Ako se uzme u obzir neprestano smenjivanje frenetičnih izjava te skandaloznih zbivanja o kojima izveštavaju domaći mediji, može se zaključiti sledeće: trenutno stanje u Srbiji postaje sve teže razlikovati od vođenja psa koji ima ozbiljan slučaj proliva u šetnju, dok sa onom kesom pokušavaš da skupiš sav pseći izmet: pokušaš da obratiš pažnju na jednu hrpu, i da nešto uradiš povodom toga, a za to vreme tu je već nova, još veća hrpa. Najnoviji deo ovog i ovakvog niza je ovaj slučaj „skandalizovanja“ nad naslovnom stranom časopisa „NIN“. Tobože, sad se neko našao da bude indigniran zbog iste. Sada, te ovde – dakle: u državi u kojoj nedavna dešavanja obuhvataju tako nešto kao što je rehabilitacija četnika te drugih saradnika sa nemačkim nacistima; u kojoj se dižu spomenici Folksdojčerima koji su za vreme Drugog svetskog rata bili u SS divizijama; u kojoj je za sveca proglašen Nikolaj Velimirović, inače osvedočeni antisemita, neko ko je smatrao da je „Holokaust bio opravdan“.
Ako je sve ovo nabrojano prolazilo i prolazi još uvek, zašto je sad problematično to, što se na naslovnoj strani „NIN-a“ pojavila fotografija ulaza u bivši nemački koncentracioni logor, propraćena naslovom koji glasi: „Radni logor Srbija“?[1] Kako to da baš oni, koji su deo vlasti – koja je ili ćutke tolerisala ili, pak, aktivno učestvovala u širenju revizionizma u Srbiji – sada najglasnije osuđuju „NIN“?[2]
Radi se o pukom cinizmu. Ako njima nije smetalo sve ono prethodno nabrojano (a nije im smetalo – to vidimo po tome što u onim slučajevima nije bilo nikakvog protesta), onda im sigurno ne smeta istorijski revizionizam, ali im, zato, smeta nešto drugo. Smeta im što je „NIN“ oskrnavio ne sećanje na uništenje evropskih Jevreja (što nije uradio, uprkos njihovim tvrdnjama), već što se „NIN“ bogohulno odnosi prema kapitalizmu kakav ova sada vlast ovde propoveda.
Ovaj njihov cinizam, pak, uporediv je sa slučajem od pre nekog vremena, kada je u Rusiji, koja je inače orijentisana desno, te u kojoj je antisemitizam danas prisutan u popriličnoj meri, bilo zabranjeno distribuiranje ruskog prevoda grafičke novele Arta Špigelmana (Art Spiegelman) Maus – tobože, bilo je zabranjeno jer je na naslovnoj strani, između ostalog, bila i slika nacističke zastave.[3] Skrivajući se iza formalnog antifašizma, iza formalnog antirevizionizma, ruska vlast efektivno je tom prilikom zabranila distribuciju jednog od najvećih umetničkih doprinosa sećanju na progone te na uništenje evropskih Jevreja. Ako znamo da sadašnja Rusija vidi sebe kao kontinuitet Rusije od pre Oktobarske revolucije, te ako znamo da u XIX i početkom XX veka u toj Rusiji pogromi Jevreja jesu bili uobičajeni, onda je jasno zašto Putinovoj Rusiji danas jeste stalo da se niko ne podseća na isto. U oba slučaja – i u ovom u Rusiji i u ovom u Srbiji – neko se drži zakona koji zabranjuje revizionizam i sl., ali samo onda kada to njemu ili njima odgovara.
Što se tiče samog poređenja savremenog kapitalizma sa nacističkim koncentracionim logorima, radi se tu o opštem mestu među analitičarima političkih i ekonomskih savremenih tokova. Tako, eksplicitna poređenja koncentracionih logora sa savremenim kapitalizmom obavljaju, davno pre „NIN-a“, te bez čekanja na to da im isto poređenje odobre predstavnici vlasti u Srbiji: Lakan (Lacan)[4], Liotar (Lyotard)[5], Bodrijar (Baudrillard)[6], Milner[7] te Agamben[8] – da nabrojimo samo one najčuvenije. Šta je, dakle, za očekivati da se desi još u Srbiji? Da li će ovi koji su sada digli buku oko „NIN-a“ da traže da im se izvini Žak Lakan, dok ti isti s druge strane nastavljaju dalje da rehabilituju saradnike sa nacistima?
