Poslednji od nepravednih (Le dernier des injustes, 2013) Kloda Lancmana (Claude Lanzmann) će, skoro dve godine od kada je doživeo svetsku premijeru, biti prikazan i pred domaćom publikom, pa je to sasvim dovoljan povod da o ovom izuzetno važnom filmu pišem još jednom.
Prva stvar u vezi sa filmom Poslednji od nepravednih koja i privlači i zaslužuje pažnju (očigledna od samog početka ovog filma, a tipična za sve Lancmanove filmove) jeste kršenje, što pisanih što nepisanih, pravila onoga što se inače podrazumeva pod “novinarskom etikom”: Lancman ne zazire od toga da se subjektivni (ali nikako ne i individualni) ugao nesmetano pojavi, i to je jasno i iz oralne i iz filmske naracije kojima Lancman komentariše ono što prikazuje (dugi kadrovi, građenje filmske atmosfere, sam autor kao subjekat koji se sreće sa sopstvenim filmskim materijalom, autorove opaske upućene sagovorniku u kojima ne pretenduje na neutralnost, i sl.). Fetiš “objektivnog izveštavanja” (a koje nikad ni nije objektivno, zbog čega se navodnom objektivnošću samo sakriva konkretna pozicija sa koje navodni “objektivni posmatrač” progovara) kod Lancmana se sasvim zatire, kako u prvi plan ne bi došlo ništa drugo do, da kažem nepopularno, istina. A kako je u pitanju istina a ne tek mnjenje, onda ni ne može da bude u pitanju bilo šta što je individualno (jer, kako glasi naširoko poznati ideologem, “individuama je primereno mišljenje” a mišljenje nije isto što i istina), već je u pitanju subjektivno svedočenje o istini putem kog subjektivna pozicija konstituiše samu sebe baš preko ove veze sa istinom: subjekat nastaje u susretu sa istinom a ne nezavisno od nje, pa se Lancman ne pojavljuje kao privatna osoba, ali se ne pojavljuje ni kao nekakav nezainteresovani islednik, već ga, umesto toga, vidimo kao nekog ko je zahvaćen onim o čemu priča, u smislu da postaje subjekat materijala kojim se bavi, kao što i može i mora da bude jer to o čemu priča nije tek bilo šta.
Kada govori o Holokaustu, Lancman govori o Holokaustu sa velikim “H”, ali ne zato što je Holokaust neka “mistična onostranost”, neko fetišizovano “mračno događanje susretanja sa smrću”, kakvo, kao takvo, navodno treba da “garantuje smrtnost uopšte” (pa, onda, obavezno, za tom garancijom sledi to da, ako smo smrtni, onda smo “samo životinje”, prema kojima eventualno treba da se neko ophodi sa više ili manje tolerancije). Holokaust se, time što se vrši takvo pomeranje ka onostranom, pretvara u metaforu, putem koje se sam Holokaust relativizuje (a danas postoji čitava industrija relativizovanja Holokausta, koja organizovano podstiče i relativizovanje ali i “takmičenje u stradanju”, koje je po svom karakteru kripto-antisemitsko). A Holokaust sa velikim “H”, o kom Lancman govori, jeste Holokaust koji se ne može i ne sme relativizovati, te koji time što se desio nije ostao u prošlosti već, naprotiv, aktivno prošiva strukture sveta danas i to sa onog mesta u vremenu kada se dogodio (pa, umesto da, kao metafora, služi za poređenje sa prilikama i sa akterima danas i da, onda, služi za njihovo diskvalifikovanje i kad je ovo na mestu i kad nije, upućuje na nešto drugo i zaista određujuće).
Lancmanovi filmovi ispostavljaju sintezu, s jedne strane, teze, koja nalaže objektivnost, i, s druge strane, antiteze, koja uvodi individualno ili relativno, prevazilazeći i, u jednom militantnom kritičkom potezu, ostavljajući iza sebe i jedno i drugo. Time, oni se smeštaju na mesto na kom nije moguće da se o njima govori kao o dokumentarnim filmovima, ali se, isto tako, o njima nikako ne može govoriti ni kao o umetničkoj fikciji. Što je važna lekcija za današnje prilike u kojima je, bilo eksplicitno bilo implicitno, propisan izostanak baš ovakve sinteze, te u kojoj vidimo da se pojavljuje samo prva ili druga strana, “objektivno” ili “individualno”, a nikako ne i ova treća.
