Skoro od samog početka kinematografije na ovamo holivudski film uglavnom je važio kao sinonim za film uopšte. A Holivud, onaj prvi iz 1920tih, nastao je kao ostvarenje zamisli producenata i umetnika koji su, u većini slučajeva, bili jevrejskog porekla (što je i tema tekuće serije tekstova na ovoj internet stranici, pod nazivom: „Anti-anti-Holivud“). Za interpretaciju filma, kao svojevrsnog „kolektivnog sna“, pak, najpodesniji je psihoanalitički konceptualni aparat. A psihoanaliza, između ostalog i zbog samog Frojda (Freud), bila je nazivana i „jevrejskom naukom“. Tako, problem antisemitizma, za nas koji se iz psihoanalitičkog ugla bavimo filmom, nikako ne može da bude puko spoljašnji, jer se dotiče upravo srži materije kojom se bavimo.
Prošla godina donela je novi talas izbijanja antisemitizma, koji je početkom godine krenuo od sasvim nesrazmerne reakcije javnosti na reklamni TV-spot u kom se pojavljuje glumica Skarlet Johanson (Scarlett Johansson), za izraelsku firmu Sodastrim (SodaStream) čija se jedna fabrika nalazi na Zapadnoj obali. Već tada, pre nego što će da uslede drugi izlivi antisemitizma – kao što su bili protesti širom Evrope na kojima se uzvikivala parola: „Gasom Jevreje!“, ili ubistva, od ubistava mušterija prodavnice u kojoj se prodaje hrana koja je košer, a koja su usledila za ubistvima članova redakcije Šarli Ebdo (Charlie Hebdo), do ubistva u sinagogi u Oslu – bilo je jasno da je masovno nezadovoljstvo, zbog političkih i ekonomskih prilika u Evropi danas, uspelo da pronađe načina da se kanališe, i to preko stare formule, koja nalaže da je, kada je situacija kompleksna a neprestano se pogoršava, najlakše da se nedoumice u pogledu takve situacije preseku time što se okrivljuju Jevreji.
Međutim, novina koju je izbijanje antisemitizma 2014. donelo bila je u tome što preterane reakcije na pomenuti TV-spot, zatim uzvikivanje pomenutih parola, a onda i suzdržane osude ovih ubistava nisu dolazile tek sa krajnje desnice, već su mahom pristizale sa centra i sa levice. Kako je moglo da uopšte dođe do ovakvog pomeranja? Ispunjeni uslov za ovu promenu ne može a da se ne vidi u sistematičnom relativizovanju Šoe, koje se dugo odvijalo pod plaštom institucija i pokreta koji su uzimali sebi za pravo da govore u ime stradalih u Šoi, te koji su onda, kao „savest sveta“, sve masovne zločine upoređivali sa Šoom, da bi, na vrhuncu, preko toga došli do inverzija kao što je, na primer, „antisemitizam prema muslimanima“, modelu u kom su „muslimani postali novi Jevreji“, ili, pak, do „gej-pokreta kao novih Jevreja“ i sl. (a da postoji animozitet prema ovima neosporno je, ali se ovim izjednačavanjem sa antisemitizmom nikome ne čini usluga). Diskurs ljudskih prava bavio se „sprečavanjem novog holokausta“ ili, pak, prepoznavanjem i imenovanjem „novih holokausta“, u koje je prozivao sve masovne zločine iz skorašnje istorije. Time je, na mala vrata, uspeo da u popularnoj svesti odvoji Holokaust od Jevreja.
A ako se Holokaust odvojio od Jevreja, onda je to bila uvertira za ono što je i sledilo: sami Jevreji počinjali su da budu krivljeni za počinjavanje „novog holokausta“, u Gazi. A kad se jednom kaže da su „Jevreji krivi za holokaust“, onda tu prestaje da se misli na Gazu već, umesto toga, u skladu sa načinom na koji funkcioniše logika psihologije masa, Jevreji počinju da se krive i za Holokaust počinjen nad njima samima.
Ako je danas rasprostranjen zahtev za jednakošću, kao što jeste u demokratskom svetu u kom živimo, te ako je za Šou kriva ne tek nacistička Nemačka, već su posredno krive i sve zemlje koje su u to vreme znale za postojanje getoa, radnih logora i logora smrti, a da, pri tom, povodom toga ništa nisu poduzele, te ako su, čak i za vreme dešavanja Šoe, zemlje kao što su S.A.D. ili Velika Britanija odbijale da prime jevrejske izbeglice, onda sadašnja jednakost ne može a da ne bude jednakost u krivici. A ako se jednakost ispostavlja kao jednakost-u-krivici, onda se i od samih Jevreja, zbog ovog diktata, očekuje da u takvoj jednakosti učestvuju. Otud dolaze neumerene reakcije na poteze izraelske države u Gazi i na Zapadnoj obali; čak i da Izrael nije bio upleten u ratne sukobe, svejedno bi, zbog ovog zahteva za jednakošću, koja je jednakost-u-krivici, bila izmišljena krivica Izraela, samo zato da bi i Izrael bio „jednak kao i svi drugi“.