Ono što je „NIN“ uradio ovom naslovnom stranom jeste to, da je sasvim adekvatno predstavio ono čega se tačno pribojava svako ko zna makar površno istoriju fašizma, a ko je čuo ili pročitao šta sve zastupa ova vlast sada. Jer, kad od vlasti dolazi tako nešto kao što je diktat, koji diktira opštu mobilisanost u svrhe rada, proizvodnje; kad državna vlast dozvoljava kompanijama da ne poštuju zakon, ili pak, kad im se dopušta da one budu instanca koja diktira zakon; kada se javno te od strane vlasti prozivaju svi oni čiji doprinos nije sasvim očigledan; pa kada još (pored svega ovoga) oni koji rade ne dobijaju platu za svoj rad, kad očaj među onima koji rade postaje sve veći (pa više ni samoubistvo radnika nije nešto nečuveno), kad vlast preti radnicima da, ako ne budu zadovoljni zbog toga što dobijaju malo, „mogu da ostanu i bez toga“, to onda ne može a da značajno ne podseća baš na fašizam. Fašizam je korporatizam; korporacije kao što su „Aj-Bi-Em“ („IBM“), „Folksvagen“ (Volkswagen), „Bajer“ („Bayer“), „I.G. Farben“, „Krup“ („Krupp“), te mnoge druge, koje se po malo čemu razlikuju od ovih danas koje dolaze u Srbiju, radile su punom parom u nacističkoj Nemačkoj, i profitirale su. Te iste korporacije postoje i danas, mahom pod istim imenom pod kom su radile i tada. Profitirale su zato što je u fašizmu interes korporacija bio na prvom mestu: sve je bilo podređeno proizvodnji i profitu. Radnici nisu dobijali nadoknadu za svoj rad, niti su imali ikakva prava.
Kad danas neko traži od radnika da ne brinu o sebi, već da, umesto toga, stave interes korporacija u prvi plan, pa kad se još to zaogrne nacionalističkim velom (da treba „da prvenstveno brinu o korporacijama a ne o sebi, i to iz ljubavi prema Srbiji“, uprkos tome što interes radnika jeste interes koji se tiče njihovog pukog preživljavanja), onda to nema šta drugo ni da bude, osim fašizam. Bilo bi revizionistički ne setiti se fašizma u situaciji kao što je ova.
Kad neko u vezi sa ovim slučajem pomene kako se, navodno, ovom naslovnom stranom „NIN-a“ „vređaju žrtve Holokausta“, treba se setiti toga da su radni logori i logori smrti bile dve sasvim različite stvari. Da neki Jevreji jesu završili u radnim logorima, ali da je u radnim logorima neko vreme bilo makar isto toliko ne-Jevreja koliko i Jevreja, te da je na kraju bilo mnogo više ne-Jevreja. Da su Jevreji pre svega bili slani u logore smrti a ne u radne logore.
Da li je moguće da neko i dalje ne zna za ovu razliku, čak i posle Spilbergovog filma Šindlerova lista (Schindler’s List, 1993), u kom se radi o tome kako nekolicina Jevreja pronalazi spas tako što njihov „poslodavac“ garantuje za njih da su oni „nezamenjiva stručna radna snaga“, te ih onda spasava baš to, što ne mogu da im nađu zamenu? Navodno, Oskar Šindler je (iako mnogi istoričari sumnjaju u to)[9] bio naklonjen Jevrejima, te nije bio kao ostali „poslodavci“ u to vreme – navodno, nije izrabljivao svoje „radnike“ do smrti, kao ostali. Bilo kako bilo, čak i da je istorijski Šindler bio takav kakav je u filmu, on bi bio izuzetak a ne pravilo.
U svakom slučaju, ne samo da je neuko, već je sasvim revizionistički da se, zbog navodnog (a nikako autentičnog) obzira prema Jevrejima, ne govori o radnim logorima (jer, ako se ne govori o ovoj razlici, zamagljuju se istorijske činjenice).
