Tradicionalni rituali domaćih medija koji nas izveštavaju o novim filmovima:
Obred je film koji nam pruža priliku da reflektujemo štošta. Pri tom ne mislim na malograđanštinu kod nas koja ne može a da ne zablista netom se neko iz ovih krajeva pojavi u holivudskom filmu. Pa makar se pojavio i u minimalnom filmskom vremenu kao što ga ovde ima Marija Karan koja tumači jednu od epizodnih uloga, a o kojoj se kod nas piše kao da je njeno pojavljivanje jedino što ima a i jedino što uopšte treba da se o ovom filmu kaže.
Isterivač đavola, naučni saradnik i prijatelj nauke:
U pitanju je priča o egzorcistima, katoličkom redu “isterivača đavola” dobro nam poznatom iz filma Vilijema Fridkina, ali se ne ponavlja Fridkinova priča, pa centralni lik nije đavolom zaposednuta maloletnica, već se pažnja pre svega posvećuje samom redu egzorcista, načinu na koji oni rade to što rade, postupcima koje sprovode u svrsi isterivanja đavola, demona.
Prvo i najbitnije što saznajemo o ovom redu jeste to da isti radi u dosluhu sa psihijatrijskom naukom. Psihijatrija i religija se dopunjuju: psihijatri se konsultuju sa sveštenicima, zna se granica do koje psihijatrija doseže a preko koje ne može i neće da ide, već, kad stvari stvarno odu predaleko, prepušta ih “višim instancama” (sveštenstvo, bog). Tako funkcionišu sve “egzaktne nauke” – one znaju svoje granice. Upravo zato te takozvane “tvrde nauke” nisu od stvarne koristi, jer, da bi bile “tvrde”, da bi bile egzaktne, one moraju da poznaju svoju granicu, a samim tim, preko te granice koja im je imanentna, one konstituišu misticizam. Obred nam pokazuje kako sasvim lepo kohabitiraju “tvrde” nauke i misticizam – ne isključuju se međusobno; daleko od toga, čak jedna strana drugoj neprestano obezbeđuje mušterije. Ako ni zbog čega drugog, onda ovaj film treba pogledati baš zbog ovoga, zbog te ubeđenosti likova da sve što rade, rade, takoreći, “sa blagoslovom nauke”.
Uzgred, treba pomenuti i razliku između psihijatrije, psihologije kakva nam je recimo dostupna na fakultetima, i, sa druge strane, (frojdovske, lakanovske) psihoanalize, koji su tokom vremena izrasli u međusobne arh-neprijatelje. Psihoanaliza nema granica. Tačka. Meta mnogih prigovora psihoanalizi je to što psihoanaliza sve može da objasni, pa zato navodno ni ne objašnjava bilo šta. Slično stoje stvari i sa dijalektikom (“ona objašnjava sve i zato ne objašnjava ništa”). Nemaju fiksne granice. Ali baš zato nisu misticizam, nisu ezoterija, niti sa njima imaju išta zajedničko.
Fundamentalista, skeptikov najbolji prijatelj i skeptikovo drugo lice:
Film Obred ima nekoliko celina. U prvoj nam predstavlja skeptika, polaznika svešteničkih studija koji obligatorno sumnja, ali koji svojim golemim sumnjama ne radi ništa drugo do provocira da mu neko nametne ono u šta treba da veruje i u šta i sam, zapravo, želi da veruje. Ali je štos sa verom u tome što, da bi neko verovao u nešto, mora mu biti nametnuto ono u šta se veruje, a ne može da u pitanju bude izbor. To je i jedna od stvari koje se u nekoliko navrata ponavljaju u filmu: neki svetac ili sl. citira se kako kaže svojim sledbenicima: “Niste vi izabrali mene, već sam ja izabrao vas”. Lepo što je film tu iskren. Gospodar je uvek gospodar, jer ne biramo mi njega, već bira on nas. A skeptik traži gospodara svojom sumnjom i ništa više. Dokazi koje sumničavac pronalazi, te koji ga iz sumničavca preobraćaju u vernika, proizvod su njegove želje za verovanjem prisutnom već u nultoj tački. Dokazi koji su van njega i koji se pred njega stavljaju nezavisno od njegovog izbora već su na samom početku od strane sumnjičavca željeni kao takvi – njegov je izbor pronalaženje dokaza koji ne zavise od njegovog izbora, ali je težište baš na njegovom izboru, jer bilo kakvi da su dokazi, ma koliko da je njihov realitet konstituisan nezavisno od njega, njegova želja da se oni pojave kao nezavisni od njega te dokaze falsifikuje u samom njihovom temelju.
Drugi deo filma je noćna mora u kojoj se gubi oslonac, u kojoj se ne zna šta je stvarnost. Haos nastao gubljenjem tačke gospodara koji određuje šta jeste a šta nije, šta je dobro a šta loše; pokazuju se neprilike u koje sumnjičavac zapada, te zbog kojih bi mu valjalo da brže bolje pronađe svog novog gospodara. I, na kraju filma, naravno, skeptik postaje vernik, baš kao što je i želeo i priželjkivao na početku svojim histeričnim skepticizmom koji vapi za gospodarem.
