Šoa, 3. „Novi Poljaci“ a ne „novi Jevreji“. Nepropuštanje prilike da se Šoa ne vidi

Levica, Izrael…

Alen Badju (Alain Badiou), po njegovim sopstvenim rečima, „veran je ideji komunizma“ od svojih ranih radova od pre maja 1968., sve do danas. Uprkos brojnim istorijskim i teorijskim poteškoćama, ne samo da nastavlja da promišlja ovu ideju, već je i u značajnoj meri reaktualizuje, pri tom, ne dozvoljavajući sebi da pravi kompromise ni sa nostalgičnim ostacima socijalističke prošlosti, niti sa danas dominatnim ideološko-političkim strujama, onako kako to rade, na primer, Hart (Hardt) i Negri (koji svoju „multitudu“ koncipiraju tako da ona postaje nedistinktivna u odnosu na ideologiju „individualne kreativnosti“). U Badjuovim radovima očigledno je da Badju prema Izraelu ima negativno mišljenje (koje proizilazi iz pojavljivanja Izraela u dnevno-političkom govoru kao „jedine demokratske države na Bliskom Istoku“, što, pak, za Badjua identifikuje Izrael kao „ispostavu kapitalističkog Zapada“, a što je, onda, viđenje Izraela kom se itekako može zameriti to da se u istom ignoriše karakter arapskih zemalja, koje su podjednako kapitalističke, samo što su još bez demokratije, te koje su još u tesnijoj sprezi sa Zapadom nego što je to Izrael). Međutim, u knjizi, koju potpisuje zajedno sa Alenom Finkelkrautom (Alain Finkielkraut), Sučeljavanje (Alain Badiou, Alain Finkielkraut, Confrontation, Polity Press, Cambridge, 2014.), Badju govori sledeće: „Ja, lično, nisam – pa da se poslužim vašim jezikom, koji ste nasledili od Žana-Kloda Milnera (Jean-Claude Milner) – progresivac, što će reći: nisam pro-palestinski nastrojen niti sam neko ko bi bio pobornik predloženog sramotnog rešenja koje zahteva dve države, a koji uopšte nije siguran u to šta bi osnova za jedno takvo „rešenje“ danas mogla da bude. Sasvim se slažem sa vama da postoji kako politička tako i kolektivna slabost kad su u pitanju Palestinci, koja značajno doprinosi tome da se ova situacija pojavljuje kao bezizlazna. Siguran sam da razumete da univerzalista kao što sam ja nikako ne može da podržava struju, kakvu, na primer, predstavlja Hamas.“ (strana 52.) Na jednom drugom mestu u istoj knjizi, Badju govori i sledeće: „Što se mene tiče, islamizam se sastoji od različitih fašističkih grupa; ja nemam problem da to kažem“ (ibid, 35.). Badju će reći i to, da palestinske organizacije, po tome kako on vidi stvari, ne predstavljaju same Palestince (ibid, 56.). Badju je sigurno šokirao mnoge na levici i sledećom svojom izjavom: „Čak i preseljenje naseljenika na Zapadnoj obali, koje bi bilo politički legitimno i razumljivo, istorijski je sasvim nerazuman zahtev.“ (ibid, 53.). Ove izjave, uzete sve zajedno, ne mogu a da ne odgovaraju značenju koje ima čuvena izjava Golde Mejir (Golda Meir): „Mir će da nastupi onda kada Arapi budu voleli svoju decu više nego što mrze nas“.

Kakva se samo razlika ispostavlja ako se ove Badjuove izjave uporede sa stanovištem pokreta kao što je BDS (The Boycott, Divestment and Sanctions Movement) ili sa stanovištem koje zastupa Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn), engleski levičar koji upravo ovih dana stiče sve veću popularnost!

Badju, osim ovih negativnih kvalifikacija, putem kojih negira ustaljena predlagana rešenja za konflikte u Gazi i na Zapadnoj obali, pruža još i sopstveni „pozitiv“: predlaže oformljivanje dvo-nacionalne države koju bi činili Jevreji i Arapi zajedno. Takođe, Badju opisuje i jednu alternativnu istoriju, u kojoj bi bilo moguće da Arafat bude ko-premijer Izraela. Naravno da su ova Badjuova rešenja sve samo ne realna: Arafat je bio osvedočeni antisemita, a spajanje Gaze, Zapadne obale i Izraela u jednu državu bi, zbog duboko ukorenjenog i široko rasprostranjenog antisemitizma, dovelo do toga da bi Arapi mogli da legitimno, demokratski, preglasavanjem ukinu bilo šta što je od Izraela činilo državu Jevreja – ne bi bilo deljene države i dve nacije, već bi Jevreji bili naprosto istisnuti. No, Badju nije neko ko ima dlaku na jeziku, pa zato ne može da mu se pripisuje bilo šta nalik na „tajni plan kojim planira da subvertira mogućnost da Jevreji ostanu na Bliskom Istoku“ – pre će biti da ovo njegovo rešenje predstavlja izazov, u onom smislu u kom ono, iako se čini kao pozitivno, jeste, zapravo, isto toliko negativno koliko i njegova eksplicitna negacija kad je u pitanju arapski fašizam. Ovom utopijskom slikom, Badju sebi obezbeđuje pozadinu sa koje može da kritikuje čitavu situaciju. Badjuov radikalizam nije korak napred već je korak nazad po pitanju rešenja situacije; umesto aktivističkog delanja, ovaj korak nazad upućuje na daljnje promišljanje. Ali, ovakvo upućivanje na daljnje promišljanje znači samo sledeće: sada se ne poseduje pravo znanje o ovoj situaciji.

Badju, osim što nedvosmisleno pripisuje fašizam islamističkim strujama, isto tako fašizam pripisuje i samom Izraelu (a budući da Badju staje na stranu naseljenika na Zapadnoj obali, te kako se inače upravo ovim naseljenicima u popularnom shvatanju situacije oko Izraela ponajviše pripisuje „fašizam“, onda se u ovoj Badjuovoj klasifikaciji očigledno radi o nečemu drugom – a radi se o sagledavanju Izraela, kako je već bilo pomenuto, kao „ispostave Zapada“). Međutim, kad ga Finkelkraut u ovoj knjizi podseti na brojne druge primere u kojima se Izrael poredi sa fašizmom (a posebno na knjigu Žana Solera (Jean Soler) u kojoj se Šoa poredi sa biblijskim padom Jerihona, iz čega proizilazi to da su nacisti, navodno, bili „Mojsijevi učenici“ (ibid, 67.)), a što su primeri u kojima se na najdirektniji način vrši revizionizam, Badju još jednom ponavlja: „Prvo što mi pada na pamet dok vas slušam jeste to da, ako je značenje termina „progresivac“ ovo što vi kažete, onda ja nemam apsolutno nikakve veze sa takvim progresivizmom.“

Međutim, Alen Badju i dalje i u ovoj knjizi insistira na tome da je spreman da potpiše tekst koji je pisala Sesil Vinter (Cécile Winter) (ibid, 70.) (tekst originalno objavljen u: Alain Badiou, Circonstances: Tome 3, Portées du mot „juif“, Editions Léo Scheer, Paris, 2008.), u kom Vinter poredi Lancmanov film Šoa sa nacističkom propagandom. Po Vinter, „Jevreji ne postoje van diskursa nacista“ (!), pa tako, kad Lancman govori o Jevrejima, on „govori sa nacističke pozicije“ – a umesto da sama govori o Jevrejima, Vinter govori o ni manje ni više nego o individuama. Osim ovih teza (koje, pak, sasvim odgovaraju desnom liberalnom diskursu), tekst Sesil Vinter još i ustaje protiv uzimanja označitelja „Jevrejin“ od strane Zapada, te upotrebljavanja istog u svrhe pravdanja vojnih intervencija. No, da li postoji ikakva veza između pitanja jevrejskog identiteta i ovog prisvajanja? Tekst Sesil Vinter o ovome ne govori, već tu vezu uzima kao samorazumljivu – što ta veza, pak, nikako nije. A ako Badju i dalje insistira na tome da je spreman da potpiše ovaj tekst, da li, zbog ovog njegovog eksplicitnog ograđivanja od revizionističkog izjednačavanja fašizma i cionizma, misli tek na jedan deo teksta, a ne na čitav tekst? Badju je jedan od najsistematičnijih mislilaca današnjice, ali ove oprečnosti ne mogu a da ne budu indikator granice do koje njegova sistematičnost ide, te gde počinju nejasnoće zbog kojih ne može da sledi bilo kakvo hrljenje napred. Ovo što je za Badjua problem, za veliki deo levice sasvim je, pak, neproblematično, a za tu svoju viziju u kojoj, s jedne strane, izostaje problematizacija kako bi se, s druge strane, upriličilo „rešenje“, levica plaća time što podržava fašističke struje.

Lancman, koji se, osim toga što je autor nekolicine filmova, nalazi i na mestu glavnog urednika filozofskog časopisa Moderna vremena (Les Temps modernes), pošto je objavljen tekst Sesil Vinter u Badjuovoj knjizi, u tom časopisu pokreće kampanju protiv Badjua. Radi se o sporu na francuskoj intelektualnoj sceni koji još uvek traje, a koji u velikoj meri koincidira sa razilaženjima na globalnoj levičarskoj sceni. Ali, ne radi se o prostom sporu, jer onako kako Badjuova pozicija nije svodiva na aktivističke pozicije, ni Lancmanova pozicija nije svodiva na diskurs koji, recimo, zastupa Bernar Anri Levi (Bernard-Henri Lévy).

Ako se pogleda osnova po kojoj Badju kritikuje Izrael, te ako se sagledaju prilike danas, postaje očigledno da, ne samo da Izrael nije nikakva „produžena ruka Zapada“, već da su danas upravo arapske zemlje ništa drugo do baš to, te da, usled saveza koji se sklapaju između S.A.D. i Irana, Saudijske Arabije, Katara, itd., ili kada, na primer Saudijska Arabija, u kojoj je smrtna kazna kamenovanjem svakodnevica, postaje predsedavajuća u savetu U.N.-a po pitanju ljudskih prava, levica, koja danas ustaje protiv Izraela, zapravo radi baš ono što S.A.D. zahteva da bude rađeno. Naravno, na ovo bi neko sa levice mogao da naprosto kaže da su „obe strane – i Izrael i arapske zemlje – samerljive, te podjednako loše“, ali ako mora da se napominje da stvari nisu ni približno toliko jednostavne, onda se jasno radi o tome da je u pitanju tek levica koja, sakrivajući se iza bukačkih parola, verno služi interesima krupnog kapitala i ništa više. I Badju to posredno uviđa kada poredi izraelsko „Nikad više!“ (nikad više – progona, organizovanog ubijanja Jevreja, jednom pošto su osnovali vlastitu državu, a što je, onda, ovo „nikad više“ u vreme pre nego što je isto postalo tek rasprostranjena fraza, kao što je danas) sa proleterskim „Nikad više!“ (nastanak socijalizma posle progona i ubijanja proletera) (ibid, 41.). Izrael je, pre svega, anti-antisemitski i antifašistički projekat, dok arapske zemlje mogu da se okarakterišu tek kao antikolonijalne – ali upravo je nemački fašizam bio antikolonijalno nastrojen i doprineo je u značajnoj meri tome da engleski i francuski kolonijalni uticaj bude oslabljen u Africi (i naravno da ovo ne znači da su „kolonijalne sile bile dobre“ samo zato što je nemački fašizam bio protiv njih, niti da je zalaganje protiv njih po definiciji „loše“, već znači to da antikolonijalne snage, same po sebi, nisu bilo što dobro, budući da sve zavisi od toga u ime čega se antikolonijalni otpor vrši; umesto fetišizovanja autonomije, postavlja se pitanje: šta je ono što se bori za svoju autonomiju?).

Oprečni Badjuovi stavovi po pitanju Izraela trebalo bi da, makar za jedan segment levice, predstavljaju jasan znak da treba da zastane kad se nađe pred problemom koji se ispostavlja u situaciji oko Izraela, umesto da se inertno povodi za aktivističkim parolama. Takođe, jasno je da, daleko od toga da, putem iskazivanja ovih oprečnih stavova, Badju pre svega na umu ima Izrael; konsekventno, njemu je prvenstveno stalo do toga da spase levicu koja, sve dok – ne kritikuje, već – otvoreno ne prestaje da napada Izrael i dovodi u pitanje samo njegovo postojanje, istovremeno sa tim, srlja u vlastitu propast.

