Ovaj tekst incijalno je bio objavljen na blogu Novog plamena, 25.01.2014.
Raj sada zanimljiv je po nekoliko osnova, i zaslužuje da ga se setimo sada, uoči predstojećih nagrada Američke akademije (a, da odmah kažemo i da nisu sve osnove po kojima je zanimljiv tek filmske). Prvo, radi se o tehnički dobro izvedenom filmu, pristojno napisanom, izrežiranom, odglumljenom i izmontiranom, što nije uvek slučaj sa kinematografskim ostvarenjima koja ne dolaze iz nekog od današnjih filmskih centara kao što je Holivud ili pak iz nekog od evropskih centara. No, ipak, ne radi se o filmskom remek-delu. Ono po čemu je Raj sada zaista zanimljiv jeste to što je u pitanju valjda jedini film koji otvoreno i bez ikakvih sumnji staje na stranu terorista-samoubica (a sigurno jeste jedini takav koji je nagrađivan te koji je priznat i od strane i kritike i publike, kako u mestu gde je nastao tako i u Evropi i u, ni manje ni više nego, S.A.D.-u). I to, ovaj film to radi, simpatiše teroriste-samoubice, usred najžešće faze “rata protiv terorizma” – uprkos tome, pored svih drugih nagrada za koje je bio nominovan i koje je osvojio, bio još tada nominovan i za Oskara! Čime, kakvim kvalitetima je zaslužio ta priznanja?
Raj sada, na prvom mestu, preuzima argument koji je 1966. izrečen kao replika jednog od protagonista u remek-delu Đila Pontekorva (Gillo Pontecorvo) Bitka za Alžir (La battaglia di Algeri), a koji glasi: “Dajte nam bombardere, a mi ćemo vama dati korpe sa bombama”, dakle, argument u kom se apeluje na licemerno osuđivanje terorizma u slučajevima kada se terorizmom služi znatno slabija strana, koja nema drugog načina da se bori. Ali, dok je Bitka za Alžir predstavljala tek terorističke napade, Raj sada predstavlja baš samoubilačke terorističke napade – ova razlika je bitna, jer dok u slučaju prvog još i može da se vidi neko herojstvo u sukobu nalik onom Davida protiv Golijata, kao što se uglavnom i vidi makar kad je levo nastrojena publika u pitanju, u drugom slučaju javnost je skoro pa bez izuzetka i bez ikakve zadrške spremna da osudi samoubilačke napade kao činove počinjene od strane “robota a ne ljudi”, “zaslepljenih fundamentalista”, itd. Kad je u pitanju Raj sada perspektiva terorista-samoubica osvetljena je iznutra, i predstavlja nam ne neki religiozni već baš ateistički argument za žrtvovanje usled terorističkog čina. U filmu je to jasno: u jednom trenutku neko pomene anđele, ali se protagonista na to ne osvrće, već samo upućuje jedan prezrivi pogled ovom koji govori o anđelima. Takođe, iz filma je jasno da je vođstvo terorističke organizacije ako ne korumpirano onda makar vidno sklono korumpiranosti, no glavni junak svejedno, iako nema poverenja prema vođama koji ga angažuju za samoubilački teroristički napad, iako ne veruje u to da ga čeka neki zagrobni život (“raj sada” iz naslova odnosi se na nešto drugo), spreman je da nestane zajedno sa bombom koja mu se nalazi oko pasa. Čak je i ljubav tu u igri, i devojka glavnog junaka, inače oličenje NVO mentaliteta koji zagovara “neki drugi način a ne agresiju”, nije dovoljan razlog da ovaj ne počini samoubilački teroristički čin. Argument pred kojim padaju svi ovi – i ljubav, i nepoverenje prema vođama, i nepoverenje prema religioznim obećanjima – jeste dostojanstvo: ako je dostojanstvo izgubljeno, život je vredan tek toliko da se izgubi u borbi za pravi cilj. U tom smislu ono “raj sada” iz naslova odnosi se na jedno sada, na sada u kom uopšte nije bitno šta je bilo ili šta će biti, jer u pitanju je netrpeljivo sada, iz kog je jedini izlaz upravo ovakav samouništavajući napad.