Isto kao što je revizionistički i ono što levica često radi: levica prečesto govori o Šoi, o sistematskom uništenju evropskih Jevreja, tek kao o „fusnoti“ u priči koja je, po mnogima na levici, „naprosto priča o kapitalizmu“. Revizionistički je ne praviti razliku između logora smrti i radnih logora, ali zamagljivanju ove razlike pribegavaju često i levica i desnica. Kome su ovi logori jedno te isto? Kad se, na primer, govori kod nas o Starom Sajmištu, onda se u većini slučajeva kaže: „Bio je to logor za Jevreje i za Srbe”. Ali, za Jevreje je Sajmište bilo logor smrti, dok je za Srbe bio u pitanju radni logor. Oni koji ne prave razliku između ova dva, jesu oni kojima je stalo do toga da se takmiče sa Jevrejima u stradanjima. Što je nešto do čega je stalo isključivo antisemitima. Dok su logori smrti bez presedana u istoriji, radni logori su nastali upravo pravolinijskim sleđenjem one linije koju je kapitalizam zacrtao. Sa naslovnom stranom „NIN-a“ ne može da ne bude jasno to, da se radi o radnim logorima, jer upravo to i piše, a ne piše ništa drugo.
*
Odakle dolazi ovolika „sloboda“ da se o Holokaustu govori onako kako se to nekom trenutno sviđa? Dolazi od eskperata, jer u njih se pouzdaje današnje društvo – oni se tretiraju kao „vrhovna instanca znanja“. Ovi eksperti garanti su te „slobode“. Pri tom, isti ti eksperti jesu oni koji rade za honorare i bodove, a ne zato što ih neka tema zaista pogađa, pa su iznutra nagonjeni na to da se nečim bave. Ako neko hoće da vidi kako to izgleda kada se eksperti u Srbiji bave Šoom, može da pogleda snimak konferencije „Holokaust i filozofija“ na JuTjubu[10] – konferencije, na kojoj govore od države upošljeni intelektualci. Radi se o zaposlenima u „Institutu za filozofiju i društvenu teoriju“ u Beogradu.
Na čelu tog instituta nalazi se Petar Bojanić, u vezi sa kim nije sasvim nebitno da se pomene to, da je on 1996. bio jedan od učesnika na čuvenom simpozijumu koji je bio naslovljen: „Jagnje božje i zvijer iz bezdana“. O tom simpozijumu je, pak, Jovan Bajford – inače, autor čiji su uvidi, kad je u pitanju antisemitizam i Šoa na području Srbije, bez premca[11] – govorio kao o „teološkom legitimisanju rata u Bosni“[12]. Na istoj konferenciji je, osim Bojanića, te drugih, učestvovalo i jedno svima poznato ime: Radovan Karadžić. Petar Bojanić, glavni čovek „Instituta za filozofiju i društvenu teoriju“, od samog početka svoje karijere nalazio se u izabranom društvu.[13]
Na ovoj sada konferenciji, „Holokaust i filozofija“, od Bojanićevih podređenih moglo je da se čuje da je, na primer, „Dan sećanja na žrtve Holokausta“, zapravo, „praznik“. Pokušao je ovaj, koji je ovo rekao, da nešto iskonstruiše tom prilikom, da kaže kako je to „praznik“ zato što su na taj datum neki logori smrti bili „oslobođeni“.[14] No, o kakvom „oslobađanju“, a pogotovo, o kakvom „prazniku“ može da se govori posle šest miliona ubijenih? Sledeći govornik (prvi govornik; onaj koji je prvi pomenut je samo otvorio konferenciju) izašao je sa tvrdnjom kako se „u Holokaustu radi o formativnom iskustvu“ – što će reći: „šest miliona Jevreja uništeno je sistematski, ali neko može iz toga nešto da nauči“.[15] Što bez ostatka znači: „Sve je dobro zbog nečega (pa i Holokaust)“. Ovaj drugi govornik očigledno je mlad i perspektivan, verovatno je i doktorant. Iako je jasno da ništa nije naučio na studijama filozofije osim vulgarne narodne mudrosti koja je potpuno uvređujuća ako se primeni u kontekstu Šoe.
Za njim je došao sledeći govornik, po čijem je fenomenološkom uvidu „gađenje bilo presudno prilikom eliminacije Jevreja“.[16] Kao da se radilo o nekom privatnom, aistorijskom, apolitičnom činu. Kao da sam Hitler nije na prvom mestu i napravio revoluciju na polju antisemitizma time što je odbacivao emocionalni antisemitizam (gefühlsmässig) te umesto njega zahtevao razumski antisemitizam (Vernunft).[17] Da se makar malo bavio istorijom, ovaj govornik bi znao za ovu razliku; takođe, znao bi da su prve „specijalne trupe“, „Einsatzgruppen“, koje su vršile pokolje po Istočnom frontu, sačinjavali skoro isključivo sve sami pripadnici buržoaskog, obrazovanog staleža: teolozi, advokati, glumci,[18] te da su oni namerno bili birani, jer se smatralo da mogu da obavljaju „posao“ bez ikakve emocionalne reakcije, te isključivo zbog „ideje napretka“ kakav je bio promovisan u nacizmu.
