Tekst „Za minut života, do kraja“, koji je napisala Svetlana Slapšak, te koji je objavljen na internet-stranici Peščanik, 7. VI ove godine, prilično je kratak tekst. U toliko gore, onda, to, što je u njemu izrečen toliko veliki broj polu-istina, neistina, te onoga što se danas naziva: „spinovanje“. Slapšak je taj tekst pisala povodom smrti Kloda Lancmana, stvaraoca koji iza sebe ima sasvim singularna dostignuća. No, čak i da ih nema, neprimereno bi bilo da se na ovakav način – ovako kako je Slapšak to uradila, dakle: uz toliko očigledno otaljavanje, promašivanje, te falsifikovanje onoga o čemu se tu, navodno, piše – ispraća čak i neko ko za sobom ima deset puta manje zasluge nego što su one koje iza sebe ima Lancman.
Pitanje, koje se, naravno, sámo u ovom konkretnom slučaju nameće, jeste: kako Peščanik može sebi da dozvoli reprodukovanje i distribuiranje ovakvih „alternativnih istina“? To pitanje – na koje i dalje čekam odgovor – sam, pak, i postavio urednicama Peščanika, pošto sam im prvo prosledio svoj tekst, koji su one odbile da objave na svojoj internet-stranici (a razlog koji su navele bio je to, da je tekst „preobiman“ – kao da ovakav tekst, putem kog se odgovara na tekst kakav je ovaj Svetlane Slapšak, a kom nedostaje najosnovnije poznavanje materije kojom se bavi, može da ne bude temeljan i obiman: sama Svetlana Slapšak, te sam Peščanik, zbog količine i veličine neistina koje su plasirali, prosto zahtevaju obiman odgovor; no, videćemo dalje, da se uopšte ne radi o dužini teksta, već o nečemu drugom… ).
Da krenemo redom. Prvo, par reči o naslovu teksta Svetlane Slapšak o Klodu Lancmanu: „Za minut života, do kraja“. Taj naslov zvuči poetično, no na prilično srednjoškolski način, pa je šokantno, onda, kada se u tekstu Svetlane Slapšak pročita da ona tu, navodno, „citira Lancmana“. A radi se, zapravo, ni o čemu drugom do o (njenom) lošem prevodu rečenice iz Lancmanove autobiografije Patagonijski zec (The Patagonian Hare: A Memoir) – rečenice za koju ona još i pogrešno tvrdi da je ista iz intervjua sa Lancmanom (ista jeste prisutna u nekim intervjuima, ali je u njima jasno naznačeno odakle je izvorno). Inače, ta rečenica jeste nešto što je Lancmanu rekao neko ko je preživeo Aušvic, i glasi ovako: „[Ostaje mi da] živim svakim atomom svog bića, još jedan minut, još jedan dan, još jedan mesec“. Slapšak priča o nekom mističnom minutu koji je, po njoj, „vredan života“; Lancman citira Jevrejina koji je preživeo Aušvic, te kom, posle toga, ne ostaju nikakvi veliki ideali, ništa pompezno, što bi moglo da nalikuje na orgazmički minut o kom fantazira Svetlana Slapšak, već, pak, ostaje samo to – da živi. Nije nikakav specijalan minut u pitanju kod Lancmana, zato što je minut života već dovoljno specijalan za nekoga ko je preživeo Aušvic. Nekome ko je preživeo Aušvic nije potrebna fantazija o minutu koji će da, u nekoj opskurnoj teleološko-teološkoj perspektivi „iskupi“ njegov život.
Drugo; Slapšak piše da je Lancman, zajedno sa Sartrom i Simon de Bovoar osnovao filozofski časopis Moderna vremena (Les Temps Modernes). To naprosto nije tačno; taj časopis – koji je, inače, jedan od najpoznatijih filozofskih časopisa u istoriji – osnovan je 1945. godine. Lancman se tada nije nalazio čak ni u redakciji istog, niti je u to vreme uopšte poznavao Sartra i Simon de Bovoar. Upoznao ih je 1952. I o tome Lancman piše u svojoj autobiografiji, Patagonijski zec.
Zatim, malo dalje u tekstu Svetlane Slapšak o Lancmanu, pojavljuje se jedna sasvim – pa, ako ćemo da budemo krajnje blagonakloni, možemo da kažemo – zagonetna rečenica, a ista glasi ovako: „U filmu nema nijednog snimka iz logora, ni preživelih, ni nedoživelih, ni sveže mrtvih, ni dobro uhranjenih američkih vojnika, ni zgroženih nemačkih građana, nasilno dovedenih na razgledanje: govore i gledaju samo preživeli.“ Kako može istovremeno i da „nema preživelih“, i da „govore i gledaju samo preživeli“? No, vratićemo se na ovo kasnije…
Dalje, Slapšak piše o tome kako se u Lancmanovom filmu Šoa pojavljuje „izraelski general“, koji je, po njoj, sniman u muzeju Jad-Vašem, i koji ništa ne govori, već samo ćuti i posmatra stvari oko sebe. U pitanju, pak, može da bude jedino Jicak Cukerman (Yitzhak Zuckerman), za vreme rata poznat pod pseudonimom „Antek“, koji je bio jedan od vođa pokreta otpora u Varšavskom getu (on je u ovom filmu taj koji ćuti i gleda, dok sedi u ovom muzeju), ali je on, vrlo brzo posle rata, postao alkoholičar, pa nikakvo njegovo angažovanje u vojsci nije dolazilo u obzir; dakle, ne radi se, niti može da se radi o generalu. A radi se o nekom ko je čitav život posle rata provodio u bezuspešnim pokušajima da skrene misli sa događaja kojima je za vreme rata prisustvovao. To je, ujedno, i poenta do koje Lancman stiže, kada prikazuje Cukermana, odnosno Cukermanovo oteklo, crveno lice, te zamućen, prazan pogled: Cukerman, posle iskustva u Varšavskom getu, posle izdajstva od strane poljskog pokreta otpora (koji je odbio da pomogne Jevrejima u getu, iako im je pre toga obećao pomoć), te posle odmazde Nemaca nad Jevrejima u tom getu, nije više bio ni za šta, osim za to, da pokuša da sopstvena sećanja ućutka alkoholom. To, što ga Slapšak „unapređuje“ u „izraelskog generala“ govori da su joj i ova epizoda, i ova poenta, sasvim promakle.
