Filmovi koji nas gledaju” je časopis za filmsku kulturu, filozofska i psihoanalitička razmatranja, i politiku obrazovanja
Šta podrazumevamo pod sintagmom “Filmovi koji nas gledaju”? “Filmovi koji nas gledaju” su filmovi ili filmski motivi kojima se mi, kao gledaoci a onda i kao oni koji pišu o filmu, vraćamo uvek iznova, jer ti filmovi ili ti motivi kao da uvek imaju još nešto da nam kažu osim onoga što su nam poručili prilikom prethodnog gledanja. Zato je ciklus “Filmovi koji nas gledaju” ciklus tekstova o filmovima i filmskim motivima koji su ostavili trag – estetski, politički, ideološki, filozofski – na generacije svojih gledalaca.
Kako istorija filma koincidira sa istorijom XX veka, veka prevrata, ratova, novih umetničkih pravaca, ideologija, u ovim tekstovima filmovi su uzeti u jednom širem okviru, kao nešto što je proizvod svog vremena, ali i kao nešto što uspeva da proizvede nove okolnosti u van-filmskom svetu. Otud i naziv “Filmovi koji nas gledaju”: radi se o filmovima koji nisu tu tek da bismo ih mi gledali, već o filmovima koji na nas utiču time što, takoreći, oni gledaju nas, filmovima koji uračunavaju naše reakcije na prizore sa ekrana. Pa, gledajući ih, mi zapravo gledamo-sebe-kako-gledamo, posmatramo ovu unapred uračunatu reakciju koja je naša a da sami na nju nismo unapred računali.
Od ove tačke mogu da krenu različite vrste analiza filmova:
a.) paranoička analiza filma, koja bi se upustila u razrađivanje teorija zavere (“Neko o meni zna više od mene samog, pa me sigurno špijunira! zato je pravo pitanje KO?”);
b.) psihologizirajuća analiza filma, koja bi se zadržavala samo na individualnim reakcijama na te istine o nama koje su pridošle spolja, sa filmskog ekrana (“OK, istina o nama nam stiže spolja, ali je opet ona NAŠA istina, pa treba da se bavimo samo i jedino NAŠIM individualnim reakcijama i ničim drugim! Nema pitanja, ima odgovora koji se nalazi u nama samima, pa se na pitanje KO? odgovara samo i jedino sa JA!”);
c.) filozofska analiza filma, koja ispituje status pitanja i odgovora koji slede za uviđanjem činjenice da individualne istine ne nastaju tek unutar individue, već dolaze spolja. (“Da li, kada postavimo pitanje KO? time zapravo ne prikrivamo neko ŠTA? -ŠTA? određenog procesa, ili pak ono ŠTA? neke stvari? Da li, kada dobijamo odgovor “JA” možemo da mislimo bilo kakvo JA, ako je to JA ono što je uslovljeno nečim spoljašnjim? Itd.”).
Kako se vrste analiza kakve smo skicirali pod a. i b. vrlo brzo obrušavaju u neanalitičko (jer, čim se postavi pitanje “KO?”, s analizom je gotovo, i umesto analize kreće potraga za “krivcem”, a čim se dobije odgovor “JA”, to “JA” ne služi kao ništa drugo do još jedan ekran želje na koji se projektuju raznorazne fantazije za koje onaj ko fantazira ni ne želi da zna da su fantazije, a ne stvarnost), samo je analiza koja je pomenuta pod c. dostatna da se njome služimo u ovakvom tekstualnom ciklusu.