U ovom predavanju ću govori o subjektivaciji. Pod subjektivacijom se podrazumeva prihvatanje određenih tehnika kojima se postaje subjekt. Ali šta u suštini znači biti subjekt? U pravu se često koristi sintagma “subjekt prava”. U ekonomiji se takođe govori o “ekonomskom subjektu” i o “subjektivnom učinku”. Ovde se interesujemo za učinke subjektivacije, tj. za načine na koje se postaje subjekt u opštem smislu reči, a tek onda i u posebnom, pravnom ili ekonomskom. Šta znači biti subjekt u opštem smislu reči? Postati subjekt znači moći raspolagati svojim postupcima, biti suveren u donošenju odluka. Svako odlučivanje povlači odgovornosti. Ne može se biti subjekt ukoliko se ne oseća odgovornost za svoje postupke. Spremnost da se odgovara za svoje postupke podrazumeva poseban odnos prema sebi, podrazumeva spremnost da se odgovara sebi i drugima. To zahteva da se odnos prema drugom, ukoliko postoji kao spoljašan odnos, interiorizuje u unutrašnji odnos prema sebi. Drugi je “ja” i “ja” je drugi, tako glasi formula subjektivacije. Odličan primer za to nam daje Kantov moralni imperativ: «Djeluj tako da maksima tvoje volje u svako doba ujedno može da važi kao princip općega zakonodavstva». Šta nam kaže ova znamenita furmulacija?
U osnovi Kant ne misli da treba postupati uvek u skladu sa zahtevima zajednice. Ali to opet ne znači da postupanje iz dužnosti za pretpostavku nema postojanje zajednice moralinih subjekta. Ne krije li se u tome protivurečnost? Zahteva se izvođenje moralnog zakona iz autonomija volje, a kao potvrdu toga zakona neophodno je postulirati neku zajednice (bila to i zajednica moralnih subjekata). U nastavku predavanja ćemo videti da subjektivacija zapravo znači postajanje moralnim subjektom. Ona na taj način predstavlja merilo za sve druge oblike subjektivacije, uključujući i postajanje pravnim, radnim, ili rasnim subjektom. A kada se ima u vidu moralni subjekat onda se mora uzeti u obzir i činjenica da se ovde uvek radi o nekoj zajednici moralnih subjekata u okviru koje se sprovodi praksa subjektivacije. Dakle, u pitanju je uvek zajednica, zajednica moralnih ljudi koji postaju subjekti, tj. koji unapred prihvataju tehnike subjektivacije. A šta se podrazuvema pod tehnikama subjektivacije?
Ovo pitanje ponovo nas vraća Kantu. Ako još malo razmislimo o moralnom imperativu možemo primetiti sledeće: postupati iz dužnosti nije isto što i potupati prema dužnosti. U prvom slučaju je u pitanju autonomija volje, tj. volja koja razloge svoga delanja pronalazi u sebi, dok se u drugom slučaju radi o delanju koje za pretpostavku ima nečiju drugu volju. U prvom slučaju je u pitanju zakonodavna funkcija volje, dok je u drugom u pitanju izvršna (pravna) funkcija (upotreba). Zato neki postupak može biti moralan samo ukoliko izvršna funkcija odgovara zakonodavnoj, tj. samo ukoliko je izvršna funkcija već unapred zakonodavna. Stoga moralni postupak treba da pruži primere, a oni to jesu samo onda kada se mogu slediti. Subjektivacija prema Kantu jeste jedna konstitutivna instanca koja vrši zakonodavnu i izvršnu funkciju u isto vreme – koja postavlja zakone i zahteva njihovo izvršavanje. Ali kao i svaka subjektivacija i ona je jedan proces postajanja, proces u kome se sa izvršne prelazi na zakonodano-izvršnu funkciju. Status subjekta je tu ključan. Samo onaj ko je u stanju da postavlja zakone, u stanju je da ih sledi. Ali obrnuto ne veži. Jer onaj koji je u stanju da sledi zakone, još uvek ne znači da je sposoban da ih postavlja. Zato svaka subjektivacija podrazumeva restrikciju. Ova restrikcija se u moderno doba najčešće sprovodi nad decom i ludacima. Ona se odnosi na uzrast i na određeno mentalno stanje. Postoje osobe koje nisu u mogućnosti da deluju prema moralnom imperativu. Oni uvek svoje postupke doživljavaju kao deo tuđih, i sopstvene odluke kao tuđe. Oni postupaju po naredbama, ali nisu u stanju da vrše zakonodavnu funkciju. Čak i same naredbe oni uvek izvršavaju pod pretnjom od neke kazne, a nikad zato što oni sami tako hoće, tj. zato što ih svojevoljno postavljaju. Njima (stalno ili privremeno) nedostaje autonomija volje. Sopstvene odluke oni nikad ne donose, a u ime njih odlučuju drugi, jer oni nisu u stanju da nose teret odgovornosti. A tamo gde postoji dužnost mora isto tako postojati odgovornost. Dužnost zasniva odgovornost i sama dužnost obavezuje na taj način da nije moralno ne postupati iz dužnosti. Naravno, uvek je moguće postupiti drugačije, ali u ovom slučaju drugačije ne znači slobodno delanje. Slobodno je samo ono postupanje koje se čini iz dužnosti, jer jedino ono se čini radi same dužnosti. A dužnost može da obavezuje samo onda kada ispunjava svoju zakonodavno-izvršnu funkciju. Bez ove poslednje ona nema obavezujuću vrednost niti moralni karakter.
