Službenik zaposlen od strane neke javne službe nije isto što i sluga. Uvek je u službeništvu prisutan i element uživanja koji služba neizostavno pruža. Primereno je ovde setiti se skeča iz TV-serije Leteći cirkus Montija Pajtona o mlekadžiji koji, dok raznosi mleko po kućama, sreće raspusne domaćice. Makar na nivou fantazije, svaka služba obezbeđuje ovakve scene. Službenik nije tek potčinjen službi, već on obavezno putem službe za koju radi dobavlja sebi uživanje. Ali, ako mlekadžija iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona na fantazmatskom nivou dolazi do uživanja, sasvim je drukčija stvar u pitanju kod službi kao što je policijska. Policajac je neko kome je dozvoljeno da prekorači zabrane koje se odnose na ostatak građanstva. Zabranjeno voće nasilja, sankcionisano od strane društva, dozvoljava se i propisuje onima koji društvo brane. Ista stvar je u pitanju i kada govorimo o vojsci. Naročito za vreme vanrednog stanja, kakvo je vreme rata protiv terorizma, primeri za ovo postaju očigledni. Službeniku antiterorističke jedinice u svrsi sprečavanja nasilja i terora dozvoljeno je korišćenje nasilja i terora. “Klin se klinom izbija”. Mučenje zarobljenika u Gvantanamo Beju, a pogotovo prizori iz američkog vojnog logora Abu Graib u Iraku koji su obišli svet, nedvosmisleno pokazuju da se u suzbijanju terora terorom nikada ne radi tek o “klinu kojim se drugi klin izbija”, već da je svrsi suzbijanja nasilja nadređena dimenzija vlastitog sadističkog uživanja u počinjavanju nasilja.
Taj višak koji se ispostavlja u ovakvim epizodama nesvodiv je na bilo kakav racionalni lik ili čin – nemoguće je objasniti ga počevši od onoga što mu prethodi. Kao nesvodiv na ono iz čega nastaje, ovaj višak, makar formalno, da se izjednačiti sa onim drugim viškom koji je nemoguće u potpunosti rekonstruisati iz uslova uz pomoć kojih je nastao, a to je kapital. Kapital je nesvodiv na proizvodnju i na sirovine. Sadističko uživanje u mučenju zarobljenika nesvodivo je na argument preventivnog nasilja kojim se predupređuje drugo nasilje, već je uvek u pitanju “nešto više”. Ali ekvivalencije sa kapitalom ne prestaju ovde.
“Bejlaut plan”, intervenisanje države kako bi se spasila ekonomija, nasilni je čin, u smislu da se usred sistema kakav je onaj slobodnog tržišta a koji počiva na deregulaciji, ispostavlja kontrola. “Bejlaut plan” poznat je i kao “socijalizam za bogate” – regulacija tržišta je poželjna, ali samo u slučajevima kao što je ovaj u kojima služi održanju kapitalističkog poretka. Bukvalno ista stvar je u pitanju i kada govorimo o teroru – teror, nasilje, višak uživanja u sadističkim činovima, sve je to dozvoljeno, ali samo ako se koristi da bi se očuvao kapitalistički poredak.
Postaje jasno da sa ovakvim situacijama padaju u vodu svi argumenti, prvo protiv državne regulacije, a onda i protiv terora, koji se inače koriste kako bi se komunizam okarakterisao kao nepoželjan. Regulacija tržišta i teror glavne su odlike komunizma. Ako su, čak iz ugla samog kapitalizma, i teror i regulacija tržišta dobri ako služe kapitalističkim ciljevima, onda vidimo da nam sam dominantni ekonomski, politički i ideološki poredak poručuje da nema ništa loše kako u regulaciji tržišta tako ni u nasilju “po sebi”. A ako ni teror ni regulacija nisu loši “po sebi”, onda ovde ne prisustvujemo ničemu drugom do rađanju subjekta – u ovom slučaju subjekta kapitalizma. Jer ako ove stvari nisu loše po sebi, onda sve zavisi od subjektivnog ugla iz kog nam one dolaze.
Kapitalizam inače ima problema sa subjektom. Kapitalizam se zalaže za objektivno – objektivne učinke slobodnog tržišta koje je pre svega mehanizam a nikako subjekt. Slobodno tržište samo od sebe radi a da ne zna kako radi, ono reguliše bez pretenzija na regulaciju, spontano “dovodi sve na svoje mesto”. Subjekt, sa druge strane, podrazumeva nameru, regulaciju, nasilje u smislu da je nasilno sve što nije spontano. Ali, baš kao i prethodno, sa regulacijom i sa terorom, ista je stvar u pitanju i sa subjektivnošću – ni subjektivnost nije za kapitalizam loša “po sebi”.
