U susret novom talasu biblijskih spektakala (“Noa” D. Aronofskog, “Egzodus” R. Skota, “Ben Hur” T. Bekmambetova, “Uskrsnuće” K. Rejnoldsa), nije na odmet da se prisetimo jednog filma koji je isplatio sve dugove kojim se holivudski biblijski film zadužio kod gledalaca.
“Stradanje Hristovo” (2004) Mela Gibsona – nezavisno od mišljenja i reči samog autora, nezavisno i od svih kritika i “kritika” na koje je naišao, a koje su ovaj film optuživale za anti-semitizam, zapravo se, u jednom sistematičnom gledanju, ispostavlja kao JEDINI NE-ANTISEMITSKI film o Hristu: svi drugi pokazuju Hrista koji, kad dospe na krst, time se uklopi u jedan van-vremenski okvir s onu stranu istorije, u neki večni poredak u kom je “sve kako i treba da bude”. A to prosto tako ne može, jer posle svih nesrazmernih stradanja koja je doneo XX vek, a sada i XXI, cinično je ako se predstavlja neki “viši plan” te neka “nadljudska mudrost s onu stranu vremena” za koju je sve, ma koliko loše, “ipak negde dobro”. Nasuprot svim drugim filmskim upriličenjima Isusa Hrista, Gibsonov Isus ne nalazi se u nekoj razglednici sa religijskim motivima, nije uklopljen u cinični, anti-semitski prizor par excellence – anti-semitski, jer ako neko tvrdi da je “sve negde dobro” onda je i holokaust morao da bude dobar, a holokaust to ne može i ne sme da bude. U tom smislu, svi prethodni filmovi o Hristu davali su obećanje koje nisu ispunjavali te koje je za njih tek ispunio Gibsonov film.
Gibsonov Isus pokazuje nasilje kao nasilno, kao ono što zaista i povređuje, i time reprezentuje jedno SADA, sadašnjost koja je prljava, mutna, nesigurna, i koja, kao takva, može da sa sobom nosi i borbu protiv takvog stanja, istrajnost, ali i granice do kojih svaka istrajnost pre ili kasnije dolazi, te gde nikakav plan nije i garant da će plan da se ostvari. Razapinjanje čoveka na krst nije i ne može da bude dobro, to je nasilni čin, vanredno stanje u kom se neko lišava humanosti, i Gibsonov film to pokazuje, umesto da nam, kao svi drugi pre toga, pokazuje pacifikovano, normalizovano nasilje koje, licemerno, poručuje da nasilje treba da prihvatimo kao deo normalne svakodnevice. Tek ovim Isus zadobija svoj pravi značaj, pojavljuje se kao smetnja postojećim institucijama zbog čega ga iste onda žrtvuju same sebi.
Umesto slavlja nad žrtvom, umesto normalizacije žrtvovanja, tek sa upriličivanjem šokantnih prizora dehumanizacije dobijamo ono što konzervativne institucije, kojima je strano svako mišljenje i svaka ideja progresa, nisu u stanju da prisvoje – nisu, jer ovo premeštanje iz večnog onostranog mirenja u nekom navodnom “sve je kako i treba da bude” prelazi u alarmantnu sadašnjost na koju ne može a da se ne odreaguje.
Da ovaj film to što radi, radi svesno, pokazuje i zaokret u odnosu na sve one kvazi-mudre filmove ranije, u kojima je Juda, vrlo “mudro”, prikazan kao Isusov saveznik, i koji izdaje Isusa po samoj Isusovoj direktivi – kod Gibsona, Juda je zbunjen, nije u stanju da proceni situaciju, izdaje Isusa jer ga izdaje, a ne zato što je nekakav tajni saveznik koji vidi neku veliku mudrost i lukavi plan. Ovim izmeštanjem Jude van okvira plana stvara se diskurzivni okvir u kom nam odmah za tim stižu nasilni prizori.
Takođe, film reflektuje vlastiti ugao gledanja, opet preko lika Jude: progonjen vlastitom krivicom, Juda umesto dece koja ga ismevaju vidi demone, a po mračnim ćoškovima vidi vukodlake – ali to onda ne znači da je “zlo u oku posmatrača”, iako jeste, već znači da zla na prvom mestu ni ne bi bilo da je sve bilo na mestu u početku, da zla nije bilo van tog posmatrača – i to implicira ovaj sled koji čini Judina krivica koju prate fantazmagorični prizori. To iščašenje koje zahvata sve, uključujući i sam ugao filma, čime se svedoči o tome da ne može da se ostane van zahvatanja, da nikakav “neutralni ugao” iznad sadašnjosti nije moguć.
Na kraju, oni koji su optuživali ovaj film za anti-semitizam prvenstveno su se pozivali na Gibsonovo prikazivanje Jevreja u masi koja osuđuje Isusa, a koji su iskeženi, u nekom neljudskom grču prožetom mržnjom, itd. Ali, ako se film stvarno pogleda od početka do kraja, onda vidimo da nisu u pitanju Jevreji već je u pitanju rulja koja to i može da bude, sva u neljudskom grču, baš zato što je podržava jedna konzervativna institucija. Isto se odnosi i na Rimljane, koji su prikazani isto onako kako su prikazani ovi u masama koje zahtevaju žrtvu – žrtvu ustaljenoj strukturi koju je neko na trenutak narušio. Mel Gibson, kada ovde pokazuje bilo rimske vojnike, bilo jevrejsku podršku ustaljenom režimu, prikazuje ih kao ne-mrtve, kao neljudske spodobe koje opstaju samo zahvaljujući strukturi u koju su uglavljeni. Ali – na samom kraju filma, sam Isus takođe je ne-mrtav: ustaje iz grobnice i ne vidimo ga čitavog već vidimo samo njegovu šaku sa rupom tamo gde je bio klin dok je bio na krstu. “Druga vrsta ne-mrtvog je moguća!” finalna je teza filma, sa kojom se ne svodi na tek obračun pojedinca sa masama, već umesto toga upućuje na mogućnost kolektivnog koje nije ovo, sada prisutno, dominatno, u kom je normalno tako nešto kao što je potpuna dehumanizacija.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.