U tekstu “Ilegalni bioskopi – Utočište za dijalog” Ana Kalaba (NIN) piše o alternativama redovnom bioskopskom repertoaru: u pitanju su Ilegalni bioskop, Filmovi koji nas gledaju, te filmski program Doma omladine.
Sledeći deo iz članka odnosi se na Filmove koji nas gledaju:
Što se Beograda tiče, nedavno se pojavio još jedan projekat slične koncepcije – “Filmovi koji nas gledaju” prikazuju se ponedeljkom u KC Grad. U manifestu stoji: “Kad gledamo filmove, činimo to neobavezno. Ali kada filmovi gledaju nas, obavezani smo da im odgovorimo.” A, prema urednicima ovog programa, u takve filmove jednako spadaju “Konan Varvarin”, Bunjuelov “Diskretni šarm buržoazije” i “Invazija otimača tela” Dona Zigela, koji će biti prikazani u aprilu.
Međutim, dok je kod “Ilegalnog bioskopa” akcenat na “nespecijalističkim” dijalozima i uključivanju što šireg kruga ljudi u ulozi publike i urednika, “Filmovi koji nas gledaju” imaju za cilj da doprinesu teorijskom interesovanju za film i obraćaju se “svakome koga film interesuje kao nešto više od puke zabave”.
– Otuda težište našeg projekta nije sama projekcija filma, već naročito predavanje i diskusija koji za njom slede. Smatramo da je teorijska analiza filma bitna jer filmovi, kao proizvod vremena u kome nastaju imaju mnogo toga da nam kažu i, budući da se obraćaju masovnoj publici, imaju veliki uticaj na društveno-političku javnost.
Može se reći da filmovi predstavljaju refleksiju javnosti o samoj sebi, a ta refleksija nikada nije tek estetska već je uvek i politička i psihološka. Zato se nikada ne trudimo da odgonetnemo “šta je autor hteo da kaže”, već se bavimo onim što je rekao čak uprkos sopstvenim namerama, onim što je ostavilo traga na javnost bez obzira na bilo čiju nameru – ističu autori ovog serijala.
Vladan Milanko, inicijator projekta, ideju o “Filmovima koji nas gledaju” obrazlaže kao pandan jednom ciklusu TV-emisija i seriji knjiga “Čudovišta koja smo voleli” Ranka Munitića.
O pandanu u smislu da nam je Munitićev projekat jedan od uzora, ali da ipak mi ne pokušavamo da ga ponovimo, već da na istom tragu uradimo nešto drugačije, da se ne bavimo samo svetom fantazije, već konkretnim društvenim, političkim i drugim implikacijama koje filmske fantazije imaju. Možemo i da kažemo da se Munitić bavio filmskim čudovištima, a da mi ne zaziremo od toga da putem filma dođemo i do nefilmskih čudovišta.
Ana Kalaba, “Ilegalni bioskopi – Utočište za dijalog”, NIN, broj 3146, 15.04.2011.
Filmovi koji nas gledaju su u ovom tekstu okarakterisani kao orijentisani ka specijalističkoj publici i čudovištima – i to s pravom! Čitav članak možete da pročitate ovde.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.