Čemu nas je naučio savremeni demokratski svet? Naučio nas je da svaki čovek (muškarac, žena ili transrodna osoba) nadvisuje skup ljudi. Dok su totalitarizmi XX veka počivali na tezi po kojoj je kolektiv uvek nešto više bilo od individue, bilo od prostog zbira individua, da zbir nikad nije tek 1 + 1 + 1 +…, već da je 1 + 1 + 1 +… + x, u kom je neko “x” nešto što sam skup sadrži kao “bonus”, u kom se samom operacijom skupljanja dodaje “još nešto”, što je grupni identitet koji nije postojao prethodno operaciji sabiranja, savremeno demokratsko uređenje pretpostavlja individuu ovom “x”, pa je u pitanju “1 > x” – individua je nadređena skupu, odnosno, samom konceptu kolektivnog. Međutim, totalitarizmi XX veka nisu u nedijalektičkoj suprotnosti u odnosu na savremeni koncept demokratije, odnosno individualizma: njihova veza iskazana je u formuli koju iznosi Pavle i koja je dobro poznata, a glasi “grijeha ne poznah osim kroz zakon; jer ni za želju ne bih znao da zakon ne kaza: ne poželi!” Puki propisi, koji nadvisuju individualno, a koji su proistekli iz onog “x” kolektivnog identiteta nesvodivog na zbir pojedinaca, konstituišu individualno kao momenat transgresije sebe samih, što je onda spoljašnja referenca tih propisa na koju se oni oslanjaju, jer ista njima nudi nužno im potrebnu granicu koja konstituiše njihovu formu. Ali, osim toga, budući da, pre svega, konstituišu i individuu, to jest, praktično, proizvode individuu, individua je, kao ovaj proizvod, “potomak” ovih zakona i zabrana, i pojavljuje se sada kao neko “x1” samog onog prvog “x” koje je stajalo za kolektivno. Individua u demokratskom svetu nije ista ona individua koja je mogla da se zbraja u operaciji 1 + 1 + 1… , već je sada u pitanju “osvešteni građanin”, koji je “x1” jer podrazumeva refleksiju kako onog sabiranja, tako i njegovog rezultata, kolektiva “x”.
Ovaj “x1” (ili “x2”, “x3″… “xn”) koji se pojavljuje na mestu transgresije kolektivnog, oličenog u zakonima, zabranama, iscrpljuje se potpuno u operaciji transgresije kolektivnog “x”, pa otud ovo pisanje pod navodnicima termina “osvešteni građanin” – daleko od toga da se radi o stvarnoj refleksiji, u pitanju je mehanička sklopka, nalik na simbiozu u prirodi, koja se odvija po inerciji, dakle, bez svesti. Što je nešto što TV-serija “South Park” zna jako dobro: formalno, svaka epizoda ovog serijala odvija se u skladu sa formulom po kojoj se u prvom i dužem delu epizode vrši niz transgresivnih akata (antisemitski iskazi, reference na seksualnost, transgresija normi političke korektnosti preko ispostavljanja iskaza u kojima se sa nipodaštavanjem pristupa određenim rasama, nacijama ili seksualnim manjinama), da bi, na samom kraju, usledilo bezrezervno prihvatanje svih normi koje su prethodno bile kršene (očitava se u scenama u kojima se upriličuje izvinjenje, pomirenje i sl.).
No, postoje slučajevi u kojima se posle transgresija ne vraća na početni stadijum, u kojima “sinteza” kao ova koja obavezno sledi na kraju epizode “South Park”. Slučajevi izostanka ovog “sintetisanja” početne “teze” koja je zakon, odnosno zabrana, te “antiteze” koja je transgresija, su oni u kojim nema mirenja na kraju. Kao što je, na primer, bio slučaj sa Melom Gibsonom, ili sa francuskim komičarem Dijedonom (Dieudonné), i, kao što je slučaj ovih dana, sa Gerijem Oldmenom (Gary Oldman). Nije slučajno što se u ovim slučajevima radi o glumcima: početak XX veka neretko je karakterisan kao “izlazak na pozornicu” – “narodne mase stupaju na pozornicu istorije!” Sa Gibsonom, Dijedonom ili Oldmenom, takoreći, “individue stupaju na pozornicu istorije”.