Dalje, stižemo ovde i do Jana Karskog, koji provejava kroz ključna mesta teksta S. Slapšak, a zajedno s njim, provejava i niz neistina koje Slapšak tu iznosi. Naime, Slapšak kaže: „Karski se isplače, pa onda priča devet sati“. Međutim, na zvaničnoj internet strani Memorijalnog muzeja Holokausta Sjedinjenih Američkih Država (United States Holocaust Memorial Museum) dostupna je skoro potpuna kolekcija sačinjena od neizmontiranog video i audio materijala koji je Lancman snimio kada je snimao film Šoa. Tu može da se vidi tačno trajanje video-zapisa na kom je potpuni Lancmanov razgovor sa Janom Karskim: taj materijal traje ukupno četiri sata, trinaest minuta, i dvanaest sekundi, a nikako ne traje devet sati, kao što piše Slapšak.
Ovo, pak, nije ni malo nebitan podatak, iako na prvi pogled može da izgleda kao da jeste: ako se kaže da je „Karski pričao devet sati“, ispada da on nije mogao da se zaustavi od silne volje i želje da kaže sve što mu je bilo na duši povodom teme o kojoj govori s Lancmanom. A nije bilo tako.
E sad, da je Slapšak stvarno uspela da isprati film Šoa, da isprati ono što se u njemu dešava, što se u njemu govori, znala bi to. Znala bi da nije moglo da bude tako kako ona kaže da jeste. Znala bi da Karski nije bio sklon tome da uopšte govori o stradanju Jevreja. Takođe, da je uspela da isprati film Šoa, Slapšak ne bi napisala u zaključku svog teksta tako nešto kao što je sledeće, a što jeste napisala: „Jan Karski, koji je uradio ogromno, smatrao je da nije uradio dovoljno, i zbog toga se rasplakao.“
Evo o čemu se, tačno, kod ovoga radi. Karski, čim se prvi put pojavi u ovom Lancmanovom filmu, govori sledeće: „Sad se vraćam trideset-i-pet godina u nazad… Ne, ne vraćam se…“, pa tu prekida intervju, ustaje, uplakan odlazi, da bi se primirio. Kad se vrati, jedna od prvih stvari koju kaže jeste: „Bio sam učitelj dvadeset-i-šest godina. Svojim studentima nikad ne pominjem „jevrejski problem“. Razumem da je ovo film koji se radi zato da bi se istorija zabeležila. Probaću da to uradim…“
Već iz ovoga sasvim je sve jasno što se Karskog tiče (odnosno: jasno je – makar onima koji su u stanju da prate film koji gledaju): Karski je uradio to što je spadalo u njegov mandat; kao kurir, prenosio je poruke. Nije uradio ni manje, ni više od toga. Inače, Karski jeste bio izuzetno hrabar: zahtevalo je veliku hrabrost da neko kao on, Poljak, uopšte uđe u Varšavski geto, kako bi tamo iz prve ruke svedočio o stanju u kom su se Jevreji u tom getu nalazili. Jednom drugom prilikom – no radi se o prilici koja je sasvim nevezana za Jevreje te njihovo uništenje za vreme Drugog svetskog rata – Karskog su Nemci zarobili i onda su ga mučili, a on im ništa nije odao. No, kad je u pitanju ono što je Karski uradio, a što ima veze sa sistematskim uništenjem evropskih Jevreja, tu je Karski uradio samo ono što je od njega bilo izričito zahtevano od strane njegovih nadređenih; uradio je samo ono što je spadalo u njegov posao. Još jednom – to što je uspešno Karski uradio taj posao (što je iz prve ruke svedočio, te što je kasnije podneo izveštaj o tome što je video, onima koji su bili zaduženi da na Zapadu od njega prime izveštaj) nije mala stvar, ali nije, s druge strane, ništa od toga dovoljno da se Karski proziva u heroja. Bio bi heroj, pak, da je prekoračio svoj mandat; dakle, da je samoinicijativno poduzeo ono za šta nije bio službeno ovlašćen. No, Karski nikad nije prekoračio svoj mandat kad su u pitanju bili Jevreji.
Očigledno je – iz Lancmanovog filma Šoa – da, kad se Karski priseti prizora iz geta, da njemu to teško pada, da ga to emotivno pogađa poprilično. Međutim, zato što je sam Karski već rekao da, kao profesor, svojim studentima nikada nije pominjao ništa što se tiče toga, što Karski naziva „jevrejskim problemom“, tu je jasno da, zato što je njemu samom bilo lakše da se toga ne priseća, da, između ostalog, i baš zato, onda, to ni nije radio, osim kad se to od njega baš izričito zahtevalo.
Da je Karski nekakav heroj, da je bio nešto posebno zabrinut za sudbinu Jevreja – očigledno: nije; izbegavao je da se priseća sudbine Jevreja. Videli smo, što se njega tiče u Lancmanovom filmu, samo to, da je na najneposrednijem nivou, patnja Jevreja u getu na njega ostavila snažan, neizbrisiv utisak, te da, kad se seti toga, ne može da ostane pribran. Ali od toga, da nekog tako nešto pogodi emotivno – nema, niti je bilo, puno ili čak uopšte ikakve koristi. Zatim: da je uradio, kako Slapšak kaže, „ogromno“ – opet: nije; samo je izvestio nadređene, i to je bilo to. Pitanje, koje zavređuje istorijsku raspravu, pak, jeste: da li je uopšte mogao bilo šta, pa bilo to malo ili veliko, da uopšte uradi, ili je tada, kada je Karski bio u Varšavskom getu, 1942. godine, već bilo isuviše kasno da se bilo šta (relativno značajno) uradi?
