TV-serija Spartak ponovo se prikazuje na televizijama širom sveta, i to sada u “necenzurisanom” izdanju. I dok većina filmova i serija koje se pojavljuju ponovo sa minimalnim i nebitnim razlikama u odnosu na već viđeno ne zaslužuju pažnju, budući da se radi tek o marketinškom triku, kad je Spartak u pitanju, postoje brojni razlozi da se ova serija pogleda makar još jednom.
Stiven DeNajt (Steven DeKnight) pisao je scenario za TV-seriju Spartak (Spartacus, 2010–2013) onako kako vrhunski generali organizuju bitke: ništa se ne previđa. Serija obiluje prizorima seksa i nasilja, ali, kako se radi o robovima, a robovi su ljudi redukovani na tela, šta drugo može da se radi sa telima nego da se ista izlažu: a.) seksualnim radnjama; b.) nasilju. Zatim, tu je način na koji je serija snimljena: preterano stilizovani kadrovi, po uzoru na 300 (2006) Zaka Snajdera (Zack Snyder). No ovde, za razliku od 300, utisak zatvorenog prostora koji se stiče čak i kad se radnja dešava na otvorenom, zbog digitalno stvorene pozadine, naznačava pritisak pod kojim se robovi koji su glavni likovi serije konstantno nalaze. Takođe, naznačava i simbolni pritisak rimskih zakona i običaja. Zatim, bitna stvar u seriji je i sam jezik kojim se likovi služe: vrlo arhaičan, sve sa smislovima koji lako mogu da se zamisle kao izrečeni na papiru, ali prethodno pojavljivanju u ovoj TV-seriji, teško su mogu da se zamisle kako ih glumac zaista i izgovara. Ali, ono što bi već i sa papira prosijavalo neizgovorljivošću i neprirodnošću, u samoj seriji glumci isporuju uz uvek prisutan višak izraza, gesta, pa tako, jedna dimenzija neprirodnog, kad je u pitanju vrsta govora, kao i smisao istog, biva nadograđena još jednim slojem neprirodnog u glumačkom izrazu. Rezultat koji smo dobili jeste ubedljivost proizišla iz poduplane neubedljivosti. U neprirodnom svetu, svetu robova smeštenih u digitalni pejzaž, prirodno je baš neprirodno. Spartak pokazuje da ova formula radi bez ikakvog problema.
Još bliže, kad je u pitanju DeNajtov pristup pisanju scenarija identičan pristupu generala vojnom okršaju, postaje očigledan u primerima kao što su onaj iz 8. epizode 3. sezone: prvo, vidimo par ljubavnika istog pola, muškog, a zatim vidimo drugi par, koji nisu ljubavnici već su drugovi u borbi. Time je postignuta razlika između ova dva. Drugo, vidimo konkretan primer anti-homofobije. Što je bitan zgoditak za samu seriju, budući da nešto kasnije vidimo jednog Rimljanina koji siluje drugog, ne zato što uživa u homoseksualnom činu, već da bi pokazao ovom drugom da je iznad njega toliko da može da sa njim raspolaže kako god želi. I, kad vidimo ovu scenu silovanja, jasno nam je da ona nema nikakve veze sa homoseksualnošču – još jedna demarkaciona linija. A to nam je jasno baš zato što smo pre toga videli primer homoseksualne ljubavi – pa zato iz same serije znamo da je silovanje silovanje, da je ljubav ljubav, da je homoseksualna ljubav nešto što nema veze sa nasiljem. Za DeNajta, sve što se pojavljuje u ovoj TV-seriji u vezi je sa svim drugim, i jasna demarkaciona linija koju zacrtava služi zato da bi se svaka stvar, svaka scena i prizor, pojavili u njihovoj konkretnosti. “Razdvajanje je spajanje” – kako bi se postigla celina sveta koji nam je predstavljen, bitno je da se stvari razgraniče. Na kraju, kad isti ovaj lik koji počinjava silovanje ubije jednog od glavnih protagonista serijala, vidimo zašto je bilo nužno da on još bude i silovatelj, jer samo neko potpuno korumpiran može da ubije heroja. Zatim, sam način na koji heroj umire: uprkos tome što serija obiluje prizorima odsečenih udova te lokvama krvi, vidimo herojevu smrt kao dostojanstvenu, vidimo odsečenu glavu heroja tek na trenutak i to kao odraz u oku njegove žene, ništa više. Zato, znamo da heroj nije poražen, jer njegova smrt ima sopstveni odraz, i taj odraz prikazuje značaj svega onoga što heroj predstavlja i što će predstavljati čak i posle smrti.
Na širem planu, Spartak pokazuje nemilosrdne heroje, prethodno neviđene pozitivce jer oni po nemilosrdnosti nadmašuju brojne negativce. Ali šta drugo mogu da budu do nemilosrdni – oni su robovi koji se bore za slobodu, njihovo oslobađanje ne može da bude milosrdno. Isto tako, Spartak je TV-serija tek po trajanju i po formatu (epizodična struktura), jer se dobrovoljno i unapred lišava onog “šta će biti u nastavku” – svi iz istorije znamo da će svi iz Spartakovog ustanka biti pobijeni. Ono što serija nudi jeste iskustvo ustanka i besmrtnost ideje egalitarizma, čak i pošto su oni koji su zastupali tu borbu potpuno smrvljeni. Egalitarizam kakav je predstavljen u Spartaku zavisi od načina na koji je predstavljen, a predstavljen je onako kako je opisano gore, kao razdvajanje koje je spajanje, kao disciplinovano definisanje i demarkacija. Jasno razdvajanje privatnih sloboda od polja javne slobode, koje vodi do toga da zaključimo da privatne slobode zavise od javnih no da ipak privatnih može da bude čak i kad nema javnih, predstavljeno na popularan način kao ovde, već po sebi je vredno, ali kad uz to još dobijemo sve one majstorske poteze koje DeNajt sprovodi od početka do kraja serijala, onda je sve to zajedno dovoljno da izdvoji Spartaka kao jedinstveni fenomen i na polju TV-produkcije i na polju žanra uopšte, budući da po mnogočemu nadmašuje sve slične pokušaje do sada.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.