Za njim, došao je neko – ko je, valjda naviknut na to kako ovaj institut inače radi – ko se ponašao kao da je došao na privatni čas, i to, iako u ulozi govornika, kao da je u pitanju privatna nastava za tog govornika, na kom se taj govornik obrazuje, umesto da govornik drži predavanje nekom.[19] Bilo je tu reči o najopštijem tretiranju problema dobra i zla u filozofiji srednjeg veka (kao da ista uopšte može da kaže bilo šta o Šoi), i mahom ništa više. Međutim, sledeći govornik za ovim sve ih je nadmašio: na skupu o Holokaustu, on je pričao o vrlinama Hajdegerove filozofije.[20] A nedavno je čitav filozofski svet odjeknuo kada su prvi put bile objavljene Hajdegerove necenzurisane beleške, iz kojih se jasno vidi da je u najvećim njegovim delima antisemitizam bio u prvom planu. I onda neko, kao što je ovaj ekspert, nađe za shodno da na konferenciji o Holokaustu veliča Hajdegera. I, njegova zloba i glupost nisu stali na tome: nije mu bilo dovoljno da veliča nacistu Hajdegera, već je još morao da ponizi Jevrejina Levinasa – to je bila njegova tema, kako je Hajdeger superiorniji od Levinasa. Kako ih je Petar Bojanić samo pronašao; kako je uspeo da sastavi ovakav „pobednički tim“?
Za ovim je sledio predah, zato što posle njega nisu više govorili filozofi sa „Instituta za filozofiju i društvenu teoriju“, već ljudi sa studija književnosti. Prvo je njih dvoje izdeklamovalo manje-više opšta mesta kad su u pitanju romani o Holokaustu, za njima je sledio neko ko je govorio o smenama generacije književnika koji su pisali o Holokaustu, da bi se ovaj predah posle ovog trećeg prekinuo, te da bi, onda, i neko sa književnosti počeo da se pokazuje kao dostojan toga da se meri sa ovima sa „Instituta za filozofiju“.[21] Taj je, naime, zamerao Davidu Albahariju što se Albahari usudio da ide protiv „narativa o srpskom domaćinskom mentalitetu“ – „Kako to da Albahari piše da Jevreji nisu bili najbolje tretirani od strane Srba?“ Zaista, „pravo pitanje“, pogotovo ako se uzme u obzir to, da je Beograd bio prvi „Judenfrei“ grad u Evropi; da srpska administracija pod okupacijom jeste imala nemačku administraciju iznad sebe, ali da, baš zato što se radilo o birokratiji, koja ne može a da ne bude spora, jeste začuđujuće što je tolikom brzinom bilo izvršeno „čišćenje od Jevreja“. Da li je mislio baš na tu brzinu kao na „pozitivnu odliku“ srpskog „domaćina“?
I posle ovoga, nastavilo se dalje sa feštom: sledeći govornik uzeo je da priča o Rajnhardu Hajdrihu (Reinhard Heydrich), samo, nije govorio „Hajdrih“ nego „Hejdrih“ (iako se ovo prezime piše sa „e“, izgovara se sa „a“, i to zna svako ko nije prvi put u životu uzeo da se bavi Holokaustom, bez obzira da li zna nemački ili ne).[22] Zatim, za Hajdriha je rekao da je bio ubijen „1941. godine“. Na šta se javio neko od kolega da ga ispravi; kolega mu kaže: „Nije ubijen 1941. već 1943.“ Ovaj prvi na to sleže ramenima i znalački klima glavom; kao, „zbunio se malo, ali inače je znao“. Ostali ćute. Svi sve znaju. Osim što niko od svih tih stručnjaka nije imao pojma da je Hajdrih ubijen 1942.