A možda najvažniji momenat u ovom subjektivnom gestu kakav Lancman pravi jeste to što se nikako u istom ne radi tek o pukoj transgresiji, kao što je to inače uobičajeno u situaciji u kojoj se radi o sukobu sa ustaljenim pravilima. Ukratko govoreći, Lancmanovi filmovi pokazuju da istina nema i ne može ni da ima svoje “navijače” koji bi se prosto opredeljivali za jednu od strana, za onu koja poštuje propise ili za drugu koja ih krši, već da se radi o radu, o zalaganju za stvaranje koordinata unutar kojih istina uopšte i može da se pojavi – tu postaje bitan sam film kao sredstvo koje, povratno, samim tim što nisu plakati ili politički proglasi u pitanju, ne računa sa nekom unapred obezbeđenom publikom, baš kao što ne računa ni sa nekom navodnom objektivnom distancom.
Iz ovoga, da nije u pitanju sleđenje pravila, već sledi ono što konkretno dobijamo u jednoj opasci Benjamina Murmelštajna (Benjamin Murmelstein), Lancmanovog sagovornika tokom većeg dela filma Poslednji od nepravednih, kada Murmelštajn kaže da “Jevrejin pod Hitlerom ne može sebi da priušti da bude džentlmen!” Ali, ako nije džentlmen, jer ne može da se tek smesti u predodređena pravila i običaje, nije ni prosto protivnik na otvorenom, niti je naprosto kalkulant – situacija je isuviše složena i opasna da bi se neko prosto našao na suprotnoj strani i time provocirao otvorene sukobe, ali je i, isto tako, u pitanju situacija koja nije bez istine, pa ništa ne može da se relativizuje zbog nekih malih, individualnih zgoditaka. Opet, danas ili imamo hinjenu objektivnost, anonimnost neke strukture, potencijalno ili aktuelno državne strukture, ili imamo relativizam u odnosu na zgoditke, i ništa treće.
Istina ove situacije o kojoj Murmelštajn govori u Lancmanovom filmu je istina posla, “biznisa”: za razliku od popularnih reprezentacija fašizma i anti-semitizma u kojima se skoro pa isključivo, navodno, radi o nekoj nemislivoj epizodi u ljudskoj istoriji, epizodi u kojoj se dešava nekakvo navodno kolektivno ludilo, Murmelštajn o Holokaustu govori kao o “biznisu” koji je sasvim nesmetano radio dugo pre nego što je postao ono što jeste, dakle, pre nego što se pojavio kao neizmerni užas sistematskog ubijanja miliona. Holokaust se u tragovima vidi već u porezima nametnutim Jevrejima, u vidu poreza na gas, na kućne ljubimce (povodom ovoga, Murmelštajn komentariše pozivajući se na jedno mesto iz Talmuda, da je “siromašan čovek mrtav čovek”), zatim, vidi se u besmislenim projektima preseljenja nemačkih Jevreja u Poljsku, tokom kog su bili vođeni na mesta na kojima su, navodno, trebali da budu naseljeni, što su bile močvare u kojima nije bilo uslova za život, pa se zapravo radilo o iscrpljivanju i izlaganju bolestima svih onih koji su bili odvedeni na ovu “ekspediciju”. Onda, tu su vize, prvo individualne, a onda kolektivne, koje su nemački službenici obećavali Jevrejima, a među tim slučajevima Murmelštajn posebno izdvaja jedan, kolektivnu emigraciju u Boliviju od koje nije bilo ništa jednom pošto je Ajhman (Adolf Eichmann) uzeo novac od Jevreja. To je druga važna stvar u filmu Poslednji od nepravednih, da Holokaust jeste daleko od bilo kakve vanredne situacije, te da je u pitanju bio logičan nastavak svakodnevnog poslovanja. Opet, popularno je da kad se danas govori o poslovanju, da se ni ne govori o poslovanju, već da se govori o Jevrejima: umesto da se govori o kapitalizmu, govori se o Rotšildima (Rothschild), a u levičarskim krugovima čak i kad se govori o kapitalizmu, ipak, često i spontano izrone i Rotšildi kao tema, i to bez uviđanja ovih važnih tačaka diferenciranja.
Ne koristim olako ovde ove termine kao što su “važno”; to da je neizmerni užas Holokausta logičan nastavak “biznisa” delom jeste stara marksistička teza o tome kako je “fašizam tek militantni kapitalizam” (i ona, uzeta sasvim formalno, može da natkriva svašta), ali je ipak nešto sasvim novo u pitanju kada se u odnosu na ovu ovako artikulisanu situaciju sasvim konkretno pojavi i ova treća strana, koja je izuzetna po tome što nije ni afirmativna po pitanju ovog sistematski uslovljenog užasa, ali nije ni impotentno i nihilistički transgresivna. Isto tako, nešto je sasvim drukčije kada Lancman sagledava istoriju ne kao nešto što je prošlo i što onda danas još može da se u nekom relativno promenjenom ali opet dovoljno sličnom obliku ponovi (iako može; kako Vudi Alen (Woody Allen) kaže u jednom filmu: “Rekordan broj stradalih u Holokaustu podseća nas na to da su rekordi tu kako bi se obarali”), već kao nešto što je bilo jedno veliko pogrešno skretanje u istorijskom i civilizacijskom smislu, koje može da se ispravi samo ako pažnju vratimo na to pogrešno skretanje tada.