Deluje razumljivo, u najmanju ruku sa nekog apstraktnog moralnog stanovišta, da neko ko ne raspolaže sredstvima za borbu kao što su napredna vojna tehnologija jeste opravdan čak i u samouništavajućim napadu. No, o napadu koga na koga se tačno radi? Radi se o napadu islamske fundamentalističke organizacije. Ali se ne radi o napadu na S.A.D. ili na Evropu. Već se radi o palestinskom samoubilačkom terorističkom odredu koji napada Izrael. I, čak u filmu vidimo i klasne razlike: Palestina je sva u ruinama, Izrael koji vidimo su peščane plaže, skupi hoteli od betona, čelika i stakla, skupi automobili na ulicama. Sve upućuje na to da je, nesumnjivo, protagonista čiju priču u filmu pratimo sasvim u pravu. Naravno, iste ili verovatno veće klasne razlike bile bi u pitanju da je naš junak otišao u S.A.D. ili negde bliže, u zemlju kao što su, recimo, Ujedinjeni Arapski Emirati. No, ipak, ovaj odlazi u Izrael, i, kao Palestinac, izgleda kao da i ima pravo, budući da je Palestina okupirana od strane Izraela toliko dugo, da izraelski vojnici ponižavaju i maltretiraju palestinsko stanovništvo, drže ih u izolaciji, u nemaštini, u konstantnom vanrednom stanju.
Ali, ako se pogleda šira slika, ne samo da vidimo čitavu jednu istoriju koja baca drukčiji pogled na ovu situaciju koju nam Raj sada predstavlja – a istorija je iz perspektive filma nebitna, jer, koga briga za to šta je bilo pre par godina ili pre par desetina godina, kad je situacija sada nepodnošljiva? – već vidimo nešto drugo, što iz perspektive samog filma, i ovako postavljenog problema, ipak nije smelo da se previdi. Vidimo jedno drugo sada, osim ovog sada koje čini nepodnošljiva situacija u kojoj se Palestinci nalaze krivicom Izraela. To drugo sada je sada samog Izraela. Naravno, sam Izrael je dugo bio agent krupnog kapitala i Zapada na Bliskom Istoku: prvo u borbi protiv arapskih država koje su se nalazile pod uticajem tadašnjeg SSSR-a, a posle toga, protiv “islamske pretnje”. Još pre toga, sam Izrael i nastaje pod pokroviteljstvom britanske imperije koja se povlači iz kolonija i za sobom ostavlja Izrael da brani njene interese. A još pre toga, imamo vekove progona Jevreja, smeštanja u geta, dok u bližoj prošlosti, imamo holokaust. Čitava istorija zapadne civilizacije istovremeno je i istorija antisemitizma. Takva istorija proizvela je ovo sada u kom antisemitizam nije prosto izražen toliko, nije vidljiv jer – nema više Jevreja onoliko koliko ih je bilo pre holokausta. No, svejedno, i to što ih ima, dovoljno je da učine sada postojeći antisemitizam vidljivim.
Uzmimo samo ovaj film kao primer, Raj sada: jedini film o teroristima-samoubicama koji je dočekan sa nagradama i u Evropi i u S.A.D.-u je film u kom terorista-samoubica odlazi kako bi ubijao – Jevreje. Ova izuzetnost ovog filma, po baš ovoj osnovi, govori dosta. Trenutno, S.A.D. i Izrael ne slažu se oko plana u pogledu Palestine koji S.A.D. pokušava da nametne, i S.A.D. već neko vreme preti Izraelu sankcijama. Ako ovaj film nije dovoljan (a nije, ovo kažemo čisto retorički) antisemitima da se razuvere da ne stoje Jevreji iza najmoćnijih sila sveta već da su baš Jevreji, kao i mnogi drugi, prinuđeni da rade za velike sile, onda ništa nije dovoljno (kao što ni nije jer antisemitizam ne počiva na racionalnoj argumentaciji).