Kad se uoče ovi odnosi snaga danas u kojima se upravo koalicija arapskih zemalja i S.A.D nalaze na suprotnoj strani u odnosu na Izrael, može da se stekne utisak da se putem iznošenja ovakvog uvida pokušava da se Izrael, te sve ono što je u vezi sa istim, približi levici, to jest, da se pokaže kako, upravo po kriterijumima same levice, Izrael nije ono što je inače ustaljeno da se o njemu misli; no, zbog svega ovoga u šta spada i pokret BDS i Alen Badju, jasno je da nije Izrael taj koji sustiže levicu, niti koji treba da sustigne levicu – kako te zašto da je uopšte sustiže, kad je levica prepuna oprečnih stavova po ovom pitanju? – već da levica mora da preispita samu sebe, kako bi stvorila konceptualni aparat kojim bi mogla da sagleda Izrael, a onda, i Šou. Levica ima dug prema jevrejskom, a ne obrnuto.

„Oni koji su ugnjetavani po automatizmu smeštaju se na pozicije istine“?

Sredinom pedesetih, Klod Lancman (koji je za vreme Drugog svetskog rata bio član francuskog pokreta otpora), aktivno i javno podržava alžirski Front nacionalnog oslobođenja (Front de Libération Nationale), u društvu sa Sartrom (Sartre), Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) i Francom Fanonom (Frantz Fanon); tesno sarađuje sa uredništvom revolucionarnog alžirskog lista El Mudžahid (El Moudjahid), javno istupa na suđenju drugima, kojima je suđeno zbog otpora koji su pružali prema francuskoj vlasti u Alžiru, a zbog iskazane podrške i sam biva uhapšen. Nedugo posle sticanja nezavisnosti, isti taj alžirski Front nacionlnog oslobođenja nedvosmisleno se pojavljuje kao arapska nacionalistička struja, koja svoju ideologiju te zakone izvodi direktno iz islama, pri tom negirajući sve revolucionarne elemente koji su bili isticani tokom borbe za nezavisnost: tako, na primer, poligamni brakovi postaju svakodnevica, antisemitizam je očigledno bio rasprostranjen, itd. Ovo iskustvo kasnije je nešto na šta se Lancman oslanja tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, dok snima film Šoa, kada razgovara sa Poljacima koji su za vreme Drugog svetskog rata obrađivali zemljište tik pored logora smrti, te koji su, posle rata, profitirali od istrebljenja Jevreja, tako što su tada mogli da se usele u nove kuće, da dobiju više zemljišta, itd. Poljska nikada nije bila anti-antisemitski nastrojena; štaviše, upravo antisemitizam koji je u Poljskoj bio široko rasprostranjen, dozvoljavao je da Nemačka baš u Poljskoj nesmetano obavlja rad koji je bio rađen u logorima smrti. Isto toliko bitno je i to što je, odmah posle rata, u Poljskoj sledilo više novih pogroma, počinjenih od strane samih Poljaka, nad Jevrejima. Rezultat ovih pogroma su nove stotine mrtvih Jevreja – Poljaci su mislili da mogu da još dodatno profitiraju na Drugom svetskom ratu tako što će da pobiju Jevreje koji su preostali za istrebljenjem koje je Nemačka sprovodila, te da za to krive Nemačku. Ključno u svemu ovome jeste to što je Poljska bila prva zemlja koju je Hitlerova Nemačka napala na početku Drugog svetskog rata, te to što, ekonomski, formalno gledano, Poljaci jesu bili niža klasa i u odnosu na nemačke osvajače i u odnosu na deo poljskih Jevreja, te su isto tako bili potlačeni u odnosu na Sovjete koji su došli posle rata. Za Poljake može da se kaže da se oni nalaze na pozicijama levice samo ukoliko se bez ostatka usvoji deterministički pogled po kom se oni koji su potlačeni mehanički smeštaju na pozicije levice. Kad su u pitanju oni koji nastupaju kao Poljaci, zbog pogroma posle rata itd., ne može da se radi o bilo kakvoj istini, uprkos ovome. No, veliki deo francuske levice, u vreme kad je izašao film Šoa, u Poljacima vidi „obične ljude“, „narod“, i onda, zbog toga, slede napadi na Lancmana.

Razgovori sa Poljacima u filmu Šoa jednim delom pokazuju neke Poljake kao „lepe duše“, koji su svesni toga šta se desilo da bi sada oni mogli da žive u novim, većim kućama, da imaju više zemljišta itd., ali koji, osim što su svesni, ništa po tom pitanju nisu bili spremni da urade, te pokazuje veći deo koji čini drugi skup Poljaka, koji se ni ne trude da sakriju zluradost nad onim što se desilo Jevrejima u Poljskoj.

Za razliku od onih „lepih duša“ na popularnoj levici koje se ne bave ničim drugim do sopstvenom lošom savešću – zbog koje su spremni na pravljenje skandaloznih previda –, Lancman konkretno predstavlja tendenciju potlačenih da učestvuju u fašizmu; na kraju, fašizam u Nemačkoj bio je posledica poniženja Nemačke posle Prvog svetskog rata. Zbog iskustva koje je zadobio kroz učestvovanje u borbi za nezavisnost Alžira, Lancman je bio spreman da poljski fašizam vidi te da ga predstavi kao to što jeste: kao ubilačko uživanje koje nije nikakav izuzetak kad su potlačeni u pitanju, već koji je deo pravila; po pravilu, a ne tek usred neke anomalije (a popularna levica odbacuje fašizam tek kao anomaliju koja se tek povremeno javlja, te kao izuzetno izvitopereni komunizam), potlačeni, onoliko koliko učestvuju u formiranju revolucionarnih struja, učestvuju i u stvaranju proto-fašističkih struja.

Slavoj Žižek, recimo, pozivajući se na Benjamina (Benjamin), na brojnim mestima karakteriše fašizam kao „neuspelu revoluciju“, da bi onda, nevezano za ovu dijagnozu, isto toliko često ponavljao kako se „komunizam danas kreće od jednog do drugog poraza“, te kako, beketovski (Beckett), treba da „omane bolje sledeći put“. Što znači da – sledeći put treba da proizvede bolji fašizam? Fašizam, organizovano ubilačko uživanje, nikako ne može da bude svođen na izuzetak, jer u pitanju je nešto što ne prestaje da se ponavlja – a zato što ne prestaje da se ponavlja, zato je u pitanju pravilo.

„Ekstremna levica i ekstremna desnica jedno su te isto“, što se, pak, „pokazuje u njihovom odnosu prema Jevrejima“?

To što je popularna levica stala na stranu Poljaka uprkos poljskim pogromima posle rata, te antisemitizmu za vreme rata, nikako ne svedoči u prilog revizionističkoj liberalnoj tezi, po kojoj su, navodno, „ekstremna levica i ekstremna desnica svodive na jedno te isto“. Sam centar, sa kog dolaze ovakve presude, jeste desnica – Horkhajmerova (Horkeheimer) dijagnoza, iz njegovog čuvenog teksta iz 1939. „Jevreji i Evropa“ („Die Juden und Europa“), po kojoj sam centar proizvodi krajnju desnicu, ovde je ključna. Umesto ovog nivelisanja levice i desnice, radi se o tome da najrasprostranjenije levičarske struje zapravo nikad nisu bile sposobne da zađu iza formalne ekonomske razlike, za koju oni, pak, smatraju da će da, po automatizmu, proizvede revolucionarne učinke. U ovome, a u skladu sa klasičnim marksizmom, distinkcija proleter/radnik naprosto se previđa. Što će reći, previđa se distinkcija: subjekat/sistem. Ova razlika, opet, nije puko formalna, dakle, nije po sredi tek nekakav puki formalni rez (koji, usput, prečesto biva eksplicitno predstavljan kao sekularni pandan hrišćanskom otkrovenju, što je nešto čemu su itekako doprinosili i Žižek i Badju), već se radi o razlici koja je po ključnim karakteristikama sadržajna. Umesto puke podele na strane, što je formalna podela u kojoj svaka strana zapravo proizvodi suprotnu, specifični sadržaji moraju da karakterišu onu stranu koja je revolucionarna.

To je, onda, pitanje kulture, koje, pak, nije ni malo jednostavno, jer za sobom povlači pitanje o tome kakva kultura, te kakav odnos prema istoj, moraju da budu u pitanju kako bi subjekat te kulture u pravom smislu bio subjekat, odnosno, kako ne bi bio sveden na objekat određenog korpusa znanja. Što će reći, subjekat ne može da bude obrazovan pukim treniranjem, to jest, pukim potčinjavanjem nekom određenom korpusu znanja – to je ono što su socijalistički režimi pokušavali da urade, da naprosto obrazuju svoje – ne subjekte, već – objekte. Umesto socijalističkog čišćenja koje će, navodno, da proizvede „dovoljno ideološki čiste kadrove“, subjektivnost, kad je levica danas u pitanju, može da bude konstituisana samo preko praznine koju je levica ostavila za sobom, što je, pak, praznina, na kojoj treba da se danas insistira, jer ovo što je, navodno, danas popunjava, nije ništa drugo do puko flertovanje sa levicom, zato što postoji pritisak da se na brzu ruku iznađe rešenje za aktuelnu krizu, pa se onda hrli ka presvlačenju u crveno, kako bi se time, navodno, pokazalo da je rešenje odmah tu, iza ćoška. Tek praznina – a što je stari filozofski motiv – ostavlja dovoljno prostora za mišljenje, to jest za subjektiviranje.

Bez subjektiviranja, odnosno, bez kulture, ostaje tek puka vera u direktnu intervenciju u realnom. Na primer, masovni protesti protiv TPP-a (The Trans-Pacific Partnership) ne znače ništa ako se vode u znak podrške malim privatnicima, isto kao što ništa ne znači ni protestovanje protiv nadziranja iz razloga kakav je imenovan u intervjuu sa Edvardom Snoudenom (Edward Snowden) od 05.04.2015., u kom Džon Oliver (John Oliver) dolazi do toga da nadziranja ne bi smelo da bude jer ne bi smelo da državni organi mogu da gledaju fotografije polnih organa – „dik piks“ („dick pics“) – koje privatni korisnici šalju jedni drugima. Neo-marksističke ekonomske analize, insistiranje na direktnoj akciji, itd., uporedivo je sa danas dominatnim strujama u psihologiji, koje, umesto psihoanalize, preporučuju naprosto upotrebu droga.

Lancman u svom odnosu prema Poljacima sa kojima razgovara u filmu Šoa ističe nedostatak revolucionarne kulture, zbog kog ovi Poljaci ni ne mogu da budu subjektivirani, već se svode na objekte-fašističkog-ubilačkog-uživanja. Poljaci u filmu Šoa jesu oni koji spontano nastupaju sa, formalno određeno, pozicije potlačenih. Revolucionarne kulture, tako, tu ima samo u negativu – baš kao i evropski Jevreji, i ona je prisutna ali samo kao odsutna. No, ova sličnost tu ne staje, budući da se baš u jevrejskoj kulturi radi o specifičnoj kulturi onih koji su bili potlačeni hiljadama godina. Potlačenost, te, s druge strane, nastanak kulture usled stanja potlačenosti, nikako nisu svodivi na isto.