Danas je pogotovo postalo ustaljeno da se kaže da je “sve kao Holokaust” – sve se poredi sa Holokaustom, a bez toga da se vidi šta Holokaust zapravo jeste bio, kako je do toga došlo, šta sve nije urađeno kako bi se sprečio ili prekinuo, te šta je nastavljeno da se ne radi, kao i, šta se danas radi u ime sprečavanja nekog “novog Holokausta” bez obaziranja na to što sam Holokaust nije bio sprečen i što te iste metode koje se danas koriste da se spreči “novi” tada nisu uradile bilo šta (a, između ostalog, ovde eksplicitno referiram na epizodu iz Lancmanovog filma Šoa (Shoah, 1985) upotpunjenu 2010. objavljivanjem dodatnog materijala pod naslovom Le rapport Karski, u kojoj Jan Karski govori o svom susretu sa tadašnjim predsednikom S.A.D. 1943., koji je obećao vojnu pobedu i nadoknadu stradalima a da nije uzeo u obzir stradanja koja su se u tom trenutku dešavala i za koja, da bi se zaustavila, jeste bilo potrebno nešto drugo a ne tek obična vojna intervencija, što je onda epizoda koja svojim značajem prošiva sve ove naširoko slavljene “pobede nad fašizmom” koje se u pravom smislu nisu desile budući da je fašizam tada uradio šta je nameravao da uradi – i, usput, baš zato, što je ovo ostavljeno kao podrazumevano, danas “pobedu nad fašizmom” i mogu da slave i strane koje su efektivno tada bile na strani fašizma).
Najbitnija lekcija, pak, koju Poslednji od nepravednih ispostavlja svakako je ona u kojoj Murmelštajn govori o lažima: iz ovoga da je Holokaust bio logičan nastavak “biznisa” sledi da je “biznis” u bitnoj meri bio laž, posle čega Murmelštajn govori detaljno o getou Terezijenštat (Theresienstadt), “gradu koji je Hitler poklonio Jevrejima” (“Adolf Hitler schenkt den Juden eine Stadt”), a koji je bio tu za potrebe snimanja propagandnih filmova i za pokazivanje službenicima Crvenog krsta (od kojih su neki jasno znali da je u pitanju tek fasada iako o tome tada ništa nisu rekli niti su zbog toga bilo šta uradili – a to je tema jednog drugog Lancmanovog filma, Živ među mrtvima (Un vivant qui passe, 1999)). Laž, da bi bila uspešna, da bi nekog uspela da slaže, uvek je polu-istina, svoju ubedljivost crpe iz toga što makar nekim delom jeste istinita, jer ako je sasvim laž onda ni ne može da slaže bilo koga, nema nikakvu ubedljivost. Murmelštajn kaže da je “Madagaskar” (a u pitanju je Madagaskar zato što su Nemci, pa onda Francuzi ali i Englezi jedno vreme ozbiljno razmatrali da od Madagaskara naprave jevrejsku koloniju u koju bi iselili sve Jevreje koji su živeli na teritoriji ovih zemalja), jednom kada je postalo jasno da nikakvi planovi za iseljavanje Jevreja više nisu u opticaju, već da se umesto iseljavanja ozbiljno razmatra masovno ubijanje, postao termin za “finalno rešenje”. Ali je za ovim sledio čitav lanac zamena imena: umesto “finalno rešenje” jeste se govorilo “Madagaskar”, ali kako to nije bilo dovoljno, jer se ništa po pitanju preseljenja tamo nije poduzimalo, počelo je da se govori o Terezijenštatu, kao zameni za Madagaskar, pa je Terezijenštat postao zamena za Aušvic i ostale logore smrti. Murmelštajn, koji je bio odgovoran za Jevreje u Terezijenštatu, pristajao je na ovo maskiranje, na “popravljanje fasade” za potrebe propagandnih filmova, za posete, zato što je znao da, dok god ima potrebe da postoji laž, dotle će deo te laži da bude istina i zbog toga će neki ne beznačajan procenat onih koji su se nalazili u getou moći da budu spaseni. Borba za istinu tako je postala borba za više a ne za manje laži. Umesto iskrenog zločinca, uvek je bolji zločinac koji pokušava da nekoga slaže, jer dok god laže, dotle zločini ne mogu da izađu na otvoreno i da se još više rasprostrane, i Murmelštajn to jako dobro zna i o tome vrlo jasno priča.