U dokumentarnom prilogu dostupnom na Krajtirion kolekšn (The Criterion Collection) de-ve-de i blu-rej izdanju filma Šoa iz 2013., u kom Lancman razgovara sa filmskim kritičarem Seržom Tubijenom (Serge Toubiana), posle pedeset i petog minuta dokumentarca, može da se čuje Lancmanovo prisećanje na susret sa Karskim. Lancman u tom videu kaže da Karski, inicijalno, uopšte nije pristao na to, da razgovara sa Lancmanom, te da je tek kasnije promenio mišljenje i pristao na intervju, ali tek pošto je Lancman kontaktirao agenta koji je zastupao Karskog (naime, Karski je tada bio ugledni profesor u Vašingtonu, i, kao, recimo, glumci u Holivudu, imao je svog agenta) i ponudio mu određenu svotu novca. Ova činjenica, da je Karski pristao na intervju tek pošto mu je ponuđen honorar, govori nam još nešto bitno o Janu Karskom.
Stvari, pak, počinju da izgledaju posebno loše po Karskog kad se u obzir uzme i jedan izvod iz njegovog izveštaja iz februara 1940. godine (inače, dostupnog u prilogu na stranici The New York Review of Books, gde je naveden u sklopu rasprave između dva istoričara: Abraham Brumberg, Norman Davies, „Poles and Jews: An Exchange“, The New York Review of Books, 9. IV 1986. http://www.nybooks.com/articles/1987/04/09/poles-and-jews-an-exchange/), a radi se o izveštaju pisanom za poljsku vladu, u kom Karski izveštava o ponašanju Jevreja na teritorijama koje su se tada nalazile pod okupacijom Sovjetskog Saveza. Karski tu piše sledeće: „…Jevreji denunciraju Poljake sovjetskoj tajnoj policiji, i tako iza kulisa, Jevreji upravljaju komunistima…“ Karski u ovoj epizodi naprosto pada na nivo prosečnog antisemite.
Zatim, na rolni RG-60.5006/3139 u „Klod Lancman“ video-kolekciji, dostupnoj na internet-stranici Memorijalnog muzeja Holokausta Sjedinjenih Američkih Država, može, recimo, da se čuje šta je Karski imao da kaže o Šmulu Zigelbojmu (Szmul Zygielbojm), vođi poljskog Bund-a. Zigelbojm je, inače, 1943., te posle niza bezuspešnih pokušaja da u Engleskoj Saveznike nagovori na to, da obrate pažnju na organizovano uništenje Jevreja koje se tada aktivno sprovodilo u Evropi, iz protesta izvršio samoubistvo. Jedna od njegovih poslednjih poruka svetu glasila je: „Biće sramota da se živi dalje ukoliko koraci ne budu poduzeti kako bi se zaustavio najveći zločin u ljudskoj istoriji!“ Karski je istom tom Zigelbojmu – jer, Zigelbojm je bio član poljske vlade u izbeglištvu – prenosio izveštaje o stanju u kom su se nalazili poljski Jevreji. Simptomatično je to, što Karski može na ovoj rolni da se čuje kako, pre svega drugog, najviše priča o tome kako je Zigelbojm bio „neprijatan“ prema njemu. Stiče se, zato, iz ovoga, što Karski tu govori, utisak da je Karski sam bio nesposoban da razume u kakvom se stanju Šmul Zigelbojm tada nalazio, te da Karski nije uopšte u obzir uzimao sadržaj poruka i izveštaja koje je prenosio Zigelbojmu. Stiče se utisak da je Karskog, zapravo, bilo briga prvenstveno za to kako se neko ophodi prema njemu, a nije bio u stanju da uvidi očaj ovog predstavnika poljskih Jevreja, koji nije imao ni volje niti je imao vremena da, usled takvih okolnosti, misli još i na pristojnost. A pokazalo se, na kraju, do čega je Zigelbojmu bilo stalo – pokazalo se, kroz njegovo protestno samoubistvo.
Zbog svega ovoga što je, do sada, ovde izloženo o Janu Karskom, postaje, dalje, jasno i zašto se Lancman 2010. godine – dvadeset i pet godina posle premijere filma Šoa – odlučio na to, da izmontira preostali materijal snimljen tokom razgovora sa Karskim. To je uradio upravo zbog toga što su Karskog prozivali u „heroja“ oni koji nisu znali puno o Karskom, a koji su, isto, valjda, kao i Slapšak sada, uspeli da iz nekog razloga previde i da prečuju to, šta sam Karski o sebi govori u filmu Šoa. Svetlana Slapšak, kad je u pitanju Karski, nije jedina koja je Karskog doživela kao heroja, već je jedna u nizu – zato što je u pitanju dug niz, otud onda i to, što je Karskom do sada na ovom mestu posvećeno toliko. Oko Karskog je, naime, bio ispleten jedan pravi mit, po kom je ovaj, navodno, jedan „posebni ne-Jevrejin“, čak Poljak, koji je – ni manje ni više nego – „pokušao da spreči Holokaust“. Poljska je, naravno, uživala u efektima koje je ovaj mit o Karskom ostavljao za sobom, a onda i čitavoj ne-jevrejskoj posleratnoj Evropi taj mit daleko od toga da je smetao – jer, eto, „jednom ne-Jevrejinu bilo je stalo!“
U Francuskoj 2009. objavljen je bio i roman o Karskom, autora Janika Hanela (Yannick Haenel), u kom se još jednom plasira ovaj mit. Lancman, u intervjuu za britanski Gardijan (intervju se nalazi ovde: Stuart Jeffries, „Claude Lanzmann on why Holocaust documentary Shoah still matters“, The Guardian, 9. VI 2011., https://www.theguardian.com/film/2011/jun/09/claude-lanzmann-shoah-holocaust-documentary) govori o tome, kako je izmontirao ovaj film o Karskom od materijala koji nije ušao u Šou, zato da bi stao na kraj upravo tom mitu o Karskom kao „čoveku koji je hteo da zaustavi Holokaust“. U tom filmu, naslovljenom Le rapport Karski (2010), konačno je trebalo da postane jasno svima šta Karski jeste a šta nije bio.