Subjektivnost, regulacija i nasilje tako čine tačku konstitutivnog izuzetka za savremeni kapitalizam. Kao da se za kapitalizam radi o “pravoj meri” ovih sastojaka, u smislu da su do neke mere oni dobrodošli jer ga podržavaju, a preko te mere postaju nepoželjni. Ili se, pak, radi o pravom mestu na koje je poželjno smestiti ove sastojke, mestu sa kog mogu da doprinesu održanju kapitalističkog poretka, a ne mogu da ga podrivaju.
Ali, ako je subjektivnost za kapitalizam konstitutivni izuzetak, subjektivnost ne može a da, naizgled paradoksalno, u isto vreme ne bude i njegova celina, jer je sama struktura konstitutivnog izuzetka generička za subjekt. Samo subjekt može da ima tako nešto kao što je konstitutivni izuzetak, može da zasniva svoje “ja” spram “ne-ja”. Nikakav objekat ne može da se zasniva na sopstevnoj suprotnosti, jer je objekat ravnodušan u odnosu na ono što predstavlja njegovu suprotnost. Subjektivnost kapitalizma zato je neko “sve” kapitalizma, ono što u sebi ima čitav kapitalizam, ali u isto vreme vidimo i da sam kapitalizam negira ovo svoje “sve” ili pak ovo svoje “Jedno”, ovo “Jedno-svega” kapitalizma, u smislu da je subjektivnost ono što je partikularni predstavnik univerzalnog poretka i, kao takav, zastupnik nečeg šireg od sebe samog.
Sam kapitalizam viđen kao subjekt negira sebe samoga i baš putem te negacije osvedočuje se kao subjekt i ništa drugo. “Subjekt? To NISAM ja!” kaže “ja” kapitalizma. Na isti način na koji kaže i: “Nasilje? To NE činim ja”. Ili pak: “Regulacija? To NE sprovodim ja”. Kapitalizam tako negira samoga sebe i putem takvog negiranja proizvodi sebe kao vlastiti višak nad samim sobom. Taj višak je ekvivalentan onom višku koji predstavlja subjektivnost (Dekartovo “mislim dakle jesam” uzeto kao struktura subjektivnosti i čitano formalno predstavlja mišljenje kao višak nad samim mišljenjem koje i-jeste-i-nije-mišljenje: jeste, zato što se obavlja radnja mišljenja, a nije zato što pored tog mišljenja imamo i ovaj drugi nivo na kom se misli samo mišljenje i u kom se proizvodi “ja” koje misli mišljenje a koje je i mišljenje i subjektivnost koja ga nadvisuje).
Dalje, taj višak ekvivalentan je i onom višku koji se ispostavlja u prekomernom nasilju, u sadističkom uživanju ili pak u regulaciji sprovedenoj sa namerom a bez ikakve spontanosti. Na kraju, taj višak je ekvivalentan samom kapitalu kao višku zarade koji se ispostavlja nad uslovima u kojima je nastalo ono na čemu se zarađuje.
Pripisivanje subjektivnosti onome što vlastitu subjektivnost negira je zato posao koji obavlja pervert (kad neko kaže “to nisam ja!”, pervert koji poznaje onoga koji to govori bolje nego što taj poznaje samoga sebe, obavezno mu govori: “Baš zato što kažeš da to nisi ti, jasno je da si baš to ti!”). Svaka analiza je zato per-verzija – “per”, latinski: “kroz”, kao u “permutacija” gde nešto prolazi kroz proces zamene, tako i u perverziji nešto “prolazi kroz verziju”, onu verziju koja nije očigledna ili koja je baš suprotna očiglednoj verziji. Ovako shvaćena analiza, kada je u pitanju kapitalizam, ne može da bude bilo šta drugo do “perverzija same perverzije” a ne tek obična perverzija, jer je sam kapitalizam već pervertiran putem posezanja za regulacijom, nasiljem i subjektivnošću kojima inače odriče bilo šta pozitivno. Već tu postaje jasno da je sam kapitalizam perverzan, jer generiše i koristi upravo ono što, navodno, suzbija. Pa kad mu, u jednom perverznom gestu, pripisujemo ono što kaže da suzbija, ali što sam proizvodi kako bi suzbio to isto, onda konsekventno pratimo istu tu liniju koja je već zacrtana u strukturi nasilja kojim se suzbija nasilje, regulacije kojom se čuva deregulacija, subjektivnost kojom se čuva antisubjektivnost.