Usput, isti ovaj zahtev za jednakošću dupliran je u fetišu horizontalizma koji je karakterističan za popularnu levicu danas, i to nam, onda, govori zašto baš takva popularna levica stoji iza pokreta kao što je BDS – Boycott, Divestment and Sanctions („bojkot, povlačenje investicija i sankcije“ – a u pitanju je zahtev za bojkot Izraela); zalažući se za ciljeve pokreta BDS, ta levica efektivno radi u službi država koje se zalažu za ovakvu jednakost-u-krivici.
Ova jednakost je jednakost među zemljama koje su postojale pre, za vreme, i posle Šoe. Sa druge strane, Izrael je jedini preostali primer promene u geo-političkoj sferi koja je nastala posle stravičnih zločina počinjenih za vreme Drugog svetskog rata, a nastala je kao promena koja je direktno bila odgovor na te iste zločine. Jugoslavija je, takođe, bila jedan od primera takvih promena, a nje više nema, a, između ostalog, više je nema baš zato što nije mogla da uzme učešća u ovom poretku jednakosti-u-krivici. A, misli se, tek kada više uopšte ne bude ovih primera, od kojih je Izrael poslednji primer, tek će onda ova jednakost-u-krivici moći da se pretvori u puku jednakost bez krivice; ako su svi, bez izuzetka, krivi, onda više niko nije kriv!
Što bi značilo i da niko nije kriv za zločine u Drugom svetskom ratu, iz čega, pak, sledi rehabilitovanje zločinaca a, uporedo sa tim, i krivljenje žrtava, koje, samim tim što su bili žrtve, podsećaju na te zločine. A ovo oslobađanje od krivice ne može da prolazi mirno, već mora da, kao što i radi, proizvodi animozitet prema onima koji nisu bili krivi, te koji zbog toga štrče u poređenju sa onima koji se sada oslobađaju krivice. Zato što je krivica realna, ovo oslobađanje od krivice nikad neće moći da pređe na sledeći stepen, na kom krivica može da sasvim bude otklonjena, već će obavezno da se zaustavlja na ovoj proizvodnji animoziteta.
Sličnost između Izraela i Jugoslavije, pomenuta malopre i ustanovljena po liniji pripadanja tvorevinama nastalim posle Drugog svetskog rata, kao odgovor na stradanja za vreme istog, na tome počinje i završava. Jer, kad je u pitanju Izrael, radi se o još nečemu: tu su u pitanju Jevreji. Mnogi autori, analitičari i istoričari, slažu se po pitanju sledećeg: za antisemitizam ne postoji objašnjenje koje bi makar izdaleka moglo da nalikuje na racionalno opravdanje – Jevreji nisu pripadnici druge rase, pa ne može da se radi o rasnom animozitetu; u mnogim slučajevima Jevreji ne samo da nisu bili građani neke druge države, već su čak bili osvedočeni patriote (postojali su čitavi odredi jevrejskih vojnika koji su služili Nemačkoj pre Drugog svetskog rata); ne radi se o klasnom animozitetu, jer su Jevreji bili izdvajani i uništavani bez obzira na to kojoj su klasi pripadali, a pripadali su različitim slojevima, i bilo je i bogatih industrijalaca ali i čelnika socijalističkih pokreta, kao i običnih radnika; ne radi se o religioznoj podeli, jer značajan broj evropskih Jevreja nije pripadao verskoj zajednici niti je praktikovao verske običaje. Antisemitizam se, tako, pojavljuje kao mržnja „na nultom stepenu“ – samosvrhovita mržnja, bez objašnjenja. Rasizam, seksizam, animozitet između klasa, različitih nacija, itd. nikako ne mogu da se izjednače sa antisemitizmom: Jevreji su u Šoi ubijani kao Jevreji, a ne zato što su pripadali drugoj klasi, naciji, ili rasi.
Diskurs ljudskih prava, zato, ne može ništa da nam kaže o antisemitizmu, jer isti taj diskurs povlači znak jednakosti tamo gde ne može da ga bude – a zato što ne može da ga bude, a svejedno se povlači u ovom slučaju, zato je u pitanju uopštavanje čiji je rezultat relativizacija. Diskurs ljudskih prava efektivno dejudifikuje Šou i time, onda, legitimiše potez odstranjivanja Jevreja na simboličkom planu, koji inspiriše i na odstranjivanje Jevreja na svim ostalim planovima. Otud, pak, dolaze takvi skorašnji primeri, kao što je obeležavanje godišnjice Kristalne noći u Norveškoj, prilikom kog je norveška levica zahtevala izostanak predstavnika jevrejske zajednice, ili manifestacija obeležavanja oslobođenja Italije čiji su organizatori zahtevali da u istoj ne učestvuju jevrejski borci iz Drugog svetskog rata, ili sačinjavanje nacionalne komisije za borbu protiv antisemitizma u Nemačkoj bez učešća niti jednog Jevrejina, te brojni drugi primeri, takođe iz 2014. (kod nas, na primer, AFANS (Antifašistička akcija Novog Sada), u saopštenju koje je izdala u septembru u znak protesta protiv promotivnog video-spota Žandarmerije, u kom se današnja srpska Žandarmerija, po samopriznanju, identifikuje sa Nedićevom žandarmerijom, nigde ne pominje ulogu Nedićevih trupa u hapšenju i ubijanju domaćih Jevreja, već pominje samo Rome, iako su, pre svega, nedićevske trupe bile ozloglašene baš zato što su uspešno „očistile Beograd od Jevreja“).