Na nešto lokalnijem planu, ako pogledamo Jevreje u Srbiji, oko 10.000 Jevreja bilo je ubijeno u logoru na Starom sajmištu 1941. i 1942. Iako se radilo o nemačkom logoru na teritoriji pod okupacijom NDH, oni koji su Jevreje sakupljali i dovodili nisu bili niko drugi do srpska vojska. Ona ista srpska vojska koju malo-malo pa rehabilitujemo danas i ovde, a poslednji slučaj je TV-serija Ravna gora. A kad smo već kod Ravne gore, da kažemo i da su dokumenti o jasnom antisemitskom karakteru ravnogorske vojske svima dostupni, te da se u njima vidi da su komunisti smatrani Jevrejima i obratno, da se komunistima pre svega prigovaralo to što “nisu Srbi već su čivuti”. I, danas i ovde, mi imamo na državnoj televiziji, od novca pretplatnika, seriju o njima kao herojima. Dalje, logor na Sajmištu nalazi se preko puta onog što će, kako planovi sadašnje vlasti glase, tek da bude “Beograd na vodi”. Ali, mi na Starom samištu već imamo jedan drugi “Beograd na vodi”, koji jedva da je ičim obeležen kao mesto na kom je stradalo 10.000 Jevreja, mesto koje nije bilo tek koncentracioni logor, već je bilo logor smrti. Ljudi danas žive u zgradi u kojoj su 1941. i 1942. drugi ljudi bili ubijani. Posebno je bizarno, i u malom govori dosta o tome kako se novac grabi pošto-poto, što je zgrada u kojoj se nalazio krematorijum privatizovana i što se na tom mestu danas nalazi restoran. Još jedna tema za sebe je i problematičnost izgradnji sportskih terena na tom mestu, jer dok floskula “tamo gde je bila smrt neka danas bude život” lepo zvuči, ipak, treba da se zapitamo šta je život i kakav život uopšte treba da bude posle nečeg takvog kao što je bio holokaust? Sportski teren, sport, rekreacija, optimizam, bujanje života – ali otkud nam pravo na to?
Mogli bismo da imamo pravo samo u slučaju da se brinemo o tome da se suprotstavljamo onome na čemu je holokaust počivao, onome što ga karakteriše na nultom stepenu, a to je poricanje samosvesti tamo gde je ima, kao što su oni koji su u holokaustu ubijeni bili predstavnici samosvesti, odnošenja prema sebi koje nadilazi lično, već je predstavnik samosvesti deo opšte samosvesti, samosvesti kao takve, pa je udar na jedno samosvesno biće udar na samosvest kao takvu bilo kada u vremenu – bilo u prošlosti, bilo u budućnosti. Samosvest je odnos prema sebi kao prema svesnom, ali kako danas možemo da budemo svesni sebe kao svesnih ako nismo svesni ovog udara na samosvest kao takvu? Zato sportski tereni i sve slično, što se odnosi na golo fizičko preživljavanje, na biološko održanje i unapređenje tela, nisu ništa drugo do cinizam kad je ovo u pitanju – nisu li baš oni koji su bili smešteni u koncentracione logore bili svedeni na goli život sve dok im i to nije bilo oduzeto, pa nije li zato danas potrebno nešto drugo, a ne fizičko bujanje? Danas biološki opstanak ne sme a da ne bude podređen upravo budnosti i spremnosti odbrane samosvesti kao takve. Jer, inače, niti ima prava da ga bude, niti ima ikakve vrednosti u njemu.
Bez posebne napomene, ista ova primedba odnosi se i na sve one koji se zalažu za prava životinja i sl. jer su, na žalost, naseli na mamac dominatne ideologije koja nalaže da zanemarimo svaku mogućnost samosvesti u korist pukog života. Ova distinkcija je ključna danas, jer nemamo prava da naprosto živimo – inače, u poretku golog života ne postoje bilo kakva prava niti ikakva artikulacija uopšte. Isto tako, kad je holokaust u pitanju, radi se i o slepoj mrlji većine predstavnika marksističke orijentacije, koji zauzimaju poziciju u kojoj se sadašnjost posmatra tek kao osnova za – doduše tešku ali ipak izvesnu – izgradnju besklasne budućnosti, bez obaziranja na konkretne probleme sada u kojima se očitavaju posledice antisemitizma i posebno holokausta, te koji ne uzimaju u obzir nužnost jednog sasvim drukčijeg odnosa prema sadašnjosti, nužnost odnosa koji će da kreće pre svega od toga da, posle holokausta, tek moramo da se izborimo za to da imamo prava na život, koji je onda jedan specifičan način življenja. Jer ako se ponašamo kao da možemo tek tako da zakoračimo napred, ne radimo ništa drugo do previđamo da, posle holokausta, svaki eventualni korak mora nužno da vodi tek ka novom opravdanju života – opravdanje u smislu polaganje računa sebi o sopstvenom kretanju. Takođe, danas ne može da bude ni govora o tome da “Jevreji treba da se oslobode sebe”, što je stari marksistički argument, jer to ne može da bude postignuto ako pre toga sami antisemiti ne budu oslobođeni od antisemitizma.