Pripisivanje subjektivnosti poretku asubjektivnog slobodnog tržišta koje, naizgled, funkcioniše po principu mehanizma, pripisivanje nasilja poretku koji se bori protiv nasilja, te pripisivanje regulacije onome što zastupa deregulaciju, ne ispostavlja neku skrivenu istinu tog poretka, već predstavlja intervenciju koja započinje na obodima tog poretka, intervenciju usred šavova istog, koji pucaju i koji se još više proširuju posredstvom intervencije ovog tipa. Analiza, zato, u ovakvim slučajevima, nikako nije “konstatovanje stanja stvari”, već je u pitanju insistiranje na istini – a istina ne može a da ne bude univerzalna – takvog nečeg kao što je subjekt, zatim, teror i, onda, regulacija. Intervencija ne pronalazi istinu već je gradi – otud važnost subjekta ovde, jer da nema subjekta, istina bi mogla da se otkrije umesto da nužan uslov za konstituisanje istine bude uračunavanje intervencije subjekta.
U vreme rata protiv terorizma dolazi do jednog novog pogleda na legalizam u kom se legalizam stavlja na podređeno mesto i ne biva nadređen ničim drugim do jednim subjektivnim pogledom. U vreme takvog nečeg kao što je “Bejlaut plan” regulacija tržišta prestaje da bude neprijatelj kakvim se do tada smatrala. Teror, nasilje, subjektivnost, antilegalizam, anti-antiregulacija – sve su to osobine antikapitalističkog diskursa koje zahvaljujući krizi (krizi na polju ekonomije, krizi na polju bezbednosti, itd.) doživljavaju svoju renesansu. Glavno pitanje je da li ih treba tolerisati, kao izuzetke koji su tu tek privremeno i samo u svrsi očuvanja starog, ili pak u njihovom pojavljivanju treba videti nešto novo? Jer šta ako je putem tih sredstava, koja bi trebalo da očuvaju staro i da mu obezbede povratak, to isto staro zapravo bespovratno svrgnuto?
Alen Badju (Alain Badiou) na jednom mestu, kada govori o događaju i o subjektivnosti, Oktobarsku revoluciju naziva “Lenjin-događaj”. Pri tom, ne misli da je Vladimir Iljič Lenjin neko ko je “mastermind” Oktobarske revolucije, onako kako je inače uobičajeno da se zasluge pripisuju nekom liku “velikog vođe”, nekom “primordijalnom ocu” koji je, kao individua, zaslužan za nešto što se inače smatra kolektivnim događajem a što je, zapravo, ideja nekog genijalnog pojedinca. Nasuprot tome, Badju, kada Oktobarsku revoluciju naziva “Lenjin-događaj” misli na Lenjina kao na tačku u kojoj se neodvojivo prepliću različiti tokovi, a koji su do svoje potpune artikulacije došli baš u jednom partikularnom liku koji predstavlja univerzalnost jednog događaja, u smislu da ono što je zaista univerzalno nikada ne ostaje na nekim apstraktnim visinama, već nužno, da bi zaista bilo univerzalno, mora da se preslika u partikularno. Prava univerzalnost nikad nije tek kišobran koji natkriva partikularnosti, niti je svežanj partikalnosti, već važi za partikularni element koji postaje nosilac univerzalnosti.
Univerzalnost, tako, nije neka “objektivna dimenzija”, već je pre svega ona oličena u partikularnom subjektu koji je zastupa. Subjekt kao višak nad samim sobom postaje nosilac univerzalnog, partizan univerzalnog. U istom smislu događaj pervertiranja kapitalizma sadržan u napuštanju principa legalizma, antisubjektivnosti, antinasilja, antiregulacije, možemo da bez ikakve rezerve nazovemo “Erp-događajem”, po Vajatu Erpu (Wyatt Earp), istorijskom liku koji je podjednako važan i za istoriju i za fikciju koja služi kao ideološki suplement aktuelnom poretku.