Uporedo sa ovim novim izbijanjem antisemitizma, upriličuju se i razni programi čiji je cilj edukacija o antisemitizmu i o Holokaustu, te promišljanje istih kroz produkte kulture – primeri za ovo u mejnstrim kulturi nikako ne nedostaju. Dovoljno je da se samo prisetimo poljskih filmova kao što su Ida iz 2013, Pavela Pavlikovskog (Pawel Pawlikowski), koji je odneo brojne nagrade na svetskim filmskim festivalima, uključujući i „Oskara“ za najbolji strani film, te filma Poklosie (2012) Vladislava Pasikovskog (Wladyslaw Pasikowski), koji je takođe prošao vrlo zapaženo i bio nagrađivan. U filmu Poklosie radi se o dva brata, Poljaka, koji u sadašnjici otkrivaju istinu o sudbini Jevreja u Poljskoj neposredno posle Drugog svetskog rata, kada je usledio još jedan talas pogroma u kom su Poljaci ubili nekoliko stotina Jevreja, misleći da će za to moći da okrive nemačke naciste. Glavnica filma fokusira se na to kako se ova dva lika osećaju pošto otkriju istinu o svojim precima, koji su krivi za smrt nekolicine Jevreja. Ali, dok unutrašnja previranja ne mogu da izostanu prilikom ovakvog nečega, ipak, ona ne mogu a da ne budu sekundarna u odnosu na sam zločin koji je počinjen i za koji ne postoji način da se ispravi. Emocionalna katarza, u tom smislu, služi kako bi se prikrila realna nemogućnost da se zločin opozove.
Film Ida, po rečima samog autora (citiranog u tekstu Ida: A Film Masterpiece Dejvida Denbija (David Danbey) od 27. maja 2014. u časopisu Nju Jorker (The New Yorker)), „pogrešno će biti shvaćen ako se gleda kao meditacija o Holokaustu i Poljskoj“ već, umesto toga, treba da se gleda kao „priča o identitetu i o spiritualnom putovanju“. Kao da je Holokaust bio nešto nestvarno pa zato može da bude tek metafora za spiritualno putovanje i za priču o identitetu!
Kad je Srbija u pitanju, već sam pominjao na drugom mestu pod kojim okolnostima je kod nas prikazan poslednji film Kloda Lancmana (Claude Lanzmann) Poslednji od nepravednih (Le dernier des injustes, 2013), što je još jedan Lancmanov film koji se nadovezuje na njegov film Šoa (Shoah, 1985). Prikazan je u okviru festivala pod nazivom „Slobodna zona“, čiji je matični prostor beogradski bioskop Reks, koji, inače, baštini prostor koji je početkom veka izgrađen za potrebe beogradskih jevrejskih društava, a koji, naravno, posle Drugog svetskog rata više ne pripada Jevrejima (zbog čega se tradicionalno u Reksu čitaju tekstovi o antisemitizmu, i to provereni klasici kao što je mladi Marks (Marx), pa Hana Arent (Hanna Arendt) i sl., ali, naravno, za tim sledi i praćenje diktata koji nalaže osuđivanje Izraela, itd.), te koji sada pripada ovom NVO-u. Lancmanov film prikazan je stidljivo, samo jednom, u terminu koji je bio najavljen pogrešno na zvaničnoj stranici ovog bioskopa, a prikazan je na inicijativu gosta iz inostranstva. Takođe, taj film, koji govori o upitnoj krivici jednog od čelnika „jevrejskog veća“ („Judenrat“) u logoru Terezijenštat (Theresienstadt), zbog čega se film, na prvom mestu i zove Poslednji od nepravednih, jer „nepravedni“ još uvek nije isto što i „kriminalac“, samo su kod nas naslov filma preveli kao „poslednji kriminalac“ i time obesmislili sam film, te Lancmanov napor iza istog, i po kratkom postupku presudili u slučaju za koji se film zalaže da bude upitan, te da treba da se suzdržimo od prelakog osuđivanja. Takođe, Lancman je na zvaničnoj stranici ovog festivala okarakterisan kao „ekspert za holokaust“, što Lancman nikako nije, jer ne bavi se arhivskim snimcima, čak, po sopstvenim rečima, kada bi postojali snimci iz gasnih komora, Lancman kaže da bi ih uništio. Lancman se bavi istinom o Šoi a ne tek činjenicama, a polje ekspertize je polje činjenica a ne istine. No o svemu ovome već sam pisao ranije. Jedan drugi ilustrativni primer za odnos prema Šoi kod nas pruža nam jedan projekat kom smo skoro imali prilike