Ovo, da “tamo gde je bila smrt sada buja život” cinično je u istoj onoj meri u kojoj su cinični filmovi kakav je, na primer, Život je lep (La vita è bella, 1997.) u kom otac obmanjuje sina kako je život u koncentracionom logoru tek igra. Umesto više svesti – laž. Ili, oštrije: negacija holokausta. Čitava civilizacija opstaje posle holokausta baš zahvaljujući negaciji holokausta, umesto da opstane zasnovana na nečemu drukčijem. I, nije rešenje da se naprosto, kako se kaže u NVO diskusru, “suočimo sa prošlošću” – kakve koristi ima od toga? Kad je prošlost – prošla. Stvar je u tome da ono što je u prošlosti živi i radi danas, da je takvo nešto kao što je negiranje holokausta, pa onda, negiranje samosvesti, deo naše kulture i civilizacije sada. I to, deo je čak ne uprkos onima koji redovno, kao svetski policajac, rade sve što rade, dakle, uspostavljaju kontrolu nad teritorijama nad kojima nisu bili nadležni, samo kako bi “sprečili novi holkoaust” već, između ostalog, i zahvaljujući njima, budući da se “holokaust” i “antisemitizam” prečesto koriste kako bi se protivnik neutralisao, čime ovi termini gube svoj smisao. Za ove sprečavaoce ponavljanja holokausta, holokaust je dobra stvar, jer nudi im beskrajnu mogućnost pravdanja pred drugima. A oni mogu da se oslanjaju na tako nešto kao što je “sprečavanje novog holokausta” jer drže da su izvojevali pobedu i tokom origanlnog, što nisu – nikakva pobeda nije bila u pitanju: holokaust se desio, niko ga nije sprečio. Zato što se desio, zato mi danas treba da se nosimo sa porazom umesto što falsifikujemo pobede. I, dalje, ako je poraz u pitanju, onda nemamo šta više da branimo, a umesto toga možemo još jedino da se trudimo da ono što je dovelo do holokausta prestane da bude pobednik, da se trudimo da porazimo ono što nas je porazilo time što se holokaust uopšte desio.
Poslednji primer negiranja holokausta kod nas dobijamo baš sa već pomenutim “Beogradom na vodi”: radi se o projektu sponzorisanom od strane Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji ni dan danas ne priznaju suverenitet Izraelu, a koji su tokom godina više od nekoliko puta bili implicirani u napadima na Izrael, ali kao podrška napadačima, nikad kao direktni napadači, no svejedno. Opet, brinemo ovde u Srbiji o tome da živimo (od novca investitora koji su dobri samo zato što investiraju i dok investiraju neupitni su), umesto da brinemo o nečemu širem, jer nije svaki život podjednako vredan: moralni je ipak vredniji od nemoralnog. “Beograd na vodi” stoji, s jedne strane, kao budućnost, a odmah preko puta je ovaj drugi “Beograd na vodi” koji je prošlost koja itekako oblikuje našu sadašnjost. Dok ne vidimo ovu sadašnjost kakva jeste, prave budućnosti niti će biti, niti uopšte može da je bude, jer ako ne znamo za šta stojimo, ne znamo ni ko smo, a ako ne znamo ko smo, ne možemo da pričamo o bilo kakvoj našoj budućnosti (ili znamo ko smo, znamo da smo svedeni na goli opstanak, ali onda nas nema već ima svakog posebno, ima haosa, “prirodnog stanja” itd.).