Vajat Erp, službenik u službi za očuvanje zakona i reda, poznat je po tome što nije zazirao od posezanja za nezakonitim radnjama kada je to bilo potrebno da bi se očuvao poredak. Zatim, nije zazirao ni od toga da u njegovim radnjama potpuno koincidiraju, s jedne strane, njegovo lično sadističko uživanje i, s druge, sprovođenje nečega što bi trebalo da važi za nad-individualno. U akcijama Vajata Erpa ne možemo a da jasno ne prepoznamo epohalni događaj sukoba između teritorijalnog i ateritorijalnog principa kapitalizma (nešto što bismo mogli nazvati “nomadski kapitalistički princip”, jer je po karakteru i po činovima ateritorijalan, protiv lokalizovanog kapitalizma, zapravo, protiv pred-kapitalističkih ostataka koji su do nekog perioda bili asimilovani a posle njega počeli da smetaju kapitalizmu budući da kapitalizam ne trpi mirovanje kapitala na jednom mestu već zahteva konstantno pomeranje, kruženje, koje dovodi do reprodukcije kapitala koja je moguća samo ako se on ne zadržava na jednom mestu). Antiteritorijalnost, antilegalizam, subjektivnost, teror, izuzetak koji potvrđuje pravilo a koji biva negiran od strane zastupnika pravila ali tako da je tolerisan a nikako ne nešto čemu se zastupnici pravila žestoko protive, a zatim i-izuzetak-i-pravilo perverzno otelovljeni u jednom te istom liku (pa ono pitanje o izboru između civilizacije i varvarstva postaje neaktuelno i tada zamenjeno pitanjem: šta da se radi sa civilizacijom koja je istovremeno i varvarstvo?) – sve su to sadržaji danas aktuelnih pitanja, ali istovremeno i sadržaji koji se mogu podvesti pod ime istorijskog lika iz XIX veka te lika poznatog iz brojnih filmova snimljenih u periodu od prve polovine XX veka pa do danas: “Vajat Erp”.
Ono što je jasno već na prvi pogled kada se uoči tako nešto kao što je privremeno korišćenje regulacije tržišta ali u svrhe očuvanja deregulacije istog, korišćenje subjektivnosti kao lika konstitutivnog izuzetka u odnosu na bezsubjektivni mehanizam, te korišćenje revolucionarnog terora u svrhe očuvanja poretka a ne, kako bi revolucionarnom teroru priličilo, u svrhe rušenja jednog, te građenja novog poretka, jeste fašistički karakter tih činova, u onom smislu u kom je fašizam “lažna revolucija”, “revolucija” pod znacima navoda, koja po svemu podseća na istinsku revoluciju osim po tome što za razliku od nje nikako ne vodi do bilo kakve promene. Korišćenje revolucionarnih metoda u svrhe očuvanja kapitalističkog poretka, poretka privatne svojine, jeste fašizam.
Fašizam je za kapitalizam konstitutivni izuzetak. Poredak stroge regulacije, terora, raznih vidova subjektivnosti od kojih je najčešći pervertirani subjekt kakav se ispostavlja u kultu ličnosti, jeste nešto što kapitalizmu ne smeta ukoliko isto to vodi do njegovog širenja (istorijski primeri za to su mnogobrojni, od Frankove Španije do Pinočea u Čileu). To je “dijalektika” primerena kapitalizmu po kojoj baš autoritarni režimi mogu da doprinesu rađanju demokratije i stvaranju slobodnog tržišta. Sadam Husein, Talibani u Afganistanu, svi su oni prvo bili od koristi, pa tek onda postali smetnja.
Isti princip važi i za ratne veterane, čija je agresivnost dobrodošla u vreme rata a postaje smetnja pošto je neprijatelj pobeđen. U literaturi i na filmu ova struktura da se uočiti u liku Valtera Kurca iz romana Srce tame te iz filma Apokalipsa sada, službenika čija je bezobzirnost neko vreme dobrodošla jer koristi razvoju slobodnog tržišta, dominaciji Zapada, itd., ali onda, kada neprijatelja više nema, ovaj koji se protiv njega borio postaje smetnja. Vajat Erp, isto ovako kao ovi pomenuti primeri, kao Osama Bin Laden, Pinoče, Sadam Husein, ili pak kao vojnici iz Abu Graiba, ili, opet, kao Ratko Mladić, Arkan, itd. jeste lik regulacije i terora, ali u epizodi koja prethodi vremenu svih ovih sada nabrojanih, vremenu proboja industrijskog kapitalizma na područje poznatom kao “Divlji Zapad”.