Masovna proizvodnja „odsutnosti“ – zapravo – smrti, kao jedan od ključnih izuma moderne…

Smrt, za veći deo civilizacije, predstavlja relativno nov izum, koji je bio izumljen u Francuskoj revoluciji, sa giljotinom, koja je efikasno mogla da usmrti veliki broj ljudi za relativno kratko vreme. Giljotina, kao oruđe smrti, mogla je da nastane samo u jednom revolucionarnom, materijalističkom okviru. Ranije se verovalo u bogove, u raj, pakao i sl., a tek je materijalizam doneo smrt u pravom smislu, u kom smrt nije značila preseljenje na neku drugu ravan. Ranije su egzekucije bile rituali, a u vreme Francuske revolucije, postale su industrijski rad, kao i svaki drugi. S druge strane, pre toga, mislilo se, zašto bi iko ikoga ubio, kad ovaj drugi može da mu služi? Sve se posmatralo iz ugla života, kao da smrti nema, pa je zato i ubijanje bilo izuzetno, jer, smatralo se, ništa veliko se ubijanjem ne postiže. Antisemitizam je hiljadama godina u Evropi za cilj imao to da obezbedi prvenstveno hrišćanima da im Jevreji služe, a nije bio usmeren ka njihovom uništenju. U izuzetnim prilikama, kada je neki plemić bio dužan nekom Jevrejinu, smišljali su se izgovori za ubijanje Jevreja, pa su onda i sledila ubistva, ali to nije bilo pravilo – Jevreji nisu bili ubijani konstantno. Tek sa izumom smrti koji je donelo industrijsko doba, smrt je postala nešto što je po svojoj finalnosti neuporedivo, pa je i ubijanje, zbog svoje apsolutnosti, postalo neka vrsta stvaranja – stvaranja večne smrti. Danas, posle Šoe, antisemitizam se potpuno povlači pred opcijom uništenja.

Jevreji su, pak, odavno uveli izostanak zagrobnog života – to je bila distinkcija koju je judaizam napravio u odnosu na egipatski kult zagrobnog života. Smrt, mišljenje smrti, za judaizam zato nije bilo ništa novo. Hrišćanstvo, s druge strane, zato predstavlja korak nazad što se toga tiče, jer u hrišćanstvu, baš kao i u islamu kasnije, zagrobni život ponovo zadobija ključno mesto. Za Jevreje, smrt, onako kako je za većinu bila otkrivena u industrijskom dobu, nije bila nova stvar, pa zato oni ni nisu imali histerični odnos, kao ostali, prema ovome što je za ostale bilo novootkriveno. Smrt u judaizmu ne znači da, zato što smrti ima, treba „uživati u životu dok se još uvek može“, već znači da svaka vrednost treba da se traži u životu. Otud naglasak na zakonima, a onda i na raspravama o zakonima u judaizmu, kako bi život bio vredan življenja. Ali iz ugla civilizacije koja je nespremna na ovakvo tretiranje života i smrti, smrt izgleda drukčije.

Nesumnjivo, ubijanje Jevreja neretko sadrži i ovu dimenziju: ubijaju se Jevreji, umesto da se premeštaju u getoe, jer, na nekom nivou veruje se u to da, ako se uništi izumitelj, onda će da nestane i samog izuma, pa će večni život da prestane da bude ugrožen! Radi se o proto-paganskim motivima. Ubijaju se oni koji za ove predstavljaju smrt, pa se time, navodno, ubija sama smrt. Sve reakcionarne struje, zbog ovog izuma, izuma smrti, nikad nisu usmerene samo protiv očiglednih novina u političkom ili naučnom domenu, već obavezno završavaju u progonu i uništenju Jevreja, jer je smrt naradikalnija novina. Kad su progresivne struje u pitanju, tu, pak, zavist ne može a da ne igra ulogu. U svakom slučaju, u pitanju je smrt zarad smrti same, i to, smrt kao apsolut, kao postignuta neprolaznost, ali smrti i ničeg drugog. Ali, kad su Jevreji u pitanju, ne staje se na usmrćivanju, već ovo uništenje mora da bude apsolutno u svakom pogledu, pa ništa, nikakvi tragovi onih života koji su postali bivši, ne sme za njima da preostane.

No, ovo je tek jedna od naracija koja je podržavala uništenje Jevreja, a nikako nije i pravi razlog. Nešto što je apsolutno koliko je uništenje apsolutno i može da ima tek narative a ne može da ima razlog. Opet, ova naracija je bitna jer se u njoj odražava odnos prema smrti, te se smrt pojavljuje u okviru procesa industrijske proizvodnje. Ova naracija primer je toga kako ne uspeva refleksija smrti kao industrijskog proizvoda, ali je, isto tako, i primer nužne veze između nastanka modernih revolucionarnih struja i industrije smrti. Revolucionarne struje nisu otvorile put u novi svet, već su dovele u slepu ulicu. Ali ta slepa ulica je, formalno uzeto, pozitivitet, nešto na čemu struje, koje pretenduju na to da budu revolucionarne danas, ne bi smele da se ne zaustavljaju.

Antisemitizam danas?

Antisemitizam je bio izgovorljiv, u njemu se još uvek govorilo o Jevrejima; Šoa, za razliku od antisemitizma, prelazak je sa reči na dela. O čemu se radi kada je u pitanju ono što se naziva „današnjim antisemitizmom“? Jednim delom, radi se o onome što ne može da se opiše već mora da se vidi, zato što tek u gledanju postaje očigledan pritisak na saučestvovanje u viđenom; a može da se vidi u TV-seriji „Konjanik bez konja“ („Horseman Without a Horse“, 2002–2003), snimljenoj u egipatsko-sirijskoj ko-produkciji, koja je doživela veliki uspeh u arapskom svetu, koja je iznedrila nekoliko spin-ofova, i na kojoj su stasale nove generacije Egipćana, Sirijaca, Kataraca i drugih arapskih nacija (delovi iz serije dostupni su na Ju-Tjubu (YouTube)). Taj serijal bogat je scenama kao što je ona u kojoj Jevreji otimaju hrišćanskog dečaka i onda mu presecaju vrat da bi dobavili svežu krv koja je, po ovoj TV-seriji, sastojak neophodan da se napravi obredni hlebovi, macot. Jedna druga scena u istoj seriji prikazuje odrezivanje ušiju, zatim sipanje rastopljenog olova u usta neverniku koji se ogrešio o šabat – poruka je jasna: „Ubij Jevrejina pre nego što on ubije tebe!“ Ne radi se ovde o ponavljanju nemačke propagande iz 1930tih – nije u pitanju postmoderna reciklaža – već se radi o kontinuitetu u odnosu na istu tu propagandu. Ne radi o antisemitizmu, jer u pitanju je poziv da se nastavi sa prelaženjem sa reči na ona dela koja će za sobom da imaju neopozive posledice.

Kada je nekoliko Arapa u Parizu u prodavnici košer hrane ubilo one koje su tu zatekli, ili, kada jedan Arapin u Stokholmu, samo nekoliko dana posle ovih ubistava u Parizu, ubije Jevrejina pored sinagoge, ili, kada je pre nekoliko godina nekoliko Arapa u Parizu spalilo jednog Jevrejina, ili, kada danas, u oktobru 2015., Arapi u Izraelu ubijaju Jevreje noževima na ulici, tu se ne radi o, kako se u marksizmu kaže, „kritici oružjem“, o nasilju koje bi imalo poruku koja bi padala van čina, već se, umesto toga, radi o apsolutnom činu, bez poruke. Malo dalje u istoriji, ali ne jako daleko, po završetku Drugog svetskog rata, masakri Jevreja u arapskim zemljama, na primer, u Libiji, zatim u Iraku, te drugde, nisu bili nikakva retkost. A zato što su arapske zemlje tokom hladnog rata služile bilo Sovjetima bilo Zapadu, o tome se uglavnom ne priča. Uz ove masakre išle su i takve stvari kao što je konfiskacija imovine, proterivanja, ali se obavezno stizalo do pukog uništenja. Od kad je nastao 1948. Izrael je bio u sedam ratova; o agresiji od strane Izraela može da se čuje dosta, dok kad su u pitanju arapske zemlje zemlje kao agresori, a čiji je cilj bio potpuno uništenje Izraela, o tome se uvek govori sa zadrškom, jer su dominatni blokovi hteli i još uvek hoće da mogu da računaju na arapske zemlje kao na svoje saveznike.

Danas se u Iranu godišnje održava takmičenje u karikaturi na temu Šoe, i, naizgled, radi se o tome da Iran ovom manifestacijom kritikuje Izrael, koji, tobože, priznaje samo jevrejske žrtve kroz istoriju, a zapostavlja žrtve drugih. No, ovo takmičenje održava se unutar konteksta koji mu obezbeđuje zvanični stav Irana prema Šoi, a isti glasi: „Šoa se nije desila“. A ako „nije bilo Šoe“, onda nije da nečega naprosto nije bilo, te da ga nema, već onda, za uzvrat, ima nečega drugog: „ima jevrejske zavere“; ako „ima jevrejske zavere“, onda „Jevreji zaslužuju“ da im se tek desi to što im se, navodno, nije desilo! To je rezonovanje koje je na snazi iza nečega kao što su te karikature. Antisemitizam je bio određeni odnos prema Jevrejima, dok se ovde radi o apsolutnom prekidu svakog odnosa, što je prekid koji može da se načini samo ako je u pitanju smrt onoga prema kome je odnos koji se ukida postojao.

Sa druge strane, te kada je Zapad u pitanju, tu se, za razliku od arapskih zemalja, ne radi o neposrednom, već se radi o specifičnom i posredovanom kontinuitetu, koji je postignut kroz mutaciju. Zapad je, od prosvetiteljstva na ovamo, bio mesto posredovanja, a mutacija, formalno, zahteva neko dva – kako bi jedno mutiralo u drugo. Tako nastaje konstitutivni Drugi-antisemitizma. Sa jedne od te dve strane dolazi sledeće: „Jevreji su bili izdvajani, isticani, birani – birani za progon, za smrt. Zato, kako ne bi ponovo bilo progona i smrti, moramo da već jednom prestanemo da izdvajamo Jevreje u odnosu na ostale!“ U verziji prisutnoj na levici, ovaj zahtev postaje određeniji: „Moramo da izbrišemo Izrael, jer nikako da prestane da, sopstvenim postojanjem, posebno ističe Jevreje!“ Sa druge, od ove dve komplementarne strane, pristiže odgovor na ovo, koji se sa prvim potpuno slaže: „Da ne ističemo Jevreje? Naravno! Upravo tako; ne treba uopšte da pominjemo Jevreje, čak treba da zatremo svaki trag za njima! Da se sve jevrejsko negira, izbriše“ – što je upravo i bio cilj u Šoi.

Ovo drugo je opasnije, jer u pitanju je princip. Ovo prvo, arapske zemlje, predstavljaju partikularne slučajeve, dok je ovo drugo princip koji dozvoljava ovakve i sve druge partikularne slučajeve.

Komunikacija je, dakle, rešenje – ako se komuniciraju sve ove, i slične, informacije, onda će javnost da stekne sasvim drukčiju sliku…?

Kako bi izgledao pravi dijalog kad je u pitanju Šoa? „Sigurno je još veći broj ljudi stradao u nekom drugom genocidu!“ – Niti jedan genocid nikada ranije nije se odvijao tako da ubijanje bude cilj; u svim drugim slučajevima koji se nazivaju „genocidi“ radi se o postizanju nečega putem ubistava, dok je ubistvo samo u slučaju uništenja evropskih Jevreja bilo samosvrhovito; inače, po istoj ovoj liniji koju iskazuje ovaj prigovor, vrlo lako može da se stigne do toga da je više ljudi stradalo u saobraćajnim nesrećama, pa je zato „saobraćaj gori od nacizma“ ili sl. „Ali, mnogi drugi zločini dešavaju se svakodnevno, niko ih ne zaustavlja, izostaje reakcija…“ – Koji zločini? „Na primer, sistemsko nasilje nad siromašnima, homoseksualcima, muslimanima!“ – Da, ali za njima nešto preostaje, na čemu se gradi novi život, nada, itd. Zato što nešto preostaje na čemu se posle gradi novo, zato su svima puna usta Prvog svetskog rata, pozivanja na revoluciju kako je vide u kontekstu vremena oko Prvog svetskog rata, a videti nešto revolucionarno posle Drugog svetskog rata, sasvim je druga stvar, zato što se tu ima posla sa apsolutnim uništenjem. Zato se, na primer, u Srbiji, i desnica i takozvana levica ravnomerno takmiče u tome ko će da speva što veće hvalospeve Gavrilu Principu, samo da se ne bi slučajno skrenula pažnja sa Prvog svetskog rata na Drugi svetski rat, u kom je puno teže, ako je uopšte i moguće, pronaći uzore, i posle kog je, retroaktivno, postalo isto tako teško da se isti pronalaze u prošlosti, jer se niko nije suočavao sa ničim sličnim ranije. Ukratko, zbog ovakvih dijaloga, kultura dijaloga sasvim postaje izlišna, i apsurd je jedino što još preostaje.