Sledeći govornik, pak, našao je za shodno da upozorava Jevreje da ne „preteruju“ sa tim da je „Holokaust bio jedinstveni događaj“.[23] Isti govornik, pak, naveo je da „zna za to da postoji tako nešto kao što je takmičenje u žrtvama“, ali svejedno, smatrao je da ipak mora da poruči Jevrejima da „ne preteruju“. Što je u najmanju ruku neumesno, pogotovo što isti govornik – a ako se potraži njegovo ime po internetu, to je jedan od prvih rezultata – stoji iza teksta u kom poredi partizansku odmazdu nad Mađarima u Vojvodini sa ničim drugim do baš Holokaustom.[24]
Konferenciju je završio isti onaj koji ju je i otvorio (isti koji je smatrao da je Holokaust povod za praznovanje), i to, završio je pseudo-filozofskom pseudo-dilemom. Po kojoj „ostaje pitanje da li je uopšte zadatak filozofa da se bavi Holokaustom, ili ne?“[25] Pa, ako je to pitanje sa kojim je zaključena konferencija, zašto su je na prvom mestu i pravili? Valjda se konferencija pravi ako znaš da je nešto vredno pažnje i rada.[26]
Uglavnom, to su eksperti koje je država uposlila, i za ovo i ovakvo svoje bavljenje Holokaustom oni dobijaju i honorare i naučne poene. Posle ovih njihovih izlaganja, ko još može da se čudi što ovi ostali, koju su „ne-eksperti“, uzimaju za shodno da i o Holokaustu i o revizionizmu pričaju kako im se ćefne. Tome, na kraju, eksperti i služe: kao u Kafkinom Procesu (koji je, po mnogim interpretatorima, bio inspirisan aferom „Drejfus“), u kom se u knjigama na koje se sud – ekspertska instanca – poziva ne nalazi ništa drugo do pornografija, tako i ovi eksperti služe samo za to da bi legitimisali ne znanje već neznanje.
[1] NIN („Nedeljne informativne novine“), broj 3473, 20. VII 2017.
[2] Prema internet-izdanju magazina BIZLife (BIZLife, „Koga je sve pogodila naslovna strana nedeljnika NIN?“, http://www.bizlife.rs/aktuelno/vesti-dana/koga-je-sve-pogodila-naslovna-strana-nedeljnika-nin/, 20.07.2017.) najviše ovom naslovnom stranom NIN-a bili su „pogođeni“ sledeći: Maja Gojković, predsednica parlamenta; Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije; Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe SNS; Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade Srbije.
[3] Lauren Gambino, „Art Spiegelman warns of ‘dangerous’ outcome as Russian shops ban Maus”, The Guardian, 28. IV 2015. https://www.theguardian.com/books/2015/apr/28/art-spiegelman-russia-maus-bookstores-holocaust
[4] Jacques Lacan, Anxiety, The Seminar of Jacques Lacan, Book X, Polity Press, Cambridge, UK, 2014, str. 147.
[5] Liotar na mnogim mestima, u mnogim delima, dovodi u vezu savremeni kapitalizam i fašizam, te koncentracione logore i getoe u vezu sa osnovnim principima kapitalizma kao što su: produktivnost, prisvajanje viška vrednosti, transparentnost (najčuvenije mesto na kom to radi svakako je njegova knjiga Raskol, koja je prevedena i kod nas). Liotar, pak, ne ostaje dosledan tokom čitave svoje karijere, pa čak u jednom trenutku podržava kapitalizam, jer u tom periodu drži da je svako drukčije uređenje „samo još gore“. Međutim, u svojim najranijim, a onda i u svojim poznim delima, Liotar je anti-kapitalistički nastrojen; a čak i u vreme dok ga podržava, uprkos tome, ostaje izuzetno kritičan prema kapitalizmu.
[6] U pitanju je jedan od osnovnih motiva kojim se ovaj autor bavi. Bio bi u pitanju čisti slučaj akademizma da se sad još nabrajaju (mnogobrojne) knjige te strane u njima koje ovaj autor posvećuje ovoj temi.
[7] Milner, u knjizi Zločinačke sklonosti demokratske Evrope, ide još dalje od svih drugih autora koji su ovde pomenuti: za Milnera, ne samo da je moguće dovođenje u vezu kapitalizma i fašizma, već je, po njemu, savremeni način proizvodnje kakav je prisutan danas u Evropi, na kraju krajeva, uvek, obavezno, u perspektivi proizvodnja-smrti, a ista se pravda „dostizanjem mira“, budući da se odstranjuju „remetilački i neproduktivni faktori“. Vidi: Jean-Claude Milner, Las inclinaciones criminales de la Europa democrática, Manantial, Buenos Aires, 2007, str. 60.
