla ko je. Na nesvesnom nivou Kvejd se već tu subjektivirao kao Hauzer-pobunjenik. Njegove susrete sa Melinom i Kuatom mogli bismo razumeti kao prikaz potpunog proživljavanja edipovske situacije. Melina će se najpre staviti u poziciju majke (svojim prekorima i zahtevima tokom njihovog prvog susreta) da bi na kraju završila kao njegova žena, a Kuato predstavlja očinsku figuru koja izdaje naređenja (“ti si ono što radiš, a radi ono što ti ja kažem, aktiviraj reaktor”) i do čije će smrti, ne znajući to, dovesti sam Kvejd (dovodeći taksistu Benija u skrovište pobunjenika).
Upravo zato što je prošao čitav put subjektivacije sa Hauzerom-pobunjenikom, kada kod Kohegena konačno saznaje istinu o sebi i stiže do cilja za kojim je na početku pošao, suočen sa “pravim sobom” Kvejd u njemu više ne može da se prepozna. Lik sa ekrana mu jednostavno ne znači ništa, pa za njega i kaže da je šupak.
Pre nego što postavimo dalja pitanja o poreklu Hauzera-pobunjenika, treba videti kako se rezultati prethodne analize pokazuju u svetlu pretpostavke da je sve ipak samo fantazija ili san koji Kvejd konstruiše prikačen na mašinu za manipulisanje sećanjima.
3.
Ako bismo sve posmatrali kao Kvejdovu fantaziju onda bismo to mogli videti kao jedan vrlo dobar primer onoga što se u psihoanalizi naziva “prolaskom kroz fantaziju”.
Prolazak kroz fantaziju nije puko fantaziranje, nije tek proživljavanje nekog fantastičnog scenarija, kao nekakvo isprobavanje svoje fantazije i suočavanje sa tim kako stvari izgledaju kad se ona ostvari. Prolazak kroz fantaziju je prolazak kroz istinu same fantazije. To znači spoznaju fantazije kao fantazije i njene uloge u konstituciji realnosti.
Fantazija s kojom imamo posla u ovom filmu tiče se ličnog identiteta: na jednom nivou imamo više raznih fantazija, kao više različitih identiteta koji su Kvejdu na raspolaganju, a na drugom imamo fantaziju o istinitom ili autentičnom ličnom identitetu uopšte. Daglas Kvejd se od samog početka oseća kao “niko” i pokušava da zakrpi tu rupu kupljenim sećanjima. Tu počinje njegov prolazak kroz fantaziju o autentičnom ličnom identitetu time što on saznaje da zaista jeste niko, tj. da je “samo san”.
S druge strane sama ta fantazija kroz koju on prolazi u “Rikolu” dobija bitne karakteristike realnosti: ona se otima kontroli. Upravo to otrzanje kontroli nadoknađuje onaj nedostatak realnosti koji je nastao pokušajem da se fantazija očisti od nepredviđenih elemenata. Upravo da bi prolazak kroz fantaziju mogao da proizvede neko realno znanje on mora sadržati nešto neočekivano, neplanirano, ne programirano – to je jedini način na koji fantazija čini korak ka realnosti neophodan za proizvodnju znanja. I to je upravo naglašeno u sceni sa Doktorom Edžmarom. Na vrata Kvejdovog apartmana dolazi Doktor Edžmar, navodno doktor iz “Rikola”, koji ga ubeđuje da je sve što se dešava od trenutka Kvejdovog ulaska u Rikol zapravo samo san, da je to fantazija koju on sam usput konstruiše na bazi onih elemenata koje je ranije izabrao da mu budu usađeni. Procedura usađivanja je krenula naopako, izmakla kontroli i on sad sam slobodno gradi svoju fantaziju. Doktor Edžmar ga, za njegovo dobro, poziva da se vrati u realnost jer će u suprotnom završiti sprženog mozga. Međutim, Kvejd bira fantaziju. On preuzima na sebe tu fantaziju kao da je realnost – dakle, upravo kao nešto što on sam stvara usput i za šta preuzima punu odgovornost. Fantazija postaje njegova fantazija – on se u nju sasvim subjektivirao. Izbacujuću crvenu pilulu koja treba da ga odvede u novi san, on zapravo odbacuje čitavu Edžmarovu priču kao fantastičnu i neistinitu. (Ta je scena, inače, direktno inspirisala čuvenu scenu iz Matriksa sa crvenom i plavom pilulom).