O Šoi, o tokovima koji su deo Šoe, nema šta da se razgovara, ali mora da se govori kako bi se ućutkalo ćutanje koje je propisano od strane „progresivnih struja“, i kako bi se nadglasao onaj govor koji za svoj cilj ima to da ućutka svaki govor o Šoi koji se ne obraća nikome – jer ni nema kome da se obraća, jer niko nije hteo da čuje bilo šta o uništenju evropskih Jevreja dok se ono sprovodilo u delo.

Kako ovo može da bude shvaćeno u svetu posle Drugog svetskog rata, čije je najveće dostignuće upravo komunikacija, od televizije do interneta i mobilnih telefona, te do ideologije uspostavljanja komunikacije, omogućavanja razgovora, kulture dijaloga? Apsolutno uništenje, planirano i revnosno obavljeno ubijanje i sakrivanje tragova ubistava šest miliona Jevreja uništilo je i mogućnost komunikacije, koje ne može više da bude jednom kada je uništenje preraslo iz izuzetka u pravilo, te kada izuzeci od tog pravila – oni koji su slučajno preživeli – samo potvrđuju pravilo apsolutnog uništenja. Komunikacije je moglo da bude u vreme javnih egzekucija, koje su za cilj imale obraćanje živima (kako bi živi bili disciplinovani). Individualna odrubljivanja glava na video-snimcima I.S.I.S.-a danas su u centru pažnje, kao da je u pitanju nešto novo a ne nostalgija – bez ikakvog ublažavanja užasa koji je tu na delu, po karakteru, ova pogubljenja su poruke živima (za koje plaćaju ubijeni, ali ubistvo tu nije krajnji cilj). Rastojanje koje je nastupilo sa apsolutnom smrću, sa Šoom, nepremostivo je i ne može da bude nadoknađeno komunikacijom. Zato o Šoi mora da se govori, da se ne bi razgovaralo; komunikacije je bilo sasvim dosta kada su države međusobno jedna drugoj prenosile poruku koja je saopštavala da ih nije briga za to šta se radi Jevrejima, i ima je sasvim dovoljno danas, kada se komuniciraju načini kojima se „ono što je prošlo sa uspehom prevazilazi“. Šoa je prekid koji je istinit, te koji se upisao u ovaj svet. Taj prekid može da se previđa, ali ga to neće učiniti manje istinitim. Taj prekid ono je što sprečava da ovaj svet postane nešto drugo, neki novi svet. Ako se ne računa sa tim prekidom, onda se samo uspostavlja kontinuitet u odnosu na taj prekid, budući da se isti nesmetano širio baš zahvaljujući pažnji koja je bila skretana na nešto drugo.

„Život ide dalje“…

U jednoj od prvih scena Lancmanovog filma Šoa vidimo šumski breg, prirodu; samo što u tom prizoru ništa nije prirodno: drveće koje raste na bregu zasađeno je preko zemlje kojom su bili posuti ostaci leševa Jevreja koji su bili ubijeni u logoru smrti. Drveće je živo i buja. Ali, tu život nije zamenio smrt, već je smrt ono što kroz ovo drveće živi dalje, jer ne bi ni bilo ovog drveća da ono nije bilo zasađeno zbog smrti – ono buja i grana se kako bi sakrilo prisustvo smrti koje ga hrani, i koja je njegov sastavni deo.

U jeku emigrantske krize danas, Nemačka sirijske emigrante smešta u barake u koncentracionim logorima Buhenvald (Buchenwald) i Dahau (Dachau). Pre ovoga, reklo bi se da je uopšte sama ideja da se tako nešto uradi toliko neumesna da bi, nesumnjivo, ista bila odmah odbačena pošto nekome padne na pamet. Ali, nije tako, jer – „prošlost je prošla“, pa dalje, „tamo gde je bila smrt, danas buja život“. A Nemačka je dovoljno velika i bogata država, da je nemoguće da nije bilo drugih lokacija na koje je mogla da smesti emigrante – samo što to nije uradila, budući da se ovde ni ne radi o emigrantima, a radi se o Nemačkoj. Pri tom, Nemačka opravdava primanje emigranata tako što se poziva na pad nataliteta. Odakle da se uopšte krene ovde?

Prvo što je bitno da se primeti jeste to da se radi o emigrantima iz Sirije, da oni nisu ustali protiv zemalja kao što su Katar, Saudijska Arabija ili Ujedinjeni Arapski Emirati, što su sve redom arapske zemlje koje su im uskratile pomoć, i koje su to uskraćivanje opravdavale pozivajući se ni na šta drugo nego na klasnu razliku. Radi se, dakle, o velikom broju onih koji nisu našli za shodno da se obračunaju sa nepravdom u vlastitom susedstvu, ali koji zato znaju da itekako budu borbeni kada neko pokuša da ih spreči da se domognu cilja koji su sebi zacrtali, a to je odlazak u Nemačku. A onda, kao drugo ali nikako manje bitno, treba da se primeti to da se radi o dojučerašnjim građanima Sirije koji ničim nisu ustali protiv ne tek antisemitizma, već protiv onog institucionalnog poziva i diktata koji diktira daljnje uništavanje Jevreja.

„Novi Jevreji“?

Postalo je opšte mesto da se ovi emigranti porede sa Jevrejima u vreme i posle Drugog svetskog rata. Emigranti iz Sirije su, pak, „kolateralna šteta“ ratova – upravo tako ih vide oni od čije agresije ovi beže u Evropu. Ovi današnji emigranti nisu posebno ciljani da bi bili uništeni, kao što su to bili Jevreji 1940-tih. Niko ne ide ka tome da ove, koji danas emigriraju iz Sirije, uništi po cenu svog vlastitog uništenja, kao što su Nemci, i posle toga što je svima, pa i samim Nemcima, bilo jasno da je Nemačka izgubila rat, nastavili sa organizovanim uništavanjem Jevreja, i to čak i po cenu vlastite propasti. Zatim, Jevreji nisu bili žrtve rata, već se rat koristio kao paravan iza kog se zbivalo masovno uništenje Jevreja; rat je bio pogodnost koja je omogućavala da antisemitizam, koji je inače bio jedna od odlika mirnodobskog stanja u Evropi tokom par hiljada godina, pređe na viši stepen. U slučaju Sirijaca, u pitanju je samo rat i ništa više. A rat je anomalija. Antisemitizam nije bio anomalija (bio je imanetan deo evropske civilizacije), kao što ni prelaz sa antisemitizma na Šou nije bio anomalija, već je bio izvršen onda kada su se stvorile prilike da se učini ovaj prelaz. Uprkos svim ovim argumentima, Sirijci, kada emigriraju u Nemačku, ne primaju se nigde drugde nego u barake koncentracionih logora, te tu bivaju smešteni kako bi Nemačka mogla da plasira poentu koja kaže: „Tamo gde je bila smrt, danas cveta život“. Radi se o namernom ispisivanju novog značenja preko starog; u pitanju je revizionizam, namerno zataškavanje nemačke istorije. Relativizujuće geslo: „Muslimani su novi Jevreji“, pak, u ovome doživljava svoj vrhunac: Nemačka, koja je organizovala neuporedivo uništavanje Jevreja u svojoj ne toliko davnoj prošlosti, sada je čak uspela da nadoknadi izostanak svojih Jevreja tako što je uvezla one koji ne mogu – zbog kulture čiji su deo bili a protiv koje nisu ustajali – a da u većini slučajeva ne stoje u saglasnosti sa tim da „Jevreja treba da bude što manje“; u pitanju su „novi Poljaci“ a ne „novi Jevreji“. Sve je u ovoj nadoknadi isuviše magično: šest miliona Jevreja uništeno je, a onda se magično vraćaju. No, zato što je magično nemoguće, vraćaju se kao oni koji stoje za odsustvo samih Jevreja; „novi Jevreji“ jesu oni koji „stoje za vlastito odsustvo“, čime se potvrđuje to da Jevreja nema. Ali, ne može prosto da ih nema, i o tome ovaj čitav zaplet i svedoči, već ih ima u Evropi, ali kao odsutnih. Ta odsustnost stvara anksioznost, stvara nepoverenje prema daljnjem odvijanju istorije, pa otud to što pokušava da se nadoknadi – da se nadoknadi nenadoknadivo, kako bi se „vratilo poverenje“.

U Srbiji, i vlast i aktivisti jako su ponosni na to što su primili emigrante iz Sirije. Emigranti u Beogradu smešteni su tik uz obalu Save, odmah preko puta onoga što se nazivalo „Judenlager Semlin“, što je bio logor u kom su bili sabirani Jevreji 1941. i 1942. godine, te odakle su bili odvoženi po čitavom gradu kamionom u kom su, tokom vožnje, bili gušeni izduvnim gasovima iz motora. Tvrdnja Kloda Lancmana, da nije bilo logora smrti u zemljama u kojima nije postojala spremnost lokalnog stanovništva na to da Jevreji iz njihove zemlje budu ubijeni, odnosi se itekako i na Srbiju: lokalna vlast, srpska, jeste bila ona koja je sakupljala Jevreje, ali se odgovornost Srbije ne svodi tek na ove aktivne pomagače, ne svodi se tek na uniformisane nedićevce i na ljotićevce, već se proteže i na „tolerantne“ građane, koji su, po mnogim svedočenjima, na primer, igrali fudbal odmah pored Topovskih šupa, ili, koji su jednostavno posmatrali ovaj kamion kako kruži gradom. Srbija danas „brine o živima i njih zbrinjava“, ali živi nisu tek neki, već itekako, osim njih, živi i ovo nešto.

Ima nečeg simboličnog sada u ovom smeštanju emigranata iz Sirije u Beogradu na suprotnu stranu u odnosu na Staro Sajmište: prave se paralele sa Jevrejima po stradanju, kako kad su u pitanju Sirijci, tako, posredno, i Srbi (jer ako je moguće poređenje stradanja sa jednima, preko tog jednog, sva druga poređenja postaju moguća). Zemun, koji je bio pod N.D.H., imao je prvo logor smrti u kom su bili ubijani Jevreji, da bi tek posle imao i logor za Srbe, ali je onda u pitanju bio radni logor a ne logor smrti. Kad je u pitanju Jasenovac, logor smrti u kom su bili masovno ubijani pre svega Srbi, tu se radilo o lokalnoj borbi za nadmoć (Srbi su za N.D.H predstavljali Kraljevinu Jugoslaviju), i ta borba za nadmoć mutirala je onda u puko ubijanje. Radi se, pri tom, o anomaliji a ne o pravili, a u slučaju Jevreja u pitanju je bilo globalno pravilo. Masovno ubijanje Srba u Jasenovcu, u tom specifičnom kontekstu, neretko se vadi iz konteksta i besramno se koristi kako bi se zataškale scene u kojima nezainteresovani Srbi posmatraju kamion u kom su gušeni Jevreji, ili koji se voze tramvajem na kom je okačena velika tabla sa zabranom da se Jevreji voze istim tim prevozom. Svaki Srbin koji nije bio i partizan ne može a da ne bude odgovoran za saradnju sa nacistima (uzimajući u obzir sve zaplete koji ovo prate, uključujući tu i Jevreje koje su Nemci streljali u znak retalijacije zbog partizanskih napada – kao da bi Nemci bili inače, da nije bilo partizanskih napada, dobri prema Jevrejima! – partizani su bili jedina snaga koja se konstantno oružano suprotstavljala nemačkom nacizmu na ovim prostorima). Poređenje onih koji su bili ubijeni u kontekstu borbe za nadmoć, sa onima koji su bili ubijeni samo zato da bi bili ubijeni, vređa ne samo ove druge već i ove prve: upravo ovakav revizionizam u pravom smislu jeste ne tek usmeren protiv Jevreja već je, pored toga, usmeren i protiv Srba, pa zato ovi, koji se upuštaju u ovakva poređenja, nikako nisu nacionalisti, i.e. nije im stalo do odbrane zemlje, imena, tradicije i sl., već su u pitanju destruktivni i samo-destruktivni fanatici, kojima je stalo više do toga da izbrišu sve jevrejsko, nego do toga da se njihovo vlastito održi.