Dužnost obavezuje i samo tada ona zaista jeste dužnost. Bez obavezujućeg momenta dužnost ne postoji. Ali obaveznost nikako ne sme da bude spoljašnjeg karaktera, ona ne sme da bude odraz neke druge volje, već isključivo treba da se podvede pod autonomiju volje, kao dužnost koja proizilazi iz suštine samog bića koje prema njoj postupa, tj. iz pojma čoveka. Zato je moralna subjektivacija povezana sa rodnom subjektivacijom, tj. moralno – biološkom, i sa jednom posebnom vrstom životinje koja je u stanju da je primeni na sebi. Biti čovek za Kanta znači delati iz dužnosti, tj. postajati moralnim subjektom. Iz tog razloga Kant moralnom imperativu pridružuje drugi i treći zakon, zakon vrste i zakon zajednice, u kojima bar na trenutak pokušava da poveže ono što je na kraju ostalo razdvojeno: slobodu i prinutu (silu). Da bi delanje iz dužnosti bilo moguće, ono za pretpostavku mora da ima ideal kao regulativnu ideju (idealnu predstavu čoveka kao bića koje živi u zajednici jednakih ljudi i koje stoga pripada idealnoj zajednice moralnih subjekata). Samo u takvoj zajednici sila nema svoga osnova, svako postupa u skladu sa svojim najdubljim ubeđenjima (razlog koji povezuje moralnog subjekta u ljudsku zajednicu). Idealna zajednica moralnih subjekata nastaje kao krajnja instanca interiorizovane norme u kojoj je svako drugi samo jedno ja i sa kim se uvek postupa kao sa samim sobom. Na sličaj način ćemo slediti Kjubrikov film Shining i u njemu pokušati da pronađemo oblike postajenja moralnim subjektom.
Radi se naime o jednostavnoj priči. Džek Torons (igra ga Džek Nikolson) treba da provede sa svojom porodicom (sinom Denijem i ženom Vendi – igra je Šeli Dival) jednu zimu u napuštenom hotelu ““Overlook”“ (Vidikovac) koji se nalazi u podnožju užasno velikog planiniskog venca (prikazanom na početku filma) kao čuvar tog hotela. Film je rađen prema romanu Stivena Kinga. Radnja filma se komplikuje na samom početku, u trenutku, kada saznajemo da je 1970. godine bivši čuvar te zime iskasapio svoje kćeri (dve bliznakinje) i ženu sekirom, a potom sebi pucao u usta puškom (sačmarom). Džeku te činjenice saopštava upravnik hotela želeći da mu skrene pažnju na krajnu situaciju u koju sebe dovodi naizgled normalan čovek (tako upravnik opisuje bivšeg čuvara) kada ostane usamljen sa porodicom u podnožju planinskog venca zatrpanog snegom. Džek međutim nije obeshrabren. On ističe da mu je više nego potrebna samoća i mir. Objašnjava da piše novu knjigu i da njegovom porodici to takođe odgovara.