Vajat Beri Stap Erp dolazi iz porodice sprovodioca zakona, sudija i policijskih pozornika, ime dobija po naredniku Vajatu Beriju Stapu koji je upravljao vodom njegovog oca, Nikolasa Erpa, za vreme Meksičko-američkog rata, pa tako od samog njegovog rođenja vidimo da se od njega očekivalo da nastavi tradiciju Erpovih po kojoj su Erpovi vođe i zastupnici reda i zakona. Ali, kakvog reda i kakvog zakona? Nikolas Erp, Vajatov otac, nekoliko puta biva otpušten sa mesta lokalnog suca, jer je van radnog mesta obavljao upravo one aktivnosti zbog kojih je osuđivao druge, naime prodavao alkohol, zaduživao se i nije otplaćivao dugove itd. Objektivnost reda i zakona zapravo je apstrakcija koja tako nešto kao što su red i zakon drži na distanci. Objektivnost takvog nečega kao što je demokratija i slobodno tržište, isto tako, budući da su apstrakcije u pitanju, dozvoljava sebi da na konkretnom planu upošljava one koji krše red i zakon radi vlastitog održanja. Erpovi su zato u pravom smislu bili branioci reda i zakona, jer su bili svesni ovog dvogubog karaktera zakona. Zakon je apstrakcija koja na konkretnom planu donosi i ono što obećava i propisuje, ali donosi i nešto tome suprotno. Radi se o poretku koji obavezno ima od sebe samog propisanu tačku transgresije koja ga kao takva čuva.
Čuvena su svedočenja po kojima su Vajat Erp i njegova braća nebrojeno puta kretala u poteru za kriminalcima ali su onda provodili vreme van grada i kretali se u suprotnom smeru u odnosu na onaj kuda su se kriminalci zaputili. Konkretno, to je primer čuvanja reda i zakona – time što provode neko vreme van grada i formalno u poteri za kriminalcima, zadovoljavaju zahteve građana kojima se traži odmazda nad onima koji krše zakon, a, sa druge strane, svesni toga da nikome ne ide u korist da se zaista sukobe sa kriminalcima (jer kriminalci neretko nisu bez šire podrške i neretko oskudevaju u rešenosti da svom silom odgovore na eventualnu pretnju), izbegavaju sukobe i baš tako čuvaju red i mir. Međutim, kada je slučaj takav kakav je bio kada su u pitanju bile porodica MekLauri i porodica Klenton, koji su bili lokalni uzgajivači stoke u Tumstonu (naziv grada koji svedoči o tome da se istorija ponekad igra pesnika jer u prevodu ovaj naziv glasi: “nadgrobni spomenik” i kao takav primeren je događajima po kojima su Erpovi poznati), gradu u kom su Vajat Erp i njegova braća radili kao predstavnici zakona, a koji su se protivili širenju industrijskog kapitalizma koji je dolazio sa istoka Sjedinjenih Država, te kog su zastupali industrijalci koji su u Tumstonu videli priliku za eksploataciju ruda, onda se red i zakon, takav kakav jeste na apstraktnom i na konkretnom planu, nije mogao održati prostim progonom ovih (jer u pitanju su bili starosedeoci), već je u tom slučaju bila neophodna sila.
Čuveni obračun kod O-Kej korala u kom ginu braća MekLauri i Bili Klenton u malome predstavlja sukob između građanske srednje klase kojoj odgovara širenje uticaja bogatih industrijalaca van države Arizona, i klase koja predstavlja ostatke feudalnog načina proizvodnje, stočara, veleposednika, itd. Otud epohalni značaj ovog revolveraškog obračuna (koji, po mnogim izvorima, ni nije bio obračun već je pre bio egzekucija). Vajat Erp, njegova braća i prijatelji, zastupali su interese krupnog kapitala koji ne zazire od upotrebe terora svake vrste kako bi se rasprostranio i satro sve svoje neprijatelje. Po svedočenju samog Ajzaka Klentona, koji je stajao na čelu porodice Klenton, Erpovi su, prethodno obračunu kod O-Kej korala njega uhapsili, provocirali ga i fizički zlostavljali, šamarali, udarali pištoljima itd., za vreme dok je bio uhapšen, a kada su videli da nema nameru da odustane od namere da ostane u Tumstonu, pribegli su sili koja se ispoljila u čuvenom obračunu. Najbliži prijatelj Vajata Erpa, Džon “Dok” Holidej, obrazovan i iz dobre porodice, po zanimanju zubar, ali isto tako kockar, ubica, antisemita, po mnogima, sadista koji je uživao u zastrašivanju svih koji mu se nađu u okolini, nije tek slučajno prijatelj nekoga kao što je Vajat Erp, već sasvim odgovara ovakvom profilu čuvara reda i zakona koje je dvogubo i koje se ne temelji na suzbijanju već upravo na regulisanju, “menadžmentu”, remetilačkih elemenata.