Za trenutnu emigrantsku krizu postalo je danas uobičajeno da se kaže da je u pitanju „najveća izbeglička kriza od Drugog svetskog rata“, odnosno „da se ponavlja ista situacija kao 1940-tih“ – i zaista, upravo je to u pitanju, ali ne onako kako se uglavnom o tome misli ili govori. Kada se danas govori o tome kako je navodno ova sad kriza „ista kao ona tada“, kada su Jevreji pokušavali da napuste Evropu, onda se upravo ta izbeglička kriza, iz 1940-tih, još jednom namerno previđa; svet istu krizu dva puta uspeva da ne vidi. Ova kriza sada ispisuje se preko one tada, zato da onu tada ne bismo uopšte mogli da vidimo. Tako se Šoa ponavlja još jednom, putem sopstvenog izostajanja, koje je rezultat ovog dvostrukog skretanja pogleda: prvi put onda, kada je nešto moglo da se poduzme po pitanju evropskih Jevreja, a drugi put danas, kada se prave sva ova neumesna poređenja. Puna su usta čitavog sveta onoga „da se ne ponovi“, ali, ispostavlja se da zapravo svi jedva čekaju da se „isto to ponovi“, kako bi u ponavljanju moglo da se spreči, te da se tim sprečavanjem retroaktivno izbriše ono što je ponovljeno. Ako se ponovi ista kriza, pa ako je sprečimo, onda neće biti ni one prve! Realno, ponavlja se tek slepilo u pogledu jedne te iste izbegličke krize.

Zbog toga, pozicija sa koje danas nastupa Imre Kertes (Imre Kertész), dobitnik Nobelove nagrade za književnost, neko ko je preživeo boravak u nekoliko koncentracionih logora, ne može da bude svođena na istu poziciju sa koje nastupa mađarska desnica – radi se o trećoj poziciji u odnosu na trenutnu emigrantsku krizu, koja nije svodiva na prosto „za“ i „protiv“ kad je prihvatanje emigranata u pitanju.

*

Kad su u pitanju emigranti iz Sirije, jedna je stvar ako se tu radi o ljudima koji naprosto beže što dalje od rizika da izgube vlastiti život – ako je to u pitanju, onda ni nisu u pitanju političke kategorije, već je u pitanju polje privatnog, kao što je održanje golog života privatna stvar. Posmatrano ovako, tu ne samo da ne sme da bude prigovora njihovom zbrinjavanju, već čak svaki eventualni prigovor mora da se ili predupredi ili da bude cenzurisan. I to, ne zbog toga što ljudski život, navodno, ima neku metafizičku vrednost, zbog koje je, pak, ljudsko biće esencijalizovano. Već baš zato što čovek, sartrovski rečeno, „nema esenciju“; i životinje i ljudi imaju jezik, ali samo ljudi imaju jezik u kom mogu da se subjektiviraju preko nedostatka, preko manjkanja koje reči sadrže u odnosu na stvari, budući da reči uvek jesu nešto više od puke stvari. Nasuprot ovome, životinjama nikad ništa ne manjka: za životinje, svet je uvek ceo i ne može a da ne bude ceo; zato nema subjekta kad se radi o životinjama, jer subjekat se obrazuje na mestu ovog nesvodivog rascepa između reči i stvari, što je drugi vid rascepa između prirode i kulture. Zato za životinje hrana jeste hrana a da nije užitak u hrani; u pitanju su instinkti a ne nagoni, kao kod čoveka. Zato što nema esenciju, zato čovek, u slučaju ako nije ostvario ono za šta se zalaže (a može da se zalaže tek iz ovog rascepa, koji određuje subjektivnost koju mora da investira u nešto kako bi subjektivnost potvrdio pred samom sobom, budući da, na kraju krajeva, nema na čemu drugom da je potvrdi jer se radi o praznom mestu, o rascepu), čak i ako je deo antisemitske kulture ili one kulture koja je anti-kultura, i koja diktira uništenje Jevreja kao što sirijska to diktira, ako nije zaista doprineo ovom uništenju, ako uništenje koje je diktirano nije i ostvareno, onda, zbog ovog nedostatka esencije, moguće je da se promeni.

Ovi što su u strahu pred najezdom terorista, bolesnih, siromašnih kad su u pitanju muslimani – oni im odriču slobodu i pripisuju esencijalnost. A liberalna žrtva samo je drugo lice mržnje prema muslimanima, histerična reakcija, loša savest koja je reaktivna i koja iza žrtve sakriva volju da ovi budu žrtvovani (primeri za ovo kreću se od pesme Mis Sarajevo Bona Voksa (Bono Vox), sve do proizvođenja terorista u Gazi, koji su postavljali raketobacače u bolnice, u „puke žrtve“). I islamofobi i islamofili esencijalizuju muslimane. Ako se, s druge strane, muslimani uzimaju kao „esencijalno ne-esencijalni“, to jest, kao subjekti, to onda znači da se tretiraju kao jednaki, kao oni koji su u stanju da sami o sebi odlučuju, koji su odgovorni. Ali ako su odgovorni za loše, kao što su odgovorni za neustajanje protiv vlastitog kulturnog diktata koji diktira uništenje Jevreja, ili, kao što su borbeni samo onda kad treba da se pređe granica ili nešto slično, a nisu borbeni kad treba nešto drugo, onda, zbog te odgovornosti, ne smeju da budu svođeni tek na kategorije privatnog. Jedno je kad se gledaju po sebi, drugo kao odgovorni… Sličan ovom slučaju kritike Sirijaca jeste slučaj u kom neko kaže da nije antisemita baš zato što je u stanju da kritikuje Izrael (jer, kritika može da bude konstruktivna, itd.) – ali to nije tako ukoliko je u pitanju „kritika“ kojom se oduzima pravo na postojanje Izraelu. Haredimi su neuporedivi sa ovim (iako predstavljaju onu manjinu koja dovodi u pitanje postojanje Izraela), jer oni na, doduše, loše artikulisani način, ali svejedno, ipak učestvuju u pitanju o Šoi, o Izraelu, itd. (dok ostatak sveta, umesto ovih pitanja, ima „odgovore“). Kad ne-Jevrejin kaže da Izraela ne treba da bude, onda je to neko ko negira Jevreje, ko negira Šou, negira Varšavski ustanak, negira evropski antisemitizam (a to rade levičari kojima je nekritički stalo do evropskog nasleđa).

Upravo liberalni pogledi, oni koji u emigrantima vide „ne emigrante već izbeglice“, pridodaju esenciju muslimanima, i to esenciju žrtve. Kada današnja navodna levica zahteva „otvaranje svih granica“, ona podrazumeva to da su ovde esencijalno po sredi žrtve – ako su žrtve, onda su oni esencijalno neutralni entiteti, pa granice ni nemaju smisla. Ova navodna levica, time što zastupa ideologiju viktimizacije, pokazuje da je bez ostatka svodiva na liberalni diskurs; liberalni aktivisti hoće da uvek imaju šta da rade, umesto da o bilo čemu misle, pa im je kategorija žrtve nasušna potreba kako bi se održali.

Time što aktivisti zadovoljavaju vlastite potrebe, oni istovremeno sakrivaju to da emigranti koji dolaze iz Sirije, dolaze kao nosioci jedne regresivne kulture, te pokušavaju da prikriju to da nije isti slučaj u pitanju kad su u pitanju emigranti iz Sirije, kao kad je bio u pitanju protest traktorista u Vojvodini 2011. – pa onda taj protest traje neko vreme, ali se onda i završi, i bude jasno svima da su ovi traktoristi zahtevali nešto drugo, naime, samo malo više novca, a nisu se borili za bilo kakvu socijalnu pravdu, niti bilo šta slično tome što im, pak, pripisuju pseudo-levičarski aktivisti. Ali, posle toga, sve ponovo biva onako kako je i bilo pre toga, pa od ovih aktivista i njihovog zavaravanja nema nikakvih posledica (osim po levicu koju ovakvim istupima diskvalifikuju, ali to je druga priča, budući da je sama levica, pre svega ona marksistička, zbog nedostatka odgovora na Šou posle Drugog svetskog rata prestala da ide u korak sa zaista opštim dešavanjima u svetu, te je postala efektna samo ako su problemi koji su manji od opštih u pitanju; levica danas može da postoji samo preko analize vlastitog manjkanja). Međutim, kad su u pitanju emigranti iz Sirije, za razliku od ovog primera u kom su u pitanju vojvođanski traktoristi, tu itekako nešto zaista može da se promeni: zastupnici kapitalizma sa „azijskim vrednostima“, te antisemitske kulture koja je spremna da napravi korak dalje od pukog antisemitizma, itekako jesu u stanju da promene Evropu.

Kada ti emigranti nastupaju sa parolama kao što je parola: „Ne kamp, ne voda, ne hrana, samo sloboda!“, što je parola koja može da se pročita na tabli koju drži jedan emigrant sa snimaka koji ovih dana ne prestaju da kruže po televizijama i društvenim mrežama na internetu, onda oni prelaze iz domena privatnog u domen političkog. Šta drugo može da znači ovo: „Ne kamp, ne voda, ne hrana…“, nego odbijanje uslova za život? Šta konkretno može da bude ova sloboda, o kojoj je tu reč, a koja ne zavisi od uslova za održavanje života? Takva sloboda trebalo bi da mora da bude nešto što ne može a da im ne bude uskraćeno (kao što im nije uskraćivano). Uprkos ovakvim željama, morali bi da budu primorani ili na to da prihvate smeštaj, vodu i hranu, ili da, ukoliko to odbijaju, onda da budu primorani na to da slobodu koja nema veze sa održanjem života traže negde drugde – ili, još bolje, nigde, jer ovo odbijanje uslova za život u kom se u istom mahu traži sloboda, ne može a da ne upućuje na fanatizam, budući da se radi o slobodi preko života. Ne može da, pri tom, ne upućuje i na fanatizam onih koji su počinili ubistva ubijenih u prodavnici košer hrane, zatim onih koji su stali u odbranu ovih ubica, ili na fanatizam nemačke vojske koja je brinula samo o ovoj slobodi, što je sloboda da se ubijaju Jevreji, nezavisno od ispunjavanja uslova za održanje vlastitog života.

Popularna levica danas aktivno radi na tome da u Evropi stvori kulturnu klimu u kojoj masakri kao što je bio onaj kad je u pitanju bila redakcija francuskog satiričnog lista Šarli Ebdo (Charlie Hebdo) postanu uobičajeni. Kad ova levica izlazi u susret praktično svim redom prohtevima sirijskih emigranata, ona im poručuje da imaju saveznika, što je jedna šira struja koja je spremna da ih legitimiše ma šta oni radili. Nije u pitanju tek socijalna pomoć kad je u pitanju volja emigranata da se nađu u Evropi – u pitanju je izostanak osude masakra redakcije Šarli Ebdo, te odustvo osude brojnih ubistava Jevreja, od kojih su poslednja upravo ova danas u Izraelu, koja, opet, niko na levici ne osuđuje. Ovo nije puko odsustvo već je prisustvo one volje koja Evropu nije napustila od tridesetih godina dvadesetog veka do danas, te koja ne prestaje da mutira.

„Narod“?