Na JuTjubu dostupan je i snimak javne projekcije ovog filma, sve sa uvodom u kom govori Lancman, te sa diskusijom posle projekcije (ovde: „Wednesday March 18th, Film by Claude Lanzmann: Jan Karski Report“, YouTube, 34. III 2015., https://www.youtube.com/watch?v=JQ7Y1dc6sbQ); Lancman može da se na ovom snimku čuje kako u diskusiji govori da je ovaj film, Le rapport Karski, napravio zato što mu je dozlogrdilo da se od Karskog pravi „mučenik za jevrejsku stvar“, što ovaj nikako nije bio.
Posthumno, predsednik S.A.D., Barak Obama, 2012. godine Janu Karskom je dodelio odlikovanje „Medalja slobode“; Obama u zvaničnom obrazloženju kaže da je Karski odlikovan „zato što nije ćutao kad su svi drugi ćutali“. Ovo je ambivalentna izjava: faktički, ona je istinita, ali istinita je – još jednom – zato što je Karski govorio o tretiranju evropskih Jevreja tada kada je to od njega bilo zahtevano. Međutim, kad se ovako kaže da Karski „nije ćutao kad su to radili drugi“, opet ispada kao da je u pitanju njegovo samoinicijativno delovanje, iako se nikako nije o tome radilo.
Mislim da sam ovde jasno predstavio to, da postoje dve struje kad je u pitanju Jan Karski. Te dve struje su nepomirljive. To, pak – očigledno je iz svega prethodno ovde priloženog – nije prosto nešto što ja kažem, već je to nešto što sam Klod Lancman tvrdi. Nije mi ovde bio cilj da ja nešto novo kažem o Janu Karskom, već mi je cilj bio to, da nagovestim da postoje osnove, dokumenti, na koje se Lancman oslanjao prilikom tvrdnje, u jakom smislu, da Karski nije bio heroj (te da onda postoje dokumenti koji svedoče o tome da je Lancman tvrdio baš ovo, a ne nešto suprotno).
Da se vratimo sad na tekst Svetlane Slapšak, o kom je, zapravo, ovde sve vreme i reč: neprimereno je da se u tekstu posvećenom Klodu Lancmanu zastupa teza po kojoj Karski jeste bio heroj. To je neprimereno zato što se, kako sam malopre pokazao, sam Lancman uspinjao toliko da pokaže da je istina nešto drugo. Ako, pak, neko izlazi sa tim, da je Karski heroj, uprkos tome što je Lancman – i ne samo Lancman – pokazao, onda je to, zapravo, zameranje Lancmanu, kritika Lancmana. Kritika je, naravno, legitimna, ali samo ukoliko se izričito pojavljuje kao kritična. Ali je sasvim neumesno ovo, da se neko u osvrtu na nedavno preminulog Lancmana ponaša kao da je Lancman stajao za nešto za šta, ne da nije stajao, već čemu se čak aktivno protivio.
Lancmanovi filmovi – treba to jasno da se kaže – nisu „Roršahovi testovi“. Pa tako, nije u slučaju tih filmova legitimno ono: „ja to tako interpretiram“; „to je moje mišljenje“; „takav je moj utisak“; „meni se tako čini“… Ne bi sam Lancman napravio Le rapport Karski (2010), da mu nije stalo do toga da bude sasvim jasan, pogotovo kod baš ovog pitanja o Karskom. I, ne bi rekao sve što je rekao o Karskom…
Toliko, pak, o Karskom. Sada prelazim na zaključak kratkog teksta Svetlane Slapšak o Lancmanu – kratkog teksta, koji, zbog netačnosti kojima obiluje, zahteva ovoliko opsežan odgovor. Bez tog zaključka (isti će biti naveden malo dalje), moglo bi, možda, da se kaže da je prosto nemar bio u pitanju, kad su u pitanju bile prethodno navedene polu-istine i neistine iz njenog teksta. Da, recimo, kao neko ko nije filozof, naprosto Slapšak nije znala kad je osnovan časopis Moderna vremena; onda, da joj je prosto promaklo to, da Antek, heroj Varšavskog geta, te alkoholičar posle rata, nikako ne može da bude „izraelski general“; da je previd, onda, i to, da kaže da Lancmanov razgovor sa Karskim traje devet sati, iako traje malo preko četiri sata, te da traje toliko samo zahvaljujući Lancmanovom ubeđivanju Karskog da priča o tome o čemu tu priča, a da se nije sam Karski raspričao, kao što Slapšak kaže da jeste. Može da se kaže i da je Slapšak davno gledala Šou (mada, ako je tako, te ako joj je sećanje nepouzdano, zašto se onda, na prvom mestu, uopšte latila tog posla, da sada piše o tom filmu? – A ovo pitanje pogotovo stoji zato što se ne radi o bilo kakvom filmu, već se, umesto toga, radi o filmu koji progovara o istorijskom revizionizmu, pa je tačnost tu nužda na koju prisiljava sam objekat bavljenja). Uz ekstremnu blagonaklonost, možda bi moglo da se kaže da je poistovetila „Obaminog Karskog“ sa „Lancmanovim Karskim“, prosto zato što se „nije dobro sećala“. Ali ni to nije dovoljno dobro – ako je krenula da piše o ovome svemu, nije mogla sebi da priušti da uopšte ne zna za film Le rapport Karski (2010), ili makar da ne zna šta Karski tačno priča u Šoi – to, ako ništa drugo, nije smelo da joj promakne: deo filma Šoa o kom piše, a u kom sam Karski kaže da nikada nije javno govorio o ovom što Karski oslovljava kao „jevrejski problem“…
Ukratko: ono što, zapravo, želim da kažem na ovom mestu jeste to, da bi, da nema ovakvog zaključka u tekstu Svetlane Slapšak o Klodu Lancmanu, moglo da se, možda, tvrdi da je u njenom tekstu naprosto reč o nepažnji i otaljavanju; no, kad se pročita njen zaključak, iza njega se vidi jedna sasvim konkretna namera – namera za koju je svejedno da li je ista svesna ili nije, budući ta namera, to usmerenje, jeste nešto što efektivno radi u pozadini njenog teksta, i, onda, prošiva čitav taj tekst.