Pišući o Dijedonu, Žak-Alen Miler (Jacques-Alain Miller) izneo je tok po kom se transgresija odvija, sagledan iz psihoanalitičkog ugla, te koji može da se formalizuje na sledeći način (u pitanju je tekst naslovljen: “Virus Mutant” objavljen u onlajn časopisu “Lacan Quotidien” u januaru ove godine):
1.) zakon zabranjuje tako nešto kao što je antisemitizam;
1.1.) to radi ne zato što je zakonu stalo do toga da ne bude antisemitizma, već zato što se zakon održava putem zabrana (pa umesto antisemitizma uvek može da stoji neko x, y ili z, dok god se i dalje uspešno obavlja funkcija zabrane);
1.2.) zakon, na nultom stepenu, zapravo zabranjuje da se radi bilo šta (zabrana svega je zabrana menjanja koordinata situacije – mora da bude zabranjeno svako ozbiljno delovanje, jer svako ozbiljno delovanje potencijalno bi moglo da svrgne postojeći poredak), pod izgovorom da zabranjuje nešto posebno (mora da zabranjuje nešto posebno kako ne bi bilo očigledno da zabranjuje sve), i time premešta osu svake aktivnosti na državni, zakonski, birokratski aparat, istovremeno oduzimajući mogućnost delovanja svakome ko nije priključen na taj aparat;
2.) oni koji krše zabranu uvek krše konkretnu zabranu nečega, na primer, ispostavljaju afirmativne antisemitske iskaze;
2.1.) zato što krše zabranu nečega posebnog, ostaju udaljeni od potencijalnog menjanja svega;
3.) zakon se ne svodi samo na negativne radnje već se očitava i u pozitivnim propisima;
3.1.) ako zakon zabranjuje sve, onda istovremno propisuje uživanje, koje je uživanje-u-ne-menjanju-svega;
3.2.) oni koji krše zabranu nečega istovremeno ispunjavaju diktat zakona koji im je propisao da moraju da uživaju.
Ako u ovim slučajevima izostaje “sinteza”, to je zato što ni nije bilo odmaka od početnih propozicija: direktno izvršavajući podrazumevanu ali prećutno datu direktivu zakona, ništa se nije pomerilo sa mesta koje je bilo propisano koordinatama zadatim na samom početku.
Ova transgresivna individua, što je, zapravo, pleonazam jer, da bi bila individua, nužno je da bude transgresivna, uživa, i mesto transgresije je mesto izdignuto iznad ustaljenog poretka, ali je to i dalje mesto koje ostaje u odnosu sa tim poretkom, i koje je propisano poretkom, što je pozornica. Pozornica, kao mesto jeste prazna forma koja se popunjava proizvoljnim sadržajima koji ne remete samo mesto, i na pozornicu, u skladu sa demokratskim poretkom, može da se popne svako. Ovaj “svako” na pozornici je “običan čovek” čije uživanje možemo da posmatramo i da spram njega i u identifikaciji sa njim odredimo sopstveno mesto u poretku koji perzistira preko upriličavanja sopstvenih transgresija. U identifikaciji u pitanju je formula “ja-kao-on/ona/ono”, i identifikacija je omogućena upravo onim praznim mestom koje se povremeno i privremeno popunjava kontingetnim sadržajem – “zahvaljujući praznom mestu, ja mogu da budem on/ona/ono, i obrnuto, kao metak u revolveru koji dolazi na mesto pred obaračem i čeka da bude ispaljen u neslućene daljine!”
Jedno od predlaganih rešenja za problem koji predstavlja ovakva postavka jeste ono situacionističko, po kom treba ukinuti samu pozornicu, pa, ako se ukine izuzetak koji potvrđuje pravilo, ukinuće se i samo pravilo. Ali, ako se ukinu i izuzetak i pravilo, ostaje ništa, i ovo rešenje pojavljuje se kao izraz očajanja koje hrli ka nihilizmu. Drukčije rešenje jeste identifikacija ne tek sa glumcem, već uračunavanje toga da je identifikacija omogućena pre svega mestom i odnosima između mesta. Ovo je, zapravo, onda ne više tek identifikacija sa glumcem, već je u pitanju identifikacija sa rediteljem koji, kako računa sa izvođačem, tako računa i sa mestom, i sa dramskom strukturom, i svim srodnim. Ovom rešenju se, pak, neretko pripisuje konformizam – “vi radite isto što i oni koji su sada na vlasti, upravljate pozornicom!” Ali, ovo rešenje na svojoj strani ima novinu, a to je identifikacija ne tek sa nekim “ja” na sceni ili sa nekim “mi” u publici, već, pre svega, identifikacija sa strukturom samom. Pa dok nihilističko rešenje i dalje opstaje unutar funkcije transgresije, jer, u pitanju je transgresija pozornice kao transgresija transgresije, identifikacija sa funkcijom reditelja jeste operacija uređivanja uređenog poretka, koje samom dodatnom uređivačkom intervencijom sugeriše da je uređenost do tada izostajala, te da je bila samo navodna. U pitanju je, naravno, razlika između anarhizma i komunizma, koja se očitava u razlici između anarhističke identifikacije sa “ja” ili “mi”, odnosno sa “ne-ja” ili “oni”, i, sa strane komunizma, identifikacije koja uspeva da ne bude antropologizacija.