Što je, ujedno, i zaplet koji je aktuelan danas, jer danas nacionalizmi, konzervativizmi, pa onda, obnova antisemitizma, bujaju na sve strane, i dobrim delom zato što laži navodno humanitarno nastrojenih snaga naprosto nisu dovoljno dobre. No, nikakvo rešenje nije ni “iskreno zločinaštvo”, to jest, ukidanje bilo kakvog nivoa javnosti zarad neke “lične istine” koja se rasprostranjuje neskriveno i zbog nedostatka javnosti (a polje javnosti je ono polje koje prisiljava nekog da laže da je sve u redu čak i kad nije). Najstrašnija situacija jeste ona u kojoj dolazi do “revolucije lažova” protiv njihovih “eksploatatora”; dok god su lažovi eksploatisani, dotle još ima neke nade, a kad se jednom oni izbore za to da “budu ono što jesu”, onda već postaje kasno za bilo šta – i to sasvim opisuje situaciju na svetskoj sceni danas, od Bušove (Georgre W. Bush) pa do Obamine (Barack Obama) administracije u S.A.D.-u, koje se ni ne trude više da dobro sakriju logore, otmice, ubistva bespilotnim letelicama i sl., zatim, preko savremene evropske desnice, pa sve do Putinove Rusije u kojoj su, na primer, homoseksualci praktično pred izumirućom javnošću svedeni na nivo “untermenša“, ili do Kine i kapitalizma koji je sasvim nezainteresovan za bilo kakve posledice po stanovništvo tamo. I, naravno, umesto spekulisanja o tome da li ova situacija može da dovede do novog fašizma ili ne, u kojoj meri je fašizam danas na snazi, još je bitnije da se vidi kako je uopšte ovakva situacija moguća, u okviru kojih koordinata ovakva situacija opstaje, koliko dugo opstaje, šta je ono sa čim je ovakva situacija u skladu a što je isto ono što je na globalnoj sceni već više od pola veka. Jer, ako neki niz treba da bude prekinut, onda je bitnije da se sagleda taj neprekinuti niz od uočavanja tek jedne od tačaka u tom nizu.
A sad i par reči o tome kako se kod nas prikazuje Poslednji od nepravednih. Prikazuje se samo u jednom terminu u bioskopu Doma omladine u Beogradu, samo u sredu, 12. novembra, u sklopu festivala pod nazivom “Slobodna zona” (a da naziv festivala ne zavara nekoga, da kažem i da se ulaznice plaćaju; takođe, iz programa na zvaničnoj internet stranici ovog festivala nejasno je u koliko sati, jer na jednom od dva mesta na ovoj stranici piše da projekcija počine u 16 sati dok na drugom piše da počinje u 18). Dalje, prikazuje se pod sledećim nazivom: “Poslednji zločinac”. Sad, ustaljena je sintagma “nacistički zločinac”, i ona se i pojavljuje u ovom filmu na par mesta. Originalni naslov je “Le dernier des injustes”, na engleskom je naslov preveden kao “The Last of the Unjust”, a u samom filmu Murmelštajn na sebe referira sa “Ungerechten”. Dakle, insistira se na tome da nije u pitanju zločinac, već da je u pitanju negacija pravednog (a to je i referenca na naslov knjige Poslednji od pravednih (Le Dernier des justes, 1959) Andrea Švarca-Barta (André Schwarz-Bart), što se i kaže u prologu filma), i što dobija na još većoj težini ako znamo da je termin “pravednik” korišćen kako bi se referiralo na one koji su za vreme Holokausta uspeli da spasu neke od proganjanih Jevreja. Pa je zato ovaj “Ungerechten”, “injustes”, “nepravedni” odgovarajući i pažljivo birani termin za Murmelštajna, koji nikako nije zločinac, nije saradnik sa nacistima, ali nije ni ono što se inače podrazumeva pod terminom “pravednik”. Na kraju, kako sam ekplicirao prethodno u tekstu, te kako biva jasno iz samog filma ako se isti odgleda, ova treća strana je ono što je u ovom filmu najbitnije, pa zato, kada se domaći distributeri, prevodioci, ili organizatori ove manifestacije u sklopu koje se ovaj film prikazuje, ne potrude oko toga da makar na nivou prevoda naslova shvate o čemu se radi, onda to ipak upućuje na jedan neprimereni i neozbiljni pristup, upućuje na još jedan primer u na žalost danas uobičajenom ređanju primera tog tipa, da više ni ne pokušavaju ozbiljno da nas makar slažu da im je stalo do onoga čime se bave (a bar bi to trebalo da znaju da rade ljudi čiji je “biznis” baš “šoubiznis”).