A zaključak S. Slapšak glasi ovako: „Klod Lancman je upozoravao do kraja. EU nam se ruga sa novim pojmom solidarnosti: jeftinije je da se ne udave, nego da ih se preda u tamo neke njihove konc-logore; u Americi odvajaju decu, do skupnog šišanja još nije došlo; u Mađarskoj obeležavaju znacima vrata; Le Penova i ono holandsko su u starom gvožđu, jer legalno izabrani mladi i moderni Kurcovi posao rade mnogo bolje od njih.“
Prvo, Lancman nikad nije u svom radu upozoravao nikoga ni na šta; Lancman je po pitanju upozoravanja kategoričan, pa, tako, na više mesta on izjavljuje kako je „u judaizmu zabranjeno predviđanje budućnosti“.
Takođe, Lancman, koji je Sartrov učenik, obrazovan na marksističkoj teoriji, predviđanje nedvosmisleno vidi i kao element koji je imanentni deo policijskog registra. Ova marksistička teza, pak, sasvim je u skladu sa odrednicama u judaizmu. Lancman se ne bavi anticipacijama i procenama budućnosti; Lancman nije budni policajac, niti je NVO aktivista, koji je na oprezu pred tim šta će budućnost da donese, kakav će prestup da se tek desi, pa da se onda priprema, naoružava, ili pak, da protestuje i upozorava. Naprotiv; sav Lancmanov rad tiče se prošlosti. Sama prošlost prikrivana je, zataškivana je. Lancmanov rad svodi se na ukazivanje na to, da je prošlost zataškivana, te da su živi i da su na snazi i dan-danas oni isti ideološki sklopovi koji i dalje poriču ili relativizuju sistematsko uništenje evropskih Jevreja.
Bilo bi neumesno, s obzirom na to, čime se Lancman bavi, a bavi se Šoom, da on sad nekog na nešto upozorava: na šta može da upozorava, kada je šest miliona evropskih Jevreja sistematično uništeno, a onda, i sećanje na uništenje samo je još uništeno, ili putem smeštanja tog sećanja u muzeje, pa se niko drugi ne oseća odgovornim, ne mora da se seća, budući da se „muzej seća za njega“; ili – sećanje je uništeno pod plaštom „pomirenja“ (zapravo, ubrzanog oporavka Nemačke, kako bi ista postala korisni saveznik Zapada tokom Hladnog rata); ili: sećanje je uništeno pod izgovorom da su Poljaci i pod fašistima i kasnije pod Sovjetima toliko patili sami, da njih naprosto nije briga za to što je u Poljskoj, čak posle Drugog svetskog rata, bilo pogroma u kojima su Poljaci ubili više hiljada Jevreja, misleći da će za to moći da okrive Nemce. Lancman, s obzirom na to čime se bavi, nema koga da upozori na bilo šta: uništenje je već počinjeno, katastrofa se već desila.
Što se tiče ovog, što je malopre bilo pomenuto, da se Lancman pozivao na judaizam kad je u pitanju predskazivanje i upozoravanje. Ako pogledamo šta je u pitanju u jevrejskim praznicima, vidimo da se skoro svi odnose na sećanje na događaje iz prošlosti: Hanuka se tiče konkretne istorijske epizode u kojoj su se Jevreji pobunili protiv grčke tiranije; Pesah se tiče odlaska Jevreja iz Egipta; Purim se tiče sprečavanja odmazde nad Jevrejima u vreme dominacije persijskog carstva; itd. Lancmanov čitav opus sasvim je u skladu sa judaističkim svetonazorom, po kom je sećanje na događaje iz prošlosti centralno. Nasuprot tome, proroci koji proriču kraj sveta, strašni sud i sl., pa iz toga onda upozoravaju ostale, spadaju sasvim u okvir zacrtan hrišćanskom dogmom.
Što se tiče ostatka zaključka teksta S. Slapšak, treba samo uporediti ovo što Slapšak piše: „EU nam se ruga sa novim pojmom solidarnosti: jeftinije je da se ne udave, nego da ih se preda u tamo neke njihove konc-logore; u Americi odvajaju decu, do skupnog šišanja još nije došlo; u Mađarskoj obeležavaju znacima vrata; Le Penova i ono holandsko su u starom gvožđu, jer legalno izabrani mladi i moderni Kurcovi posao rade mnogo bolje od njih.“ sa sledećim Lancmanovim bolno sarkastičnim rečima: „Naposletku, ono što se desilo Jevrejima sasvim je uobičajeno; nije u pitanju ništa što bi bilo vredno toga da se oko toga pravi frka. Istorija je tek jedan dugi niz masakra, i njihova imena sama kreću da naviru iz naših usta – Bartolomejska noć, genocid nad Jermenina 1915., gulag, mučenja u Alžiru, segregacija te nasilje pouzrokovano segregacijom u S.A.D. ili u Tel-el-Zataru. Na taj način Tel-el-Zatar postaje Varšavski geto (identifikacija hladnokrvno primenjena na ovaj slučaj od strane jednih francuskih novina pre godinu dana). Što se tiče Turske pod sultanom Abdulom Hamidom, kao što znaju svi, u pitanju je bila najrazvijenija i najnaprednija zemlja Zapadnog sveta; otadžbina Getea, kao i Kanta i Šilera, domovina industrijskog Rura i magnata koji su tamo ustoličeni, firmi Krup i I. G. Farben. I sultan takođe – po ovome prethodnik Adolfa Hitlera – ustanovio je koherentnu, univerzalno primenjivu doktrinu kojom je pravdao anihilaciju Jermena. Može da se napravi poređenje korak-po-korak među užasima, da se ukazuje na ideološke greške, apsurdnost, perverzije. I cilj je tako postignut; posle nekog vremena ljudi više neće znati šta je šta; ništa se više ne razlikuje od bilo čega drugog; Holokaust je izgubio svoju unikatnu partikularnost. Ovim se počinjava egzorcizam Holokausta.“ (Claude Lanzmann, „From the Holocaust to „Holocaust““, u Claude Lanzmann’s Shoah: Key Essays, uredio: Stuart Liebman, Oxford University Press, Oxford, England, UK, 2007., str. 29).