A na pitanje o tome da li je, u drugom slučaju, po sredi konformizam ili ne, odgovor može da se da samo inventivnošću sa kojom se pristupa uređenju situacije. Invencija kakva je danas nužna, usled ovakvog odnosa zakona i transgresije, morala bi da bude invencija sistema koji neće biti utemeljen na kvazi-dijalektičkom odnosu zabrane i transgresora: umesto da se bavi prostornim uređivanjem, te smeštanjem tela unutar ili van određenog prostora, smeštanjem koje se služi zabranama i propisima kao svojim primarnim sredstvima uređivanja (ukratko: umesto da se bavi proto-socijalističkim rešenjima), potrebno je da se bavi univerzalnim formama i idejama. Što, kad se ovako kaže, izgleda krajnje nesvrsishodno, ali ako pogledamo skorašnje primere, vidimo koliko izgled vara: svi protesti redom u skorije vreme, ubrzo posle obećavajućeg početka, sasvim su bili slomljeni, i to pre svega iznutra, a ne nekim pritiskom spolja, i to baš zato što oni koji protestuju, u krajnju ruku, usred dominatnih merila vrednosti, te zato što nikakve druge vrednosti nisu u opticaju, nisu bili sigurni da njihova borba za njihovo dobro zaista jeste opravdana – “ja se borim jer sam potlačen, i moj prvi instinkt je da se borim, ali čim počnem da razmišljam, prestajem da budem siguran da ja zaista i zaslužujem bilo šta bolje?” Takoreći “po refleksu”, svakom je danas jasno da stvari ne valjaju, i otud sledi ishitrena impotentna transgresivna akcija, ali zato što nema univerzalnih vrednosti na vidiku, zato je u pitanju samo transgresivna ali ne i transcendirajuća akcija. Zato je danas nužan formalni komunizam, ili, komunizam formi, umesto akcionog komunitarizma.
Možda još očigledniji primer impotencije identifikacije sa “ja” ili “mi” jeste onaj koji imamo kako u savremenim filmovima katastrofe tako i u svakodnevnim katastrofama, u kojima se obavezno poziva na komunitarizam, što je poziv na koji se odazivaju i oni koji su se nominalno izjašnjavali kao kritičari sistema, a odazivali su se jer je na snazi zbrka između koncepata komunizma i komunitarizma koja prisiljava na prinudni boravak unutar domena ogledalnog odnosa između kolektivnog “x” i individualnog “x1”. Pri tom, u pitanju je perverzna transgresija koju obavlja sam sistem nad samim sobom jer mobilizuje one kojima inače uskraćuje pravo na bilo kakvu aktivnost, samo zato da bi izostala aktivnost koja bi bila zaista subverzivna po sistem. Savremeno i diktirano individualističko “x1” ne može da bude prevaziđeno povratkom na kolektivno “x”, a može da bude prevaziđeno samo prevrednovanjem svih vrednosti. Kao što je, na primer, usred ove situacije u kojoj se bavimo transgresijom, u onim gore navedenim Milerovim propozicijama na snazi prevrednovanje vrednosti transgresije kojoj se ukida visoka vrednost, i to ne u smislu da se ista snižava do ispod nivoa propisa, već da je baš sami propisi uzdižu na visoki stepen. I, to je ono što, ukratko, ne valja sa preteranim obraćanjem pažnje medija na jedan sasvim neformalni, nefokusirani intervju kao što je ovaj zbog kog se sada po svetskim medijima povlači Geri Oldmen, čime se upućuje na značaj transgresije samo zato da se ne bi pojavio neki drukčiji značaj. Time što se preterano skreće pažnja na pojedine i sasvim usputne Oldmenove izjave koje mogu da se interpretiraju kao proto-antisemitske, time se nikako ne sprečava antisemitizam, već se zabranjuje svaka kritika redom, a borba protiv antisemitizma kakva je tu u pitanju postaje samo bledi izgovor. Što, istorijski, nikako ne bi smela da bude, a pogotovo ne bi smela da bude danas kada imamo novi uspon antisemitizma svugde u svetu. A u Oldmenovom slučaju, radi se o bukvalnoj zabrani svega redom, jer se Oldmen nalazi optuženim i za antikatoličanstvo, za homofobiju, za protivnika “rijaliti-TV-a” i šta sve ne. Sistem koji zabranjuje sve redom više nije sistem u kom je na snazi normalni odnos između zakona i transgresije kakav je do skora bio održiv, već je u pitanju sistem koji je sasvim izgubio bilo kakav oslonac te koji ne zna da li stvarno išta i pokušava da zabranjuje ili, da li i šta uopšte propisuje. Takav sistem može da se reguliše samo dodatnim uređenjem koje bi smenilo ovo uređenje koje je očigledno preplašeno, prenapreguto, zbunjeno i impotentno. Ako takav sistem zameni, kao što zamenjuje u mnogim zemljama Evrope danas, “čvrsta ruka desnice”, onda zapravo ne dobijamo ništa novo, već samo još više ovog starog, ali sada obojenog nacionalizmom, budući da se ova “čvrstina” odlikuje samo još sa malo više dodatnih zabrana i diktata uživanja. Ali je za takvo stanje onda još jasnije zašto je ono neodrživo.
This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NonCommercial-NoDerivatives 4.0 International License.