Po svojoj prirodi film obuhvata mnogo aspekata i može se posmatrati iz više različitih uglova. U centru pažnje može biti Džekovo ludilo, ali i specifična sposobnost malog Denija (Džekovog sina) po kojoj je film dobio naziv (sining – sposobnost telepatije, misaone komunikacije na daljinu). Nas, međutim, interesuje poseban problem. To je proces subjektivacije kroz koji prolazi Džek od trenutka kada postaje čuvar hotela do trenutka kada on zaista i prihvati tu funkciju. U ovom filmu reč čuvar ima dva značenja. U običnom smislu reči ona označava lice koje vrši određenu službu i za to dobija izvesnu naknadu (Džek potpisivanjem radnog ugovora to formalno postaje). Iz toga naravno proizilazi izvesna odgovornost. Upravo na to Džek podseća Vendi kada joj postavlja naizgled jednostavno pitanja: «A brineš li za mene?». Međutim, reč čuvar u drugom značenju podrazumeva određenu simboličku ulogu (ili ulog, svejedno). On sada predstavlja lice koje se brine o tome da niko spolja (nepoznat, stranac) ne prodre u unutrašnost hotela. Na to drugo značenje reči Gredi (bivši čuvar, Džekov prethodnik) ukazuje Džeku kada mu postavlja sledeće pitanje: «Da li ste znali to?…. da vaš sin pokušava dovesti nekoga izvana u ovu situaciju.»
Tako vidimo da Džek na sebe preuzima dvostruku ulogu. Sa jedne strane, postoji ugovor koji ga obavezuje da održava hotel u normalnom stanju za vreme zime dok, sa druge strane, status čuvara hotela podrazumeva da svoju funkciju mora obavljati do kraja (o tome ne postoji ugovor, na to ga obavezuju utvare hotela). Da bi u potpunosti ispunio svoju dvoznačnu ulogu (do čega je njemu veoma stalo) on mora da ispoštuje dva zahteva: jedan je spoljašnji (dolazi od upravnika hotela – obavezivanje ugovorom), drugi je unutrašnji (dolazi od strane utvara hotela – obavezivanje statusom čuvara). Možemo li reći da postoje dvojica poslodavaca? Jedan objektivan i stvaran (upravniku hotela) i drugi imaginarni, utvarni (zajednica hotelskog osoblja). I kada Džek po prvi put upoznaje ovu zajednicu? To se dešava onog trenutka kada on odlazi do bara, iznerviran optužbama žene da je povredio sina, gde iznenada prepoznaje barmena koji mu daje piće na veresiju, budući da nije imao para kod sebe.
Od toga momenta saznajemo za Džekovu problematičnu prošlost (alkoholizam), a povratak alkoholu se simbolično pokazuje kao inicijacijski akt priznavanja od strane hotelske zajednice. U tom trenutku se postavlja sledeće pitanje: ko je stvarno povredio njegovog sina? Žena pokazuje prstom na njega, a on, na koga bi on mogao da pokaže? Optužbe ne dolaze samo iz porodice. Džek ne samo da nije oličenje dobrog oca (diže ruku na svoga sina), on takođe ne predstavlja ni dobrog čuvara (ne obavlja dobro svoju dužnost jer dozvoljava porodičnim problemima da utiču na njegovu profesionalnost). Dakle, porodično i profesionalno Džek je zastranio. Sukob između porodice i profesije se razvija u nepodnošljiv komflikt a jedino rešenje koje se njemu nudi jeste izbor između toga da odabere jednu od ponuđenih strana. U kom trenutku se događa subjektivacija? U kom trenutku Džek postaje moralni subjekt?
Tada u igru ulazi ključna rečenica filma: «All work and no play makes Jack a dull boy.» (samo rad bez igre čini Džeka tupavim dečkom) Ovu rečenicu je Džek ispisao na hiljadu stranica kao izgovor da piše novu knjigu. U čemu je njeno značenje? Nju treba posmatrati kao simptom. Osnovne vrednosti kojima Džek teži jesu dobar otac i dobar čuvar. Ali on nije ništa od toga. On je jedan tupavi dečko. I to je ono kako Džek misli da izgleda u očima žene i poslodavca: kao jedan tupavi dečko nesposoban ni da bude dobar otac, ni da bude dobar čuvar. Nedostatak poverenje jeste ono što on oseća na svakom koraku. Osim toga, ili pored toga, on je i pisac. On pokušava da napiše novu knjigu. Njemu je potreban mir. Ono na šta se on usresređuje jeste konstantan rad. Održavanje hotela, briga o porodici, pisanje knjige. A upravo taj rad Džeka čini tupavim dečkom. Njegova težnja da bude dobar u izvršavanju zahteva, u očima drugih izgleda kao napor jednog nesposobnjakovića. Njemu se poveravaju poslovi, ali kao da mu neko istog trenutka kaže: nisi ti mali dorastao toga.