da prisustvujemo. Radi se o projektu posvećenom antisemitizmu, sponzorisanom od strane Evropske unije, Fondacije za otvoreno društvo, Ministarstva kulture i obrazovanja, te još nekih fondacija, a koji se odvijao u sledećim institucijama: Centar za kulturnu dekontaminaciju, Muzej istorije Jugoslavije i Muzej jugoslovenske kinoteke; dakle, radilo se o domaćem kulturnom mejnstrimu. Projekat je bio naslovljen: „Protiv zaborava“. Na internet stranici Centra za kulturnu dekontaminaciju, u prilogu naslovljenom „Jevrejsko pitanje, o prisili i nemogućnosti da se bude Židov“, u kom se predstavlja jedan deo ovog projekta, piše sledeće: „Danas, skoro ista retorika i debata od pre 100 i 200 godina u vezi sa Jevrejskim pitanjem, i isti zakonski mehanizmi spajanja i odvajanja, delegiranja i diskriminacije, mogu da se čuju pod terminima interkulturni dijalog, istorijski dijalog i inkluzija.“ Dakle, s obzirom na sve što je ovde na početku rečeno, s pravom, rekli bismo, ovde se upućuje na nedostatnost diskursa ljudskih prava licem u lice sa antisemitizmom. „Protiv zaborava“ je projekat čija je realizacija počela u decembru 2014, a kako sam ja u januaru iste godine počeo da pišem upravo o tome na stranici Filmovi koji nas gledaju, te za časopis Novi plamen, kad sam pročitao ovo što sam malopre citirao, pomislio sam kako je mejnstrimu trebalo malo duže da dođe do istog toga, no to nije toliko bitno, jer glavno je da se do toga, na kraju, stiglo! Međutim, u nastavku istog teksta stoji i sledeće: „Danas se „jevrejsko pitanje“ ne odnosi samo na Jevreje, već i na sve druge razlike – na one religiozne, etničke, nacionalne i rodne razlike koji međunarodne organizacije poput UN i EU, a prema tome i pojedinačne države određuju kao manjine, ali pogotovo na one ključne klasne razlike koje međunarodne i državne politike biraju da gurnu pod tepih.“ Tek što su se ogradili od „interkulturnog dijaloga“, termina kao što je „inkluzija“, i svega sličnog, što čini topose ideologije ljudskih prava, odmah za tim ograđivanjem ne sledi ništa drugo do relativizacija, koja je karakteristična upravo za ideologiju ljudskih prava; sve je tu: i rod, i klasa, i etnicitet, i sve to, navodno, pokriveno je, ni manje ni više, nego „jevrejskim pitanjem“! Na koji način se ovo razlikuje od narativa koji je tipičan za desnicu, a kojim desnica večno pokušava da „parira Jevrejima u žrtvovanju“ (pa tim narativom tvrdi kako je nacija čija je desnica tu u pitanju „patila koliko i Jevreji, ako ne i više“)?
U istom tekstu, ali u pasusima koji prethode ovom malopre citiranom, govori se o podelama u okviru jevrejskih zajednica. Ali već sama ta blizina razmatranja problema antisemitizma, sa nečim kao što su podele u okviru jevrejskih zajednica, deluje neukusno: makar na nekom planu, a zato što jedno sledi za drugim, to odaje utisak kao da antisemitizam ima bilo šta sa internim podelama među samim Jevrejima. Holokaust je počinjen nad Jevrejima, nisu sami Jevreji uradili bilo šta čime su na bilo koji način prizivali da im se to desi – zato je neumesno da se u istom mahu, u kom se razmatra antisemitizam, još i pokreće pitanje internog razilaženja u okviru jevrejskih zajednica. Čim se pomenu ta razilaženja, čim se „jevrejsko pitanje“ prenese na plan internog jevrejskog, odmah za tim sledi pitanje o odgovornosti samih Jevreja, a čim se pitanje odgovornosti Jevreja stavi rame uz rame sa pitanjem antisemitizma, dobija se neumesno pitanje o odgovornosti Jevreja – za antisemitizam. I to, onda, čini kontekst u okviru kog je u tekstu „Jevrejsko pitanje, o prisili i nemogućnosti da se bude Židov“ citiran još i deo iz drame Nebeski odred Đorđa Lebovića, i to baš deo u kom religiozni Jevrejin i „emancipovani“ Jevrejin krive jedan drugoga za gasne komore. Sve zajedno, ovo deluje patronistički, a efekat koji se time postiže je rasprostranjivanje revizionizma.