I, na kraju, da kažem i par reči o Izraelu, jer Izrael je danas u žiži pažnje (a, može se slobodno reći: “kad nije?”), a Murmelštajn predstavlja paradigmatičan primer preko kog se jasno očitava ono što može da nam posluži kao kritika Izraela kao države – Izraela-kao-države, a ne Izraela-kao-Izraela, jer danas (i tu sad mislim i na današnjicu šire uzevši ali mislim i baš na današnji dan) kada se pre svega 9. novembar slavi tek kao “dan pada Berlinskog zida” te kad jedva da se pominje “Kristalna noć” sa kojom ovaj deli godišnjicu, Izrael pogotovo stoji i ističe se kao jedina opstajuća značajna promena na svetskoj političkoj sceni koja je usledila za užasima Drugog svetskog rata – sve drugo je manje-više tamo gde je i bilo i ostalo isto ono što je i bilo, dok je Izrael, ipak, ozbiljna promena. Kritika Izraela kao Izraela neodrživa je, zato što Izrael kao Izrael ni ne može ni da bude predmet ozbiljne kritike a, s druge strane, jeste predmet oko kog se sakupljaju bujajuće antisemitske snage, koje nemaju ništa s kritikom a imaju sve zajedničko sa ogoljenim fašistoidnim uživanjem u mržnji. A kad je Benjamin Murmelštajn u pitanju, izraelska državna birokratija nije bila u stanju da prepozna njegovu ulogu i zato je Murmelštajn ostao do kraja života osumnjičenjen za saradnju sa nacistima, bio je sumnjičen da je zločinac (što odgovara ovom pomenutom domaćem prevodu ali, naravno, ne odgovara originalnom naslovu kao ni poenti Lancmanovog filma), umesto da se uvidi Murmelštajnova invencija i intervencija, i u skladu sa ograničenjima koja su okolnosti tada nametale ali i intervencija koja je išla i preko zacrtanih granica. I, to nam govori dosta o državi kao takvoj, bez obzira na to koja je država u pitanju. Mada, konkretno kad je Izrael u pitanju, teško je ne videti Murmelštajna i njegovu relaciju spram zakonitog i nezakonitog kao izvestan slučaj “Izraela u malom”, pa time što je Izrael odbijao da ozbiljno sagleda Murmelštajnov slučaj, Izrael je ipak propustio (a Lancman je ovim filmom taj propust makar donekle nadoknadio) šansu za jedan značajni samoreflektivni uvid – ovde, naravno, mislim na sve legalističke i ideološke zaplete kojima je sam Izrael bio izložen od kad je nastao, a od kad je nastao bio je izložen prekom pogledu svih redom koji su se spram Izraela postavljali kao policajci čiji je zadatak, po njihovom samorazumevanju, bio da prosuđuju da li se žrtve ponašaju onako kako ovi “policajci” misle da žrtve treba da se ponašaju, te da li je legalno ili nije to što su se tu nastanili oni koji se jesu tu nastanili posle nečega takvog kao što je bio Holokaust, i sl.
A sasvim je nešto drugo kada populistička levica danas na društvenim mrežama ili na gradskim trgovima skandira da “Izrael ne treba da postoji” ili da je “Izrael država-odmetnik” (“rogue state”, termin preuzet direktno iz političkog vokabulara militantnog kapitalizma, pa ovi “levičari” samim izborom ovog termina opravdavaju znake navoda koje stavljam kad na njih referiram). Upravo spram takvih “revolucionarnih snaga”, koje preuzimaju policijsku retoriku a samim tim preuzimaju i ono što je par excellence “policijski Weltanschauung“, Murmelštajnov model, model koji nema ništa sa infantilnom transgresivnošću, danas nam je bitan. Jer, on jedini sasvim izvrdava policijskoj logici, bez obzira na to da li je ta logika vezana isključivo za jednu državu ili je, kao što je to slučaj danas, ona postala opštevažeća kad su u pitanju šire mase, koje se takvom logikom spontano rukovode ne uviđajući, pritom, da ta prividna moć kojom raspolažu dok ovako olako osuđuju zapravo jeste duboko konzistentna sa održanjem jednog sada već dugo vremena nepromenjenog stanja.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.