E, to je to: za Svetlanu Slapšak, sve je rešeno kad je u pitanju uništenje evropskih Jevreja, pa njoj onda, zato, ostaje samo to, da poredi to uništenje sa bilo kojim drugim užasnim događajem u istoriji; za Lancmana, pak, ništa nije rešeno, pa se zato Lancman vraća u nazad ponovo i ponovo, kako bi se, upućujući na singularnost užasa „Konačnog rešenja jevrejskog pitanja“, borio protiv poređenja koje, kako sam Lancman izričito kaže u citiranom pasusu, dovodi do toga da se više ne zna o čemu se uopšte priča.
Nije se, zato, Slapšak naprosto „zbunila“, pa je zbog toga, onda, navodila sve one netačne podatke u svom tekstu. Puno je veći razdor od toga ovde na snazi: Lancman, o kom Slapšak piše, ideološki je na sasvim suprotnim pozicijama u odnosu na nju; ali ona to previđa i piše o njemu kao da nije tako. Upravo to nam pokazuje ovo poređenje zaključnog pasusa iz teksta Slapšakove, s jedne strane, i pasusa iz Lancmanovog teksta, s druge stane. Tu čak ne može da se radi o bilo čemu drugom, osim o genuinom ideološkom neprijateljstvu – uzmimo samo u obzir s kakvom gorčinom Lancman progovara o pokušajima da se Šoa poredi sa drugim strahotama, dok Slapšak upravo to radi, i.e. bez problema njoj polazi za rukom to, da poredi Šou sa drugim strahotama iz istorije. Slapšak prati upravo ovu nameru, koju Lancman opisuje u navedenom pasusu: nameru da putem poređenja Šoe sa nečim drugim prestane da bude jasno o čemu se uopšte govori kad se govori o Šoi.
Da ne bi ostalo nikakve sumnje kod ovoga što kažem, navešću još jedan deo iz Lancmanovog teksta: „Ne postoji niti će postojati bilo šta sa čim Aušvic i Treblinka mogu da se porede. Niko ne može da ih zameni za nešto drugo, niko nije toliko opscen i drzak da porekne specifični karakter Holokausta, njegovu unikatnost, time što će da ga razblažuje tako što će da ga pokopa u tezu o univerzalnom zlu, tako što će da ga podvede pod generalizacije tipa „užasa rata“ ili generalizacije tipa „žrtve fašizma“. Uprkos tome što se milioni mrtvih nalaze na obe strane, uprkos užasu Hirošime i Drezdena, mi znamo da šest miliona ubijenih Jevreja nisu žrtve kao bilo koje druge.“ (Ibid, str. 28.)
Mislim da je posle ovih Lancmanovih reči sasvim jasno koliko je tekst Svetlane Slapšak, koji je ovde u pitanju, neumesan. Jasno je da se u njemu radi o ideološkom prisvajanju te prekrajanju.
Dalje: jasno je i to, da je Lancman ideološki neprijatelj liberalnog, NVO diskursa, za koji su upravo bezimene „žrtve fašizma“, te bezvremeni „užasi rata“, ono glavno čime se taj diskurs bavi. Kod ovoga, uputno je osvrnuti se i na ideologiju koju u svojim radovima inače Svetlana Slapšak zastupa, a koja je sasvim na liberalnoj NVO liniji. Tu, onda, treba videti odakle dolazi njen pokušaj svojatanja i prekrajanja Lancmanovih dela.
No, čak i posle toga što je postalo jasno da su Slapšak i Lancman ideološki neprijatelji, svejedno, moje pitanje kod ovog slučaja sledeće je: zašto je uradila to što je uradila? U smislu: odakle, uopšte, ta potreba da se iskrivljuje viđenje događaja i ličnosti? Zašto, ako je nešto veliko i snažno, kao što su to Lancmanovi filmovi, neko, kao Slapšak ovde, mora da na silu pokuša da ih prisvoji, čime, pak, umanjuje njihovu jedinstvenost i veličinu? Pa koliko li je samo onih koji vode računa o takvima kao što je, na primer, sadašnji austrijski premijer kog Slapšak pominje – zašto sad treba Slapšakovoj da i Lancmana lažno vidi kao jednog od njih, kad se Lancman bavio nečim sasvim drukčijim, te iz potpuno drugog ugla?
Ranije sam ukazao na simptomatično mesto u tekstu S. Slapšak, na kom govori: „U filmu nema nijednog snimka iz logora, ni preživelih, ni nedoživelih, ni sveže mrtvih, ni dobro uhranjenih američkih vojnika, ni zgroženih nemačkih građana, nasilno dovedenih na razgledanje: govore i gledaju samo preživeli.“ Ili ima ili nema preživelih; ne može da stoji i jedno i drugo. Ovaj deo iz teksta Slapšakove simptomatičan je zbog toga što upravo on odaje logiku koja je podležuća čitavom njenom tekstu: kod nje, naizgled, može i ovo i ono: i neko p i negacija od p. Za njen tekst, aristotelijanski princip neprotivrečnosti ne važi. No, zato što u realnosti ne može da stoji kao istinito to, da i p i negacija p mogu da stoje jedno pored drugog u istom skupu, samo je jedno od ta dva istinito kada se oni nađu u istom skupu.
