Najava da će poslednjeg dana u sklopu manifestacije “Festival srpskog filma fantastike” biti održana “šetnja zombija” (dobrovoljci, koje će oni koji se bave filmskim specijalnim efektima maskirati u zombije, posle čega bi oni, ovako maskirani, trebalo da prošetaju centrom Beograda) izazvala je i po koju debatu. S jedne strane, ova “šetnja zombija” optuživana je za to da ispod pozivanja na “srpski folklor” promoviše nešto “nesrpsko”, i za ovaj argument protiv “šetnje zombija” kriva je ipak sama manifestacija, ovako nazvana, kao manifestacija baš “srpske” fantastike. Naravno, reč “vampir” koja je srpskog porekla, a koju pominju svi kojima je stalo do toga da pokažu kako baš na ovim prostorima imamo dugu tradiciju fantastike, ne označava isto što i termin “zombi”, pa onda lokalne patriotske snage mogu da prozivaju organizatore što se ne drže vlastitih odrednica. Međutim, ipak u prilog ove manifestacije ide argument da, čak i ako zombiji nisu specifično srpski, kao što nisu, opet, zombiji ne mogu a da ne budu i srpski budući da su zombiji univerzalni. Svi smo čuli da sam ovaj termin, “zombi”, potiče sa Kariba, ali ono što isti označava jeste lik neumrlog, onog kome nije dozvoljeno da umre, i ko i posle smrti, sveden na samo telo lišeno bilo kakve svesti, mehanički, dok god mu to vlastita konstantno propadajuća organska mašinerija dozvoljava, ispunjava zapovesti svog gospodara. Ili, ako je bez gospodara, onda prosto ide okolo i pokušava da na bilo koji način produži svoju egzistenciju, svedenu na puko fizičko, tako što proždire sve što mu se nađe na putu. Pa kada ovako predstavimo šta “zombi” znači, vidimo i zašto je to danas lik koji je univerzalan, i koji ne može a da ne obuhvata sve, ma koje da su nacije, rase, itd. Zombi je ogoljeno fizičko postojanje, prisila na služenje, na snalaženje, na rad, bez obzira na neprekidno trošenje svih resursa. I to je onda ono što zapravo smeta, što provocira kad su zombiji u pitanju: ne to što su zombiji strašni, što su “nesrpski”, već upravo to što nas podsećaju na svakodnevni život, podsećaju nas da smo svakodnevno i da smo preko svih podnošljivih granica danas primorani na služenje – u školi, na poslu, na ulici, gradski prevoz da ni ne pominjemo… Pre nekog vremena bilo je uobičajeno da se kaže da neko “radi kao crnac”, a danas se to više ne govori, i to ne samo zato što je to politički nekorektno, već zato što danas radimo kao zombiji. Primereno je, kako ovom argumentu tako i samoj ovoj “šetnji zombija”, da se zato setimo filma Šetao sam sa zombijem (1943) Žaka Tarnera, u kom smo videli bele vlasnike plantaže, plantaže koju obrađuju crni robovi, kako zaziru od svojih robova ponajviše kada shvate da su, uz to što su robovi, da su još i zombiji. Gospodari plantaže čak ponajviše postaju uplašeni od zombija kada pomisle da ne samo da su robovi robovi, već čak da sami robovi dobrovoljno hoće da budu pretvoreni u zombije i da im tako služe. Ako je nešto strašnije od pobunjenog roba, to je baš preterano pokorni rob, jer preterano pokorni rob može preozbiljno da shvati i neku neozbiljnu ili nedovoljno promišljenu komandu gospodara, kad se ovaj, recimo, našali i ironično sugeriše da bi hteo da uništi samog sebe, pa onda ovaj preterano pokorni sluga i tu ostane poslušan i ubije ga. U tom smislu, ova najavljena šetnja zombija, a zombiji su tu kao predstavnici svih svedenih na golo fizičko postojanje koje se neprestano i masovno iscrpljuje preko svih granica, centrom Beograda, pre svega, podseća nas na to da izostaje bilo kakva organizovana šetnja, protest, partija, onih koji su preko svake mere iskorišćavani. Fantastični likovi zombija tu su da nas podsete na svakodnevno koje još uvek izostaje, ali, samo to podsećanje već je vredno, jer bilo bi mnogo gore kad bismo potpuno zaboravili da ovo izostaje. A ovi kojima “šetnja zombija” smeta, isti su oni koji svakodnevno okreću glavu pred prizorima svakodnevne eksploatacije i koji aktivno rade na tome da se ova zataška.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.