Gredi, njegov prethodnik na mestu čuvara, mu pomaže da se izbori sa svojim komfliktom. Sa jedne strane, on mu prigovara da nije dobro vršio svoju dužnost, ali ga isto tako podseća da ne postoji neki drugi čuvar i da je on oduvek to bio, čuvar hotela: «ali vi ste čuvar, i uvek ste bili čuvar». Na šta on odgovara: «Trebao sam to znati uvek sam bio ovde.» Dobar čuvar može postati samo ukoliko je dobar otac, a dobar otac će biti samo onda ukoliko vodi računa o razvoju svoga sina. A njegov sin je doveo u pitanje njegovu službu, jer je pokušao da uvede nekoga spolja u unutrašnjost hotela.
Čuvar stoji na granici. On štiti da neko spolja ne prodre u unutrašnjost hotela. Ali i sam čuvar pripada unutra, on postaje deo zajednice hotela. Njegova žena i sin su pokušali da dovedu u pitanje ovu zajednicu, oni su pokušali da je naruše tako što su želeli da je napuste. A kao i svaka zajednica i ova je kivna na članove koji nasilno pokušavaju da izađu iz njenih okvira. Zato ih je potrebno ukoriti ili kako to Gredi kaže: ispraviti. Tu obevezu na sebe preuzima Džek. Kao otac porodice on mora da se dokaže. Od njega se zahteva da postane moralni subjekt, lojalan i odan principima hotela. Iz svog stanja maloletstva on treba da izađe, jer više ne može da glumi tupavog dečka nesposobnog da preuzme odgovornosti. A kao otac porodice on snosi ličnu odgovornost zbog nesmotrenog ponašanja njegove žene i sina. U tome trenutku Džek preuzima na sebe teret subjektivacije. Njemu se postavlja zahtev da postane moralni subjekt. U tome trenutku i nastaje užas!
«A brineš li za mene?… Jesi li ikad pomislila o mojoj odgovornosti?…Jesi li ikad pomislila o mojoj odgovornosti prema poslodavcima?… Da li ti je palo na um da sam se obavezao čuvati hotel do 1. maja? Da li ti je to uopšte važno? Da su mi vlasnici ukazali potpuno poverenje i da sam potpisao ugovor o prihvatanju te odgovornosti? Imaš li i najmanje pojma šta su to moralni i etički principi… Jesi li pomislila na moju budućnost ako ne ispunim svoje obaveze».
Džek na sebe preuzima odgovornost da postane moralni subjekt. U osnovi ekonomske i pravne subjektivacije stoji moralna. Prihvatenje obaveze da se brine o hotelu jeste deo moralne odgovornosti koja pada na teret Džeku. On je potpisao ugovor i time zadobio poverenje svojih poslodavaca. On to poverenje ne sme da izgubi? U pitanju je njegova budućnost a time i budućnost njegove porodice? Ko će ga posle zaposliti i gde, ako se sazna da nije u stanju da ispoštuje odredbe ugovora i da se ne drži određenim moralnih i etičkih principa, da nije moralni subjekt? Ali sve su to spoljašnji razlozi. Postoji i jedan unutrašnji razlog. Šta će Džek misliti o sebi? Šta će samom sebi moći da kaže? Ko je on u stvari: samo običan tupavi dečko.
Tako vidimo da pisanje obavlja određenu funkciju. Ono odlaže moralnu subjektivaciju. Pisanje sprečava Džeka da pređe sa teorije na praksu. Ono ga štiti od procesa subjektivacije, ali mu ne ostavlja nikakvu nadu. Ono ga postavlja u jedan prazan prostor, prostor gde ne postoji ni nada ni uteha, prostor bez ikakvog pribežišta. I sve dok piše Džek ne oseća ludilo u sebi. Ludilo počinje posle, kada prihvati tehnike subjektivacije. A ludilo dužnosti jeste ono na čemu počiva subjektivacija. Iz toga nastaje užas. Iz toga razloga sve što Džek bude počinio moći će da se opravda i biće podložno opravdanju. Ono će sa sobom povući odgovornost. I Džek će biti spraman da odgovara.