Ima jedan drugi, kulturni, civilizacijski primer toga, kad neko krene da dve odvojene i međusobno suprotstavljene stvari uzima kao da je u pitanju jedna jedina stvar: naime, hrišćanska biblija, u kojoj se, navodno – te samo iz hrišćanskog ugla – uspostavlja „sklad“ između, s jedne strane, onoga što se naziva: „Stari zavet“, što je, zapravo Tanah, jevrejska biblija, te, s druge strane, onoga što se naziva: „Novi zavet“. Nasilno stavljanje ova dva u isti koš, te još nasilnije insistiranje na tome da je u pitanju „jedna skladna a ne dve suprotstavljene stvari“, stvorila je antisemitizam. Pre hrišćanstva bilo je borbi i ratova protiv Jevreja, pokolja Jevreja, ali nije postojao antisemitizam. Antisemitizam je nastao upravo na ovaj način, kad je hrišćanstvo pokušalo da Jevreje ubedi u to, kako njihovim svetim knjigama, navodno, „nedostaje nastavak“, pa onda, da ih ubedi i u to, kako su, tobože, Jevreji „zastareli“, kako su „prevaziđeni“ zato što ne uzimaju u obzir taj „nastavak“ koji hrišćanstvo nadodaje na Tanah, jevrejsku bibliju. Za hrišćanstvo, Jevreji nisu bili neprijatelji; umesto toga, nisu smeli da postoje. To nije više neprijatelj, to nije neko s kim se vodi borba, kad počne da se zahteva da neko prosto i uopšte ne postoji.
Ideološki, koncipiranjem „Novog zaveta“ kao onoga što je u isto vreme i nastavak takozvanog „Starog zaveta“, taj takozvani „Stari zavet“, zapravo, Tanah, je falsifikovan: nigde u Tanahu nije centralna tema čekanje mesije; umesto toga, centralni je Zakon – a Zakon je nešto što nameće stroge granice: dovde je dobro, preko toga je zlo. Hrišćanstvo zamućuje granice, izričito ide protiv Zakona, zato da bi moglo da barata takvim nečim kao što je oprost.
Da li ovo, da je hrišćanstvo falsifikovalo značenje Tanaha, kako bi ga lažno prikazalo kao podršku za sopstvene pozicije, zvuči poznato? Nije li, pak, tačno to Svetlana Slapšak uradila u svom tekstu, kad je u pitanju ovaj jevrejski stvaralac, Klod Lancman? Slapšak je falsifikovala njegove pozicije i lažno ga predstavila kao nekog ko legitimiše njene pozicije, a samim tim, onda, i kao nekog ko je, navodno – a upravo tako ispada – okrenut protiv svega za šta je izričito stajao u svom životu i u svom radu. Na taj način, ne samo da je Slapšak prećutala ideološki animozitet koji je na snazi između Lancmana i nje, već je čak tom svom klonu Lancmana, kog je stvorila u svom tekstu, stavila u usta napade na pravog Lancmana. To je pravo značenje onoga, kad Slapšak kaže da „Lancman upozorava…“, te onda da nas „upozorava“ čak na „užase rata“ i šta sve ne, što spada u liberalni NVO diskurs, prema kom se pravi Lancman, istorijski Lancman, odnosio neprijateljski, s dobrim razlogom. U tekstu Svetlane Slapšak klon Lancmana presuđuje samom Lancmanu.
Ne prepoznaje li se, onda, u tome patern zajednički za sve antisemite – nije li Nikolaj Velimirović govorio da su „Jevreji sami odgovorni za sopstvenu nesreću“? To je stvar sa antisemitizmom, što nije rat po sredi, već što, kad neko, kao u antisemitizmu, naprosto hoće da neko drugi ne postoji, onda samom tom već pripisuje odgovornost za vlastitu nesreću. Ignoriše se Jevrejin, ne dozvoljava mu se da se stvarno upusti u borbu. „Ako nije rat, onda niko nije odgovoran – ko je, onda kriv za uništenje? Sami uništeni su krivi!“ To je rezon koji je tu na snazi. Antisemiti nikad neće čak ni dostojanstvo otvorenog sukoba da priznaju Jevrejima. Osim, naravno, kad se Izrael proziva u jedinog i večnog krivca za haos na Bliskom Istoku; no, čak ni tada se ne priznaje zapravo da je tu u pitanju rat – dinamični sukob –, već se namesto njega vidi utvara navodno statične „jevrejske kontrole“. Statične, zato što je to, da „Jevreji kontrolišu sve“, za antisemite neupitno, pa time već unapred tvrde da ni nije pravi rat u pitanju, budući da je ishod rata po definiciji neizvesan, dok ovde, s ovim utvarama i antisemitskim priviđenjima, sve izgleda kao da je unapred već rešeno.
Rat, po definiciji, jeste rat između nepomirljivog, te je rat, isto tako, ono što se vodi za granice. Naprotiv, kad je antisemitizam u pitanju, antisemiti neće granice – to je njihova primarna odlika. Hamas je, tako, imao niz prilika da se pokaže drukčijim nego što jeste, da pokaže da nije antisemitski nastrojen toliko koliko jeste, ali se uvek Hamas, kad dobije priliku da se izjasni, izričito zalaže za prevazilaženje granica potpuno, što onda znači, za to, da se „Jevreji gurnu u more“. Antisemiti neće Izrael uopšte, pa zato za njih nikakve izraelske granice ne dolaze u obzir. Tek taktički, antisemiti kreću da pričaju o „granicama pre 1967.“, no uvek se obavezno ispostavi da neće granice uopšte. Raul Hilberg piše da je za Jevreje u Evropi postalo prekasno posle početka operacije „Barbarosa“, koja je otpočela 22. juna 1941. Zato što je sa operacijom „Barbarosa“ postalo jasno da Nemačka ne želi granice, odnosno da želi da pređe sve granice, da bude neograničena. A ako je Nemačka postala tada neograničena, ako je počela da bude vođena idejom ukidanja granica, to je značilo da za Jevreje nigde više nije bilo mesta, odnosno da je preostalo samo to, da Jevreji, nekako, nestanu.