Sama Lebovićeva drama Nebeski odred, iz 1957. (film iz 1961.), pati od toga što nastaje u vreme kada se nije znalo toliko o Šoi koliko se zna danas, i u pogledu činjenica, ali i u pogledu načina na koji se uopšte može pristupiti Šoi (a da danas to znamo, dugujemo u velikoj meri filmovima Kloda Lancmana). Tako, kod Lebovića, članovi „specijalnog odreda“ („Sonderkommando“) prikazani su kako ubijaju ostale zatvorenike, iako se danas zna da oni nisu učestvovali u samim ubistvima, već da su čistili gasne komore posle masovnih gušenja čiji su počinioci bili Nemci, pripadnici SS-trupa. Članovi „specijalnog odreda“ spaljivali su tela, mrvili kosti, sakrivali tragove za naciste, no to nije isto kao da su oni sami bili ubice. Cilj nacista jeste bio da u proces uništavanja jevrejskih života uvuku druge Jevreje koliko god to mogu, ali pobune „specijalnih odreda“, zatim popuštanje i pod fizičkim, i psihičkim pritiskom zbog samog ovog sakrivanja tragova, bili su toliki da, da su stvarno terali Jevreje da ubijaju druge Jevreje ili druge zatvorenike logora smrti, vrlo brzo bi nacisti ostali bez „specijalnog odreda“ (taj odred naprosto bi doživeo kolaps) i bili bi prinuđeni da sve rade sami, što naravno, nisu hteli. Nenamerno, time što ponavlja neistinitu priču o učešću „specijalnih odreda“ u činovima masovnih ubistava, Lebović vrši reviziju istorije, i sprovodi nameru koju su imali nacisti – da se „specijalni odred“ optuži za ubistva. Sam Lebović bio je za vreme Drugog svetskog rata u tri logora, ali nije on sam ni u jednom od tih logora bio član „specijalnog odreda“, već je o tom odredu samo slušao glasine, za koje se, danas, ispostavlja da su daleko od istine. Kod Lebovića se, zato, radi o ličnoj impresiji, a ne o istorijskoj građi. Iako je ta lična impresija utemeljena na užasnoj blizini istorijskoj građi, ipak ne možemo da uzimamo Lebovićeve reči kao bitnije u odnosu na svedočenja Filipa Mulera (Filip Müller), Abrahama Dragona (Abraham Dragon), Jozefa Sakara (Josef Sackar), i ostalih bivših pripadnika „specijalnog odreda“ koji su za sobom ostavili svoja svedočenja (a da ne pominjemo svedočenja samih nacista, koji bi tako nešto, kao što je to, da su sami Jevreji ubijali Jevreje, da je bilo istina, sigurno iskoristili u svoju korist, i o tome ne bi prestajali da pričaju). Zatim, kod Lebovića zatvorenici dolaze pred gasnu komoru orni, i onda ih nacisti lažu da je gasna komora tuš, pa oni veselo ulaze unutra, kao da se radi o nekom naivnom scenariju za, recimo, distopijsku epizodu Zvezdanih staza (Star Trek). Na ovaj način vrši se revizija transporta zatvorenika do logora smrti, a sami ti transporti uzrokovali su ili smrt ili potpuni mentalni kolaps mnogobrojnih zatvorenika, dok su ostale zatvorenike činili iznurenima do krajnjih granica, što ih je onda učinilo lakim metama za obmanu. Takođe, u većini slučajeva zatvorenici su transportovani iz getoa, koji su sami obavljali funkciju slabljenja zatvorenika, pa se, ako se zatvorenici prikažu kao veseli i zdravi, počinjava i revizija getoa. A verovatno najbitniji aspekt po kom Lebovićeva drama omanje pojavljuje se zato što ova drama nastaje u vreme kada se još uvek mislilo da na brzu ruku neko može da izađe na kraj sa nečim kao što je bila Šoa, pa zato Lebović smatra suvislim da uzme logor smrti kao pozadinu za egzistencijalnu dramu. Kao da su se članovi „specijalnog odreda“ išta pitali. Kao da su imali slobodu da se pitaju velika pitanja o životu, smrti i sudbini usred takve prisile i takvog nasilja kakvim su bili izloženi i okruženi. A zato što misli da može da od iskustava iz logora smrti napravi tragediju, egzistencijalnu dramu, zato kod Lebovića nenamerno iskrsavaju poente, koje bi trebalo da nam kažu nešto o logorima smrti i da time stave tačku na njih, da ih nadrede u intelektualnom smislu, kao da se radi o bilo kakvom dešavanju iz istorije, a ne o neviđenom sistematskom ubijanju u okviru sveta kakav, gledano pre svega (ali ne i samo) po formalnim odrednicama koje ga čine, postoji i danas. Zato se, pak, tu provlače i poente koje sugerišu da je možda najbolje za sve članove „specijalnog odreda“ da umru (pa neki likovi