Od levice i Poljaka u Lancmanovom filmu, do levice i sirijskih emigranata, jedna figura ne prestaje da bude u opticaju: „narod“. U Srbiji, pak, ne prestaje da se raspravlja o tome šta su „narodni“ te šta su, pak, „antinarodni elementi“. Evo šta, na primer, piše jedan branilac „naroda“, predstavnik „anti-autošovinističkih“ struja: „Kad se tako među starletama, manekenima, kreatorkama, pevačima i ostalom srpskom selebričadi u Hotelu Maldivi nađe izvesni Rajko, belosvetski kriminalac sa petnaest godina zatvorskog staža, u Farmu uz fanfare uđe sam Kristijan Golubović, zvezda beogradskog asfalta, a Parovima u goste stigne (…) vojvoda Vojislav Šešelj, to je, jebiga, Srbija. Ne mora da vam se svidi, verovatno i neće, ali to je Srbija.“

Samo što to nije Srbija već je jedan patronistički pogled na Srbiju; onaj koji je ovo napisao mogao je isto ovako da napiše i sledeće: „Stoka ste, ali vam ja praštam“. Jer „narod je stoka“, što nije razlog „da se isti ne voli“ – govori pro-narodna „mudrost“. Samo malo dalje, već na sledećem koraku, postaje jasno da se ne radi o bilo čemu narodnom, već da se radi o „urbanom“ patronističkom pogledu, u kom se gleda TV i onda za sve što je na TV-u voli da se misli da je bukvalno u pitanju prozor u svet. A ako neko za TV voli da misli da je u pitanju prozor u svet, tj. da imaginarno jedinstvo (za koje je, recimo, dobar primer reklama za pivo, koja isporučuje imaginarno jedinstvo skupljeno pod označiteljem „muškarac“) koje isporučuje TV (a TV, pak, ni ne može drukčije, dakle nije greška u TV-u) jeste realno jedinstvo, onda se tu radi o strahu od realnog, od kog se, onda, beži glavom bez obzira u ovakva sasvim imaginarna jedinstva. Ovaj gest, dalje, bez problema može da se proširi na sve zastupnike „naroda“, a koji „znaju“ šta narod misli/hoće, šta narodu treba/ne treba, i sl. Radi se o patronističkom pogledu, o elitističkom pogledu na svet (jer samo sa neslućenih visina može da se obuhvatiti tako nešto kao što je narod), kojim se kompenzuje strah od sveta (strah od ljudi, koji zbog toga počinju da se u očima prestrašenog pojavljuju kao ovaj „narod“ prema kom je ovaj širokogrud, pun prihvatanja i oprosta).

Sam svet je, pak, svet straha – treba se setiti bombardovanja 1999., histeričnih oduševljenja koncertima na trgovima preko dana, ljudi na tim koncertima koji histerično ističu znakove meta na svojim glavama, na glavama svoje dece, itd., te trčanja u skloništa u podrumima preko noći. Sve simbolne uloge našle su se tada u krizi: otac je znao da samo glumi oca, te da glumi loše; šef da samo glumi šefa, itd. Preko iskidanih simbolnih veza nije prestajalo da pretiče realno. To je, kad je ovaj primer u pitanju, Srbija. Kad su pale maske socijalizma, brže bolje iznašle su se maske nacionalizma. A u bombardovanju, kulminirala je nedostatnost maski. Sam strah, naravno, još je jedna pojava – još jedna maska –, ali je u pitanju privilegovana maska u odnosu na ostale budući da se ona, za razliku od ostalih, nalazi u eksplicitnoj vezi sa realnim: u pitanju je maska kojom se poručuje da se zna da se ne zna.

Razumljiv je refleks da se skreće pogled sa takvog stanja, ali skorašnja iskustva stanja koja su bezizlazna sada su već toliko nagomilana da ona naprosto ne dozvoljavaju trajno oduševljenje bilo kojom novostvorenom maskom. Zato se, na primer, vrtoglavo beži iz masovnog oduševljenja jednom, pa drugom, pa trećom vlasti; zato čelnici države preko noći moraju da promene lice kako bi pokušali da sustignu zahtev za što bržom smenom maski.

Lakan na jednom mestu kaže da je realno ono što ne prestaje da se (ne) ispisuje. Za sad, sa ovom smenom maski, srpsko realno, na primer, ne prestaje da se ne ispisuje, da bi na kraju to realno ipak postalo jedino što ne prestaje da se ispisuje – na ovaj ili onaj način, kada sve drugo prestane da se ispisuje, kao što će da prestane, jer ne može da održi zahtev za ubrzanjem. Na jednom drugom mestu, Lakan kaže sledeće: „Ništa ne postoji osim u meri u kojoj ne postoji“ — „Ovo je Srbija“, dakle „Postoji Srbija“, može da bude iskaz koji ima referenta samo ukoliko Srbija ne postoji (u onom smislu u kom ne postoji kao jedinstvo, odnosno u kom postoji onakva kakvu je sebe srela tokom bombardovanja 1999., kao nepostojeću), dok ako postoji Srbija/narod/itd., onda Srbija, kao i bilo šta drugo smešteno u ovakve koordinate, uopšte ne postoji.

Ne radi se o tome kako bi, navodno, trebalo da na snazi bude romantično: „Gradimo naselja na Vezuvu!“ – nije stvar u tome da se smrt iskušava, kako bismo onda, tobože, došli do nekih „egzaltiranih stanja i uvida“; naprotiv, borba protiv smrti moguća je samo ako u njoj ne sledi spontano i sasvim histerično negiranje smrti, koje naprosto hoće da vidi život tamo gde je smrt, da vidi jedinstvo tamo gde je strah, uprkos tome što nema ništa drugo da se vidi. Ne iznenađuje zato što ista ova „narodna levica“, zapravo, komunitarna desnica, jeste najglasnija danas u Srbiji kad je Izrael u pitanju. Tek sa druge strane komunitarnog, nalazi se kulturno, ali isto tako i realno…

Izrael kao „dat Jevrejima“ te još kao „kompenzacija“ za šest miliona mrtvih!

Identičan model u kom se sa smrti naprosto skreće pogled, i to zahvaljujući gledanju u neki nepostojeći „narod“, ispostavlja se pri ustaljenom viđenju situacije u Gazi i na Zapadnoj obali: „Mrtvo je mrtvo, smrt nije tamo gde mi jesmo, pa zato, umesto da vodimo računa o mrtvima, vodimo računa o živom – narodu, o autentičnom otporu odozdo!“ No, tu je situacija toliko napeta da je naprosto teško da se veruje da iko ozbiljno misli da će, ako Izrael sasvim ukine kontrolu nad Gazom, da usledi bilo šta drugo osim rata? Zahtevi za potpunim povlačenjem Izraela iz Gaze nominalno žele mir, žele „slobodu palestinskog naroda“, ali efektivno, tu se zahteva samo rat. S jedne strane, nema ničega takvog kao što je „palestinski narod“, budući da su Arapi u Gazi razjedinjeni po pitanju toga da li žele da pripadaju jednoj nezavisnoj državi, da li žele da pripadaju nekom pan-arapskom jedinstvu, da li optiraju za krajnje religiozno uređenje ili za malo umerenije religiozno. Na kraju, razjedinjeni su na klasnoj osnovi: luksuzni hotel u Gazi, vile u kojima stanuju vođe Hamasa, skupi automobili na Zapadnoj obali – sve to zahteva da se klasni rascep među njima na silu zakrpi putem ispostavljanja lika spoljašnjeg neprijatelja, što je onda za njih Izrael. Ali, tu nije u pitanju antisemitizam, već ono do čega antisemitizam vodi, a to je uništenje („U čemu je problem? Antisemitizam je svodiv na Šou, i to pokazuje činjenica da smo Jevrejima dali Izrael kao nadoknadu za Šou odnosno antisemitizam!“) Istorijski, jedini identitet na koji Arapi u Gazi mogu da izvrše rekurs nije nikakav oslobodilački, revolucionarni identitet, već je identitet koji predstavlja kontinuitet u odnosu na ideologiju Hadž Amin al-Huseinija (Haj Amin al-Husseini), jerusalimskog muftije koji je 1940-tih, zajedno sa Hitlerom, spremao planove za istrebljenje Jevreja na Bliskom Istoku, te koji je, između ostaloga, organizovao muslimanske SS-trupe u Bosni.

Zašto je Gaza, na prvom mestu, i bila okupirana onda kada je nastao Izrael? Zato što oni Jevreji, koji nisu imali nigde drugde da idu posle Šoe, nisu bili dočekani od strane Arapa nikako drukčije nego oružjem i novim pretnjama smrću; te zato što oni Jevreji, koji su još pre Šoe živeli hiljadama godina na tim prostorima, nisu bili pošteđivani takvih događaja kakav je bio masakr u Hebronu 1929. godine, ili kao što su bili organizovani napadi odmah po osnivanju Izraela. Zatim, zašto najozbiljnije poteze za povlačenje iz Gaze nije poduzeo niko drugi do Arijel Šaron (Ariel Sharon), koji nije bio tek državnik već i vojnik, general? Opet, zato što povlačenje Izraela iz Gaze znači neminovni rat, pa je samo jedan general mogao da se upusti u tako nešto kao što je to povlačlenje.

Što se Gaze, te Zapadne obale tiče, dobija se ni malo beznačajan odgovor ako se postavi pitanje: kome odgovara da Izrael bude u ratu sa Arapima na ovim područjima? Koliko je bilo suđenja posle Drugog svetskog rata zbog Šoe? Na suđenju u Nirnbergu tek je nekolicina bila osuđena, od kojih su se mnogi vrlo brzo našli na slobodi a zatim i na platnom spisku zapadnih država koje su rehabilitovale i mobilisale bivše naciste tokom hladnog rata. Koliko bi samo suđenja bilo u Izraelu, osim suđenja Ajhmanu (Eichmann), da Izraelu nije bila skrenuta pažnja sa nacista na Gazu te na Zapadnu obalu?

Sa druge strane, ako se previđa odnos Zapada prema Jevrejima na teritoriji današnjeg Izraela, dobija se i to da su akcije Irguna (Irgun) i Hagane (Haganah), usmerene protiv engleskih vlasti u Palestini, bile nesrazmerne: „Jevreji su teroristi, zato što su, ničim izazvani, primenjivali neopravdanu silu, i zato zaslužuju svaku osudu“! Dalje, svako tretiranje Izraela kao saveznika zapadnih zemalja „rezultat je tek dobre volje Zapada“, a „nikako nije“ pokušaj da se skrene pažnja sa učešća tog istog Zapada u Šoi, u kojoj je učestvovao pasivno, tako što je odbijao jevrejske izbeglice pre i za vreme Šoe, ili tako što vojne akcije koje je Zapad tada sprovodio nisu uopšte za cilj imale to da na bilo koji način utiču na sprečavanje ili makar na usporavanje procesa uništenja Jevreja. Izrael se često vidi kao da je u pitanju reakcija na Šou a ne na antisemitizam koji datira davno pre Šoe, pa se zbog takvog sagledavanja traži od Izraela da bude zahvalan i pokoran. Na prvi pogled, reklo bi se da je mala stvar u pitanju: „antisemitizam ili Šoa, jedno je te isto; nije bitno što je Izrael nastao kao reakcija na antisemitizam a ne na Šou…“ – ali, kada se vidi sve što se dobija ovim poistovećivanjem, ispostavlja se da je u pitanju razlika koja je ključna.

A da Izrael nije nastao kao reakcija na Šou, jasno je ako se uzme u obzir to da je hiljadama godina jedna manja populacija Jevreja tu živeli, te da je početkom, a ne sredinom XX veka usledilo masovno naseljavanje tog područja, isušivanje močvara, pretvaranje pustinje u okolinu pogodnu za život, usvajanje hebrejskog kao zvaničnog jezika iako je u pitanju bio vekovima mrtav jezik, a što su sve stvari koje su se dešavale pre Šoe. Kod Teodora Hercla (Theodor Herzl), jednog od naistaknutijih rodonačelnika cionističkog pokreta, Izrael nastaje kao ideja pošto je Hercl prisustvovao zbivanjima u Francuskoj poznatim pod nazivom „Afera Drajfus“ (l’affaire Dreyfus). Za vreme Drugog svetskog rata, sa druge strane, tek nekolicina Jevreja uspevala je da prebegne u tadašnju Palestinu a sadašnji Izrael, a posle rata, tamo su nastavili da se naseljavaju uprkos zabrani od strane Engleske i drugih kolonijalnih sila, te uprkos agresivnim odgovorima od strane Arapa – opet, nema direktne veze sa Šoom koja bi tu igrala ulogu.