Što se tiče Izraela kao države Jevreja, to je nešto što je nužno, jer da nema Izraela, da nema vojne i ekonomske moći kakvu Izrael predstavlja, Jevreji danas, usled nikad zaista dotaknutog na masovnom planu problema antisemitizma naprosto ne bi bili sigurni, i sigurno bi, kao što i jesu, bili okrivljivani, recimo sada, za tekuću svetsku ekonomsku krizu (kao što i jesu bili okrivljivani, i to čak od strane nekih od učesnika protesta na Vol Stritu koji su zastupali pokret 99%). Samo zato što Izrael postoji, zato danas Jevreje ne pominjemo kada pominjemo imigrante koji su redovna meta desnice, samo zato nije otvorena sezona lova na Jevreje, kao što je u nekim zemljama otvorena sezona lova na imigrante. Zato što antisemitizam nikada nije prestao da bude na snazi, a što pokazuju svi ovi navedeni primeri gore, zato je između ostalog i bila potrebna izraelska odmazda i okupacija teritorija kao što je Palestina. To je izraelsko sada, da između dva zla – zla okupacije i zla koje čini njihov sopstveni nasilni nestank kakav, uzgred, preti samo Jevrejima, budući da je duboko usađen u civilizacijske tokove na svim geografskim širinama – bira ono koje je manje zlo po sam Izrael i po jevrejski narod uopšte. Baš zato onom sada iz filma Raj sada, koje je za Palestince sada dostojanstva koje je izgubljeno manjka ovo izraelsko sada. Što je sada koje implicira nestanak Izraela u slučaju kada bi Izrael najednom popustio sve stege kojima drži obližnje teritorije – dovoljno je da se uoči otvoreno neprijateljstvo prema Izraelu svih država koje izrael okružuju. Zato i Beogradu koji se nalazi usled finansijske krize manjka jevrejsko sada koje ga nemo posmatra sa druge obale.
Što se filma Raj sada tiče, osim što ne uzima oba ova sada u obzir, da kažemo i ovo, da čak i da ih uzima, samo bi se našao pred problemom koji je nerešiv iz vizure koja bi obuhvatala samo ta dva sada, jer bi mu, u tom slučaju, nedostajalo još i jedno treće sada, koje izostaje i ne prestaje da izostaje, a to je sada koje bi sadržalo jednu pravu alternativu i antisemitizmu i izraelskom vanrednom stanju, što bi bila promena na globalnom nivou u kojoj bi se transformisali svi postojeći odnosi, uključujući tu onda i odnose Palestine i Izraela. Bez ove za sada izostajuće treće strane, koja bi bila u stanju da pruži perspektivu univerzalnosti, ova dva ne mogu da se primire. A dugo je S.A.D. glumio tu treću stranu da bi se ispostavilo da ipak nije toliko sklon tek jednom svom agentu na Bliskom Istoku, te da je spreman da, kad zatreba, pruži podršku i drugoj strani, onoj koja je u neprijateljskim odnosima spram prvog saveznika – “neprijatelj mog prijatelja ipak je moj prijatelj” je geslo koje je tu na snazi. Na snazi je čist oportunizam, a nije u pitanju bilo kakva neutralnost, budući da je prosto u pitanju za S.A.D. pitanje ko će od svih njih da ponudi više. To je laž “neutralnog posmatrača”, koji je obavezno kalkulant koji vodi računa samo o svojoj koristi. I to je ono što ne može a da se ne isčitava iz ovih nominacija palestinskih filmova kao što je Raj sada za “Oskara”: s jedne strane izuzetak koji potvrđuje pravilo značajnim delom anti-islamski nastrojene Amerike, ali i izuzetak koji služi za pravdanje pred čitavim svetom (“mi nismo protiv svih muslimana jer podržavamo ipak neke a čak i poslujemo s drugima… “), dok se s druge strane nalazi štap kojim se kažnjava saradnik kakav je Izrael, čisto da mu ne bi palo na napamet da pomisli kako bi mogao da uopšte opstaje bez patronistički nastojenog S.A.D. A svima nama koji nismo zahvaćeni ni vanrednim stanjem palestinskog niti izraelskog sada, ipak preostaje da sami biramo između naše sadašnjosti koja će da bude okarakterisana kao oportuna ili kao moralna.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.