drame dobrovoljno odlaze u smrt, što je rezultat njihovog visokoparnog razmišljanja), kao da se radi o nekoj vanvremenskoj tragediji, te kao da smrt jeste ikakvo rešenje, kao da može da uopšte postoji rešenje, umesto nerazrešene traume sveta, traume koja opstaje. Otprilike onako kako Poslednji Mohikanac (The Last of the Mohicans, 1992) Majkla Mena (Michael Mann), kad na kraju Mohikanci izgovaraju skandaloznu repliku: „Naše vreme je prošlo“, nenamerno vrši reviziju time što istorijskim okolnostima nadređuje tragičnu poentu, tako i Lebovićeva drama Nebeski odred pušta da joj svašta promiče, samo zato što Lebović nije uzeo u obzir Adornovo, da „nema poezije posle Aušvica“. A da ova Lebovićeva drama doživljava danas rivajvl, time što se ponovo izvodi, te što se o njoj govori, kao u slučaju ovog projekta Centra za kulturnu dekontaminaciju, govori veoma mnogo o vremenu i prilikama kod nas. Govori nam da postoji tendencija da se specifičnost Šoe ukine putem poetskog pristupa. Lebovićeva drama, gledano istorijski, naličje je one struje koja je svojevremeno iznedrila roman Kuća lutaka (House of Dolls, 1955) autora čiji je pseudonim Ka-cetnik 135633 (Ka-tzetnik 135633), što je meko-pornografski roman, koji šok koji je sledio za Šoom pokušava da ublaži time što upriličava transgresivne prizore seksualnih odnosa između Jevrejki i pripadnika SS-trupa – ako se Šoa postavi u okvire žanra kao što je meko-pornografski roman, onda je manje šokantna, zato što transgresija ima svoje mesto u fikciji, baš kao što i egzistencijalna drama, tragedija, ima svoje mesto, te kao što i jedno i drugo od nečeg realnog oduzimaju realnost i transportuju ga u polje fikcije i time ga pacifikuju.
Autori teksta „Jevrejsko pitanje, o prisili i nemogućnosti da se bude Židov“ uvek mogu da odgovore na ovakve zamerke, kao što je, na primer ova u pogledu konteksta u okviru kog oni smeštaju deo iz ne-neproblematične drame kao što je Lebovićeva, tako što će da kažu da „nisu to mislili“ (što je uvek opcija kada je u pitanju nešto što sadrži u sebi tolike protivrečnosti koje na kraju rezultiraju u pukom opskurantizmu). Moje pitanje bilo bi: zašto nisu – mislili više i bolje? Jer zaista, ako neko u prvom delu pasusa u tekstu o antisemitizmu napiše kako je ideologija građanskog društva nesposobna da se uhvati u koštac sa antisemitizmom, kako bi odmah u drugom delu pasusa ponovio priču iz korpusa te iste ideologije, onda se tu zaista radi o pomanjkanju promišljanja. A povrh svega, radi se ovde o tretiranju realnog neuspeha jedne od najdominantnijih ideologija danas na način koji sugeriše da je konstatovanje tog neuspeha, zapravo, tek štos, nekakva dosetka koja nema nikakve realne posledice.
Što ne bi bilo toliko strašno, kad se ne bi radilo o projektu u koji su upletene sve ove zvanične institucije, te koji zato ima toliku vidljivost i koji, na neki način, plasira liniju koja bi trebalo da bude predložena kao dominantna linija na osnovu koje se artikuliše antisemitizam danas.
A o ozbiljnosti ovog projekta nešto nam govori i sledeće: takođe na stranici Centra za kulturnu dekontaminaciju, takođe u prilogu kojim se predstavlja deo projekta „Protiv zaborava“, a pod naslovom „Follow up: A gde su komunisti?“, stoji sledeće (citiram kako je napisano u originalu): „[S]vetska građanska ideologija nije uspela da objasni prema vlastitim kriterijumima prosvetiteljske kritike nacizma i masovnih ubistava koja je nacizam proizveo, nego ih naziva režimom Zla i proizvodom Halocausta.“ Ni manje ni više, nego: „Halocausta“! Zašto se koristi engleski način pisanja termina „Holokaust“, pa još stavljen u padež, te zašto je onda još i isti napisan nakaradno, kao „Halocaust“? Zatim, na internet stranici samog projekta „Protiv zaborava“, u prilogu naslovljenom „Svedočanstvo – istina i/li politika?“, stoji sledeći podnaslov: „Koja vrsta razmene (exchange) postoji između svedoka i slušaoca?“ Za koga drugog osim za pripadnika liberalnog NVO korpusa (od kog su se autori nominalno ogradili više puta) englesko „ekzčejndž“ može da važi kao tehnički termin, koji, kao takav, treba da se piše u originalu, u zagradi pored srpskog „razmena“?