Svakoj imperiji smetaju granice, jer je imperija po definiciji nešto što nema granice. Kapitalističkoj imperiji smetaju granice, zato što one zaustavljaju ili makar otežavaju protok kapitala. Imperiji po definiciji smeta svaka artikulacija, budući da artikulacija znači da je ovo ovo, a nije ono, da do ove granice ovo jeste ovo, dok preko nje, ovo postaje nešto drugo. Imperija, kapitalizam, zahteva ukidanje principa neprotivrečnosti: za Imperiju, i p i negacija od p, mogu da bez problema stoje jedno pored drugog. Mogu da postoje suprotnosti – ali samo ukoliko one nemaju granicu među sobom, odnosno samo dotle dok se artikulacija ne uvede. Čim se uvede artikulacija, čim se pokaže da p i negacija od p ne mogu da stoje jedno pored drugog, p i negacija od p prestaju da budu konvertibilni – a kapitalizam propisuje da sve što postoji mora da može da bude zamenjivo jedno s drugim. Upravo zbog ove odlike, hrišćanstvo je vrlo brzo posle svog nastanka bilo prepoznato kao pogodna ideologija kad su interesi Imperije bili u pitanju: hrišćanstvo je stajalo za ukidanje granica, artikulacije, i time propovedalo beskonačno širenje Imperije. Kad apostol Pavle piše: „ni Grk, ni Jevrejin, ni rob ni slobodan, ni muško ni žensko…“, onda formalno on sve navedeno čini zamenjivim, time što ukida ove, pre toga jasne granice, odnosno razlike (rasnu ili nacionalnu razliku, zatim klasnu razliku, a na kraju i polnu razliku). Da se ne bi više znalo šta je šta, da bi sve bilo zamenjivo, što, pak, ne dovodi do ukidanja vlasti, već dovodi do stvaranja poretka u kom je samo model neograničene Imperije ono što se priznaje kao vrhovna vlast. „Cezaru cezarevo“ hrišćanstva sasvim je u duhu ovoga, o čemu je ovde sada reč, kad je reč o hrišćanskoj dogmi kao izuzetno primerenoj Imperiji.
Upravo zato što principi Imperije jesu principi koji ukidaju granice i ne poznaju granice, zato se u Imperiji i javlja antisemitizam, koji je projekcija upravo vlastitih odlika Imperije na one koji stoje za nešto što je suprotno Imperiji. Tako, dok za judaizam nema misionarstva, za hrišćanstvo, za koje je misionarstvo bilo jedna od glavnih operacija koje je hrišćanska crkva kroz vekove obavljala, uopšte je nevidljiv svet u kom je moguće tako nešto kao što je ovo, da neko ne bude misionar. Pa onda, zato što Jevreji nisu mogli da budu viđeni kao misionari, a zato što hrišćanstvo ne može da misli bilo šta drugo osim principa misionarstva, Jevreji su bili viđeni kao oni koji su „tajno“ sprovodili vlastito misionarstvo. Vlastita neograničenost se kroz antisemitizam vraća Imperiji kao utvara koja je proganja. Potpuno je, pak, ista stvar sa današnjom aktivističkom, NVO „levicom“, koja se zalaže protiv granica i protiv artikulacije kao takve: ta levica očigledno je antisemitski nastrojena baš zato što ne može da izbegne to, da je proganja vlastita nedefinisanost, neograničenost. Takva levica, naravno, jeste sluškinja Imperije.
Katolička crkva, na čelu sa papom Franjom, izabranim 2013., je 2015. godine izdala proglas kojim potvrđuje to, da je prestala sasvim sa misionarstvom među Jevrejima, te da joj više nije cilj pokrštavanje Jevreja. U ovom slučaju, crkva je, makar zvanično, daleko ispred hrišćanske kulture, koja, naviknuta na hrišćanska merila vrednosti, ne može da odoli tome da pokrštava na ovaj ili onaj način. Ne da nužno pokrštava u religiju, već u većini slučajeva, u kulturu – da pokušava da, kao u primeru ovog teksta Svetlane Slapšak o Lancmanu, prosto nametne hrišćanske vrednosti, hrišćanske formule par excellence, jednom jevrejskom stvaraocu. Klod Lancman je fizički umro – kao da to nije dovoljno tragično, već je još putem teksta Svetlane Slapšak sad počinjen i simbolni atentat na njega. Takve stvari ne mogu a da ne probude metafizički bes kod onoga ko ne pristaje na to, da sagledava stvarnost na onaj način na koji Imperija prisiljava da stvarnost treba da bude viđena – bes, što uopšte postojanje sámo obuhvata takve laži. Bes – zato što je antisemitizam postojao i bujao u hrišćanstvu dve hiljade godine, te što se to prelako zaboravlja („nadišli smo to“); zato što su anonimni Jevreji proganjani, bili zatvarani u getoe, bili linčovani tokom tog perioda od par hiljada godina; bes – zato što je Imperija pokušala da sasvim uništi Jevreje, kako bi obezbedila nesmetani, neograničeni tok za kapitalizam; zato što prošlost ne može da bude promenjena, pa mrtvi ostaju mrtvi – milioni mrtvih, uništenih Jevreja, od kojih se nekima i dan-danas tek uz veliki rad i napor mogu doznati njihova imena, ostaju mrtvi. Zbog svega toga, nepodnošljivo je kad sada čak i jednog ovoliko vidljivog Jevrejina, kao što je Klod Lancman to bio, neko krene da posthumno pokrštava, i da ga tako, zapravo, putem falsifikovanja, briše iz istorije. Zar nije bilo dosta? Zar nije bilo previše takvih stvari?
Šoa, „Konačno rešenje jevrejskog pitanja“, od samog početka bila je koncipirana kao čin sačinjen iz dve faze. Prva faza sastojala se od fizičkog uništenja evropskih Jevreja. Druga faza sastoji se od uništenja istine o uništenju. U drugoj fazi, posebnu ulogu igrale su organizacije koje su inače važile za „humanitarne“, kao što je to, na primer, Crveni krst. O formalno istom tom radi se i ovde, u ovom slučaju.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.