Kada je reč o subjektivaciji svaka pretpostavljena realnost se pokazuje kao fantazija, ali i svaka fantazija kao moguća realnost – zato film i ostavlja ambivalentan utisak po pitanju objektivne istine prikazanih događaja.
4.
Pitanje o poreklu Hauzera kao pobunjenika otvara vidik ka političkom aspektu ovog filma.
Hauzer-pobunjenik je proizvod zajedničkog plana Kohegena i pravog Hauzera.
U filmu je Kohegen sasvim jasno prikazan kao oličenje kapitalistikog poretka. Kada kaže “Dok turbinijum teče, ja mogu da radim šta hoću” on se pokazuje kao paradigmatični kapitalista – jer “mogu da radim šta hoću” znači i “mogu da ne radim ništa” a to gotovo doslovno ponavlja nabitnije određenje kapitaliste: budući da je kapitalista vlasnik sredstava za proizvodnju on ne mora da radi. Pored toga, istorija mutanata i prvih doseljenika sahranjenih u katakombama kao da preslikava istoriju industrijske revolucije i ranog kapitalizma kad su radnici radili najteže fizičke poslove u najgorim mogućim uslovima – kao i u filmu oni su zbog toga rano umirali i ostajali trajno bolesni, a svu zaradu pokupio je neki kapitalista “odozgo” – Kohegen u ovom slučaju.
Dakle, može se reći da je Hauzer-pobunjenik proizvod samog kapitalističkog sistema. On je trebalo da posluži u borbi protiv pobunjenika te ne samo da održi Kohegena na vlasti već i čitav sistem. Nakon što bi izvršio svoj posao trebalo je da bude izbrisan, kako bi na njegovo (svoje) mesto mogao ponovo da dođe Hauzer-agent. Film nam nudi jedan bukvalan primer toga kako kapitalistički sistem manipuliše ličnim identitetom – ono što se u van-filmskoj stvarnosti odigrava posredstvom ideologije u naučno-fantastičnom filmu obavljaju tehnološki uznepredovale mašine za manipulaciju sećanjima.
Tu se pokazuje istina odnosa kapitalizma prema ličnom identitetu – on ima samo instrumentalnu vrednost. Danas u liberalnom kapitalizmu to je više nego očigledno. Ličnost se u javnosti uvek razume kao nešto što treba da se iskaže, ili kao nekakav izraz ličnih želja i fantazija koje treba da se zadovolje – i naravno to iskazivanje je, kao i zadovoljavanje želja, uvek posredovano tržištem. Njihova uloga upravo i jeste da održavaju tržište stalnom potražnjom za novim proizvodima. Baš insistiranje na njihovoj autentičnosti trebalo bi da u individuama stvori osećaj da, ako ne zadovoljavaju svoje želje, ako ne iskazuju svoju ličnost – onda na neki način izneveravaju sami sebe. Upravo sličan osećaj krivice i opisano rešenje za njega možemo naći i kod Kvejda na početku filma. On ima sasvim prosečan, gotovo bezličan život, oseća se kao da nije “niko” i upravo zbog toga je nesrećan. Svoj problem pokušava da reši kupovinom avanture, ali tamo dobija još bolju ponudu (a mi još eksplicitniju potvrdu naše teze): “ego-trip za bednih 300 kredita”. Da bi bio neko, da bi u uznapredovalom kapitalizmu imao lični identitet – on mora da ga kupi.