Autori projekta „Protiv zaborava“ su, sudeći po informacijama sa pomenutih internet strana, grupa „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ (očigledno nazvana tako po uzoru na knjigu francuskog filozofa Žaka Ransijera (Jacques Rancière), s tim što se kod Ransijera radi o konceptu, pa kad neko uzme naziv tog koncepta kao ime koje bi trebalo da označava stvarno postojeći kolektiv, to onda dođe, otprilike, kao kad bi se neka grupa nazvala „Filozofi-kraljevi“ kao omaž Platonu, što, pak, deluje i pretenciozno i povrh svega neozbiljno). Najčešće ponavljana imena iz te grupe su: Milica Tomić i Branimir Stojanović, umetnici koji su, između ostalog, izlagali svoje radove na manifestaciji kao što je Oktobarski salon. Nije nebitno što su isti bili i autori teksta „Dijalektički antibarbarus“ iz 2008. objavljenog na blogu Milice Tomić na internet stranici B92, u kom se, uz referisanje na Krležu, pa na koncept događaja kakav iznosi francuski mislilac Alen Badju (Alain Badiou), potez Čedomira Jovanovića, u kom se zalaže za otcepljenje Kosova, identifikuje kao ni manje ni više nego revolucionaran: kaže se, tačno, da je time Jovanović počinio „radikalan dogadjaj politike u Srbiji“. Kad imaš pritisak najvećih svetskih sila iza sebe, koje pritiskaju da se isto to Kosovo isto tako otcepi, pa onda ti to ponoviš, ne znam za koga i u kakvom okviru to onda treba da uopšte može da bude događaj, i to ne bilo kakav, već baš ovaj, badjuovski! Zaogrtanje konformizma u bombastične filozofske termine ne može da promeni činjenicu da se radi o konformizmu.
Kada je, pre nekog vremena, zbog svetske ekonomske krize postalo jasno da niko više ne može da bez neke značajne rezerve zastupa liberalnu opciju, te da je nužno da se pažnja makar u nekom smislu vrati na tako nešto kao što je bila klasna analiza, onda su pobornici liberalizma, kao u ovom primeru koji pruža pomenuti tekst o Čedomiru Jovanoviću, umesto da revidiraju vlastite koncepte, koji su zbog tekućih okolnosti postali upitni, revidirali jedino termine koje koriste, pa su, tako, isto ono što su zastupali do juče, nastavili da zastupaju i danas, samo što su onda to još počeli da obmotavaju u oblandu proto-marksističke terminologije. No, građanska ideologija, čak i kad je, ovako, presvučena u marksizam, svejedno, nailazi na probleme artikulacije kad je po sredi pitanje antisemitizma.
Budući da je karakterističan potez za ideologiju ljudskih prava bio depolitizovanje, ako neko ko je do juče zastupao tu ideologiju a danas hoće da nastupi kao zastupnik nečeg drukčijeg i ovom prvom suprotnog, onda se tu pod obavezno pominje „političko“, „politizacija“, „politički subjekat“. Međutim, šta znači politizacija, pogotovo kad se razmatra antisemitizam? Političko, na jednom mestu napominje Alen Badju, u krajnju ruku uvek označava ono što se tiče države (sam Badju se, nasuprot ovome, zalaže za raskidanje veze između, s jedne strane, države, te partije kao oblika organizacije primerenog državi, i s druge strane, politike, ali kod Badjua ovaj raskid ostaje tek u naznakama i na apstraktnom nivou, sa kog, čim pokuša da se spusti, nailazi na nešto što formalno ne može a da ne podseća i to u značajnoj meri na partiju odnosno na državu). Badju, zato, u svom filozofskom sistemu razgraničava polje političkog od nauke, zatim, umetnosti, i ljubavi, koji, po njemu čine „četiri procedure istine“. Formalno identičan gest imamo i mnogo ranije, u knjizi Karla Marksa Prilog jevrejskom pitanju, u kojoj Marks razgraničava političku u odnosu na ljudsku emancipaciju, te tvrdi kako za ljudsku emancipaciju nije nužna politička. I to pominje baš kad se radi o pritisku koji je svojevremeno bio vršen na Jevreje – pritisku koji je Jevrejima diktirao da se politički emancipuju, dakle, da budu jednaki kao i svi drugi u okviru države time što će da prestanu da budu Jevreji. Politička emancipacija istovremeno je i dejudifikacija. Umesto oduševljenja rešenjima (umetničkim, političkim, itd.) možda bi ispravniji put bio onaj koji bi vodio kroz preispitivanje i odbacivanje svakog od tih rešenja posebno?
