Poslednja sezona „Igre prestola“ po više tačaka snosi odgovornost zbog vređanja malog čoveka. Kao prvo, tu je bio pokolj „dobrih ljudi“, „neutralnih“, onih što „samo gledaju svoja posla“. Kao drugo, lanac pornografskih reprezentacija prekinut je ovom sezonom. Pornografiju definišem kao proizvodnju onih slika koje po definiciji neko želi da vidi. Umetnost, s druge strane, uvek i po pravilu ne može a da ne bude ikonoklastična; tako, kad su vizuelne umetnosti u pitanju, tu se radi o onom što je iza slike, a ne o slikama – umetnost nikad nije ispunjenje nečije želje da nešto bude viđeno.
Do sada „Igra prestola“proizvodila je nihilističke slike: svet, život (poručivale su prethodne sezone ovog serijala) svodi se tek na borbu za vlast, a oni koji u toj borbi učestvuju manje-više svi su isti (istina, neki od njih su pomalo konzervativni, neki drugi su malo ili malo više perverzni, ali u suštini, među svima njima nema razlike). Ova i ovakva poruka podržavala je malog čoveka u njegovom (za malog čoveka tipičnom) izboru da se povuče iz javnosti i da nađe skrovište u domenu sasvim privatnog. Tako je mali čovek putem ovog serijala dobijao iz sezone u sezonu, iz godine u godinu, izgovor za to što (osta)je mali.
No, ova poslednja sezona napravila je veliki zaokret od nihilističkog ka klasičnom. Kroz zaokret ka klasičnom vratio se stari dobri otac horde (koji je u serijalu reprezentovan kao zmaj koji je otelovljenje funkcije oca, no radi se onda tu o funkciji-oca-bez-oca-samog; zatim, otac je još reprezentovan i preko lika ćerke koja pomenutog zmaja jaše). Za pojavljivanjem oca horde obavezno sledi i očevo simbolno ubistvo ili pak izgnanstvo; posle toga, narativ nalaže da mora da sledi motiv sinova koji tuguju za ocem, a koji kroz tugovanje dolaze do zakona (otac je bio neprikosnoven vladar iznad kog se nije nalazilo ništa više od njega, dok se iznad sinova nalazi zakon do kog su došli kroz krivicu i/ili tugu). Sve ovo je isto tako uvreda za malog čoveka, zato što mali čovek prezire sve što je klasično, pa zato mrzi i ideale, zato mrzi i zakon – jer, sve to redom, makar potencijalno, sprečava malog čoveka da prati diktat vlastitog principa zadovoljstva.
Mali čovek – jasno je iz svega do sada rečenog – želi da televizija bude njegov privatni servis, koji ga opslužuje i time udovoljava zahtevima njegovog principa zadovoljstva. Mali čovek tretira televiziju kao da je u pitanju bilo koji drugi kućni aparat: kao da je u pitanju frižider ili šporet, ili bilo šta drugo što se nalazi u buržujskom stanu malog čoveka. Njegov posed – stvari u njegovom posedu – ili mu pružaju zadovoljstvo, ili ih proglašava za defektne (trećeg tu nema i ne sme ni da bude). Upravo iz ovakvog svetonazora malog čoveka kreće ovaj poriv koji je ovih dana proizveo peticiju koju je potpisalo milion gledalaca, a u kojoj se oni žale na ovu TV-seriju. Oni su naprosto potrošači koji iskorištavaju svoje pravo da reklamiraju defektni proizvod. U svetu malog čoveka nema mesta ni za umetnost ni za kritiku; sve se svodi na pitanje da li je potrošač zadovoljan robom ili nije.
Ove uvrede upućene malom čoveku toliko su bile jake da mali čovek čak nije uspeo da primeti jedan značajan detalj sadržan u poslednjoj epizodi „Igre prestola“, koji je tu ubačen baš zato da bi autori ovog serijala makar na neki način pružili izvinjenje, te nadoknadu malom čoveku za ove silne uvrede koje je pretrpeo. Naime, krajnje grubo i vulgarno u narativ o tugovanju sinova upleten je i lik kome tu (u takvom narativu) nije mesto, prosto zato što se ni ne radi o ljudskom biću, već se, zapravo, radi o stvari. Novi kralj mitskog Vesterosa je dečak koji je prestao da bude ljudsko biće, odnosno, dečak koji je postao stvar koja vidi istoriju ali je sama iz istorije izuzeta. On je neka vrsta praistorijskog „Gugla“. On je ekspert, no ne ni samo ekspert, budući da je zapravo mašina. Baš tako mali čovek vidi jednakost: po malom čoveku, svi smo jednaki pred („objektivnim“) sistemom/svi smo tek točkići u mašini.
Najmonstruozniji aspekt ovog lika, naravno, jeste to što je on u stanju da opravda sve, bez izuzetka. „Sve je zbog nečeg dobro!“ Pa, po njemu, Sansa je „postala dobra kraljica zahvaljujući tome što je bila žrtva silovanja“; hiljade ljudi poginuli su u raznim bitkama i pokoljima, samo zato da bi on postao kralj i „doneo sklad“, itd. „Sve je zbog nečeg dobro“ je mudrost za malog čoveka: preko te mudrosti, mali čovek pravda svoju javnu neaktivnost.
No, zato što je narativ o ocu horde zasenio sve drugo što je za malog čoveka poželjno, mali čovek iz publike ostao je nezadovoljan.
A narativ o ocu horde jedan je od najustaljenijih narativa ne samo u epskoj fikciji, već čak u fikciji uopšte. Pretpostavljam da su autori ove serije, kad su videli da joj se primiče kraj – te zato što kraj ipak zahteva makar neko minimalno poentiranje – pribegli baš ovom narativu, čisto zato što inače nije stvarno zahtevan, nije nešto nečuveno. No, za malog čoveka – ispostavilo se – i ovaj minimum već je previše.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.