U ovom smislu, Vajat Erp sasvim odgovara formuli “prave mere” zakona i bezakonja kakvu nalaže apstrakcija reda i zakona, formuli po kojoj se celina zasniva preko svog konstitutivnog izuzetka. Sam Vajat Erp, baš kao i njegov otac Nikolas, tako odgovara poređenjima sa likovima vojnika koji su mučili zarobljenike u logoru Abu Graib, ili pak Talibanima ili Pinočeu koji su oličenje sile koja prethodi razvijenom obliku slobodnog tržišta te demokratiji. A odgovara i modelu kakav je predstavljen u fikciji preko Valtera Kurca.
Ali, ako odgovara ovom modelu, to je onda samo do događaja pre O-Kej korala, ali ne i posle njega. Vajat Erp je konstitutivni izuzetak zakona samo do ovog obračuna. Konstitutivni izuzetak uvek nailazi na tragični usud na kraju svog puta, posle ispunjavanja zadate mu funkcije. Talibani su proganjani i istrebljivani, Sadam Husein i Pinoče svrgnuti, Ratko Mladić je proganjan, hapšen i isporučen nadležnim organima, ratni veterani svuda su zapostavljeni, Valter Kurc tragično umire. Fašizam je za kapitalizam dobar dok se suprotstavlja komunizmu tj. svakoj revolucionarnoj promeni koja bi mogla da ga ugrozi, ali se onda pokazuje kao smetnja i sistemski postaje nužan ovaj “tragični usud”.
U filmu Mračni vitez, najuspešnijem filmu o Betmenu, Betmen, oličenje one “tajne ruke koja reguliše tržište”, preko dana milioner a preko noći maskirani osvetnik koji terorom suzbija terorizam, na kraju prihvata da se žrtvuje, da bude proganjan zbog svojih nelegalnih akcija kao što su prisluškivanje, upotreba prekomerne sile itd., i, film nam sugeriše, baš u tome jeste njegova veličina jer je em prihvato da uradi “prljavi posao koji je morao biti urađen zarad očuvanja viših ciljeva”, em se još podvrgao progonu. Konstitutivni izuzeci obavezno nailaze na takav tragični usud koji tom tragičnošću doprinosi njihovoj veličini. Otud ona moda da se Adolf Hitler shvata kao tragičan lik u svim novim ekranskim uprizorenjima njegovog “života i dela”. Tragični izuzeci, koji potvrđuju pravilo time što su izuzeci a tragični su jer posle tog potvrđivanja više za njih nema mesta u okviru onoga što su potvrdili, u svakom smislu odgovaraju poretku spram kog su izuzeti. Tragični izuzeci su ona dostatna mera suprotnosti poretku, i nalaze se uvek spram poretka. Sa Vajatom Erpom, pak, stvari stoje sasvim drukčije. On nije oličenje “dostatne mere varvarstva” koja služi kao antipod spram kog se određuje civilizacija. Posle obračuna kod O-Kej korala Vajat Erp kreće u osvetničku misiju tokom koje istrebljuje, jednog po jednog, sve predstavnike stočara iz Tumstona. Prethodno tom osvetničkom pohodu, nekolicina stočara se osvetila Erpovima, ubili su Džejmsa Erpa i osakatili Virdžila Erpa. Pa Vajat Erp tako postaje jedinstvena figura u kojoj se stapa lična želja za osvetom sa misijom koja mu je propisana od strane viših instanci, predstavnika industrijskog kapitalizma, a na kraju i od same istorije, jer je istorijski vreme stočara prošlo budući da na scenu stupa industrijski kapitalizam.
Vajat Erp sveti se pod pokrićem zakona, sistema proizvodnje, i same istorije. Čitava njegova osvetnička misija sponzorisana je od strane industrijalaca kao da se radi o bilo kom poslovnom projektu. Preko trideset dana Vajat Erp sa svojom poterom obilazi gradove i kampove i ubija članove stočarskih tumstonskih klanova. U isto vreme, on je i varvarstvo i civilizacija, a nije nikakav izuzetak. Kada se projekat istrebljivanja stočara završio, Vajat Erp nastavlja dalje sa svojim životom, još u nekoliko navrata radi pri službi za čuvanje reda i zakona, a onda se bavi držanjem kafana, zatim potragom za zlatom na Aljasci, a onda za srebrom u Kaliforniji. Umesto tragičnog usuda, Vajata Erpa na kraju njegovog života čeka mesto počasnog šerifa u Holivudu, te posao konsultanta u rastućoj filmskoj industriji, gde Vajat Erp upoznaje takva imena kao što su zvezde nemog filma Tom Miks, Vilijem S. Hart, ili imena koja će neizbrisvo obeležiti svet filma kao što su Džon Vejn i Džon Ford. Pred kraj života Vajat Erp radi na scenariju za film inspirisan njegovim životom. Taj scenario nikada nije završen, ali umesto njega imamo nekoliko desetina drugih filmova koji na različite načine portretišu Vajata Erpa i njegove prijatelje i neprijatelje.