Kontra-primer u odnosu na ove opskurantske primere u kojima se nudi bilo emotivna katarza, bilo kvazi-politička razmatranja, od kojih oba vode u relativizaciju Holokausta, dolazi nam iz akta proglašavanja 10. maja kao Dana sećanja na žrtve Holokausta u Beogradu. Kako stoji na stranici Jevrejske opštine Beograd, na inicijativu B’nei Brit lože Srbije, a uz podršku Jevrejske opštine Beograd, ovaj dan proglašen je za Dan sećanja na žrtve Holokausta u Beogradu zato što je istog ovog datuma 1942. ubijena poslednja grupa Jevreja iz logora za Jevreje na Starom sajmištu. Nasuprot pomodnom i revizionističkom izjednačavanju svih žrtava, uzet je baš datum koji podseća na stradanje Jevreja. Pri tom, nije ovde bitno uspostavljanje neke nove „državne tradicije“ obeležavanja tog dana (kao i svi datumi koji se obeležavaju, i ovaj će u perspektivi da bude tek formalna obaveza), koliko je bitno što sam ovaj akt proglašavanja tog datuma, te iz baš ovih razloga, a nastao kao rezultat zalaganja ovih zajednica, već, sam po sebi, može da se shvati kao replika na sva ona bavljenja Holokaustom kakva su prethodno opisana.
Pri tvrdnji kao što je ova, možemo da predvidimo i prigovor kakav bi mogao da pristigne sa levice: „Nije li posebno isticanje Jevreja upravo ono što su radili nacisti?“ Odgovor na takav eventualni prigovor, pak, pružaju sledeća pitanja: da li su nacisti uništavali Jevreje javno, na očigled svih, ili su prikrivali to što su radili (pa je baš zato podsećanje na ove zločine istovremeno i borba protiv ostvarenja namera nacista, da Jevreje istisnu u svakom pogledu, uključujući tu i istiskivanje iz polja simboličkog)? Zatim, da li su nacisti obeležavali grobove Jevreja ili su se, pak, trudili da ne ostane nikakvo obeležje za njima?
Radi se ovde o dva neuporediva načina isticanja, pa zato prigovor kao što je ovaj ne može a da se ne pojavljuje kao krajnje ciničan. Po istoj liniji, neko bi mogao da prigovori i tome što je Davidova zvezda i dalje jevrejsko obeležje: „Nacisti su Jevreje obeležavali ovim simbolom – zar ne bi, zato, bilo na mestu da taj simbol danas zaboravimo?“ A kako se radi o dva suprotna odnosa prema ovom simbolu, bila bi pobeda za naciste kada bi se ovaj simbol potisnuo. Kao što se danas i radi na tome da se potisne, a jedan skorašnji primer iz Grčke ide u prilog tome: nedavno je gradsko veće grada Kavala odložilo ceremoniju otkrivanja spomenika žrtvama Holokausta zakazanu za 17. maj ove godine, zato što se na spomeniku nalazi Davidova zvezda. Sasvim bi, kao razlog za ovo otkazivanje, bilo neumesno da se potegnu argumenti kao što su odgovornost Izraela, čiji je simbol Davidova zvezda, za žrtve u Gazi i sl. – užasi koji su počinjeni u ime krsta tokom istorije nisu doprineli tome da se taj simbol zabrani, pa ova preterana revnost kad je Davidova zvezda u pitanju mora da ima sasvim drukčije motive iza sebe od nekog navodnog osećaja za pravdu.
Po istoj liniji stiže i argument protiv Izraela sa onog dela levice koji zastupa Slavoj Žižek, koji se (u tekstu „Whither Zionism?“, In These Times, 2. 3. 2015.) pita nije li sam Izrael, kao jevrejska država, zapravo ostvarenje nacističkih planova da se Jevreji smeste na jedno mesto? Pa onda Žižek još ovo svoje pitanje potkrepljuje istorijskim uvidima, o susretu Ajhmana (Eichmann) sa predstavnicima cionističkog pokreta 1937. (koji se očigledno desio zato što se već tada znalo da predstoji odstranjivanje Jevreja iz Nemačke, samo se u to vreme još nije znalo na koji način će to odstranjivanje da se obavi). No, o kakvoj se jevrejskoj državi radi kad su u pitanju bili nacistički planovi? O tome nam dosta govori jedna popularna pesma iz Nemačke, zabeležena 1934, u kojoj se kaže da „Jevreje treba poslati u Palestinu i tamo im prerezati vratove“ (dostupna u celosti na internet stranici Jewish Virtual Library, u odeljku u kom su reprodukovane antisemitske pesme, prenesene iz arhive muzeja Jad Vašem (Yad Vashem)) – očigledno, u cionističkim i nacističkim planovima radilo se o dve sasvim suprotne svrhe osnivanja jevrejske države, pa je prilikom iznošenja ovakvih tvrdnji, kao što je ova Žižekova, u pitanju ne tek narcisoidno divljenje prema vlastitim kontraintuitivnim obrtima („Izrael – nacistička tvorevina!“), već je, pre svega, u pitanju cinizam. Koji, kad dolazi iz mejnstrima, kao što, pak, iz njega dolaze svi ovi primeri, od rivajvla drame Nebeski odred, preko projekata kao što je pominjani projekat Centra za kulturnu dekontaminaciju, sve do ovog Žižekovog teksta, služi kao oslonac i kao legitimacija za mnoge druge, ni malo dobronamerne društvene pojave, koje, usred krize, dostižu, sve brže, sve veći zamah.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.