Film završava tako što nam prikazuje smrznuto Džekovo telo izgubljeno u lavirintu Hotela. Ono što Džek nije znao, a što je možda trebao znati, jeste to da je Hotel jedan lavirint i da, kao svaki lavirint, nije konstituisan unutra nego spolja. Upravo zato i nije uspeo da pronađe izlaz, jer on za njega i ne postoji. Izlaz postoji samo za onog ko dolazi spolja i ko upravo zato remeti unutrašnju harmoniju hotelske zajednice. Njegova žena i sin su pronašli izlaz, jer su od početka pripadali spolja, oni nisu bili deo zajednice, niti su ikada poželeli to da budu. Zato se i nisu osećali odgovornima. Odgovornost pada samo na teret onih koji vrše subjektivaciju, samo na ime onih koji postaju moralni subjekti. A Vendi i Deni nikada to nisu bili. Zato ih kroz čitav film prati nedoumica i strah. Oni se boje (u hotelu nisu sigurni), oni se dvoume (nisu sigurni da je ostajenje prava odluka)? Čak i u trenutku kada beže iz hotela, oni to ne čine zato što su uvereni u ispravnost same stvari, već zato što strepe, zato što se boje da ostanu u hotelu. Spoljašnjost, to je strepnja i strah. Na tom mestu etika odgovornosti završava skrhana. To su, istovremeno, njene granice. Postati moralnim subjektom znači lišiti se straha, pokušati bar na trenutak izbeći uzasu. Ali užas se ponovo vraća. Ne više u vidu spoljašnjosti, već sada kao sama unutrašnjost, kao subjektivacija. Zato užas i subjektivacija idu zajedno i spadaju skupa. Ali tada to više i nije užas, jer onog trenutka kada se dogodi interiorizacija, sve je lagodno i lako. Lakoća sa kojom je čovek, kao što je Džek, u stanju da učini takve užase, a da pritom to ne doživi na takav način, jeste dokaz da užas nije nešto strano njegovom telu, nije nešto što mu dolazi spolja. On sam kroz subjektivaciju postaje užas, on se sam poistovećuje sa njim. Razlika između njega i užasa se briše. Upravo zato on zadobija počasno mesto da, kao osoblje, pripada hotelskoj zajednici, što vidimo na kraju filma. Završna scena prikazuje izbledelu fotografiju, načinjenu daleke 1921. godine, u koju Džek (zajedno sa ostalim članovima hotelskog osoblja i gostima) biva upisan. Vidimo ga da zauzima mesto među njima iako znamo da, kako biološki tako i prostorno-vremenski, nikako nije mogao biti prisutan na toj slici. Interiorizujući uzas kroz proces subjektivacije on dobija ulaznicu u hotelsku zajednicu. Ali tada granica između užasa i hotela prestaje. Sam hotel postaje užas, sopstvena granica, spoljašnjost sebi samom.