Dok je onima koji su predstavnici izuzetka koji potvrđuje pravilo potrebno prvo da se nađu sa druge strane pravila, a onda im je potrebno i to da dožive tragični usud kako bi pristupili kolektivnoj svesti, Vajat Erp, potpuno perverzno, prvo u istom mahu biva i predstavnik zakona i onaj koji ga krši, biva istovremeno i oličenje pravila i njegovo prekoračenje, a onda, isto tako perverzno, direktno dolazi do toga da zalazi u polje kolektivne svesti, bez tragične dimenzije koja bi ga prvo prognala van polja kolektivnog da bi ga tek onda usvojila. Po tome je Vajat Erp sasvim različit od svih ranije pomenutih primera (Sadam Husein, Ratko Mladić, Osama Bin Laden, Valter Kurc… ). Do obračuna kod O-Kej korala Vajat Erp je bio samo još jedan primer varvarstva kojim se dopunjuje civilizacija, ali posle O-Kej korala on postaje primer civilizacije koja je istovremeno i varvarstvo, a kao jedna od posledica toga jeste izostanak ovog tragičnog usuda koji sleduje onima koji se nalaze s one strane civilizacije.
U skladu s tim, da se povući još jedna značajna paralela kojom se naznačuju razlike između Vajata Erpa i nekog kao što je Valter Kurc: Valter Kurc i u romanu Džozefa Konrada i u filmu Frensisa Forda Kopole na samrti dva puta ponavlja “užas”, a Vajat Erp, po mnogobrojnim svedočenjima na samrti govori “a šta ako…?”. Kurc, konstitutivni izuzetak, zaziva ono što je po definiciji spoljašnje, a to je strah, užas, koji je uvek u vezi sa nečim stranim, sa nečim što dolazi od preko određene granice a Vajat Erp nema da kaže ništa određeno, već, opet u skladu sa principom perverta, principom mnoštva verzija (onako kako za seksualnog perverta fetiš, nekakav svakodnevni predmet, može da bude verzija polnog organa a polni organ zastupnik nečeg što nema nikakve veze sa seksualnošću), ne kaže ništa određeno, ništa što bi bilo definitivno.
S jedne strane, ovo izostajanje definitivnog, izostajanje principa ograničenja, dâ se videti u epohalnom sklopu kao pobeda deteritorijalizovanog kapitalizma nad teritorijalnošću koja je nepoželjna za razvijeni kapitalizam jer kapital mora da se kreće preko svih granica kako bi se konstantno uvećavao. Nije li sam karakter osvetničkog pohoda Vajata Erpa bio upravo to – nasilje nad onima koji su zastupali princip teritorijalnog, velikoposednicima, ili pak onima koji su se držali jedne stvari kao što je stočarstvo, umesto da se, u duhu savremenog kapitalizma, prepuste različitim, uvek menjajućim tokovima? U tom smislu, Vajat Erp ne može a da ne bude militantni zastupnik savremenog kapitalizma, a njegovo “a šta ako…?” jeste dosledno principu stalne zamene, stalnog toka kapitala, stalnog menjanja. Sa druge strane, upravo time što se sa njim jasno mapiraju takvi momenti kao što su prevazilaženje legalizma, zatim, subjektivacija, te regulacija u svakom smislu, nije li Vajat Erp isto tako, i možda čak još više nego što je otelovljenje savremenog kapitalizma, oličenje perverzije koja pervertira sam pervertirani sklop koji je u kapitalizmu normalizovan? Ako je sam kapitalizam pervertiran posezanjem za izuzecima, nije li finalna perverzija, ona koja pervertira sistem izuzetka koji potvrđuje pravilo, dodatni zaokret kojim se zalazi do iza granica kapitalizma, jer se ono što je u njemu normalizovano još jednom zaokreće? A baš ti perverzni zaokreti jesu put subjektiviranja.