[8] Važi isto što važi i za Bodrijara. Vidi: fusnota br. 5.
[9] Raul Hilberg, na primer, naprosto proziva Šindlera zbog njegove uloge u uništenju Jevreja. Hilbergov rad bio je osnova na koju su se nadovezivali Hana Arent (Hannah Arendt), te mnogi drugi. Vidi: Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, Homles & Meier, New York, 1985., str. 199.
[10] Svako može da lako nađe ovaj snimak na osnovu odrednica koje sam već dao u tekstu.
[11] Jovan Bajford, Potiskivanje i poricanje antisemitizma. Sećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2005. i Jovan Bajford, Staro Sajmište – Mesto sećanja, zaborava i sporenja, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2011. dve su izuzetno bitne studije.
[12] Transkript radio-emisije „Evropa u Srbiji? Ne daj bože!“, „Peščanik“, 23. XII 2005. http://pescanik.net/evropa-u-srbiji-ne-daj-boze/
[13] O Bojaniću sigurno nešto govore i brojni (prilično jasni) komentari čitalaca na jedan tekst u „Politici“, koje su, sudeći po tome šta oni govore, pisali oni koji su bili zaposleni na „Institutu za filozofiju i društvenu teoriju“ pre nego što je on došao na čelo te institucije, a posle čega su napustili to radno mesto. Problem je, naravno, to što – koliko je meni poznato – niko od njih nije izašao javno, pod svojim imenom, sa istim tim što piše u tim komentarima. „Filmovi koji nas gledaju“, pak, ne staje prvi put javno protiv Bojanićevog instituta. Vidi: rubrika „Vesti“ na ovoj internet-strani; u toj rubrici nalazi se nekoliko tekstova u kojima se radi o IFDT („Institut za filozofiju i društvenu teoriju“). Za tekst u „Politici“, odnosno za komentare na isti, vidi: Miloš Ćipranić, Petar Bojanić, „Teroristi bez dileme“, „Politika“, 12. I 2016. http://www.politika.rs/sr/clanak/346932/Teroristi-bez-dileme.
[14] U pitanju je Predrag Krstić.
[15] Lazar Atanacković.
[16] Dragan Prole.
[17] Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, Homles & Meier, New York, 1985., str. 47–48.
[18] Isto, str. 289.
[19] Olga Nikolić.
[20] Željko Radinković.
[21] Sofija Gradenkovska, Vladimir Gvozden, Stijn Vervaet, a za njima, Aleksandar Pavlović.
[22] Igor Cvejić.
[23] Mark Lošonc.
[24] Vidi: Mark Lošonc, „O prošlosti svih nas“, „Autonomija.info“, 23. XI 2015. http://www.autonomija.info/mark-losonc-o-proslosti-svih-nas.html
[25] Ponovo Predrag Krstić.
[26] Inače, ova konferencija održana je 18. IV 2017. u Klubu „Jevrejske opštine Novi Sad“. Zato što je izostala reakcija „Jevrejske opštine Novi Sad“, nameće se poređenje te organizacije sa stavom koji je zauzeo Haris Dajč u vezi sa naslovnom stranom „NIN-a“ (vidi: „”Slučaj NIN”: Kritike, izvinjenje, “slučajni propust”…“, B92, 20. VII 2017., http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=07&dd=20&nav_category=12&nav_id=1284750): u oba slučaja, staje se (u prvom slučaju pasivno, u drugom aktivno) na stranu državne institucije, uprkos brojnim pruženim povodima za suprotno. No, makar kad je „NIN“ u pitanju, tu su i drukčiji primeri koje pružaju oni koji se u javnosti percipiraju puno više kao „glas“ Jevreja Srbije iako to nisu po službenoj dužnosti kao Dajč: Filip David je u novom broju „NIN-a“ (broj 3474, 27. VII 2017.) u tekstu „Samo istina oslobađa“ stao na stranu „NIN-a“, a pre njega, isto je uradio i Ivan Ivanji (u tekstu: „Licemerno moralisanje“, „Dojče Vele“, 21. VII 2017., http://www.dw.com/sr/licemerno-moralisanje/a-39780634).
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.