Kako se to odnosi prema moralnom imperativu? Može li se reći da Džek dela iz moralnog imperativa? To ovde nije sporno. Ni jednog trenutka Džek se nije pokazao autonomnim u svome delanju. Od početka on podleže heteronomiji volje? Ali, to ne znači da on nije želeo da bude autonoman, niti da on nije hteo da bude moralan. On prosto nije bio u stanju da sledi autonomiju volje iz samo jednog razloga: što je delanje iz autonomije nemoguće. Zato što se uvek postavlja ta sumljiva opozicija unutra/spolja. Delovati iz sopstvene unutrašnjosti još uvek ne znači zanemariti spoljašnjost. Delovanje iz čiste dužnosti, kako to Kant opisuje, je delovanje iz jedne apstrakcije. U suštini ono podrazuvema prisilu, ali se prisila ovog puta ne doživljava kao spoljašnja, jedno telo naspram drugog tela, nego unutrašnja, u odnosu na sebe samog. Unutrašnjost kao entitet ne može imati samostalno biće, budući da je izvedeno iz analogije prama spoljašnjosti. U tome trenutku se otkriva društvena funkcija duše. Dugo je trebalo vremena da se na istorijskoj pozornici pojavi duša. Pojava duše je označila novi tip kontrole, primat unutrašnje prisile u odnosu na spoljašnju. Dokle god postoji spoljašlja prisila, predmet vlasti ostaje izvan moći koju ova konstituiše. Time on uvek postaje potajna pretnja po samu vlast. To je razlog zašto su svi režimi do kapitalističkog suštinu svoje vladavine gradili na vojnoj sili. Upravo zato je snaga jedne vlasti počivala na vojci, a kažnjavanje se vršilo isključivo putem telesnog kažnjavanja. Uvođenje suptilnih metoda kažnjavanja je između ostalog uvelo i novi vid kontrole, koji se pokazuje u tome da predmet egzekucije nije više spoljašan u odnosu na samu vlast. Ne radi se o tome da vlast ponovo udara u samo telo, tada vlast postoji kao spoljašnja u odnosu na ono nad čime se vrši, nego se ona sada konstituiše u odnosu na privid da vlasti nema, ukoliko ona nije samo i jedino vlast nad sobom. Dakle, ukoliko se postavi imperativ vladavine sopstvom, onda je pitanje vlasti izlišno pitanje. Vlast više nije spolja u odnosu na svoj predmet egzekucije, nego se putem subjektivacije, dakle, preko praksi koje se primenjuju nad sopstvenim telom, ona postavlja u samo središte toga tela. Vlast postaje nerazdvojna od svog predmeta egzekucije, dok sopstvo postaje nerazdvojno od same vlasti. Zato je teško danas reći gde počinje a gde se završava vlast nad telom. Jer samo telo jeste konstrukt vlasti, jeste predmet njene egzekucije, dakle nešto proizvedeno od same vlasti. Zato bi se danas moglo reći da seksualnost ne postoji, ili na tragu Bodrijara ponoviti, da je u pitanju samo similacija, fikcija koju konstituiše vlast kao predmet svoje egzekuje. Ali isto tako bi se moglo tvrditi da ni vlasti nema, jer ukoliko ne postoji predmet egzekucije ne postoji ni vlast. Ali se ovde ne radi o ontološkim pitanjima. To što je seksualnost fikcija, ne znači da je ona manje stvarna. Vlast proizvodi učinke, subjektivacija je samo deo toga, i sa tog stanovišta ona je više nego stvarna (svakog dana je osaćamo na svome telu). Proizvesti autonoman prostor egzekucije, a da on nije spoljašan u odnosu na ono na šta se vrši, to podrazumeva da je potrebno vlast sagledati iz sasvim drugog ugla. Vlast tada postaje deo svakodnevnih praksi ekonskomske, pravne, medicinske, radne prirode subjekta. Ona se otkriva kroz niz načina na koje je svako od nas pozvan da kaže istinu o sebi, istinu o svom zdravlju, o svom ekonomskom i pravnom statusu, o svojoj radnoj sposobnosti, konačno, istinu o svojoj seksualnosti. Preko života, vlast ulazi u naša tela, vlast postaje nerazdvojna od njih. U tome se otkriva virulentna priroda vlasti: ona ulazi u tuđa tela na način da nije strana samom tom telu, na način da postaje jedan od autonomnih organa u samom telu. Moderna vlast je jedna proteza, kao štake, ona je naša pomoć pri hodanju. Moderna subjektivnost funcioniše samo pomoću proteza, a te šteke su zapravo organi vlasti u našim telima.
Jednu od tih proteza uzima Džek, on postaje subjekat u modernom smislu reči, i na kraju krajeva, on predstavlja krajnje oličenje subjektivacije. U filmu, hotel je samo metafora za jednu vlast, a njegovo osoblje je samo primer kako vlast funkcioniše u svom anonimnom obliku. Postati čuvar hotela, za Džeka iziskuje napor da bude valjan otac porodice i da ukori svoje ukućane. Ali, Džek kao da zaboravlja da postavi pitanje zašto bi on morao biti dobar čuvar, ili radije, dobar otac porodice? Zašto prosto ne bi ostao tupavi dečko? Možda je u tome rešenje zagonetke. Možda je prosto trebao da nastavi da strepi (Deni i Vendi su dobar primer za to). Možda bi tada hotel shvatio ozbiljnije, kao istinsko mesto užasa, spoljašnosti. Umesto toga, on ostaje zatrpan snežnom lavinom, dok njegova žena i sin nastavljaju svoj život iznova.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.