Kvejd je, dakle, kupujući identitet dobio ono što mu je Kohegen namenio i što je trebalo da za Kohegena obavi neku funkciju. Zaista u velikoj meri Kohegenov plan je i uspeo, Kvejd je, ubeđen u svoj identitet Hauzera-pobunjenika, doveo do ubistva Kuata i uništenja pobunjeničkog pokreta. Međutim, tu se pokazuje momenat koji Kohegen nije uzeo u obzir praveći svoj “savršeni” plan – to je sama subjektivnost njegovog glavnog izvršitelja: Kvejd se identifikovao sa likom koji mu je podmetnut mnogo više nego što je to plan predviđao, odnosno on se identifikovao u potpunosti. Istina koju saznaje u Kohegenovoj kancelariji o poreklu svog identiteta za njega više nema nikakvog značaja – on odbija da bude Hauzer-agent i svom snagom nastavlja kao pobunjenik, te na kraju i dovodi ne samo do smrti Kohegena već i spašava čitavu planetu. Upravo to predstavlja najvredniji momenat ovog filma: s jedne strane vidimo kako kapitalistički sistem proizvodi lične identitete radi zadovoljavanja svojih potreba, ali kako taj sistem upravo ne može da izračuna posledice identifikacije sa tim identitetima. Nije reč o tome da subjekt ovde dodaje neke nove elemente ili neki novi sadržaj u te identitete, već je reč o tome da ih on uzima ozbiljnije nego što je to predviđeno. Kada neki identitet ispuni svrhu za koju je proizveden – on treba da nestane, da se promeni u neki drugi. Dobar primer za to nudi nam i naše društvo “u tranziciji”: ranija praksa zapošljavanja ljudi na stalno u državnim firmama naglo je zamenjena zapošljavanjem na nekoliko godina. Stalna mobilnost i promena radnog mesta, pa čak i promena poziva (prekvalifikacije, kratki kursevi za dizajnere, ekonomiste, menadžere… mobilnost studenata ne samo kroz države već i kroz naučne discipline ) svedoče upravo o tome kako kapitalizam želi da se ni u jednom identitu ne zadržimo suviše, svi su oni samo privremeni i po potrebi (samog kapitalizma) se moraju menjati. U tom kontekstu Kvejdova subjektivacija u identitet Hauzera pobunjenika postaje preterana subjektivacija – preterana sa stanovišta sistema koji je tu subjektivaciju isprva i zahtevao. Ta preterana subjektivacija pokazuje se kao subverzivna za čitav poredak.
Na opštijem planu, film pokazuje kako sam poredak proizvodi pretpostavke sopstvenog uništenja – reč je o Hauzeru kao pobunjeniku. Međutim same te pretpostavke nisu dovoljne. Tek njihovo ozbiljenje kakvo se javlja u potpunoj subjektivaciji, kao na primeru Daglasa Kvejda, može zaista da donese neku bitnu promenu. Rascep subjekta koji je u početku filma prikazan kao Kvejdov rascep između jednog lažnog identiteta i nikakvog identiteta pokazuje se i kao rascep čitavog društvenog poretka. Jer sam poredak ne uzima u obzir momenat subjektivnosti – mogućnost da se u neku od predviđenih uloga subjekt u potpunosti “uživi” i time pređe predviđenu granicu, koja je granica samog društva.
Kvejdova sloboda se ne sastoji u tome što on može da arbitrarno bira između ponuđenih alternativa (voljeni fizički radnik, pobunjenik i tajni agent), dakle što on može da bira sadržaj svog identiteta (jer videli smo – on ga u tom smislu i ne bira) već u tome što on može da se u ponuđeni identiet subjektivira na način koji se od njega ne očekuje – može da se subjekjtivira potpuno i beskompromisno. Sloboda dakle nije arbitrarnost, ili neuslovljenost neke odluke, nije zauzimanje položaja izvan sistema ili izvan društva, tj. izvan svakog identiteta. Naprotiv sloboda se javlja u mogućnosti uzimanja samog sistema i njegovih naloga za ozbiljno. Ako Kvejd treba da bude Hauzer – onda će biti Hauzer do kraja, a ne samo do one tačke do koje Kohegenu odgovara. Nužnost tog prihvaćenog identiteta koja proizilazi is sistemske potrebe za njim sada postaje njegova nužnost po sebi.
Naravno ta sloboda koja može da konstituiše nužnost ne dolazi tek tako. Vrlo važnu indikaciju o tome daje nam sam naslov filma. On je dvoznačan: zavisno od akcenta može značiti i “totalni opoziv” i “totalno prisećanje”. Da Kvejdovo prisećanje i opozivanje onoga čega se prisetio (tokom “seanse” sa Kuatom, ili što je saznao u razgovoru sa Kohegenom) padaju u jedno je vrlo bitna stvar i govori nam da oslobađanje ne može da dođe bez spoznaje – da je Kvejd uradio sve isto, ali bez spoznaje istine o sebi i svom poreklu, ne bi bilo moguće govoriti o njemu kao pravom subjektu – on bi ostao tek objekat, objekat kojim sistem (ili njegov zastupnik Kohegen) manipuliše po potrebi. Tek sa uvidom da je njegov identitet lažan nastaje mogućnost odluke da se on ipak prihvati kao istinit – odluke koja će biti slobodna u jedinom mogućem smislu.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.