Izrael nikako nije bio „dat Jevrejima“, već su se Jevreji sami izborili za Izrael. Nekolicina koja je preživela Šou tamo se naseljavala uz pomoć onih koji su se već prethodno nalazili tamo, ali kako je ta nekolicina onih koji su došli posle Šoe tek izuzetak u odnosu na pravilo apsolutnog uništenja, ne radi se o bilo kakvoj obnovi. No, iz ugla sveta danas, mit o „poklanjanju Izraela Jevrejima zbog Holokausta“ te o „obnovi“ ne može a da ne bude zastupljen, jer na taj način svet održava sliku o sebi kakvu voli da ima, umesto one koja ga stvarno odražava. Ono što se zaista održava te obnavlja posle Drugog svetskog rata sve do danas nisu Jevreji, nego evropska i američka politička desnica, koje, ovako, niko ne može da krivi, budući da se „desila obnova“, pa zato ovi ne moraju da snose odgovornost za bilo šta što je za vreme Drugog svetskog rata počinjeno u ime političke desnice.

Desnica na zapadu, ona koja danas podržava Izrael, to radi isključivo zato što vidi Izrael kao neprijatelja njihovog neprijatelja, naime, muslimanskih zemalja, ali isto onako kako se desnica zalaže za zabranu halal hrane u evropskim zemljama, tako se zalaže i za zabranu košer hrane, što će reći, za zabranu kako muslimanskih tako i jevrejskih odlika i identiteta. Desnica se do neke mere ne protivi ulasku emigranata iz arapskih zemalja zato da bi, posle njihovog dolaska, mogla da pozira kao zaštitnik lokalnog stanovništva od istih tih emigranata, te kako bi na primeru kod kuće pokazala zašto je nužno da nastavi da sprovodi vojne intervencije u arapskim zemljama. Koje, pak, sprovodi ne zato da bi uništila ove, već zato da bi, kroz te vojne intervencije, vodila pregovore sa ovima, i tako nastavila sa sklapanjem poslova između ovih strana, te kako bi se nastavile igre smenjivanja uvođenja demokratije i totalitarizma, koje opravdavaju svaki od ovih blokova na lokalnom terenu. Ove igre vode se uz masovne kolateralne štete, a kolateralna šteta su ljudi, američki vojnici kao i arapski građani. I ovde se Izrael ističe, što je jasno ako se pogledaju razmene zarobljenika, u kojima nisu retkost slučajevi u kojima Izrael menja petsto arapskih zarobljenika za jednog Izraelca. Kako Izrael ne pristaje na to da igra ove igre koje se igraju između zapadnih demokratija i arapskih totalitarizama, posle silnih pretnji s obe strane, Iran i S.A.D. kreću ka stvaranju saveza, koji se, naravno, sada postiže na uštrb Izraela. S.A.D., koji „sprečava nove holokauste“ svugde po svetu, uopšte ne nalazi da je problematično poricanje Šoe od strane Irana. Na kraju, iz ugla politike S.A.D., „holokaust nije tek rezervisan za Jevreje“, već se uopšte koristi kad su u pitanju „nedemokratska uređenja“ koja „nužno vode ka novom holokaustu“. Što se holokausta nad Jevrejima tiče, u pitanju je „tragičan događaj“, a „mesto tom holokaustu je u memorijalnom centru, i on nema nikakve veze sa bilo čim danas“.

To što je Izrael bio zvanično priznat od strane ostalih zemalja tek posle Šoe znači samo to da, posle Šoe, koja je i bila moguća zato što ni jedna država nije reagovala na Šou, postaje svima jasno ono što je bilo jasno Jevrejima u Palestini na početku XX veka: da je nužno da postoji jevrejska država; no ovo priznanje dolazi prekasno kad je u pitanju Šoa: da je Izrael postojao ranije, prelaz sa antisemitizma na Šou mogao je da bude manje radikalan ili je makar moglo da spreči da se taj prelaz odvija toliko lako.

Ali, „bolje ikad nego nikad“, kažu neki među onima koji podržavaju Izrael; „Izrael reaguje na pojavljivanje antisemitizma svuda po svetu, svoje građane brani raketnim štitom, ne zazire od toga da sprovodi nesrazmernu razmenu zarobljenika – Izrael je, dakle, zemlja života!“ No, to nije sasvim tako, budući da je Izrael istovremeno i zemlja smrti, jer Izrael, iako nije nastao zbog Šoe, baštini sećanja na to da se apsolutno uništenje Jevreja na jednom kontinentu desilo, zbog čega Izrael ni ne može da igra ulogu dostojanstvene žrtve sada, na drugom kontinentu, kao što to mnogi od njega zahtevaju. Da bude „sanktifikovan žrtvovanjem“ – pa se onda zamera što nisu svi redom Jevreji uništeni, jer ovako, ako ih još ima, ostaju nesanktifikovani, i od Izraela čine ne svetu, već nesvetu zemlju! Igranje žrtve – pred kim? Posle Šoe, posle oslobađanja nacista, posle previđanja masakra u Poljskoj te u arapskim zemljama, posle ratova koji su za cilj imali istrebljenje Jevreja, Izrael nema Drugoga u tačno onom smislu u kom Lakan govori o tome da Drugi ne postoji. Zato, umesto zauzimanja tragične uloge, Izrael zauzima apsurdnu ulogu; kako je Moše Dajan (Moshe Dayan) rekao: „Izrael mora da bude kao besan pas, isuviše opasan da bi ga bilo ko uznemiravao“. 1973. godine, za vreme Jom Kipur (Yom Kippur) rata, koji je počet iznenadnim napadom koalicije od preko deset zemalja na Izrael, Golda Mejir, tadašnji premijer Izraela, autorizovala je upotrebu nuklearnog oružja u svrhe onoga što se nazivalo „Opcija Samson“, a pod čim se podrazumevalo uništenje većeg dela kontinenta, što ne bi moglo a da nema posledice po čitavu planetu.

Kakvo pravo bilo ko ima na život ako se to pravo ukida jednima uz prećutnu saglasnost ostalih? Nikakva publika ne dolazi u obzir – Izrael, posle Šoe, niti želi niti može da igra ulogu žrtve, jer da bi se bilo žrtvom, nešto mora da preostane, nekakav ostatak na kom će ponovo da se žrtvovano izgradi, a lice Evrope nepovratno je promenjeno Šoom, izmenjeno je u kontinent u kom su Jevreji danas izuzeci koji potvrđuju pravilo vlastitog izuzimanja. Kad je Izrael u pitanju, zato, ne može da dolazi u obzir da se uništenje desi još jednom, samo sada na drugom mestu, kao što je moglo da se desi u brojnim ratovima u koje je Izrael bio uvučen. Da se desi, da bi još jednom svet, koji uobražava da je teatar, aplaudirao žrtvovanju, te da bi „izvlačio pouke iz jevrejske tragedije“? Same publike mora da ne bude kako se ne bi zapalo na igranje žrtve – to je apsurd do kog je Izrael u jednom trenutku bio spreman da ide. I, niko nije kompetentan da mu zbog toga sudi. I potiskivano i poricano uvek se vraćaju i moraju da se vraćaju: uništenje Jevreja koje se desilo, iako se zaogrće u tragičnu naraciju, svejedno izranja na površinu, na ovaj ili onaj način.

I, to, da Izrael računa u krajnjoj liniji na uništenje, nije fanatizam – o kakvom fanatizmu može da se radi kad je u pitanju smrt? Fanatizam je obavezno potkrepljen verom u dobrobit koja se zadobija žrtvovanjem, u nekom zamišljenom raju, u nekom u budućnost projektovanom rajhu, preko tragičnog sklopa, u kom se za nešto plaća cena, ali je samo plaćanje u tragediji dobro, jer onaj ko plaća uvek dobija puno više nego što je na početku platio – dobija dostojanstvo, večnu slavu, oporavak, ako ne sopstveni, onda onoga za šta se žrtvuje. Uništenje nije žrtvovanje jer ništa se ne dobija za uzvrat – u tome je apsurdnost uništenja. Niti se u uništenje ide kao da se radi o nečemu što će na bilo koji način da donese nekakvo ispunjenje želja (jer u „opciji Samson“ radilo se o poslednjem koraku, na koji bi se prešlo tek ukoliko se pokaže da je novo uništenje neminovno) – sa druge strane, čišćenje evropskog kontinenta od Jevreja, je, na primer, bilo ostvarenje želja. Rečima izraelskog pesnika, Itamara Jaoz-Kesta (Itamar Yaoz-Kest) (u pesmi kojom je odgovorio na pesmu Gintera Grasa (Günter Grass) u kojoj je ovaj bivši član SS odreda uzeo za shodno da deli lekcije Izraelu): „Moje je pravo da živim i da umrem dok uništavam sopstvene uništitelje“. Šmul Zigielbojm (Szmul Zygielbojm) je, pre samoubistva zbog nereagovanja na masovno istrebljenje Jevreja 1943., napisao: „Biće zločin i sramota nastaviti živeti dalje i pripadati ljudskoj vrsti, ukoliko se hitno ne poduzmu koraci da se zaustavi ovaj zločin, najveći koji istorija poznaje“, a zločin nije bio zaustavljen.

*

Posle apsolutnog uništenja, posle Šoe – preostaju organski ostaci onoga što nije bilo zahvaćeno Šoom, te preostaje nemogućnost odnosa. Što je svet koji je reprezentovan u Bulezovim (Boulez) i Šaroovim (Chereau) Nibelunzima, te u Ziberbergovim (Syberberg) filmovima, Hitler (Hitler, ein Film aus Deutschland, 1977) i Parsifal (1982). Lancmanovi filmovi spadaju na istu liniju, sa tom razlikom što Lancman postiže nešto još više nego što ovi to mogu da postignu, zato što Lancman ne pribegava stilizaciji – zato su ovi filmovi vredni, zato su singularni.

Lancman se ne obraća sebi u svojim filmovima, ne podučava sebe, odnosno ne nudi sebe kao primer sa kojim neko treba da se identifikuje kako bi i sam naučio nešto novo. Isto tako, Lancman ne uči druge, ne obraća se drugima da bi ih on, koji, po pretpostavci, zna, sada nečemu podučio. Takođe, ne pravi ni film radi filma. U pravom smislu, za Lancmanov rad ne postoji Drugi, isto onako kako ni za Izrael ne postoji Drugi. Osim filmova o Šoi (Shoah, 1985; Un vivant qui passe, 1999; Sobibór, 14 octobre 1943, 16 heures, 2001; Le rapport Karski, 2010; Le dernier des injustes, 2013), Lancman ima samo još dva filma, od kojih se jedan bavi izraelskim identitetom (Pourquoi Israel, 1973), a drugi izraelskom vojskom (Tsahal, 1994; 2008. dopunjen segmentom pod naslovom Lights and Shadows) – i izraelski identitet i vojska stoje za nepostojanje Drugog, za realno opstajanje u svetu u kom nema više obraćanja drugima.

U takvom svetu, nisu mogući narodi – poljski, srpski, sirijski, itd. narod, a koji, onda, gledaju na Jevreje kao na nekakav „pra-narod“, nekog primordijalnog oca koji mora da bude prevaziđen. „Mi smo jedan narod, oni su drugi…“ Ali, nisu, jer su u pitanju tek ostaci, kolektivna tela koja su kompletna tek kao srušena – ali ne tek na nekoj ontološkoj ravni, već realno, svakodnevno. Potiskivana srušenost, potiskivana precrtana subjektivnost, stvorila je stanje psihoze, u kojoj su puni subjekti (a mogu da budu puni tek preko apsolutnog odbacivanja uništenja koje se desilo) tek organski ekskrementalni ostaci. I ovde se Jevreji ponovo ističu, jer samo Izrael stoji za to da nema nadoknade za apsolutno uništenje, pa zato ne spada u onaj korpus koji čine svi oni koji svakodnevno odbacuju uništenje koje se desilo, čime onda pridobijaju ovu psihotičnu puninu. Kod svih drugih, u pitanju je višak zaostao za uništenjem koji ne predstavlja simbolni manjak, već rupu, nastalu usled odbacivanja apsolutnog uništenja. A rupa nije nešto što može da se sublimira – komedija je pokušaj da se to uradi, specifično, cinizam je takođe bio jedan od pokušaja, ali i postapokaliptični žanr isto tako. Uništenje, tobože, postaje baza na kojoj se gradi. Umesto toga, kod Buleza, Šaroa, Ziberberga, Lancmana, u pitanju je prebiranje po ostacima. Koje je zaustavljanje nad ničim, nad ostacima, te nad ostacima nedostataka ostataka – budući da posle apsolutnog uništenja jesu mogući samo ostaci nedostataka. Ovo zaustavljanje nije refleksija nego je čin.

