„Olimp“ – spektakl dostojan sopstvenih uzora (nominalno, pobeđenih 1945.)

Šta je ono što nam upriličuje predstava Jana Fabra „Olimp: U slavu kulta tragedije“, odigrana i nagrađena na ovogodišnjem BITEF-u i prenošena u celosti na državnoj televiziji? U 24 časa, koliko predstava traje, predstavljeno nam je orgijastičko viđenje utemeljenja zapadne civilizacije, koje autor predstave locira u grčkoj mitologiji. Radi se, pritom, o „Utemeljenju“ sa velikim „U“, koje je, takođe, utemeljenje u telesnosti, u emocijama, u orgijanju, u nasilju, u transgresiji.

Mitologija koja je ovde u pitanju je mitologija koja je ogoljena u svojoj datosti, koja je, kako stoji u tekstu na zvaničnoj internet stranici ove produkcije, lišena tumačenja ¹ – mitologija koja pretenduje na to da se prikaže kao nešto neposredno. Ali šta je tačno to tumačenje koje se ovde odstranjuje? U istom tekstu i to je razjašnjeno, pa stoji sledeće: „Fabra interesuju Grci koji ne mogu da se dešifruju, junaci i junakinje kao što su Medeja, Antigona, Prometej, Edip i Elektra, pre nego što im je psihoanaliza dala šah-mat.“² Ono što smeta i što se odstranjuje kako bi se mitovi „pročistili“ jeste ni manje ni više nego baš psihoanaliza, „jevrejska nauka“! Ovo nije ni malo slučajno. Naime, bazični revizionistički gest zapadne civilizacije jeste upravo poricanje toga da samoj toj civilizaciji nešto nedostaje. Nasuprot tome, osnovna odlika jevrejske misli je upravo svedočenje o tom nedostajanju. Šta je taj nedostatak kojim se bavi jevrejska misao a koji zapadna civilizacija želi da potisne? U pitanju je nedostatak legitimacije, nedostatak utemeljenja. Geršom Šolem locira ovo bazično neutemeljenje na početnom mestu jevrejske kulture kada govori kako je, po Rabinu Mendelu, narod Izraela čuo samo prvo slovo kojim počinje zapis prve božje zapovesti na hebrejskom – alef. Alef je, međutim, nem, on je pred-glas, upućuje na položaj grkljana koji prethodi izgovaranju glasa, ali sam je nem. Alef prethodi svakom govoru, najavljuje reč, ali sam nema sadržaj, nema značenje. Jevrejska misao se, zato, bavi preispitivanjem ove osnovne neutemeljenosti same reči, bavi se mišlju samom, dok zapadna civilizacija aktivno radi na isključivanju misaonog, uzima sebe kao datu, kao neupitnu u svojoj „izvornosti“. Fabrova neposredovana mitologija je mitologija bez misli.

Avangardna umetnost odbija da se povinuje onome što doxa propisuje. Ona ne pristaje na to da ponavlja isti gest poricanja koji bi bio u skladu sa društvenim okvirom zapadne civilizacije u kom operiše, već insistira na upriličenju nedostajanja utemeljenja, koje je na snazi uprkos sveopštim pokušajima prikrivanja. Ovo nedostajanje se u avangardnoj umetnosti pojavljuje kao sublimno. Sublimno je, po Žan-Fransoa Liotaru, predstavljanje postojanja onoga što je nepredstavljivo. Izbijanje alefa, daha koji najavljuje reč, govor o temeljnom nedostatku govora. Zadatak dela avangardne umetnosti je da proizvede oskudicu, pomanjkanje – pomanjkanje smisla, pomanjkanje celovitosti, pomanjkanje zadovoljenja – pomanjkanje koje potiče na misao.

Predstava „Olimp“, o kojoj se danas kod nas govori kao da je „vrhunac avangardnog pozorišta“, zato je tek lažna avangarda. Umesto da interveniše, ova lažna avangarda reprodukuje doxu. Umesto da uključuje publiku putem ne-identifikacije i provokacije, putem otuđenja u razmišljanju, ona uljuljkuje publiku prostim prisajedinjenjem u telesnom. Umesto da svedoči o nedostatku utemeljenja, ona nudi orgijastičko jedinstvo koje je utemeljujuće, antisublimno, antimisaono.

„Olimp“ – po tome što se radi o lažnoj avangardnoj, o lažnoj revolucionarnoj umetnosti; zatim: po tome što otvoreno ustaje protiv onoga što je judaističko u onome što se od druge polovine XX veka naziva „judeo-hrišćanskim“; po tome što se, brišući sve ovo što bi utemeljenje propitivalo, zalaže za „Utemeljenje“ sa velikim „U“, te za „Zajedništvo“ sa velikim „Z“; na kraju, i po tome što je ogrnut nacističkom ikonografijom poznatom, pre svega, iz filma „Olimpija“ Leni Rifenštal – zbog svega toga, te kao u onoj šali braće Marks iz filma Pačja supa, koja je, inače, jedna od omiljenih referenci slovenačke lakanovske škole (a šala glasi: „On govori kao idiot, izgleda kao idiot, ali, ne dajte da vas to zavara… On jeste idiot!“), za „Olimp“ ne može a da ne stoji sledeće: „Ova pozorišna predstava izgleda kao fašistička propaganda; njeni efekti su efekti tipični za fašističku propagandu; no, ne dajte se prevariti… Ova pozorišna predstava jeste fašistička propaganda!“