Učitelj ne može bez učenika i učenik to jako dobro zna, čak toliko dobro da stvarno ne moramo još i mi to da saznajemo po bog-zna-koji put:
U trećem delu filma sve dolazi na svoje mesto. A usput, ostvaruju se i infantilne fantazije učenika koji spasava učitelja, koji pokazuje učitelju da mu je on kao učenik bio neophodan, jer nije samo da učitelj uči učenika, već još i učenik mora nečemu da nauči učitelja. Novopečeni egzorcista spasava starijeg kolegu koji ga je uveo u posao. Jasno je da niko tu ništa zapravo ne uči, već se igra igra moći, slabiji mašta o tome da jači prizna da mu je slabiji potreban zato da bi on spram njega mogao biti jak. Samo se onda na sve to još dodaje i vulgarni zaokret u kom se slabiji, zato što je potreban jačem – primer kvazi-dijalektike –, ispostavlja kao “jači od jačega”. Ali, nama se sve to ispostavlja kao infantilne maštarije i ništa više. Prvo smo imali kvazi-sumnjičavost koja je druga strana fundamentalizma, a onda smo dobili i jadnu maštariju kojom se ovakav slabunjavi sumničavac odlikuje.
Kad se jednom utvrdi ime, dalje je sve lako:
Značajno je još i to što, da bi stvarno nadvladao demona, sveštenik koji se kali mora da dođe do njegovog imena. Ništa bez klasifikiacije, bez stare dobre birokratije! Daj da se to što smeta legitimiše i posle ćemo već lako… Opsednuti isledniku priznaje ime (“Baa-aal!”, ime demona), daje naziv sopstvenoj bolesti, sopstvenom demonu i stvari se tu završavaju.
Zar nije to isto što i Lakanov diskurs analitičara u kom dolazi do proizvodnje S1, gospodara označitelja, imena gospodara? U gornjem redu diskursa analitičara Lakan ispisuje matemu a → $, objekat malo a odnosi se spram podeljenog S, subjekta, što je analizant, da bi u donjem redu imali S2, drugog označitelja, znanje, na mestu istine diskursa, a spram njega S1, gospodara-označitelja kao proizvod čitavog diskursa. Nije isto, i baš po ovome se psihoanaliza (lakanovska psihoanaliza) razlikuje od drugih psihoterapeutskih praksi (npr. ego-psihologija) ili od svešteničkog isleđivanja. U lakanovskoj psihoanalizi S1, ime gospodara, proizvodi se kao otpadak, kao ono što nema veze sa istinom diskursa, sa S2, znanjem. Za razliku od isleđivačkih praksi, od praksi birokratskog utvrđivanja identiteta krivca (a to je onaj mitski Jevrejin koji je za sve kriv ili pak Fantomas ili pak pokvarena vlada koja je na vlasti ili pak komunjare koje stalno vrebaju… ), u lakanovskoj psihoanalizi dolazi se do znanja koje se odbacuje kao smeće ovog gospodara, ovaj identitet krivca, ovo S1. A ono što je istina jeste ono znanje proizvedeno proizvođenjem-i-odbacivanjem S1, gospodara. To znanje je ono znanje zahvaljujući kom dobro znamo bajkovite sheme po kojima operišu ovakve strukture poput ove iz Obreda, te koje nam iste čini providnim previše elaboriranim (jasno definisanim, ograničenim u onom smislu u kom se zna gde počinje domen nebesa a prestaje domen psihijatrije) lažima lošeg lažova. “Preterano elaborirane laži koje se preteranošću ne pokazuju kao ništa do laži lošeg lažova” – replika Hanibala Lektora iz filma Kad jaganjci utihnu. Mnogi prigovaraju Obredu da se u njemu Hopkins pojavljuje ponovo kao Lektor, ali očigledno je da Lektora u ovom filmu nema dovoljno. Nema ga dovoljno, jer ovom bajkovitom narativu Obreda zaista nedostaje analitička perspektiva.
Heroj koji je prevazišao sopstvo, militarizam sveštenog lica, militantnost kakvom obiluje današnjica – patetična kvazi-militantnost koja hinji opštost ali je nikako ne dostiže:
Drugo pitanje koje se nameće kada uzmemo u obzir sličnosti između svešteničke prakse i psihoanalize jeste: da nije možda ovo malo a, ovo što je analitičar, ispražnjen od svega privatnog i na raspolaganju analizantu da bi analizant na analitičara projektovao svoje želje, strahove itd. isto što i sveštenik? Heroj-sveštenik, koji se junački suočio sa svojim sumnjama i na kraju našao dokaz koji mu je omogućio da prevali preko sebe i stavi se u službu nečeg opšteg. Tu je očigledna laž takve militantnosti, u tim dokazima van sebe i u tom patetičnom infantilnom ostvarivanju maštarija o nečemu većem od sebe, o nekom “great beyond” na koje je prosvećeni junak dospeo. Ni na kakav “great beyond” ovaj nije dospeo, samo je došao do loše negacije, do proste neposredovane negacije privatnog. Isto kao što đavo u filmu postoji zato da potvrdio postojanje boga, čime se zapravo pokazuje da je đavo loša i zato nikakva negacija boga, tako i u ovom modelu postuliranje nekog “great beyond“, nekog lažnog stavljanja u službu van privatnog, to patetično ukidanje sopstva nije ništa drugo do podilaženje vlastitom egu. To su dva školska primera loše negacije koja nam ovaj film nudi i zbog čega na ovaj film treba obratiti pažnju. Taj kvazi-militantni stav nije ništa do potpuna samovolja. Pravo opšte ide sasvim drukčije, ono dolazi preko posredovanja i preko negiranja ove lažne negacije. Negacija negacije jeste na prvom mestu negiranje loše negacije, proste negacije, koja zapravo ne negira ništa. Prava opštost sa ovim nema nikakve veze – prava opštost analitičara nije sadržana u tome što on odbacuje svoje privatno, već u tome što ga posreduje i stavlja u službu analize. I to radi bez herojstva, bez patetične kvazi-militantnosti.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.