Mišljenje i biće uništenja evropskih Jevreja

Klasna razlika realna je razlika koja prethodi svakom konstituisanju zajednice, te koja se posle konstituisanja upisuje u postojanje zajednice kao način da se zajednica uredi. Ali, kako najrasprostranjenija verzija marksizma misli izostajanje ove razlike, kakvo se dešava, prvo, u fašizmu kao društvenom organicizmu, a onda u Šoi, u kojoj niža klasa ne postoji, prosto zato što je zamenjena uništenima? Misli ga kao izuzetak u odnosu na pravilo, kao konstitutivni manjak. Iz tog ugla, Šoa je, navodno, tek anomalija a pravilo je kapitalizam (koji će, blagovremeno, na ovaj ili onaj način sprovedenom revolucijom, da se premetne u komunizam). Sve se, dakle, odvija po planu! Ali, ako se sve odvija po planu, te ako je tako lako definisati Šou, onda ovi, za koje ovo predstavlja lakoću, ne mogu a da ne budu među onima koji su za Šou odgovorni – ako se sve odvija po njihovom planu, onda su morali da planiraju i to!

Uzmimo kao drugi primer za isti ovaj sklop scenu iz jednog dokumentarnog filma, u kom je prikazan 3D model gasnih komora u Aušvicu, oko kog kamera kruži tako da gledaocu omogućava da sa svih strana vidi kako su gasne komore funkcionisale. Ovaj „objektivni pogled“ nikako nije neutralan – ko je drugi osim pripadnika SS ajnzacgrupen (Einsatzgruppen) uopšte mogao da ima objektivni pogled na gasne komore? Svesadržeća misao, sveobuhvatni pogled, posle Šoe, može da bude samo i jedino misao ili pogled onih koji su na strani počinilaca. Nepotrebno je da se naglašava koliko se ovo odnosi na religiju, ali je potrebno kada su u pitanju skrivene religije koje operišu u podzemnim tokovima naučnih disciplina.

Institucionalizovana misao zato se posle Šoe kreće u sledećim koordinatama: kritička teorija ukazuje na nemogućnost sinteze; poststrukturalizam, posebno dekonstruktivizam, ne da tek ukazuje na nemogućnost sinteze već još i sintezu efektivno zabranjuje (Derida (Derrida) zato, kada piše o Šoi, obavezno koristi više termina istovremeno: „holokaust, Holokaust, Šoa, Aušvic, Konačno rešenje…“, kako bi se sprečilo bilo kakvo jedinstvo); a fokusiranje na ideju komunizma, koje je sledilo posle poststrukturalizma, replika je pre svega na ovu zabranu jedinstva, a onda i na propisivanje nemogućnosti, pa se zato tu radi o transgresivnom pravcu par excellence. Ovo je, u malom, naravno, tek slika kontinentalne filozofije, za koju, čak i u njenim transgresivnim oblicima, referenca ostaje ista, ostaje Šoa, dok, nasuprot ovome, za anglo-saksonsku misao nikakvih problema uopšte nema, niti je bilo – anglo-saksonska filozofija ne misli da je misao na bilo koji način aficirana nečim takvim kao što je Šoa, a „praktični ogranak“ anglo-saksonske filozofije, „etika“, bavi se Šoom usputno, i to sa ciljem da se sve eventualne nelagodnosti koje su proizišle iz Šoe što pre pacifikuju, prebole i, na kraju, zaborave. Bioetika, sa svoje strane, ne može a da ne normalizuje Šou time što stvara korpus znanja koje služi za snalaženje usred situacija u kojima je u pitanju uništenje a ne tek igra nadmoći, pa tako sasvim odgovara ideologiji koja se vezuje uz „nove holokauste“… Istorija moderne filozofije jeste istorija nemogućeg odnosa prema Šoi. Isto tako, to je i istorija nemogućnosti dijaloga, a dijalog je, od Platona na ovamo, bio osnovno polazište za filozofiju.

U istu ovu svrhu, kojoj služi i „etika“, služio je i Nirnberški sud, kojim je trebalo da bude stavljena tačka na zločine počinjene pod okriljem Drugog svetskog rata. Nacistima je tom prilikom suđeno za počinjavanje „zločina protiv čovečnosti“. Institucija „zločina protiv čovečnosti“, pak, pravi kratak spoj između filozofije i prava time što je tu po sredi koncept, čovečnost. Ako postoji zločin protiv pojma kao što je čovečnost, zašto onda ne bi mogli da postoje i, na primer, zločini protiv lepog, ili zločini protiv dobrog? Državne institucije, koje nisu poduzele ništa dok je nemačko „Konačno rešenje jevrejskog pitanja“ bilo u toku, uspele su da prepoznaju i da priznaju obim zločina koji je u pitanju kad je u pitanju Šoa; samim tim što se radi o institucionalizovanju zločina protiv pojma, prepoznaje se i priznaje se da je u pitanju nešto što ne može a da ne utiče na sve. Ali pravna mašinerija nije i ne može ni da bude u stanju da se nosi sa univerzalnim, prosto zato što se univerzalno ne upriličuje usred polja propisanoga odnosno zabranjenoga.

Kao odgovor na ovu aproprijaciju pojma od strane pravne mašinerije, nastaje „Raslov tribunal“ (The Russell Tribunal), telo u kom učestvuju filozofi kao što su Bertrand Rasl (Bertrand Rusell), Sartr, Simon de Bovoar i drugi, a koje na sebe preuzima to da sudi o ratnim zločinima koje su počinile velesile kao što je S.A.D. za vreme Vijetnamskog rata. Ako je pravo moglo da izvrši aproprijaciju nečega što spada u domen filozofije, filozofi isto tako mogu da izvrše aproprijaciju prava – implicitna je poruka koju je odašiljalo ovo telo.

Ali, „Raslov tribunal“ imao je i danas ima tek simboličku ulogu javnog moralnog suda, pa kao takav, opstaje tek kao anomalija, dok je pravilo to da se jedva ko i pita o tome kako to da jedna pravna institucija može tek tako da prosuđuje o konceptu kao što je čovečnost? A ruku pod ruku sa institucijom zločina protiv čovečnosti ide ekspertizacija filozofije kakva je prvo sprovedena na anglo-saksonskom govornom području, da bi se onda proširila i na Evropu pod zastavom „Bolonjske reforme“: filozofija prestaje da bude polje promišljanja same misli, već umesto toga, svodi se na praktičnu upotrebljivost, što će reći, na oruđe državne ortopedije. Dok je za rasprostranjeni oblik marksizma lako da dođe do definicije Šoe, iz ugla u kom je izvršeno institucionalizovanje zločina protiv čovečnosti definicija u pravom smislu ni nije potrebna, jer sve se iscrpljuje već na nivou prava. A pravo, pak, ne može a da ne bude oslonjeno na ideju objektivnosti, koja na prvom mestu nikako ni ne može da se dovede u vezu sa Šoom, jer objektivnost podrazumeva rekurs na sveobuhvatni pogled.

Dva odnosa prema Šoi jasno se pojavljuju i razgraničavaju ako se posmatraju kroz prizmu koju obezbeđuju sledeća dva Frojdova koncepta: koncept tuge i koncept melanholije. Tuga, po Frojdu, jeste stanje koje prati gubitak objekta sa kojim je subjekt imao transferni odnos, pa je način da se nosi sa tugom to da se gubitak prihvati, i da se posle tog prihvatanja, nastavi dalje sa onim drugim, što se, nasuprot izgubljenom objektu, još uvek ima. U ovim okvirima jasno se prepoznaje pozicija koju zastupaju etika i pravo.

Za razliku od tuge, melanholija je stanje u kom ne učestvuje objektivni gubitak objekta, već je u pitanju žaljenje za nečim što je objektivno i dalje prisutno, što je, dakle, izgubljeno samo u subjektovoj fantaziji. Umesto objektivno izgubljenog objekta, kad je u pitanju melanholik, radi se o fantazmatskom dvojniku objekta sa kojim subjekat ima transferni odnos. Objektivno uzevši, melanholikov objekat čisti je indeks subjekta. Tako, u slučaju melanholika, radi se o mazohističkom narcizmu. Iz ugla definisanja Šoe kao anomalije, za kojim obavezno sledi normalizovanje, nivelisanje i relativizacija Šoe, uopšte se ni ne radi o pravom gubitku, ili se, makar ne radi o izuzetnom gubitku. Pa, dalje, ako nije izuzetan, onda, ipak, ni ne može da bude pravi, zato što se gubitak izgubljen u Šoi posmatra kao singularan gubitak, zbog svega što je u Šoi singularno. Pa kad mu se oduzme singularnost, kao što se oduzima u normalizovanju i relativizaciji, za tim ništa zapravo ni ne preostaje.

Oba ova pogleda na Šou – i ovaj koji za Šoom vidi tugu i onaj koji svako obraćanje pažnje na Šou diskvalifikuje kao melanholiju – pak, nisu u stanju da materijalistički misle svet, i ne pokazuju se kao ništa više do puki idealizmi. Materijalistička misao daje primat objektu u odnosu na subjekat; objekat je nadređen subjektu u smislu da mu prethodi te da subjekt zavisi od objekta. Subjektivnost se očitava u odnošenju spram objekta a ne u potpunom raskidanju veza sa objektom – ako je u pitanju potpuni raskid, onda objekata ni nema, pa je onda, u perspektivi, dostupan svesadržajni, božiji pogled. Tako, ova dva načina posmatranja Šoe govore nešto isključivo o onima koji ih zastupaju – govore to da ovi ne žele da se odreknu fantazije o sveobuhvatnom pogledu, dok ista ta dva pristupa ne govore ništa o svetu van njih.

Jer, Šoa ne može a da delom ne bude objekat iz strukture stanja tuge – nepovratno izgubljeni objekat. Ali, isto tako, Šoa ne može a da ne bude istovremeno i objekat melanholije: ono što je izgubljeno, uništeno je, onima koji su uništeni u Šoi bilo je negirano samo postojanje, i to negiranje niko nije zaustavio, pa je u Šoi, izgubljeni objekat u gubljenju proizveden u nepostojeći objekat. Od transporta Jevreja u teretnim vagonima, preko obeležavanja brojevima, izgladnjivanja do stepena svođenja na stanje bez identiteta, bez ikakve svesti, do gušenja izduvnim gasovima iz motora ili insekticidom u gasnim komorama, te do spaljivanja leševa u krematorijumima, oslovljavanja leševa sa „figure“ i mrvljenja i razbacivanja ostataka. I sve to, sa druge strane, bilo je praćeno porodičnim životom nacističkih komandanata u logorima smrti, normalnim životom vojnika, te pretvaranjem njihovih protivnika da jedino što se zbiva jeste rat kao i svaki drugi. Ovo potpuno uništenje, apsolutno negiranje sa svih strana, nije moglo a da ne proizvede objekat koji je ne samo izgubljen već je još i gurnut s onu stranu samog postojanja. I tuga i melanholija, paradoksalno ali sasvim realno, istovremeno su na snazi prilikom pogleda na Šou. Nikakav racionalizam niti iracionalizam nije u stanju da sagleda Šou: racionalizam, radi isključivo sopstvenog samoodržanja, pokušava da odbaci ovo paradoksalno realno, a iracionalizam i voluntarizam pokušavaju romantizovanjem da ovo paradoksalno realno pacifikuju. Klod Lancman, upravo putem filma, dakle, putem snimanja te montaže, reprezentuje ono što je prisutno, a da ne bi smelo da bude prisutno, te odsutno, koje je odsutno a da ne bi smelo da bude odsutno, i time predstavlja ovaj paradoksalni objekat, koji je istovremeno i objekat tuge i objekat melanholije…

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.