Zato što je u pitanju subjekt, zato sa Vajatom Erpom ne možemo da imamo mitsku, pred-modernu vladavinu zakona, niti možemo da imamo prosti proizvod sistema. Subjekt se ovde ispostavlja kao ono što je višeg ranga u odnosu na ostale izuzetke (legalizam, regulacija, itd.), što ih nadređuje, budući da upravo zaokreti koji se čine kada u isto vreme imamo i regulaciju i deregulaciju, i zakon i njegovu suprotnost koji polaze od iste tačke, onda ovi paradoksalni sklopovi mogu samo i jedino da nađu svoje nadodređenje u subjektu. Zato sa Vajatom Erpom nemamo tek neki perverzni totalitarni sistem koji bi zamenio sisteme kakve do sada poznajemo ali bi u suštini bio isti. Jer momenat subjektivnosti koincidira sa momentom univerzalizacije, pa zato ako se momenat subjektivnosti doda ovom socijalizmu za bogate ili nasilju ali samo u službi bogatih, onda momenat subjektivnosti isključuje mogućnost partikularizacije i umesto toga regulaciju, nasilje i subjektivnost čini onim što je za sve a ne za tek neke.
Ovakav model subjektivacije suprotstavlja se onom kakav imamo sa Hamletom, a koji je paradigmatski za moderno društvo. Hamlet vidi zaveru, vidi uljeza koji tu zaveru sprovodi u delo, i to ga podstiče na razmišljanje, na paradoksalne tokove, na subjektviranje. Sve dok “kap ne prepuni čašu” i “sa reči se ne krene u delo”. A “delo” je, kad je Hamlet u pitanju, opšta tragedija. Vajat Erp, za razliku od Hamleta, živi i posle eksplozije, sasvim neopterećen pathosom koji odlikuje karakter i dela ovog prvog. Vajat Erp, kako se to kaže, “živi i radi” i posle tačke usijanja, rasula. A to može jer istina nije u tački raspada (“kada sve maske padaju”), već je u subjektu. Nikakva “tragedija odbačenog ratnika” ili bilo šta slično tu ne dolazi u obzir, jer se ne radi ni o kakvom izuzetku kad je subjektivnost u pitanju. Niti se kod Erpa subjektivnost slama u padu konačne odluke između izbora “biti ili ne biti” – Erpovo “šta ako…?” koje sledi na kraju puta izražava gest subjekta par excellence, dok Hamletovo odlučivanje da ne bude spušta subjekt na nivo objekta. Na kraju, zato je i moguće da ovaj istorijski lik iz istorije dođe na film, jer film je drugo lice viška koji subjektivitet predstavlja u odnosu na stvarnost.
Filmskog Vajata Erpa najpre znamo kao Henrija Fondu u Džon Fordovom remek-delu Moja draga Klementina, u kom Ford premešta ubistvo Morgana Erpa u vreme pre nego što Vajat postaje šerif u Tumstonu, pa tako osvetnički pohod Erpovih ujedno biva i njihovo službeništvo na strani zakona od samog početka, a zajednica koja se oformljuje oko njih počiva baš na ovom perverznom jedinstvu. Znamo ga iz Obračuna kod O-Kej korala Džona Sterdžisa sa Bartom Lankesterom i Kirkom Daglasom, gde Erp i Holidej do kraja ispunjavaju potencijal da budu tandem sastavljen od predstavnika zakona i njegovog ciničnog naličja. Zatim, znamo ga i kao mračnog osvetnika iz Hour of the Gun, nastavka ili ispravka Obračuna kod O-Kej korala, gde Džon Sterdžis prikazuje drukčjeg Vajata Erpa od onog iz filma sa Bartom Lankesterom. Značajne varijacije Erp doživljava u filmu Doc u kom “pošteni kockar” Holidej svedoči o nemoralu Erpovih, a onda, početkom devedesetih, i na tragu Sterdžisovog Hour of the Gun, vidimo Vajata Erpa u dva spektakla koja se trude da više nego sve ranije filmske inkarnacije Vajata Erpa budu u skladu sa istorijskim činjenicama, Tombstone sa Kurtom Raselom i Wyatt Earp sa Kevinom Kostnerom. A u pripremi je čak nekoliko filmova o Vajatu Erpu, od kojih se najzanimljivijima čine Earp: Saints for Sinners Sema Rejmija, u kom će Erp biti premešten u postapokaliptični svet, te Black Hats sa Harisonom Fordom u kom ćemo videti Erpa za vreme velike krize 1920-tih.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.